Пише:Донка Димитријевић:
У Србији данас има око 1.276.000 становника старијих од 65 година, те смо међу најстаријим нацијама на свету. Како се односимо према старима? Конфликт између естетског и етичког духа занемарује племените врлине крепосног живота
-Отвори широм прозор, ветри, не желим да ми кућа мирише на старост! – заповедала је мајка свакодневно, посебно од када је напунила шездесету. Наговестила је оно што сада знам, да је однос према старењу лишен респекта, измењеног је мириса и боје. У заповестима проводимо живот, било да су личне или пак, императиви века којима супротстављамо наше домашаје, упорно покушавајући да се ускладимо са правилима. И… ето готовог конфликта , најпре са самим собом, потом са уједначеним низом изазова, затечености, изненађења, промашаја и успона што зовемо животом.
Психолози и психијатри стално говоре да свако мора да се суочи са проблемом, да уђе у своју унутрашњост, да сагледа истинитост онога што се дешава. Заправо је лако говорити другима са стране, посве другачије је то и урадити када си у сопственој кожи. Све док други упорно инсистирају на нечему, не може се постићи ништа. Напротив, човек тежи да се побуни против толиког инсистирања. Један од захтева 21. века је безразложни покушај да се остане млад. Амерички модел учења површности, блокирању ума без права на одлуку и избор, пун је понуда и готових решења. Планета је у трци за профитом. Естетски преображај, “затегните лице, ослободите се бора, убризгајте ботоx, подижите тело, уградите силиконе, теретане су место за вас, здраво се храните, гутајте пилуле”, читава машинерија индустрије постоји због вас! Поуздано, једино расте напетост; између тренутног стања ствари и идеалног које би тек требало да се материјализује (оствари), дакле, напетост између егзистенције и есенције, између бића и значења.
Пиндаров императив, “Постани оно што си” ослобођен је захтева за квалитетом, преображен у чињеницу да је човек све време био оно што би требало да буде. Још једном се дакле, суочавамо са проблемом избора и вредности. Нисмо поштеђени доношења одлука.
Сналажење у неспоразуму
Како нам се десио заборав, потискивање, склањање до бекства, аутоматско прихватање туђег, занемаривање љубави до краја без наде у гнусном недостатку приватности? Јесу ли нас упутили у награду за емотивну анорексију? Чега смо се то одрекли или се стидимо?
Не одступајући од својих убеђења, одустајемо од сусрета, живе речи, слушања, стрпљивог давања, у истим огледалима само себе сусрећемо, а да се при том и не препознајемо. Забога, ми нисмо стари. Сметнули смо с ума да су ти стари били млади, да је трајање живота релативно смешно, да је садашњих двадесет година, сутра већ, осамдесет. Напетост још увек расте, ужурбаност као оправдање за пропуштено, јер се управо нама то неће догодити, показујемо да старење схватамо као истицање рока. Зато више нема институције недељног ручка код родитеља, са познатим, давно утврђеним јеловником, на којем смо одрасли. Зато нам смета да их чујемо, мислимо све су већ рекли, њихову бригу о нама читамо као радозналост и петљање у неприкосновеност наших живота, па се плашимо управо оних који нас највише и воле. Раскорак. Готов, погрешан, одљуђен, не умемо да остваримо данашњицу, причамо себи како ћемо то моћи сутра, а не видимо да сутра напослетку, увек постане данас. Постајемо, дакле, цивилизација толико нагрижена празнином, да живимо искључиво у страху од помањкања.
Стога би, с времена на време, требало вратити филм, прелистати меморију и схватитии да се, онај ступањ зрелости на коме слобода постаје одговорност, заправо достиже претварањем оријентације ка смислу у суоченост са смислом. Тек тада се може говорити о човековој одговорности и слободи.
Старост није болест, већ стање предодређено за уживање и слободу. Стари постају несигурни јер им се руши свет који познају, а остаје им тело које не препознају, чак презиру. Рађа се сумња да њихови животи имају било какав смисао. Упадање у суштинску празнину последица је два губитка: “губитка сигурности базиране на инстинктима и губитка традиција које су владале човековим животом, па ће човек радити оно што други желе, утопивши се тако у комформизам.” (В. Франкл) То нам се дешава, сада и овде, и одмах и посвуда. Неприметно се прелази трећи корак старења, а да се злосрећна неуротична тријада депресије, зависности и агресије, готово и не освести.
Франкл појашњава: “Живот може да се учини смисленим на три начина: прво, преко онога што дајемо животу; друго преко онога што узимамо из света; и треће: преко става који заузмемо према судбини која више не може да се промени (неизлечива болест и слично). Дакле, човек не може да избегне доношење одлука, у сваком тренутку, чак и против своје воље. Тако себе обликује и преобликује, непрестано. Оно што постане, унутар граница које му постављају обдареност и средина, сам је створио.
Дакле, ми смо ти који одлучујемо да наставимо даље, да наставимо да се будимо сваког јутра И живимо свој живот сваки дан, јер знамо да постоји нека виша сврха. “У вери човек може пронаћи снагу да се супротстави неоправданим захтевима морала једног времена. Хришћанство је лична вера која даје могућност појединцу да се оствари као слободно биће.” (С. Кјеркегор)
И на крају, достојанство старења свеобухвата, несебично даје и отвара најснажнији извор смисла-љубав. Обједињени тело, дух и ум посвећују човека нечем већем од њега самог. Коначна сврха постојања сваке индивидуе није максимална количина среће, већ максималног остварења појединца кроз љубав, патњу, бол, спознају пролазности која сама по себи чак није ни поражавајућа. Поражавајуће су пропуштене животне шансе или остварене, па сабране постају оставштина за будућност.
Пошто се истина намеће сама по себи и не треба јој посредник, Далај Ламина мисао: “Живи добар И частан живот! Кад остариш и помислиш унатраг, моћи ћеш уживати по други пут!” сасвим је прикладна уз један потпуно нови императив. Императив времена садашњег у којем ниједно доба не би требало обележавати, посебно не ово најмудрије као треће, јер свако је доба само моје, само твоје или било чије. “Не преправљајте моје боре, требало ми је пуно да их зарадим!” (А. Магнани)
