Džo Bajden podržava promenu pola kod male dece. Fotografija: UPH
U Britaniji je devojka dobila parnicu protiv lekara koji su je osakatili kao dete, u SAD Bajden podržava promenu pola osmogodišnjeg deteta. Šta se to dešava?
Dve vesti na engleskom jeziku pre neki dan su bile na vrhu – u SAD je Džo Bajden aktivno podržao ženu koja je izjavila da je njeno osmogodišnje dete „transrodno“; u Britaniji se desilo nešto suprotno – sud je podržao zahtev Kire Bel prema klinici, gde je ona kao tinejdžerka obavila „promenu pola“. Lekari su iskoristili neiskustvo petnaestogodišnje devojčice da joj nametnu „polnu tranziciju“, ubrizgavali su joj teške hormone pa u njezinoj 20. godini poslali je na operaciju uklanjanja dojki. Ali je sada – devojka ima 23 godine – shvatila da uopšte nije „rođena u tuđem telu“ kako su joj lekari sugerisali. Sa njenim je telom sve bilo u redu – samo je patila od depresije i bila joj je potrebna psihološka pomoć, umesto koje je bila doživotno unakažena.
Eto, ova je parnica bila potpuno očekivana – kao je očekivano i to da će takvih parnica biti više.
Žrtve „dobronamernika“ – ko su oni?
U ovoj situaciji nema ništa neobično. Dete (ili tinejdžer) koji doživljava psihološke probleme – ili onaj koji čak i ne doživljava, već se jednostavno slučajno nazvao imenom ženskog lika iz animirane serije. Ideološki motivisani roditelji koji su bili željni da dokažu svoju odanost progresivnoj agendi – i, eto, sada su dobili takvu priliku. Ili čak ne toliko roditelji koliko konsultanti koji su počeli da im zabijaju glavu idejom da će njihovo dete sigurno da izvrši samoubistvo, ako ne počnu da ga odgajau kao pripadnika suprotnog pola – pa da pripremaju za hormonsku „terapiju“ i operaciju „promene pola“. Odrasle žrtve koje shvate da su postale žrtve jezive izdaje od strane ljudi od kojih bi trebali da očekuju ljubav i negu – roditelja i medicinskih profesionalaca, osakaćeni za čitav život psihološki, hormonski i fizički – u ono vreme kada su bili još premladi, zavisni i neiskusni da bi se oduprli tome.
Mada priznati da su te izdali, prevarili i iskoristili, može biti veoma, veoma bolno; u sličnoj situaciji nađu se ljudi koji su bili u totalitarnim kultovima, priznati da njihov guru nije duhovni starešina u direktnoj vezi sa svemirom, već je jednostavno opasan psihopata, ljudima je teško čak i nakon toga kad to postane bolno očigledno. Previše su se uložili.
Isto tako, i žrtvama transrodnog kulta vrlo je teško da kažu da su njih naprosto prevarili i unakazili. Ali će broj takvih ljudi neizbežno rasti čimće da odrastaju oni koga LGBT entuzijasti nasilno hrane hormonima i operišu danas.
Ali trebalo bi da pokušamo da odgovorimo na pitanje koje se neizbežno javlja kod onoga ko sve ovo posmatra sa strane. Kako su oni došli do takvog života? Kako se to desilo da roditelji sakate za čitav život svoju rođenu decu – i to uz puno odobrenje medija i vlasti?
Kako se to desilo da roditelji sakate za čitav život svoju rođenu decu – i to uz puno odobrenje medija i vlasti?Naravno, za ovo je izgrađena određena ideološka slika sveta: prema njoj se pojedini ljudi rađaju „sa mozgom (ili srcem) drugog pola“ i osuđeni su da pate u „tuđem“ telu. Najbolje što može da se za njih uradi to je da se prihvati njihov „autentični“, odnosno „transrodni“ identitet, pa da budu vaspitani kao pripadnici suprotnog pola, da dobiju „terapiju“, odnosno da budu nahranjeni jakim hormonima koji potiskuju normalan proces puberteta pa da na kraju krajeva budu operisani, što će im dati spoljnu sličnost sa osobama suprotnog pola. Ako ostavite osobu da živi u „pogrešnom“ telu, ona će da nepodnošljivo pati i da počini samoubistvo.
Stoga se samo sumorni i neljudski grešnici, obično verski fanatici, mogu da se suprotstavljaju toliko čovekoljubivoj akciji kao što je „promena pola“. Doduše, u ovu šemu se, donekle ne uklapaju feministkinje, za koje je teško reći da su prekomerno pobožne, ali koje shvataju koliko čitava ova „borba za prava transrodnih ljudi“ pogađa žene. Ali ništa od toga – feministkinje su takođe upisane u naše toplo društvo transfobičnih zlikovaca.
Možda ste čuli ovu priču – brižni roditelji koji se svom snagom trude da pomognu svom detetu koje je rođeno „u pogrešnom telu“ i gnusni konzervativni zlobni kritičari koji ih gađaju kamenjem. Ovu priču iznova i iznova priča napredna štampa.
Šta nije u redu sa ovom slikom?
Postoji rodna disforija – mentalni poremećaj zbog kojeg osoba doživljava sebe kao osobu suprotnog pola i veoma pati zbog svog „pogrešnog“ tela. Ovo je teško, mučno stanje i prema ljudima koji ga doživljavaju treba da se odnosi sa saosećanjem i razumevanjem.
Međutim, roditelje koji su zabrinuti zbog stanja svoje dece može da teši činjenica da u velikoj većini slučajeva oznake rodne disforije kod dece nestaju čim oni uđu u tinejdžersko doba. Apsolutna većina dece koja su mogla da ispoljavaju oznake samoupućivanja na suprotni pol, odrasta u miru sa svojim telom. Ideja da se osoba može da se rodi „sa muškim mozgom u ženskom telu“ nema apsolutno nikakvu empirijsku potporu. Fiziološki „transrodne osobe“ se ni po čemu se ne razlikuju od zdravih ljudi svog pola.
Ideja da osoba može da se rodi „sa muškim mozgom u ženskom telu“ nema apsolutno nikakvu empirijsku potporu. Fiziološki „transrodne osobe“ se ni po čemu ne razlikuju od zdravih ljudi svog pola.Da bi se zamaglila ova činjenica, ponekad mešaju transrodne osobe sa transseksualcima; transseksualci su ljudi rođeni sa oznakama oba pola; ova vrlo retka pojava nema nikakve veze sa transrodnošću. Transrodnost je upravo mentalni poremećaj koji ne može da se otkrije nikakvim pregledima ili analizama.
Pitanje koje bi trebalo da bude postavljeno LGBT sledbenicima – otkud znate da je dete koje ste upisali kao transrodnu osobu zaista „rođeno u pogrešnom telu“? Otkud znate da ako ga ostavite na miru, neće da odraste u miru sa svojim telom – kako se to dešava u većini slučajeva?
Prvo je načelo medicine „ne nanesi štetu“. Pa šta ako ste pogrešili i namećete „transrodni identitet“ detetu koje bi se sasvim dobro snašlo bez operacija i sakaćenja?
Čak ako bismo i prihvatili da su neki ljudi rođeni „u pogrešnom telu“ (čemu, u slučaju transrodnih osoba, nema nikakvih empirijskih dokaza), kako možemo da utvrdimo da je baš ovo dete jedno od njih? Šta ako vi dete samo unakažujete na osnovu grube greške u dijagnozi?
Kako vi razlikujete „urođenu“ transrodnost (ako budemo u nju verovali) od nametnute? Dete potpuno zavisi od odraslih i traži njihovo odobrenje; kao što se seća jedna bivša transrodna osoba, njegova je baka volela da ga oblači u devojačku haljinu i ponašala se prema njemu vrlo toplo dok je bio „devojčica“. (Razgovori sa njim – i sa drugim bivšim transrodnim osobama – mogu da se pogledaju u filmu tranzformed). Zapamtio je da je biti devojčica – mnogo bolje. Šta je ako se deca identifikuju sebe kao suprotni pol, želeći da ispune očekivanja odraslih?
I kako bi se takve greške mogle da izbegnu uz izbezumljeni entuzijazam, s kojim ljudi promovišu svoje stavove? Nije moguće da se ne skrene pažnja na činjenicu da se nedosledno veliki broj transrodnih ljudi „rađa“ kod liberalnih roditelja posvećenih LGBT ideologiji.
Međutim, to nisu samo zapažanja – to su statistički podaci. Prema zvaničnim podacima u Švedskoj broj devojčica od 12 do 17 godina koje se izjašnjavaju kao „transrodni dečaci“ tokom 2008.-2018. godine povećan je za 1500% (monstruozna cifra, ali je stvarna – imate mogućnost da se uverite u tome na linku).
Prema zvaničnim podacima u Švedskoj broj devojčica od 12 do 17 godina koje se izjašnjavaju kao „transrodni dečaci“ tokom 2008.-2018. povećan je za 1 500%.To ne može da se objasni nekom vrstom genetske anomalije koja je iznenada pogodila (kao da se to slučajno desilo) samo Švedsku, Britaniju i druge zemlje gde je LGBT ideologija uzdignuta u rang državne.
To je posledica mode i indoktrinacije. Dakle, činjenice ukazuju da „transrodnost“ – barem u većini slučajeva – nije urođena, već indukovana pojava.
U nekoj drugoj kulturnoj sredini ove bi nesrećne švedske (i ne samo) devojke odrasle u miru sa svojim telom, udale bi su se, uživale bi u braku i materinstvu – dok u tolerantnom društvu njih očekuje „korekcija pola“, kako se to naziva – uzimanje teških hormona i operacija koja će njih da osakati i učini ne sposobnima ni za brak, ni za materinstvo za ceo život.
Ako ovo nije teški masovni zločin, šta je onda?
Ali zašto vlasti to podržavaju?
Jer je ovo psihološki vrlo pametna i efikasna tehnologija za uspostavljanje kontrole, koja odlično funkcioniše u tim istim totalitarnim kultovima. Izvana, moglo bi da izgleda čudno zašto vođe raznoraznih kultova zahtevaju od ljudi besmislene, ponižavajuće ili zamorne akcije. Na prvi pogled, oni će na taj način da rasturaju sve svoje pristalice. Međutim, ovo dovodi do suprotnog rezultata – adept se ojačava u svojoj odanosti kultu. Zašto? Jer što više jedna osoba uradi nešto besmisleno, ponižavajuće ili čak zločinačko, teže joj je da prizna da je sve ovo napravila uzalud – ljudi su skloni da opravdavaju svoje žrtve i da se odano drže ideologije, u okviru koje sve ovo nije monstruozna i zločinačka glupost , već nešto izuzetno pohvalno.
Ako ovo nije teški masovni zločin, šta je onda?Pristalice transrodne ideologije moraju ili da priznaju da su uzalud unakazili decu – između ostalog, često puta, i svoju rođenu – ili da se drže svoje slike sveta, uprkos tome da je očigledno lažna, zahtevajući da se zaveže svako ko ju dovodi u pitanje. Karakterističan je fanatizam s kojim ove pristalice napadaju bilo koje neslaganje povezano sa ovim očiglednim izborom – ako je ova ideologija pogrešna, onda su to ili monstruozne budale, ili zločinci, ili zločinačke budale. Adept mora da neprestano viče i da besno diže oružje protiv neprijatelja kako bi ugušio u sebi ove sumnje.
Rezultat je predvidljiv – gomila ideoloških fanatika, koja diže oružje protiv Crkve, protiv lekara koji su sačuvali svoje profesionalno dostojanstvo, čak i protiv potpuno liberalnih feministkinja i uopšte protiv svih onih koji se usuđuju da progovore koju reč preko.
A ako želite da oslobodite društvo od svih pogleda na svet, osim onog koji smatrate jedino istinitim i da završite sa slobodom govora, slobodom veroispovesti i slobodom naučnog istraživanja, onda je gomila fanatičnih adepata za koje priznati krivicu – znači postati zločinci, upravo ono što vam treba.
IZVOR: https://spzh.news/rs/chelovek-i-cerkovy/76265-deti-transgendery-prestupnaja-ideologija-i-jeje-zhertvy
Preuzeto sa:https://naukaikultura.com/transrodna-deca-zlocinacka-ideologija-i-njene-zrtve/
