Фото: АФП / Саво Прелевић
Какве су биле реакције јавности у Србије на резултате црногорских избора и побједу Јакова Милатовића? Одакле долазе неутемељени регионални аларми који у тој побједи виде ширење “српског света”? Како западне геополитичке преференце обликују овдашње политичке расколе?
Пише Лука Петровић
Недавно завршени председнички избори у Црној Гори несумњиво ће остати упамћени као важан датум новије црногорске историје. Више од тридесет година, односно откако је суштински након Антибирократске револуције 1989. године преузео власт у Црној Гори, Мило Ђукановић био је готово недодирљив владар ове државе. Заједно са својом Демократском партијом социјалиста (ДПС) прошао је кроз различите важне историјске догађаје.
Почев од распада социјалистичке Југославије, преко ратова деведесетих, до формирања Савезне Република Југославије, а касније и Државне заједнице Србије и Црне Горе, Ђукановић је управљао црногорским кормилом. Сигурно да је најзначајнија тековина његове владавина успостављање независне државе Црне Горе, након референдума из 2006. те каснији улазак ове државе у НАТО.
Поред великих државотворних питања, његову владавину обележили су и широко распрострањени клијентелизам, корупција и блиске спреге са мафијом – Ђукановић своју државничку каријеру завршава као један од најбогатијих светских политичара. Његовој владавини, нанесен је озбиљан ударац на парламентарним изборима 2020. године, док је након убедљивог пораза у другом кругу председничких избора 2023. поднео оставку на све страначке функције.
Ипак, фокус овог текста није на анализи Ђукановићеве владавине, односима унутар црногорске партијске сцене, нити на прогнозама какви ће бити Милатовићеви потези у улози новог председника у контексту поларизованог црногорског друштва. Бавићемо се питањем како се јавност у Србији односила према председничким изборима у Црној Гори, те регионалном перцепцијом улоге Србије у Милатовићевој победи.
Крај и нови председник
Ђукановића је у другом кругу председничких избора победио Јаков Милатовић, новајлија на црногорској политичкој сцени. Оксфордски ђак и кандидат покрета Европа сад, широј јавност постао је познат као министар економског развоја у влади Здравка Кривокапића, првој влади формираној након победе опозиције на парламентарним изборима 2020. Након распада Кривокапићеве владе, а услед унутрашњих размирица различитих фракција победничке коалиције, Милатовић формира технократско-центристички покрет Европа сад, назван по програму економских реформи које је започео као министар.
Приликом оцењивања резултата председничких избора, делује да су многи регионални медији и аналитичари олако Милатовића окарактерисали као човека који је имао подршку актуелног режима у Србији, заговорника “српског света” блиског Српске православне цркве. Иако чак и његове изјаве говоре супротно. Милатовић је, како је сам истакао, на референдуму 2006. гласао за независност Црне Горе. Јасно је навео да се не залаже за повлачење признања Косова, да подржава чланство у НАТО-у, те да поштује одлуку Међународног суда правде да се у Сребреници десио геноцид.
Но, и поред тога, Милатовић је окарактерисан као “проевропски председник српске сјене“, или пак као неко ко ће након предстојећих парламентарних избора покушати да измени Устав, а тиме и “идентитет грађанске Црне Горе“, што ће у коначници довести до “суштинске пропасти црногорске нације, црногорске државе и црногорског језика”. Укратко, Милатовић је, према појединим аналитичарима, скривени адут режима у Београду и неко ко ће на мала врата спроводити великосрпске интересе.
Овако ненијансиран приступ не увиђа важне разлике које постоје у српском друштву спрам Милатовића и без потребе је довео до подизања моралне панике у регионалној јавности. Укратко, људи у Србији који су били срећни због Ђукановићеве смене не морају бити, а у већини случајева и нису (велико)српски националисти, клерикалци, негатори црногорске државности, а посебно не подржаваоци Вучићевог режима.
Они чак ни не морају сматрати да је политика Европе сад идеална – већ само могу бити срећни због тога што је један ауторитарни политичар повезан са криминалним круговима смењен на изборима у комшилуку.1То рађа наду да је слична ствар могућа и у Србији. Чак можемо изнети тезу да је Вучић имао друге фаворите на црногорској политичкој сцени, те да му је пре одговарало одржање статуса qуо, него промене какве су започете још 2020. године.
Поглед преко плота: Мило или Велика Србија
Политички заинтересована јавност у Србији далеко од тога да је имала јединствен поглед на политичка дешавања у Црној Гори. Још током кризе изазване најавом усвајања Закона о слободи вероисповести и организовања литија широм Црне Горе, део интелекуталаца из Србије подржао је тзв. Апел 88 којим је пружена подршка тадашњем режиму. У писму је истакнуто да је реч о нападу “великосрпских националиста на Закон о верским заједницама, који је и повод за нови покушај државног удара”, те да су у Црној Гори угрожени “мир, територијални интегритет, уставни поредак, владавина закона, једнакост грађана и равноправност цркава и верских заједница”.
Управо се у овоме најјасније огледа теза дела “либералне” и “проевропске” јавности у Србији. Ђукановићев режим изједначен је са проевропским курсем Црне Горе, а готово сви они актери који су били против владавине ДПС-а означени су као продужена рука хегемонистичког Београда чији је циљ да Црну Гору врати у свој загрљај. Ђукановић је, наводно, на бранику “грађанске” државе која је угрожена деловањем српских националиста, клерикалаца и нелибералних снага. Све док је Црна Гора на “исправним” геополитичким позицијама, у реду је зажмурити на негативне трендове на унутрашњем плану.
Са друге стране, несумњиво је да део црногорске политичке сцене негује блиске везе за Вучићевим режимом. Пре свега, реч је о партијама окупљеним око Демократског фронта (ДФ), односно председничког кандидата Андрије Мандића. Но, ДФ тешко да има широке симпатије ван кругова блиских владајућој странци у Србији и појединих маргиналних десничарских организација. Сигурно је и да ова опција у Црној Гори има чврсто, али ограничено упориште, што резултати избора и показују. Предизборне прогнозе су јасно показивале да Мило Ђукановић готово извесно губи у другом кругу, уколико противкандидат буде неко од средњих опција (између црногорских и српских националиста), било да је реч о Милатовићу или Бечићу2 , док шансе значајно опадају ако у други друг уђе Мандић. Мандићева кандидатура и потенцијални улазак у други круг су једино могли да користе управо Ђукановићу.
Слично можемо рећи и за Шешељеву подршку Милатовићу пред други круг, која је често навођена као ултимативни доказ великосрпских аспирација новог председника. Док је наводно Ненад Чанак бранио “грађански” режим у Подгорици, Шешељ је укључењем у једну од емисија јавно подржао Милатовића, истакавши при том низ увреда на рачун Чанка. Свако ко летимично прати политичку сцену Србије зна да су и Чанак3 и Шешељ два политичара без икакве озбиљније подршке у Србији, а обојица јако блиски актуелном режиму. Зависно од тога у ком правцу треба усмерити јавно мњење, један или други добијају простор на режиму блиским телевизијама.
Такође, не треба заборавити ни да је управо Ђукановић био један од најважнијих Вучићевих партнера и то много више на пословном плану. Све док су њихови лични односи били добри, односно док су им се интереси поклапали и односи Србије и Црне Горе су били на високом нивоу. Када су се лични односи два владара променили (што сликовито говори о унутрашњим приликама у две државе), дошло је и до затезања државних односа, а тада је најлакше заиграти на националистичке карте. У много мањој мери је сукоб Ђукановић-Вучић избио због политичких насугласица – у тренуцима када је регионално мафијашко клупко почело да се одмотава4 дошло је до захлађења односа.
Поглед преко плота: Ни Мило ни Велика Србија
Условно речено, трећа групација у Србији је била благонаклона према некоме од кандидата на средњим позицијама, јер је у Ђукановићевој политици видела низ сличности са Вучићевим режимом у Србији. Овде је углавном реч о опозиционо настројеној јавности у Србији која се налази прогресивној страни политичког спектра. Поређење стоји зато што је реч о две дубоко корумпиране државе где су интереси владајућих партија били дубоко испреплетани са криминалним круговима, што уз широко распрострањени клијентелизам, рођачку расподелу функција и синекура, те спољнополитичку легитимизацију чини режиме дуготрајним и тешко смењивим. У неку руку, направљена је паралела између Ђукановићеве и Вучићеве политике, док је смена власти на изборима код комшија улила наду да је такав сценарио могућ и код куће.
Подршка западних држава стабилократији на Балкану у претходних десетак година је обојила регионалне односе. Све док је испуњен основни услов – окренутост Западу и у довољној мери задовољење геополитичких интереса ових држава на Балкану5 – друге теме, као што су стање демократије унутар државе и корупција су у другом плану. На крају крајева, и сам Вучић је, на резултате црногорских избора рекао: “Тај филм нећете гледати у овој земљи”. Милатовићева победа улила је наду у другачији сценарио.
Билтен
- Двојица највећих ауторитета у савременим студијама хибридних режима су 2020. године Црну Гору класификовале, заједно са Мађарском, Србијом и Северном Македонијом од источноевропских држава, као “такмичарски ауторитаризам“.
- Иако је тактички најсигурнија опција била излазак са једним кандидатом “средње” опције, председничку кандидатуру истакли су и Милатовић и Бечич (кога је подржао и актуелни премијер Дритан Абазовић). Резултати избора показују да ће се Европа сад највероватније профилисати као стожерна странка овог блока.
- Често се заборавља да је Чанкова Лига социјалдемократа Војводине од 2016. до 2023. била у коалицији са Српском напредном странком у Новом Саду. Ова коалиција је раскинута тек у фебруару 2023. од стране СНС-а, када је постало јасно да ће ново руководство ЛСВ-а, након што се Чанак повукао са чела странке, изаћи из власти.
- Занимљив тренутак јесте покушај атентата на Вељка Беливука у Тивту којег су спречиле црногорске службе (које је преузела нова власт) у јануару 2021. након што је дошло до сукоба на линији српски режим и Беливуков клан. Убрзо по неуспелом покушају атентата, Беливук је ухапшен у Србији, док СНС почиње да јавно прави отклон од свог некадашњег сарадника.
- Решавање питање Косова је још један геополитички моменат који везује Вучића за Запад.
Дозвољено је дијељење и копирање садржаја овог портала на друге портале, странице или блогове, уз обавезно навођење извора.
Извор:https://impulsportal.net/index.php/kolumne/politika/36729-tko-se-boji-milatovica
