Тезе за српски национални програм

Разговарао: Милорад АНТОНИЋ

(Текст који је пред вама објављен је у ДУГИ 1994. године и према концепцији овог сајта требао би бити разврстан у АРХИВУ АУТОРА. Међутим његова актуелност сврстава га на ударну позицију. Ако га пажљиво читате помислићете да је „од јуче“.)

• Бусање у празна српска прса.
• Сада постојеће и наметљиво присутне полити чке силе пропустиле су прилике и потрошиле историјско време које им је дато.Није ли тренутак да на позорницу ступе нове родољубиве снаге ? Н да би се ,попут претходника,отимале за власт,него да би организовале народ на великом делу темељног прображаја и свестраног препорода!
• „Код нас, нажалост, нико не говори: ништа од нас не може бити зато што сам ја рђав човек, но свак виче: ништа од нас не може бити зато што су други рђави. Кад би пак свак од нас викнуо: Србија је несретна зато што сам ја рђав човек и рђав њен грађанин, Србија би се препородила за три дана, и за три године била би сречна, и ми бисмо сви доживели срећу њену, заједно са децом нашом. Шта нам друго остаје до да пођемо, дакле, од себе, драга браћо!” (Николај Велимировић)

„Рге свих, затајила је Држава: нижу се Владе, ево у Србији већ четврта, Владе без визије, потпуно недорасле за велико дело препорода од којег наш опстанак зависи. Школа је још без бусола, а нација, на стравичној ветрометини историје — као пијани брод. Пораз је то како политике тако и свих духониих снага, које очигледно нису ни довољно снажне ни довољно духовне.

Најпоразнија јесте чињеница што то није јасно онима који нас воде, ни у Влади ни у опозицији. По себи се разуме да је Влада најодговорнија, односно најкривља, јер је у прилици да влада; али нико од нас не може избећи одговорност. Нарочито не они који су своју делатност свели на голу критику власти, а идеја немају, и сву снагу троше у јаловим личним свађама и страначким трвењима. У ствари служе својој бедној сујети”.

Тако говори проф. Недељковић, члан Европске академије наука, уметности и књижевности.Причамо о тезама за српски национални програм. Пре тога подсећам га на један детаљ из његовог излагања на Другом конгресу српских интелектуалаца у Београду 22. априла о.г.

Навели сте пример да је један амерички политичар у УН изнео свој неумољиви утисак после разговора с неким од вођа српске опозиције: „Њихово анти-милошевећевство је много јаче од њиховог патриотизма. То је ћор-сокак.” А једна зацело племенита, за Србе пожртвована Парижанка, по повратку из Београда ми је, запрепашћена, рекла: „Ти ваши слободни интелектуалци желе да Србија пропадне само да би они били у праву.” Да ли је госпођа у праву? Где смо, заправо, затајили?

-Затајила је, наша памет у свим вишим структурама друштва: у Влади и опозицији, у Академији и у Цркви; другим речима, подбацила је интелигенција која се није довољно посветила делу свеопштег препорода. Препород се зачиње у школи, а огледа у организацији државе и у систему моралних вредности. Те вредности су угрожене, јер се Држава није на време супротставила хаосу, погодном за криминал свих врста; није схватила да ће санкције и блокада трајати дуго, те да се живот мора прганизовати као да ће оне трајати вечито. Уз то, Држава је, од почетка драме, скројена као да нам ништа није пукло пред очима, па су односи Србије и Црне Горе налик на оне у Титово доба. Другим рецима, Црна Гора још није у потпуности повратила свој српски национални идентитет. Отуђена од саме себе, то јест од славних предака, почев од Немањића преко Чарнојевића до Његоша и других изузетно самосвесних Срба из Црне Горе, елитних Срба, Црној Гори прети морално беспуће. До равнотеже би могла доћи само уједињена са свим другим земљама српским, не у Федерацији налик на Титову, него у јединственој држави свих Срба, спасењу за све. Која прилика за српску интелигенцију у целини, посебно за српске интелектуалце из Црне Горе, да се баце на велико дело националног препорода за које би их песник „Горскога вијенца” благосиљао! Али нашој интелигенцији понестали су дах, снага уверења и спремност на жртвовање. Мало је наших учених људи, писаца, академика, професора, уметника, орних да воде мноштво. Кудикамо већи од нас — „Сартр, Расел, многи корифеји европске мисли — то су учинили. И данас, као демони, разјарују масу против Срба:

Бернар Анри Леви, Алан Филкенкраут, Андре Гликсман и многа друга врло позната имена.

Да ли се српско питање посматра из правилног угла?

-Њега треба посматрати, најпре, као наше унутрашње питање, а затим као проблем Европе и света, који тешко греше, јер нас не разумеју. Али — ни ми њих не разумемо, па им нисмо довољно ни по­могли да нас схвате и прихвате; јер поо­давно извесни Срби не разумеју довољно ни сами себе; светски ратови су унели грдну пометњу џ српску свест. Ми смо, већ ду­го, ,,у раскораку са самим собом”, јер не испуњавамо основну Сократову заповест: „Упознај самог себе!” и зато смо све мање способни да разумемо друге.

Сељаци у „Глобал виллаге”

Да ли нам је бити ил’ не бити?

-Српском народу је, на прагу два­десетог столећа, неопходан, да би физички и духовно опстао, темељан и свестран пре­пород. Бар четири основне обнове су хит­не: биолошка, морална, културна и привред­на обнова. Ако наталитет остане низак као до сад, српски народ ће нестати; већ сад је на критичној тачки, са једва једним дететом по брачном пару. Та дегенераци­ја није само физичка: она је и морална јер породице само с једним дететом изопачу­ју се, као што се и то дете изопачује, не припрема се за живот који је борба, нити за службу отаџбини која тражи умне и вредне, храбре и пожртвоване. Велик део београд­ске и србијанске младежи ноћу се забавља, а дању спава: буди се у сате кад је, нпр, Косовска битка била већ увелико завршена.

Шта нам је чинити?

-Крајње је време да се превазиђе и одбаци аустро-угарска теза, коју је наивно прихватила и наша СПЦ, па онда и мноштво Срба: да „ван православља нема Српства” и да се, најзад, води рачуна о свим грана­ма српског стабла, о вишедимензионалности српског националног бића и српске културе, јединствене у разноликости. Основна ди­мензија Српства јесте православно-светосавска, друга је, међутим, српско-католичка (Стефан Немања је најпре крштен у ка­толичкој цркви, а надбискупија барска, „при­мата Србије”, старија је од светосавске архиепископије жичке: Дубровник и околина били су католички, али не и хрватски; то је ду­го важило и за босанске католике, Фрањев­це на пример, који су јунаци у делима Иве Андрића; па и сам Иво Андрић је Србин-католик, као што су Срби-католици Иво Војновић, Петар Колендић и други Дубровчани, који су знали историју и своје порекло); трећа димензија Српства је исламска: већина на­ших муслимана итекако памти своје српско порекло и своје крсне славе. Те три димен­зије су српско историјско наслеђе, од којега је требало стварати симбиозу и синтезу једне раскошне, у разноликости јединствене култу­ре. На нашу велику несрећу, у том погледу смо сви затајили.

Како данас не можемо остати само на ова три религијска и цивилизацијска извора, ва­ља водити рачуна и о следећим бујним притокама из новијих времена: о хуманистичкој и космополитској, о атеистичкој, присутној нарочито у двадестом столећу; и — мојсијевској, јер неки велики Срби, велики родољуби, били су јеврејског порекла, и жртвовали су своје животе за ослобођење и уједиње­ње Српства.

Однос Срба према другим народима и њиховим културама требало би да карактеришу: отвореност за све вредности; трпељи­вост, и више од ње — спремност на сарадњу и на размену вредности: прихватање свега што је за нас, Србе корисно и добро.

Данас се мора полазити од чињенице да је човечанство претворено у једно плане­тарно село, глобал виллаге, у коме сви од свих зависе и сви на све утичу. Стога се не сме робовати традицији него закључке за савременост и будућност извлачити из целокупног искуства, особито у овом времену великих искушења и провера. Срби сад мора­ју преиспитати и променити односе према традиционалним савезницима, према тради­ционалним противницима и непријатељима, мање познатим нам народима и цивилизаци­јама који више нису предалеко јер сви живи­мо у „планетарном селу”.

Смртни грех Срба „у лонцу“

Чини се да су и ти мање познати наро­ди отишли испред нас. Бивши пријатељи сад су непријатељи, непријатељи су још гори него што су били. Од кога учити, чија искуства пресађивати, које вредности у хијерархији наших потреба нарочито усвојити? На које се узоре ослањати?

– САД су узор у стварању вишедимензионалне нације која даје тон свету. Зашто не применити у Српству „сва три за­кона”, и шире, амерички ,,мелтинг-пот”? Важан узор су нам Немачка и Аустрија: због савесног односа према раду и реду, због примера како се подносе порази и у победе претварају. Французи и Руси су наши традиционални савезници. Французи више нису наши савезници — одбацили су нас, особито на сопствену штету, јер сваки пријатељ је драгоцен, а српски народ је изузетно веран пријатељ, који је обожавао Француску. Та­кав се пријатељ, у мудрој политици и у историјском животу једне искусне нације, не одбацује, не вређа и не жртвује, јер је дра­гоцен. Срби сад не би требало да из једне крајности, из сентименталности према Фран­цузима, оду у другу крајност, у мржњу према њима. Даље односе препустимо историји, али нека се Французи потруде око нас: да у будућности односе поправе, кад појме да је то првенствено њихов интерес и, рекли бисмо, дуг. Међутим, за поразну слику о Србима, у јавном мнењу света, Европе, па и Француске, делимично су кри­ви и сами Срби, јер нису схватили пресудну важност медијског рата. Срби су жртве и сопствене кратковидости, властитог несналажења у времену огромног утицаја и злоупотребе информација. За Србе ће, трезвено, гледајући, убудуће бити важна сарадња са Немцима, о којима бар немају никаквих илузија, а имају јаких разлога да их цене и у много чему опонашају; и са Италијанима са којима се српски национални интереси не сукобљавају, него пре допуњавају, а од чије раскошне културе имају шта да науче и приме.

Шта да очекујемо од Руса, заправц како да се према њима поставимо? И како прихватати Енглезе?

– Природно је да се Срби ослањају на Русију као на велику словенску силу. Но како је у питању и једна од светских сила, а светске силе имају своју логику политичких интереса, ни у том нашем односу, испуње­ном искреним братским осећањима, не би смело бити наивности и илузија. Руси, као и доскорашњи савезници Французи, могу нам у понечем бити опомињући гример: пример и како не би требало радити. Што се тиче Ен­глеза, они су према нама били свагда се­бични и крајње прагматични; стога ни Срби немају нимало разлога за сентиментал­ност; па ни Енглези никад нису били сенти­ментални према Србима! За Србе је по­себно значајан однос према исламу, који треба помно изучавати, јер је исламска верска мисао данас једна од најразвијенијих: а наш однос према Турској је део судбине нашег народа. Зато је важно тражити зајед­нички језик, а он се може и мора наћи око универзалних вредности, па и извесних срод­ности, које је вишевековна заједничка историја наметнула.

У својим тезама за национални про­грам кажете да је „последњи час за неговање здравог односа према раду и ствара­њу вредности, и материјалних и духовних. То се, по вама граничи са смртним грехом, са одступањем од првобитне замисли о човеку као раднику и ствараоцу сазда­ном по обличју Божјем.” Како преброди­ти ту хроничну болест непоштовања рада и стварања?

-„Наша српска посла” данас су нај­гора посла, а Срби се с тиме мире, шале, готово диче. Докле год „наша посла” не по­стану ваљана, најбоља могућа посла, ми се не можемо извући из кризе и смртне опа-иности. У том смислу је потребан огроман организациони, васпитни и просветитељски рад, удружен са строгим законским мерама против нерадника и рушилаца вредности. Против загађивања животне средине и целе природе, против пљувања и бацања отпада­ка по улицама и парковима, против срамот­ио нерешеног „клозетског питања”, од забитих села до медицинских факултета и болница; свуда је неопходна упорна борба против свих видова непросвећености . . . свих опасних зала, „мора беде”. Села и градови Србије живе под опсадом ружноће, коју треба разбијати свим законским сред­ствима, али и просветитељско-моралном делатношћу, другим рецима — освешћивањем. Све док грађани и сељаци не постану свесни у ком брлогу живе, док не осете дубоко незадовољство собом и својом средином, и жељу да ствари мењају на бо­ље, све до савршенства —до истинског пре­порода неће и не може доћи. Он треба да се зачне у души сваког појединца. У том преображају пресудна је улога интелигенци­је и свих „људи културе”.Гесло истинских родољуба морало би бити: „Волите Србију, свом снагом је волите, али будите њоме, и самим собом, дубоко незадовољни”. Нека то незадовољство постане незадржи­ва покретачка и градилачка сила,

Загађеност језика псовком врло је симптоматична, знак духовног беспућа и моралног блата у коме живимо. Преобра­жајем обичаја и нарави очистиће се и језик од загађености.

Демокротија или просвећени апсолутизам

Србија је колевка модерне грађан­ске демократије међу Јужним Словенима. Она је прва, крајем деветнаестог века и у првим деценијама двадесетог века, при­хватила западњачку демократију. Али. Демократија, данас, Србији не врује. Како да се Срби, у тим околностима, одреде пре­ма демократији и“демократији”?

– Наравно да они немају снаге, нити су позвани, да спашавају ствар демократи­је у свету и у њеним колевкама. Треба се надати да ће, временом, бити све више оних у Француској, Великој Британији и САД који ће ствар сагледати јасно и покушати да об­нове аутентичну демократију, уколико — и то се питање намеће! — није прошао историјски тренутак за демократију, ту текови­ну осамнаестог века просвећености и де­ветнаестог столећа тријумфа грађанског друштва! Можда је данас демократија са­мо старо рухо, само лицемерна маска, којима се покривају неке друге суштине, опречне демократији. Не би то тако било први пут у историји . . . Ако је то тако, Срби не могу робовати ни демократији, односно њеном привиђењу.

Међутим, демократија је исковала не­ке трајне вредности које превазилазе њену епоху и остају у ризници људског искуства. Тим трајним вредностима српски народ тре­ба да остане одан; за њ то није претешко јер су љубав према слободи, урођена скло­ност ка правди, једнакости и братству, као и дух трпељивости, природна својства српског карактера. Опредељење Срба за демократију није било нимало случајно; био је то колико свестан толико и нагонски чин.

Тренутак је, међутим, за сабирање ис­кустава, подвлачење црте и свођење рачу­на. Уз здраве, трајне и некомпромитоване вредности демократије, у хаосу који је створен, како у појединцима тако и у дру­штву, па и у нацији, за Србе је још актуелан, можда баш спасоносан, и просвећени апсо­лутизам, уз наглашавање речи „просвећени” (јер су Срби одвећ често страдавали од непросвећеног деспотизма). Просвећени ап­солутизам не мора бити у оштрој опреци са демократијом, која није сама себи циљ, него је пут да се дође до вредности и, кроз слободну размену и борбу мишљења, до јединства, а не расула.

На великој раскрсници Срби су затечени неприпремљени за нову етапу историје. Пре свега, још нису извршили свеопште национално помирење, него су допустили да дође до нових и све дубљих деоба, које угрожавају нацију у тренутку кад су слога, солидарност и јединство императив опстанка, услов живо­та. Велико национално помирење треба обавити што пре — закашњење је већ коб­но! Боље икад, то значи одмах, него ни­кад! Јер се већ залутало и заглибило на бес­пућу неслоге и узајамног неповерења, који иду до непомирљивости и мржње. Сад помодни антикомунизам нетрпељивији је од некад исто тако искључивог, ограниче­ног, затуцаног комунизма. Срби немају баш нимало рачуна да расипнички троше сво­је невелике снаге на свађе и узајамне оп­тужбе, од којих је штета голема, смртоно­сна. Те свађе и нетрпељивости огледало су одсуства мудрости; јер свак ко има јасније појмове о човеку и о историји, морао би да зна да је и у најгорим политичким стран­кама било и поштених, чак и сјајних људи, као што је у најнапреднијим покретима, па и у идеалистичким верским заједницама, било хуља и чудовишта. Јер човек је велика заго­нетка!

Пред Србима су нова искушења?

-То су искушења у којима се мери њихова мудрост, њихов морал и снага њи­хове љубави према отаџбини. За добро народа, за његово спасење — треба да се труде и жртвују сви: и бивши комунисти, и бивши четници и љотићевци; и републиканци и монархисти, и демократи, и радикали, и антидемократи, верници и атеисти, модерни и конзервативни. Изнад идеолошких и странач­ких интереса постоје егзистенционални инте­реси српског народа и историјски интереси српске отаџбине. Наша је срећа у несрећа­ма била што су се интереси српског народа, по правилу, поклапали са дубоким интереси­ма бољег дела човечанства. Али где су лањски снегови! Сад је и човечанство на новом великом раскршћу, збуњено сопственим тековинама којима све мање вла­да, идеалима који се манифестују као за­блуде, јучерашњим заблудама које се от­кривају као историјорн оправдане слутње. Срби треба да се суоче са трагичном сувре­меношћу и да се окрену будућности. А природна супарништва људи различитих уверења нека се иживљавају кроз надметање у љубави и жртвама за отаџбину. Нека су проклети они који траже и подстичу свађе међу Србима у овом судбоносном исто-ријском трену кад нам је у дом подмет­нут пожар. Зар ми сами да га распирујемо, надмећући се с проклетим паликућама на­шим?

Опсесија овог времена су права човека. Ви у својим тезама о српском на­ционалном програму кажете да је „та племенита замисао злоупотребљавана и дове­дена до апсурда, често је и компромитована,као и појам демократије .„Шта тим поводом треба да се учини шта мењати и како?“

-Ту би имала шта да каже модерна православна мисао, особито руска (Берђајев), али и српска (Николај Велимировић). Да не би долазило до гротескне хипертрофије „права човека”, боље би било да полазна тачка буду дужности човека, а њихов природан плод су — права човека. Наиме, једна од првих дужности човека јесте поштовање права драгог човека. Ако је то једна од првих дужности човека, проблеми људских права се природно решавају, и треба их само преточити у законе којима се одређују и дужности и права човека.

„Где јединство влада ту станује Бог“

Размишљате и о југословенској идеји, а Југославије више нема?

-Она је најмање српска, али је потекла природно, из свести о дубокој сродности и о заједничким историјским интересима јужнословенских племена и народа. Југославија се могла спасти да је имала свога Би-змарка или свог Мацинија, Кавура и Гарибалдија. Југославија јесте била тешко болестан организам, али да није истовремено природан и јединствен — зар би било толико крволиптања кад је рашчеречена? И драге су се државе делиле и цепале, али толиког крварења није било. Значи да је политика „новог светског поретка” груб удар на природу и на историју, да је она насиље и — очигледан злочин.

Природно је што неки Срби данас жале за Југославијом, државом у којој су били под истим кровом. Југославија се не може у догледно време обновити ако то желе једино Срби. Стога Срби треба да се што пре ослободе те неостварљиве жеље, те утопије, и да граде свој нови дом, уједињујући прво духовно, културно и морално све српске земље да би првом приликом створили и политички јединствену Државу српских земаља. Југословенску идеју не би требало заувек одбацити, нити сахранити, него је одложити, дубоко „замрзнути”, „заледити”, до неких бољих времена: кад наша јужнословенска браћа схвате колико су погрешила и да им опстанка нема без јужнословенске заједнице. Они већ почињу схватати, мада још неће и да признају, да су и сами велики губитници, јер су своје виталне интересе продали великој сили — заштитници, која безобзирно остварује сопствене себичне циљеве.

Кад се одреде национални циљеви и постигне сагласност о националном програму, поставља се питање: како их остварити, да не би остали само слово на папиру?

-Држава, правна држава, зато и постоји да свим законским средствима примењује историјом проверена искуства да оствараје критичким духом испитане замисли и идеале живих покољења. Држава постоји да отклања хаос и спречава срљање у крајности. У претешким условима блокаде Држава није била на неопходној висини: наивно се чекало и чека скоро укидање санкција, уместо да се хитро организују рад, производња, расподела, строгост у примени закона. Исти опрез и критички дух биће неопходан у изградњи друштва после текућег рата, са санкцијама или без санкција. Српски народ, као и руски на пример, треба да избегне бездушни и нестваралачки „дивљи капитализам”, онај који се цинично намеће беднима и експлоатисанима, колонијама наших дана, као што је то било у колонијама јучерашњице. Поуздано мерило и услов здравља, како појединца и породице, тако и друштва и државе, јесте рад, стварање, производња. Систем који њих подстиче добар је систем, а само име система мање је важно. Комунизам је управо пао на том испиту: победио је у име Рада, а унизио је баш Рад. Али после комунизма не би требало да наступи безнадежна ера „људске комедије”, јер у модерним условима биће то ера људске трагедије, ако се не нађу путеви за излазак из тешкоћа кроз стваралаштво у свим видовима.

Сваки темељан препород би морао да се, најпре, зачне у појединцима, а то значи да започне од школе; у свим њеним програмима да се огледа и њеним плановима да се испуњава: од основне школе до универзитета.

Друга просветитељска установа, докле год постоји обавезни војни рок, могла би да буде Војска Југославије односно Србије. С обзиром да школу служе и интелектуалци, јучерашњи завршени студенти, војску није тешко претворити у својеврсну допунску или накнадну школу.

Посебно је значајна улога факултета, Матице српске и САНУ.

Не мањи дужник српског народа је и Српска православна црква, чија је улога сасвим посебна и изузетно значајна: улога духовна и морална, улога васпитна, пре свега. У верском погледу, а то у многоме значи у културном, српски народ је, можда, најзаосталији народ у Европи. Да би остварила своје тешко посланство, своју апостолску улогу, из СПЦ треба прогнати политикантство на исти начин као што је Исус Христос истерао трговце из храма: јер црква је „Дом молитве”, а огроман број и наших побожних људи не зна молитве, чак ни Молитву Господњу. Али Црква свагда мора да има времена за „политику” која није дневна, него је политика на дуги рок.

У српском народу, склоном цепању, свађама и крвавим обрачунима, ова улога Цркве је од судбоносног значаја. Не заборавимо и, пре свих, свештенство нека упамти: „Где јединство влада ту станује Бог”. Или како је Вук, ослушкујући народ наш, забележио: „Где је слога ту је и Божји благослов”.

На другом плану, сличну уједињујућу и никако разједињујућу улогу имају наука и школа, Матица српска и Академија: јер наука је изнад страначких страсти; права наука бескомпромисно служи истини.

Улога политичара?

– Посебно они што држе власт имали су, не једну, прилику да јасно одреде националне циљеве и програм преображаја, а то учинили нису: јер или нису знали, нису имали и немају визију, или нису хтели, или нису могли, јер им је недостајала, уз знање, и она вера кадра да и планине помера. Другим рецима фалили су им: духовна снага, висок морал и свагда делотворна љубав према отаџбини. „Онај ко хоће да светли људима мора сам бити светлост”.

Очигледно је време да дође до велике смене: да се у народу нашем испоље, образују, удруже свеже снаге — јаче памети, јасније визије савремености и будућности, вишег морала, делотворније љубави. Њих има у свим покољењима, нарочито у младим нараштајима. Како су сада, у друштву постојеће и наметљиво присутне, политичке силе исцрпле своје могућности, пропустиле прилике и потрошиле историјско време које им је дато, није ли сазрео тренутак да на позорницу ступе нове родољубиве снаге, не да би се попут претходника, отимале о власт, него да би организовале народ на великом делу темељног преображаја и све-страног препорода?

Али, истина је, изгледа, да и у том преображају друштва и народа свак треба да пође, прво, од себе.