Свемир 25

Свемир 25

Милован Шавија:

.Светом  владају веома видљиви симптоми расула. Кад животињске врсте,па и човек  изгубе потребу за парењем,одбраном своје територије ,својим неиспуњењем индивидуе у оквиру заједнице  оне,као и човек , изумиру.

.За производњу такозваног биогорива користиће  се  прехрамбене сировине. Ако се тако настави и  једнога дана нестане  угљендиоксида из атмосфере биће онемогућена фотосинтеза, а самим тим и производња хране.

.У болницама Великој Британији су после инструкције  да приликом пријема мушкараце обавезно питају   да ли су трудни, појавила се вест   да је на женско оделење једне болнице примљен такозвани трансродни мушкарац, који је тврдио да је жена, а који је касније силовао једну пацијенткињу. Када је у ту болницу дошла полиција особље је изјавило да у том оделењу нема мушкараца, те је стога свако силовање искључено.

.Гувернер Калифорније Гејвин Њусом, (главна звезда „воук” покрета ) марљиво ради на усвајању закона којим ће се легализовати не само абортус, него и убијање властитог детета након рођења  од стране мајке. Тај акт је већ добио стручни назив „инфантицид”.

.Да ли  људи као софистициранија бића поседују довољно мудрости и довитљивости да преокрену неповољне трендове и избегну судбину глодара из експерримента Свемир 25 који следи. 

Још од оних времана која се могу сматрати уводом у модерно доба, када су се они докони и радознали истраживачи почели бавити посматрањем и тумачењем понашања људи у одређеним околностима, као најприкладније помоћно средство наметало се поређење са понашањем разних врста животиња у сличним или идентичним околностима и ситуацијама. У ту сврху није се остајало само на посматрању понашања животиња у природним условима живљења, него су и вршени експерименти у којима су појединачни примерци или групе одређених величина стављани у имитиране услове како би се дошло до евентуалних паралела и подударности са понашањем људи у таквим условима.

Наравно да су праву посластицу представљали експериманти са човековим најближим претком на оној такозваној еволуционој узлазној линији развоја и усавршавања. А то је мајмун, из којег се према Дарвиновој теорији данашњи модерни човек, или Хомо сапиенс, развио. Мада је мајмун заиста показао да поседује, што се особина тиче, доста сличности са својим „рођаком” човеком, понекад се знало десити да је у тим експеримантима, али и посматрањима његовог понашања у природним околностима, демонстрирао у неким не баш неважним доменима  чак и супериорност у односу на тог рођака. Исто се тако знало дешавати да су неке врсте животиња, које се налазе на много нижој тачки оне еволуционе линије, показале запањујућу сличност са  људима, поготову када се ради о понашању колектива или заједница у истоветним околностима.

                                  О пацовским утопистичким заједницама

Половином прошлог века научници су све већу пажњу у својим истраживањима почели да посвећују све израженијем феномену пренасељености. У покушају решавања тог проблема наравно да су им као најприкладнији медиј за експерименте служиле животињске популације пошто су наслућивали да природа користи сличне механизме код  свих животињских врста  у регулисању размножавања, то јест популацијског раста. Најопсежнија истраживања на том пољу извео је Американац Џон Калхоун, који је са експериментима на пацовима започео још крајем четрдесетих година прошлог века. Мада ће се мишевима и пацовима бавити наредних више од четири деценије он се прославио са једним експериментом  који је изведен у периоду између  1968. и 1973. године у Пулсвилу у држави Мериленд (Poolesville, Maryland), а који је у историји експериментисања на животињским популацијама остао упамћен под шифрованим називом Свемир 25.

 (Калхоун у Свемиру 25)

 Пре тог експеримента Калхоун је углавном експериментисао са пацовима држећи их у такозваним „рајским условима”, са обезбеђеним обиљем хране, у потпуној  сигурности и одсуству било какве опасности, пратећи пажљиво њихово понашање, а нарочито динамику раста популације. Поменути експеримент  Свемир 25 започео је тако што је у простор предвиђен да у њему може комотно живети 3000 животиња сместио четири пара мишева. У тој строго контролисаној мишијој насеобини били су обезбеђени одвојени простори за боравак, затим простори на којим је у сваком тренутку било обиље хране, те места за интеракцију и дружење. Температура је била око 20 степени Целзијуса, што се сматрало оптималним за мишеве. Дакле, био је то прави утопијски мишији рај.

У почетку се све одвијало управо онако како се и очекивало. Током првих 104 дана мишеви су се успешно прилагодили тим рајском условима живота. Обележавали су своју територију и парили се на уобичајени начин, тако да се популација удвостручавала сваких 55 дана, достигавши бројку од 620 након 315 дана. Међутим, са растом популације почињале су да се примећују девијације у понашању. У пркос великом простору који им је  био на располагању окупљали су се у већом групама, нарочито у одељцима предвиђеним за узимање хране. То је довело до наглог пада заинтересованости за парење, тако да се раст популације почео успоравати сводећи се на трећину од оног са почетка експеримента. Затим је дошло до сегрегације. Постепено се издвојила доминантна група која је чинила отприлике трећину популације, док су остале две трећине играле подређену улогу показујући далеко мању способност друштвене адаптације од својих предака.

(У одсуству грабљивица мишеви би се размножавали великом брзином)

Још 1. фебруара 1962. Калхоун је у чланĸу који је објављен у угледном часопису Scientific American под насловом „Густина популације и социјална патологија“ сумирајући дотадашње резултате сличних еĸсперимената са пацовима сĸовао термин „ĸолапс понашања“. Тај колапс понашања се осим испољавања чудних неприрпдних навика временом манифестовао у развијању разних облика девијација. Мишеви из оне инфериорне групе су изгубивши самопоуздање бесциљно лутали, сматрајући се одбаченим. Код мужијака се развила одбојност и презир према женкама, тако да су изгубили потребу за парењем, да би се на крају почели међусобно тући. Док су са друге стране они мишеви из супериорне групе постајали све агресивнији испољавајући насиље без икаквог повода или мотива. Понекад су силовали оне инфериорне, који су не пружајући никакав отпор пасивно подносили иживљавање. Та силовања не ретко су завршавала са канибализмом, без обзира што је хране било у изобиљу. А осим силовања појавила се и хомосексуалност са осталим пратећим сексуалним перверзијама.

Пошто су мужјаци напустили своје традиционалне дужности женке су, оставши саме у гнездима, почеле такођер да испољавају агресивност, чак и према младунцима. Заборавивши своје мајчинске обавезе изгубиле су постепено потребу за репродукцијом и парењeм. Наравно да је то утицало на пад наталитета, док је смртност међу младунцима порасла на преко  90%. Након тога формирала се посебна група такозваних „лепих мишева”, који су одбијали да се паре са женĸама или да се боре за свој простор и који су, повлачећи се у себе, само бринули о храни и сну. Тако су се временом формирале две доминантне групе глодара: такозвани „лепи мужјаци” и „изоловане женке”, који су чинили већину популације Свемира 25.

Након 560 дана повећавање популације је потпуно заустављено. То је означило почетак фазе изумирања, тако да је та глодарска утопија почела полако да клизи ка потпуном ишчезнућу. Окружене насиљем, непријатељствима и потпуним одсуством  парења млађе генерције су сазревале немајући прилике да се суоче са примерима нормалних и здравих односа. Без представе о парењу, родитељству и обележавању територије те генерације мишева су, изгубивши у потпуности представу о сврси живота,  проводиле целокупно будно време једући и пијући.

Након што је популација достигла максимум од 2.200 почео је стрмоглави пад, без обзира што је хране и даље било у изобиљу и што мишијој утопији није претила никакава спољна опасност. На почетку 1973. у Свемиру 25 није више било ниједног живог миша. Калхоун међутим није одустајао. И након тог експеримента извео  je до краја свог радног века још 25 сличних експеримената са истоветним исходом. Важно је на крају још напоменути да је једном приликом из оне групе „лепих” мишева издвојио неколико и ставио их у потпуно другачију средину, где се живело нормалним и природним животом. Био је то покушај да се провери да ли би се у мишевима поново пробудили природни нагони уколико се врате у здраву средину. Међутим, релоцирани мишеви нису показали никакве промене у понашању које су стекли у Свемиру 25. Одбијали су да се паре и улазе у било какву интеракцију са нормалним мишевима.

                                          Могуће паралеле

Из свих тих силних експеримената Калхоун је закључио да мишеви као и људи своју егзистенцију заснивају на идентитету и сопственој сврси у окружењу у којем живе. Искуства као што су напетост, стресови, анксиозност и нагон за опстанком присиљавају их да се ангажују у друштву, то јест заједници. Када су све потребе задовољене и не постоји никакав конфликт сам акт живота своди се на задовољавање најосновнијих физиолошких потреба као што су храна и спавање. Ту се по њему ради о парадоксу живота без икаквих активности и конфликата. Када је живот индивидуе лишен осећаја за било какву потребу, живот губи смисао, а индивидуа након тога умире, прво духовно, а затим и физички.

(Шта људи могу научити из Калхоунове глодарске утопије?)

 Мада су, према Калхоуну, мишеви проста бића она морају развити потребу за парењем, одгајањем и подизањем потомства, одбраном територије и својим испуњењем као индивидуе, али и у оквиру заједнице чији су део. Ако се такве вештине не развију индивидуа  се неће репродуковати, нити ће пронаћи своју продуктивну улогу у заједници. На такав начин ће изумрети не само мишеви, него и све животињске врсте, укључујући и човека. Јер индивидуе без развијања тих потреба губе везу са реалним светом и своју егзистенцију своде само на задовољавање физиолошких потреба. Другим речима, према Калхоуну, неме ничега што не би сугерирло да и људско друштво, уколико би његови чланови изгубили осећај за те основне вештине и потребе, као и  бригу за друге, не би завршило исто онако како су завршили мишеви у Свемиру 25.  

Након неславног краја глодарске утопије Свемир 25 Калхоун је своје утиске, запажања и закључке о могућим паралелама са људским друштвом изнео 1973. у есеју насловљеном „Смрт на квадрат: експлозиван раст и пропаст популације мишева”. Тај рад није зрачио оптимизмом због изнесених суморних изгледа о могућим консеквенцама које тадашња претећа пренасељеност и прилична засићеност друштва може имати на судбину човечанства. Јер, било је то време вијетнамског рата, протеста и немира, политичких атентата, хладног рата и кинеске културне револуције. Јавност је била забринута налазећи приличну сличност онога што се догађало  Калхоуновим глодарима са оним што се око њих тада дешавало. Покољи и иживљавања глодара у условима пренасељености чинили су се тада сликом у огледалу друштвених потреса из 60-тих и 70-тих, у комбинацији са неконтролисаном урбаном експанзијом.

Међутим, у пркос тих суморних слутњи произашлих из његових посматрања,  Калхоун ипак није очекивао да се човечанство налази на сличном путу изумирања. Мада је уочио неке паралеле између пропасти Свемира 25 и искушења кроз које је у то време пролазило човечанство, он је веровао да људи као софистициранија бића поседују довољно мудрости и довитљивости да преокрену неповољне трендове и избегну судбину глодара. 

Јер, изнад свега, људи поседују науку, технологију и медицину, уз помоћ којих могу да уоче узрочност појава, избегну несрећу, излече ране и болести, те истражују средину у којој живе. 

                                                  50 година касније

Рат у Вијетнаму ће се завршити, јер сваки рат има своје узроке, свој почетак и свој крај. Они који су се бунили против њега, било уз цвеће и песму, било на уличним протестима, су се неосетно утопили у омамљујуће изобиље потрошачког раја, које ће неодољиво подсећати на почетак оне мишије утопије, али који ће послужити и као савршена кулиса иза чије привлачне фасаде ће ратови наставити да се понављају у недоглед, кад год се за њих укаже прилика или потреба, тако да их нико више неће ни примећивати, нити се бунити против њих. Али осим ратова иза тих кулиса одиграваће се и процеси који ће такођер неодољиво подсећати на онај Калхоунов експеримент са мишевима, и то на онај његов други, дистопијски део.

Јер, неће проћи ни пола века од краја Свемира 25 а онај колапс понашања мишева ће постајати све видљивији и у понашању њихових човеколиких рођака.

Под окриљем хистеричне фобије од измишљених климатских промена започеће потера за угљендиоксидом (CO2). Смањивање његове емисије ће се претворити у опсесију, па ће се чак помоћу специјалних уређаја исисавати из атмосфере и депоновати у подземна складишта. Сагоревање фосилних горива ће се сматрати највећом пошасти, а производња алтернативних горива приоритетом, уз напомену да ће се за ту производњу тог такозваног биогорива користити прехрамбене сировине. И уз још једну напомену да ће, уколико се тим путем буде  наставило, једнога дана када угљендиоксид нестане из атмосфере бити онемогућена фотосинтеза, а самим тим и производња хране. А  производња хране ће бити онемогућена и пре него што из атмосфере нестане CO2, јер ускоро неће бити на располагању расположиве плодне земље, пошто ће читава површина планете бити прекривена соларним панелима и ветрењачама.

А док те хране још увек има, и то у изобиљу, као у Свемиру 25, она се кријући и дискретно баца и уништава. У централној провинцији Новоримске империје, званој Америка, фабрике за производњу хране  на мистериозан начин нестају у пожарима, и то до темеља, врше се покољи десетина милона перади под изговором оне фантомске измишљене заразе зване птичији грип, онемогућава се транспорт хране и ђубрива, а фармери се стимулишу да уништавају летину и не сију усеве за нову. А да би се уништавање пољопривреде убрзало и учинило ефикаснијим тајанствени црноберзијански фондови Блек рок (Black Rock) и Вангард (Vanguard) преузимају постепено потпуну контролу производње и дистрибуције хране, и то не само у централној провинцији, него и  читавој империји.

Међутим, колапс понашања, барем у оној хуманистичкој варијанти, не састоји се само од сечења гране на којој се седи, то јест постепеном онемогућавању производње хране и енергије. Важан аспект тог процеса је и идеолошки. Може се рећи да идеологија, као систем одређених идеја које заступа појединац или група, прати човека кроз читаву историју. Ти системи су  доводили до углавном бенигних појава, као што су стварања лажне свести или искривљене слике стварности, али су она злоћудна масовна идеолошка застрањивања започела тек са марксизмом, који је као  идеолошки систем рођен у 19-ом веку, а своје прве практичне експерименте извео у 20-ом веку, да би у своју зрелу и завршну фазу ушао у 21-ом.

У почетку је основна полуга марксистичке стратегије била стварање конфликта између сукобљених антагонистичких класа, чије сукобљавање је требало да води друштво ка просперитету. Како је људско друштво временом постајало све комплексније, тако се ширио и спектар могућих конфликата између растућег броја класа, трансформисаних у разне групе, углавном мањинске. Нововековни марксисти су некадашњи сукоб обесправљене већине, то јест пролетеријата, против мањинских власника средстава за производњу претворили у сукоб између широког спектра мањинских група против наводне већине, коју су у ствари чинили неутрални, али углавном белци. Тако су неомарксисти онај њима тако животно важан конфликт претворили у расни, где су с једне стране били белци, а с друге хомосексуалци, лезбејке, трансродне особе било којег пола, црнци и сви они чија боја коже није бела, али и белци уколико се определе за једну од мањинских група.

(Чувеном Милтону Фридману је још давно било јасно да је марксизам  преживео захваљујући америчким универзитетима)

Та иновирана врста конфликта добила је стручни назив „воук” (woke), који је некако спонтано ушао непреведен у све светске језике, јер га је у ствари немогуће, али и непотребно преводити.  Најновија истраживања су показала да у 23 од 25 медицинских школа у Америци уместо медицини студенте уче или боље речено индоктринирају  „воук” идиотизмима, као што су расне теорије о уништавању беле расе или CRT – critical race theory. За медицинским не заостају ни правне школе на којима се студенти више не уче владавини права, већ владавини онога што падне на памет промотерима „воук” идеологије. Начин на који  се промовише „воук” није академски већ урлањем, псовањем и претњом физичким обрачуном.

А како изгледа атмосфера на данашњим северноамеричким високошколским установама може се видети из конкурса за једно место докторанда на Факултету за географију, природну средину и одрживи развој универзитета Вотерло у Канади. За то место могле су се пријавити само жене, укључујући и оне које показују истополну привлачност, трансродне особе, те особе са два духа, то јест оне особе које се осећају истовремено као мушкарци и жене.  Мушкарци, белци су се могли пријавити једино уколико се облаче и шминкају  као жене, те носе перике.

Свакако да није неважно напоменути да се милијарде долара сваке године  донира  у организације широм света, којих тренутно има преко 1200, а које се баве промовисањем такозваног „Планираног родитељства”, али и осталих „воук” иновација. А како би планирано родитељство требало да изгледа може се наслутити ако се мало пажљивије посматра све оно што се догађа у америчким образовним институцијама.

Америчка деца већ одавно не уживају више у својој невиности, већ су све више опседнута резањем својих гениталија и узимањем лекова који стимулишу промену полних обележја у настојању да се прикључе култу „дугиних боја”. Њима те перверзије свакако не би падале на памет да годинама нису изложени притиску и прању мозгова од стране оних који би требало да се брину о њиховом одгоју и добробити, а који су у својим болесним главама замислили да Америку што пре претворе у Содому и Гомору. Школски програми, медијски садржаји, владине званичне препоруке и корпоративна пропаганда су на перфидан начин осмишљени да воде децу и омладину ка неповратној дегенерацији. Наравно да је и тај аспект колапса понашања добио свој стручни назив, а го је „груминг” (grooming), који као и „воук” није могуће, али ни потребно преводити, већ га  добро упамтити да се зна о чему се ради када ускоро такве појаве постану део свакодневнице на читавој планети.

А да такве појаве нису стране ни одраслима показују извештаји који се све чешће појављују и у медијима главног тока. Тако су неке од асоцијација државних болница у Великој Британији почеле да дају инструкције болницама да приликом пријема мушкараца обавезно морају са им поставе питање да ли су трудни. Док је велики публицитет стекла вест да је на женско оделење једне болнице примљен такозвани трансродни мушкарац, који је тврдио да је жена, а који је касније силовао једну пацијенткињу. Када је у ту болницу дошла полиција особље је изјавило да у том оделењу нема мушкараца, те је стога свако силовање искључено. Сличан случај догодио се у америчкој држави Њу Џерзи, али у женском затвору Една Махан, где су две затворенице остале трудне након што су имале сексуални однос са једном трансродном затвореницом. А као шлаг на све то студентима медицине на Универзитету Непиер у Единбургу (Edinburgh Napier University – ENU) се предаје да и мушкарци могу бити трудни, те сходно томе добијају инструкције како се врши порођај мушкараца кроз њихове гениталије.  

                                                      Епилог

Након подсећања на експеримент Свемир 25 и пажљивог осматрања свега онога што се у свету дешава 50 година касније није искључено да ће не мали број савременика тих дешавања осетити забринутост, и то много већу од оне коју су осетили савременици оних времена када је Калхоун вршио своје експерименте са глодарима. Чиниће им се чак да Калхоун и његови савременици нису уопште имали разлога за бригу. Јер, шта је један рат и неконтролисана урбанизација градских периферија у поређењу са ратовима који се нижу један за другим, па се чак и преклапају, док су у њиховој сенци свакојаке перверзије у потпуности онемогућиле нормалну перцепцију стварности. А она Калхоунова вера у науку, технологију, медицину и софистицираност људских бића чиниће им се наивном, посматрајући како су те исте наука и медицина под контролом тих софистицираних бића, уместо да човеку помогну и олакшају живот, постале главни мотори његовог истребљења. 

Када се на све то дода чињеница да хладни рат још увек траје и да је данас много злођуднији од оног из 60-тих и 70-тих, јер се за његово функционисање и одржавање користи далеко већа и опаснија количина фобије, мржње, и нацистичке расне искључивости, а да је Кина поново кренула са експериментима у којима ће, како се чини, бити много више жртава него у оним Маовим, онда је сасвим могуће да би се сведоцима овог данашњег хорор времена оне  60-те и 70-те могле уз помоћ носталгије учинити чак и романтичним.

Уколико би неки ипак помислили да је поређење Калхоуновог експеримента са савременим дешавањима  претерано треба само да се осврну на двогодишњи терор и иживљавање глобалистичких елита над целокупним становништвом планете, који нажалост још увек трају, и упореде их са оним агресивним испољавањем насиља супериорне мањине над инфериорном већином, која је, у оном експерименту са мишевима, не пружајући никакав отпор пасивно подносила иживљавање, па би им онда ваљда требало бити јасно да ту нема никаве разлике.

А ако им ни то није довољно да се увере да се данас људима дешава управо исто оно што се дешавало мишевима у Свемиру 25, треба само да узму у обзир да једна од главних звезда „воук” покрета, гувернер Калифорније Гејвин Њусом, марљиво ради на усвајању закона којим ће се легализовати не само абортус, него и убијање властитог детета након рођења  од стране мајке. Тај акт је већ добио стручни назив „инфантицид”. Не треба сумњати да ће Њусом остварити свој наум и тако легализовати  „инфантицид”, као што је акт сличног имена, геноцид, већ одавно легализован уколико служи спровођењу у дело „воук агенде”. Тако ће жене ускоро моћи да раде са својим „накотом” исто оно што су мишице радиле са својим у поодмаклој фази експеримента Свемир 25. Јер, такођер не треба сумњати да ће такав закон уколико прође у Калифорнији веома брзо, што милом, што силом, бити усвојен и у осталим деловима пропадајуће империје, као уосталом и сви остали прописи који падну на памет америчким „воук” марксистима.

(Жене мишице)

У контексту тих све видљивијих симптома општег расула није неважно скренути пажњу  на још један важан аспект традиционалне марксистичке доктрине, а то је да се кроз  деструкцију морала, религије, веровања, културе и породице читаво друштво распада у парампарчад која се онда користе за изградњу новог, по мери и замисли рушитеља. С обзиром да су слични експерименти спроведени у прошлом веку завршили катастрофално, онда је више него сигурно да и овај најновији, који тренутно спроводе неомарксисти 21-ог века, неће проћи боље од оног Калхоуновог са мишевима. 

На крају остаје да се данас испуни још само један детаљ, па да се Свемир 25 у потпуности понови, овај пута са људима као заморчићима, а то је њихово потпуно изумирање. Због тога се чини да се данашње генерације могу сматрати правим сретницима јер им се пружила јединствена прилика да буду сведоцима могућег историјског  коначног доказивања да је један експеримент спроведен на животињама у потпуности примењив и на људе.

Уколико историју сматрамо учитељицом живота онда је сасвим евидентно да са са новоримском империјом догађа управо исто што се некада догађало са старим Римом. Попут Свемира 25, разједена је безумљем, развратом, перверзијама и отсуством било каквог рационалног смисла даљег постојања. А ако се ослонимо на старозаветну причу о Содоми и Гомори, онда би паралела са Свемиром 25 била савршена. Због тога ће бити заиста интересантно пратити расплет, то јест финале још једног од експеримената, којих је било ко зна колико у дугој повести човечанства и који су се по правилу завршавали катастрофама. Да ли ће се појавити неки нови „варвари”, као 476. и докрајчити Нови Рим, те тако спасити човечанство, или ће његов позамашни део нестати у нуклеарној катаклизми у којој су завршили Содома и Гомора, како верују неки историчари, и на шта подсећају описи из Старог завета, остаје да се види. Трећа могућност се за сада не назире.

Podelite sa drugima:

Povezani članci