СВЕДОЧЕЊЕ ГЕНЕРАЛА :ИСТИНА СЕ НЕ МОЖЕ ВЕЧИТО САКРИВАТИ

(ОЛУЈА“ ПРОТИВ СРПСКОГ НАРОДА У ХРВАТСКОЈ, АВГУСТА 1995. ГОДИНЕ, ЈОШ ДУГО ЋЕ ТРАЈАТИ) 

Пише: Милорад Антонић

Генерал-мајор и публициста, МИЛИСАВ СЕКУЛИЋ, цео свој живот посветио је истини. Био у њој и бележио је. Има завршена 24 рукописа. Један од њих је овај из наслова који је уствари   „Истина о Олуји“  за кога  као по неком чудном  правилу у Србији нема пара. Нема ни спонзора, а ретки су и издавачи који би се упустили у авантуру издавања ових рукописа. Али  зато има бусања у прса и залудних прича шта би било да је било, да је било овако не било што је било. Ретки су сведоци времена као г.Секулић који има шта да каже, не само на тему „Олује“. Међутим,  негде у дубини бића нас Срба крије се страх од суочавања сда истином. Понекад изгледа размуљиво што учешће о обелодањивању истина одбију представници власти.Размљиво јер чувају власт и себе али не и истину. Разумео би их да се с друге стране не дусају у прса и гракћу како се они и њихове компаније баве друштвено одговрним радом. Али неразумем зашто то не би била помоћ оваквим пројектима који су део наше историје?!

Дајмо тим догађајима заслужћно место у историји!

Тај народ је протеран са својих огњишта. Напаћан је. Све су изгубили. Али зашто? Ко је кројио њихову судбину?! Ова књига говори голу истину. То, такође треба да знају и они који ће доћи после нас.

Ако мислите тако  изволите. Своју  донацију можете приложити на:

[notification type=”alert-info” close=”false” ]ФОНДАЦИЈА МУЛТИНАЦИОНАЛНИ ФОНД КУЛТУРЕ, Београд, ПИБ: 102151980, текући рачун код СБЕРБАНК БР: 285-2031040000003-59 – за донацију књиге:  ИСТИНА СЕ НЕ МОЖЕ ВЕЧИТО СКРИВАТИ.[/notification]

Живот уради увек оно што намери. Сигуран сам, јер верујем да му, нико други, него сам  Бог даје  такав  усуд и ток.

Годинама већ, кад пођем  поред ауто-пута на Новом Београду од Студентског града до Центра Сава, прате ме слике  августовских колона људи које је „Олуја“ протерала са њихових огњишта у Хрватској.

Ми смо, гледајући их, били у чуду. Тада је још било посматрача у сузама. Ништа нам није било јасно. Али њима јесте! Знали су да они тамо више неће бити. А где ће? То ни  земља, коју често називају мајка Србија, (читај тадашња власт) није знала.

Време је учинило своје и ти људи су код своје мајке. И живот је, хвала Богу још са њима!

Једино се Богу не могу захвалити због политичара који су им,поред несреће  скројили злу судбину. Господ није могао нити да бира, нити да их спречи  у њихвом политичком калкуланству. Понајмање је могао да их натера (јер мало ко од њих истински верује у Бога и његову правду) да у својим политичким подкусуривањима и поентирањима буду другачији. Макар обзирнији. Мислим да ће остати забележено  као чудо  да им је  власт, којој су ови несрећници хрлили у загрљај јер су Србију осећали као своју колевку, уместо колевке и топлог дома  и руке спаса пружили страћаре, бараке , шупе…?! Не само те године. Дуго година су ту живели а власт им је обавезно пред скупљање политичких поена долазила да се сликају.

Нису се ни потрудили, да обелодањивањем стварне истине о „Олуји“ наша осећања  буду  примеренија трагедији. Да тог августа 1995. год. нисам гледао колоне тог народа никад не би тако изричито тврдио  да је једино тако, са спознајом истине  могуће осећати праве ствари. Никад не би знао  да у једну најлонску кесу може стати цео људски живот.Нити би знао како  рат и мржња могу  љубав претворити у патњу. Зато служе истине. Да чувају осећања пијетета. И зато ће онима, који ни данас не знају праву истину о „Олуји“ с временом које неумитно брише изгубити све:  осећања,потребу да знају више,да поштују ситорију,жртве…?!

Па шта је онда битно и неопходно…шта нам је чинити?!

Питао сам то многе колеге, историчаре, психологе, социологе. Сви су јединствени у ставу да таква осећања најбоље чувају књиге. Оне које пишу сведоци времена. Људи оперативци,припадници војске или полиције, историчари.Они са лица места.

Пошто живот збиља увек уради онако како је намерио, после више од десет година како се нисмо чули, позвао ме колега Душан Миловановић. У овде поменути процес размишљања упао ми је као у телефонски разговор. Предложио ми је, јер вели, да то вреди, објавим књигу генерала  тадашне ЈНА, господина Милисава Секулића  „ИСТИНА СЕ НЕ МОЖЕ ВЕЧИТО САКРИВАТИ“. Он нема времена , у великим је обавезама, а овај рукопис је  нешто што не сме остати  заборављено.Душко каже да је то део наше судбине која не може и не сме остати полуистина. То што је г.Секулић записао то је са лица места.

И би тако. Пет сати ми је генерал Секулић причао како је настао овај, један од његова  24  дела у рукопису. Још увек , чудим се јер из изложеног схватам да их је  завршио пре неколико година.На објаву овог о коме је реч чека шест година. Још увек, чудим се и даље, али места чуду нема кад сам чуо како су му, на веома адекватним местима рекли “Сачекајте генерале није још време за објављивање тих истина. А генерал има 80 година. Последњих  50 провео је правећи белешке. Потом је, као активни официр ЈНА  отишао у пензију, па опет писао. И отишао је код  надлежних у Војсци Србије  са предлогом да им преда рукописе (писани руком и графитном оловком) како би их користили као историјску грађу.

Рекли су му:  „ немамо пара за прекуцавање тих рукописа.“

Генерал им се љубазно захвалио на времену које су му посветили и изразио своје разумевање ситуацијом.

Књигу ћу штампати, генерале, обећао сам му. Изгубићемо мало новца, али добићемо то што нам ускраћују: истину посвећену  сећању на страдања српског народа у Хрватској која се, како рекосте, не може вечно скривати.

И генерал је написао увод.

„Поштовани читаоче,

Надао сам се да ћу дочекати да српски народ сазна истину о сопственом страдању у Хрватској. У 80-ој години живота схватио сам да моје чекање неће дочекати истину.

Написао сам монографију „Истина се не може вечито сакривати“ у којој сам обрадио “Агресија хрватске војске на западни део Републике Српске Крајине у августу 1995. године“ и „На путевима који су водили српски народ из Хрватске у поразе и трагедије“.

Прикривање истине је опасна болест, али излечива. У времену мог живљења истина се могла добити на рецепт и ако се није могла сакрити. Лагање себе је  опасна болест. Истина има своје апостоле ћутања. Највише ћуте они који знају истину. О истини највише говоре они који је не знају.

Ћутање о истини је срамно. Кретао сам се у кругу стручњака за људске лажи. Одомаћило се проклетство трагања за истином.

Смрт је дар од Бога за оне који знају истину, а ћуте.

Кад Србима буде добро, биће то крај историје .„(Ј.Стерија Поповић).“

Књига је у прирпеми за штампу.

До тада, вама поштовани посетиоци овог портала, на вољу неколико детаља из овог рукописа и могућност да својим учешћем у финансирању  овог издања помогнете обелодањивању коначне истине о “Олуји”.

А шта у њој пише знаће многи ако се они којима је стало до истине усуде и приоложе свој прилоог намере да књига угледа светлост дана. Колико им воља и колико могу.

Да имају разлог, имају. Ево само неколико одломака.

Изговорено у Грачацу 1999. године

Фрањо Туђман као председник Хрватске посетио је Грачац 17. октобра 1999. године и том приликом поздрављајући досељене Хрвате у српске куће и на српска имања, упутио им је следећу поруку: „Желим вам својом присутношћу потврдити да сте овђе на својој земљи и да вас нико никада из Хрватске неће истјерати“.

(Општина Грачац 1991. године имала је десетак хиљада становника, од којих је 8. 371 Србин и 1. 697 Хрвати. Сам градић Грачац бројао је 4. 000 становника, међу њима само 91 грађанин хрватске националности).

… Изводи из дневника

4. 8. 2007. године

… Данас је пре 12 година почела злочиначка операција Хрватске на Републику Српску Крајину. Шта рећи сада после толико година? Агресију су извршиле Хрватска и САД. Снаге Уједињених нација које су имале задатак да не дозволе примену силе, добиле су задатак да остану пасивне. Тај задатак су извршиле. Одбрана РСК заснивала се на предвиђеној улози снага Уједињених нација и уласку у рат са Хрватском Војске Југославије и Војске Републике Српске. На жалост државе, ВЈ и ВРС још пре почетка „Олује“ дале су гаранције да се неће мешати у агресију Хрватске на РСК. Блок антисрпских држава уз пасивност Јељцинове Русије паралисале су Савет безбедности да било шта предузме све док РСК не буде окупирана. Сведок сам наведеног свињарлука. Народ је остављен на цедилу и протеран је са циљем да се никад више не врати на своја огњишта. Председник РСК Милан Мартић остао је сам са командантом главног штаба Српске војске Крајине. Ниједно наређење председника Мартића командант Главног штаба није хтео да изврши. Са њим је командовано из Београда. Недавно сам дао изјаву о „Олуји“. Рекао сам истину. Сутра ће то бити на РТС приказано. Осећам неки негативни набој у себи. Имаћу пљувања од оних који су браниоци себе, а истина им уопште не годи.

Република Српска Крајина је пала захваљујући заједничкој акцији Хрватске, Републике Српске, Армије БиХ, САД, СРЈ, Савета безбедности… Наведену истину не треба сакривати.

Био сам на парастосу у цркви Светог Марка. Црква је била скоро пуна. Слушам говоре. Коштуница са свећом у руци говори. Уз њега су два министра: Б. Илић и Наумов. Гледам и пажљиво слушам сваку изговорену реченицу. У моме друштву су ген. Бјелановић, пуковник Сладаковић и још пет-шест учесника СВК у време „Олује“.

Из цркве сам отишао на трг „Николе Пашића“ на коме са одржавао Илиндански скуп. Стајао сам препун горчине. Налазим се у гужви избеглих Срба Одлазим пред хрватску амбасаду. Пуно избеглица.

Говори, говори… пароле, фотографије несталих. Држава Србија ћути, Европска унија ћути, Хрватска слави, Федерација БиХ као да је занемела. Једино Република Српска говори о страдању Срба у Бања Луци. Јадан је овај свет са својом садашњости и будућности. Ја ћу из овог што осећам изаћи кад умрем, а шта ће бити после, нећу да мислим. Хрватска ће вековима носити печат фашизма.

Љајић је данас говорио о сарајевској декларацији по којој је проблем избеглица требао да се реши до краја 2006. године. Боже, зар има будала који су у ову декларацију веровали?

4. 8. 2008. године

… Најцрњи дан живота Срба, и мој лично, „Олуја“ је била операција геноцида. Протерано је 220.000 људи и убијено 2000 цивила. Попаљено је и порушено све у западном делу РСК. Ове године Борис Тадић се огласио како треба. Очекивани разум од хрватске политике је дубоко закопан у сопствену памет. Две хиљаде несталих изазива хладноћу од Месића и Санадера… Наследници Павелића и Туђмана исти су као да су они живи. Хрватска политика не дозвољава ексхумацију закопаних у познатим групним гробницама.

Био сам у цркви Светог Марка, а увече сам гледао филм „Пад Крајине“. Очито је заједничка агресија Хрватске, САД и Милошевића. . .

Бања Лука је 13 година „Олује“ достојанственије обележила. Код нас, овде у Београду власт као да је била на одмору.

Штампа и телевизија обогатили су свој прилаз страдању Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини.

. . . Данас је 17 године од „Олује“. Био сам са Српском војском Крајине и народом у „Олуји“. Хитлер и Павелић завиде овом што је хрватска војска учинила у „Олуји“ и раније у „Бљеску“. Од 1996. године одлазим у цркву Светог Марка на обележавање злочина према Србима у „Олуји“.

Борис Тадић је успео да злочине Хрвата гурне под тепих и да избегле Србе у Србији третира као кривце за оно што су чинили Хрвати од 1991. до 1995. године.

У ова времена „Олуја“ и „Бљесак“ се гледају са разликама у њиховом виђењу и оцењивању.

Прво виђење је оно које имају прогнани Срби; друго, још недефинисано је виђење Србије, која игнорише злочине и правда Хрвате и Хрватску у Србији и светској јавности. Треће виђење је виђење Хрватске садржи све елементе фашизма, при чему је Маркач осуђен на 18 година затвора, а Чермак ослобођен кривице. Готовина је осуђен на 24 године затвора. У тој пресуди некадашњи министар обнове и развоја Јуре Радић, именован је чланом удруженог злочиначког подухвата. С тим у вези ХРТ је подсетио да је он једини живи непроцесуирани хрватски функционер из раздобља „Олује“, а који је хашком пресудом проглашен суодговорним за етничко чишћење крајишких Срба.

… Тужилаштво Хашког трибунала одустало је од подизања оптужница против генерала Петра Стипетића, који је командовао војним акцијама у склопу операције „Олуја“,  и Мирка Норца. Норац је у Хрватској осуђен на 12 година затвора због ликвидације најмање 50 српских цивила на подручју Госпића и Карлобага 1991. а у мају 2009. осуђен је и на седам година затвора за ратне злочине над цивилима у војној акцији „Медачки џеп“ 1993. Врховни суд Хрватске смањио је казну Норцу за годину дана, а бившем генералу Рахиму Адемију, оптуженом за исти злочин, потврђена је ослобађајућа пресуда.

5. 8. се у Хрватској слави као Дан победе и домовинске захвалности за акцију „Олуја“.

Од 2000. године 4. август 1995. обележава се и као Дан оружаних снага Хрватске.

Акција „Олуја“ је изведена као офанзива хрватске војске, полиције, хрватског вијећа одбране (војска босанских Хрвата) на подручју Баније, Кордуна, Лике и Северне Далмације.

Учествовало је 138. 500 са хрватске стране и 31.000 са српске стране.

„Олуја“ – најсуровије етничко чишћење на просторима СФРЈ.

Нестало је 1. 805 особа.

Хелсиншки одбор Хрватске – 677 нестало, „Веритас“: имена 1960 погинулих и несталих Срба, од тога 1. 206 цивила (522 жене и 12 деце).

Командант Главног штаба хрватске војске Јанко Бобетко у августу 2001. изјавио је да је он аутор ратног плана за „Олују“ а да је врх Хрватске припремао „Олују“ две године. Није изручен Хашком суду. Умро 29. 4. 2003. године.

Питер Глабрајт амерички амбасадор у Загребу „Нико не може порећи да су се злочини након „Олује“ догодили и кораке да се спречи повратак Срба“ (у мају 2007).

На 16-годишњици „Олује“ Јадранка Косор премијер поздравила хрватске генерале у Хашком суду.

Дакле, хтели то неки или не, истина долази са овим рукописом .

Чекамо, њу и вашу помоћ.

Хвала на поверењу и помоћи.

(У следећој објави: РАД ГЛАВНОГ ШТАБА СРПСКЕ ВОЈСКЕ КРАЈИНЕ)

О Аутору: Милисав Секулић рођен је 11. новембра 1935. године у селу Трбушница, општина Лозница, Србија, Краљевина Југославија. Завршио је Војну академију КоВ ЈНА 1954–1957, једногодишњу Политичку школу ЈНА, Вишу војну академију, Школу народне одбране, Филозофски факултет (одсек Филозофија) и постипломске студије – магистрирао је војну вештину. Ужа специјалност: оперативно-штабни послови, Дакле: дипломирани филозоф, магистар војних наука,пуковник ЈНА и генерал-мајор војске Републике српске Крајине. После завшетка Војне академије потпоручник Секулић је био распоређен у Титову гарду.

Као одличан командант и практичар, пуковник Секулић је био премештен у I Управу ГШ ЈНА, да би са својим искуством допринео научном уобличавању теоријских и доктринарних докумената. Уједно је успешно завршио постдипломске студије и постао магистар војне вештине, са темом Методологија рада команде армије.

Међу првима се припремао за титулу доктора војних наука; пошто је уједно био и кандидат за чин генерал-мајора ЈНА. Предао је три докторске дисертације, а није постао доктор наука! Прва дисертација је имала наслов: Удруживање бојног деловања и отпора у дивизијској зони, али је комисија није прихватила. Написао је и пријавио други докторат са насловом Обједињавање водења и командовања на ратишту. И овај пут комисија је била немилосрдна! Покушао је и трећи пут и предложио тему Деловање штаба Врховне команде ОС СФРЈ у рату 1991.године. Рад је био сувише критичан да би га комисија ЈНА уопште прихватила. Из ове одбачене дисертације је касније настала његова прва књига.

Избијањем рата и распадом СФРЈ, распоређен је у Книн и постао је начелник одељења за оперативно-наставне послове Српске Војске Крајине. На крају су га за заслуге унапредили у чин генерал-мајора војске РСК и пензионисан је 1993. год. Након протеривања српског народа из Хрватске, након „Олује”, настањује се у Београду.

За стање у целој бившој Југославији и стање у ком се српски народ нашао , окривљује тадашње политичко руководство и тадашњег председника Слободана Милошевића.

Објавио је следеће књиге:

1. Југославију нико није бранио, а Врховна команда је издала, НИДДА Верлаг ГмбХ Бад Wилбел, Немачка и ВЕСТИ Београд, 1997
2. Книн је пао у Београду, НИДДА Верлаг ГмбХ Бад Wилбел, Немачка, 2000
3. Добровољци прећутана истина, Удружење бораца 1990, Раковица – Београд, 2000.
4. Београд не броји погинуле (погинули у ратовима од 1990. до 1999. године),
5. Удружење ветерана и војних инвалида у ратовима од 1990 Републике Србије, Београд, 2007
6. Дринска дивизија – прилог историји Српске војске, Регионално предузеће »Подриње«и Удружење војних добровољаца 1912–1918, Лозница.

Његове најпознатије војне студије и монографије су:

– Дефинисање предмета војне вештине, Институт за стратешка истраживања у Београду, 1988,

– Принципи војне вештине, Генералштаб ОС СФРЈ, Београд, 1988

– Аксиоми, теорије и закононитости у теорији војне вештине, Институт за стратешка истраживања у Београду, 1989.

Такође аутор је војно-историјске студије са насловом Словеначки добровољци у српским ослободилачким ратовима 1912–1918.

Svedočenje generala: „Ako želite da nas zaustavite oružjem pucajte po nama, …“!