SVEDOČENjE GENERALA :ISTINA SE NE MOŽE VEČITO SAKRIVATI

(OLUJA“ PROTIV SRPSKOG NARODA U HRVATSKOJ, AVGUSTA 1995. GODINE, JOŠ DUGO ĆE TRAJATI) 

Piše: Milorad Antonić

General-major i publicista, MILISAV SEKULIĆ, ceo svoj život posvetio je istini. Bio u njoj i beležio je. Ima završena 24 rukopisa. Jedan od njih je ovaj iz naslova koji je ustvari   „Istina o Oluji“  za koga  kao po nekom čudnom  pravilu u Srbiji nema para. Nema ni sponzora, a retki su i izdavači koji bi se upustili u avanturu izdavanja ovih rukopisa. Ali  zato ima busanja u prsa i zaludnih priča šta bi bilo da je bilo, da je bilo ovako ne bilo što je bilo. Retki su svedoci vremena kao g.Sekulić koji ima šta da kaže, ne samo na temu „Oluje“. Međutim,  negde u dubini bića nas Srba krije se strah od suočavanja sda istinom. Ponekad izgleda razmuljivo što učešće o obelodanjivanju istina odbiju predstavnici vlasti.Razmljivo jer čuvaju vlast i sebe ali ne i istinu. Razumeo bi ih da se s druge strane ne dusaju u prsa i grakću kako se oni i njihove kompanije bave društveno odgovrnim radom. Ali nerazumem zašto to ne bi bila pomoć ovakvim projektima koji su deo naše istorije?!

Dajmo tim događajima zaslužćno mesto u istoriji!

Taj narod je proteran sa svojih ognjišta. Napaćan je. Sve su izgubili. Ali zašto? Ko je krojio njihovu sudbinu?! Ova knjiga govori golu istinu. To, takođe treba da znaju i oni koji će doći posle nas.

Ako mislite tako  izvolite. Svoju  donaciju možete priložiti na:

[notification type=”alert-info” close=”false” ]FONDACIJA MULTINACIONALNI FOND KULTURE, Beograd, PIB: 102151980, tekući račun kod SBERBANK BR: 285-2031040000003-59 – za donaciju knjige:  ISTINA SE NE MOŽE VEČITO SKRIVATI.[/notification]

Život uradi uvek ono što nameri. Siguran sam, jer verujem da mu, niko drugi, nego sam  Bog daje  takav  usud i tok.

Godinama već, kad pođem  pored auto-puta na Novom Beogradu od Studentskog grada do Centra Sava, prate me slike  avgustovskih kolona ljudi koje je „Oluja“ proterala sa njihovih ognjišta u Hrvatskoj.

Mi smo, gledajući ih, bili u čudu. Tada je još bilo posmatrača u suzama. Ništa nam nije bilo jasno. Ali njima jeste! Znali su da oni tamo više neće biti. A gde će? To ni  zemlja, koju često nazivaju majka Srbija, (čitaj tadašnja vlast) nije znala.

Vreme je učinilo svoje i ti ljudi su kod svoje majke. I život je, hvala Bogu još sa njima!

Jedino se Bogu ne mogu zahvaliti zbog političara koji su im,pored nesreće  skrojili zlu sudbinu. Gospod nije mogao niti da bira, niti da ih spreči  u njihvom političkom kalkulanstvu. Ponajmanje je mogao da ih natera (jer malo ko od njih istinski veruje u Boga i njegovu pravdu) da u svojim političkim podkusurivanjima i poentiranjima budu drugačiji. Makar obzirniji. Mislim da će ostati zabeleženo  kao čudo  da im je  vlast, kojoj su ovi nesrećnici hrlili u zagrljaj jer su Srbiju osećali kao svoju kolevku, umesto kolevke i toplog doma  i ruke spasa pružili straćare, barake , šupe…?! Ne samo te godine. Dugo godina su tu živeli a vlast im je obavezno pred skupljanje političkih poena dolazila da se slikaju.

Nisu se ni potrudili, da obelodanjivanjem stvarne istine o „Oluji“ naša osećanja  budu  primerenija tragediji. Da tog avgusta 1995. god. nisam gledao kolone tog naroda nikad ne bi tako izričito tvrdio  da je jedino tako, sa spoznajom istine  moguće osećati prave stvari. Nikad ne bi znao  da u jednu najlonsku kesu može stati ceo ljudski život.Niti bi znao kako  rat i mržnja mogu  ljubav pretvoriti u patnju. Zato služe istine. Da čuvaju osećanja pijeteta. I zato će onima, koji ni danas ne znaju pravu istinu o „Oluji“ s vremenom koje neumitno briše izgubiti sve:  osećanja,potrebu da znaju više,da poštuju sitoriju,žrtve…?!

Pa šta je onda bitno i neophodno…šta nam je činiti?!

Pitao sam to mnoge kolege, istoričare, psihologe, sociologe. Svi su jedinstveni u stavu da takva osećanja najbolje čuvaju knjige. One koje pišu svedoci vremena. Ljudi operativci,pripadnici vojske ili policije, istoričari.Oni sa lica mesta.

Pošto život zbilja uvek uradi onako kako je namerio, posle više od deset godina kako se nismo čuli, pozvao me kolega Dušan Milovanović. U ovde pomenuti proces razmišljanja upao mi je kao u telefonski razgovor. Predložio mi je, jer veli, da to vredi, objavim knjigu generala  tadašne JNA, gospodina Milisava Sekulića  „ISTINA SE NE MOŽE VEČITO SAKRIVATI“. On nema vremena , u velikim je obavezama, a ovaj rukopis je  nešto što ne sme ostati  zaboravljeno.Duško kaže da je to deo naše sudbine koja ne može i ne sme ostati poluistina. To što je g.Sekulić zapisao to je sa lica mesta.

I bi tako. Pet sati mi je general Sekulić pričao kako je nastao ovaj, jedan od njegova  24  dela u rukopisu. Još uvek , čudim se jer iz izloženog shvatam da ih je  završio pre nekoliko godina.Na objavu ovog o kome je reč čeka šest godina. Još uvek, čudim se i dalje, ali mesta čudu nema kad sam čuo kako su mu, na veoma adekvatnim mestima rekli “Sačekajte generale nije još vreme za objavljivanje tih istina. A general ima 80 godina. Poslednjih  50 proveo je praveći beleške. Potom je, kao aktivni oficir JNA  otišao u penziju, pa opet pisao. I otišao je kod  nadležnih u Vojsci Srbije  sa predlogom da im preda rukopise (pisani rukom i grafitnom olovkom) kako bi ih koristili kao istorijsku građu.

Rekli su mu:  „ nemamo para za prekucavanje tih rukopisa.“

General im se ljubazno zahvalio na vremenu koje su mu posvetili i izrazio svoje razumevanje situacijom.

Knjigu ću štampati, generale, obećao sam mu. Izgubićemo malo novca, ali dobićemo to što nam uskraćuju: istinu posvećenu  sećanju na stradanja srpskog naroda u Hrvatskoj koja se, kako rekoste, ne može večno skrivati.

I general je napisao uvod.

„Poštovani čitaoče,

Nadao sam se da ću dočekati da srpski narod sazna istinu o sopstvenom stradanju u Hrvatskoj. U 80-oj godini života shvatio sam da moje čekanje neće dočekati istinu.

Napisao sam monografiju „Istina se ne može večito sakrivati“ u kojoj sam obradio “Agresija hrvatske vojske na zapadni deo Republike Srpske Krajine u avgustu 1995. godine“ i „Na putevima koji su vodili srpski narod iz Hrvatske u poraze i tragedije“.

Prikrivanje istine je opasna bolest, ali izlečiva. U vremenu mog življenja istina se mogla dobiti na recept i ako se nije mogla sakriti. Laganje sebe je  opasna bolest. Istina ima svoje apostole ćutanja. Najviše ćute oni koji znaju istinu. O istini najviše govore oni koji je ne znaju.

Ćutanje o istini je sramno. Kretao sam se u krugu stručnjaka za ljudske laži. Odomaćilo se prokletstvo traganja za istinom.

Smrt je dar od Boga za one koji znaju istinu, a ćute.

Kad Srbima bude dobro, biće to kraj istorije .„(J.Sterija Popović).“

Knjiga je u prirpemi za štampu.

Do tada, vama poštovani posetioci ovog portala, na volju nekoliko detalja iz ovog rukopisa i mogućnost da svojim učešćem u finansiranju  ovog izdanja pomognete obelodanjivanju konačne istine o “Oluji”.

A šta u njoj piše znaće mnogi ako se oni kojima je stalo do istine usude i priolože svoj priloog namere da knjiga ugleda svetlost dana. Koliko im volja i koliko mogu.

Da imaju razlog, imaju. Evo samo nekoliko odlomaka.

Izgovoreno u Gračacu 1999. godine

Franjo Tuđman kao predsednik Hrvatske posetio je Gračac 17. oktobra 1999. godine i tom prilikom pozdravljajući doseljene Hrvate u srpske kuće i na srpska imanja, uputio im je sledeću poruku: „Želim vam svojom prisutnošću potvrditi da ste ovđe na svojoj zemlji i da vas niko nikada iz Hrvatske neće istjerati“.

(Opština Gračac 1991. godine imala je desetak hiljada stanovnika, od kojih je 8. 371 Srbin i 1. 697 Hrvati. Sam gradić Gračac brojao je 4. 000 stanovnika, među njima samo 91 građanin hrvatske nacionalnosti).

… Izvodi iz dnevnika

4. 8. 2007. godine

… Danas je pre 12 godina počela zločinačka operacija Hrvatske na Republiku Srpsku Krajinu. Šta reći sada posle toliko godina? Agresiju su izvršile Hrvatska i SAD. Snage Ujedinjenih nacija koje su imale zadatak da ne dozvole primenu sile, dobile su zadatak da ostanu pasivne. Taj zadatak su izvršile. Odbrana RSK zasnivala se na predviđenoj ulozi snaga Ujedinjenih nacija i ulasku u rat sa Hrvatskom Vojske Jugoslavije i Vojske Republike Srpske. Na žalost države, VJ i VRS još pre početka „Oluje“ dale su garancije da se neće mešati u agresiju Hrvatske na RSK. Blok antisrpskih država uz pasivnost Jeljcinove Rusije paralisale su Savet bezbednosti da bilo šta preduzme sve dok RSK ne bude okupirana. Svedok sam navedenog svinjarluka. Narod je ostavljen na cedilu i proteran je sa ciljem da se nikad više ne vrati na svoja ognjišta. Predsednik RSK Milan Martić ostao je sam sa komandantom glavnog štaba Srpske vojske Krajine. Nijedno naređenje predsednika Martića komandant Glavnog štaba nije hteo da izvrši. Sa njim je komandovano iz Beograda. Nedavno sam dao izjavu o „Oluji“. Rekao sam istinu. Sutra će to biti na RTS prikazano. Osećam neki negativni naboj u sebi. Imaću pljuvanja od onih koji su branioci sebe, a istina im uopšte ne godi.

Republika Srpska Krajina je pala zahvaljujući zajedničkoj akciji Hrvatske, Republike Srpske, Armije BiH, SAD, SRJ, Saveta bezbednosti… Navedenu istinu ne treba sakrivati.

Bio sam na parastosu u crkvi Svetog Marka. Crkva je bila skoro puna. Slušam govore. Koštunica sa svećom u ruci govori. Uz njega su dva ministra: B. Ilić i Naumov. Gledam i pažljivo slušam svaku izgovorenu rečenicu. U mome društvu su gen. Bjelanović, pukovnik Sladaković i još pet-šest učesnika SVK u vreme „Oluje“.

Iz crkve sam otišao na trg „Nikole Pašića“ na kome sa održavao Ilindanski skup. Stajao sam prepun gorčine. Nalazim se u gužvi izbeglih Srba Odlazim pred hrvatsku ambasadu. Puno izbeglica.

Govori, govori… parole, fotografije nestalih. Država Srbija ćuti, Evropska unija ćuti, Hrvatska slavi, Federacija BiH kao da je zanemela. Jedino Republika Srpska govori o stradanju Srba u Banja Luci. Jadan je ovaj svet sa svojom sadašnjosti i budućnosti. Ja ću iz ovog što osećam izaći kad umrem, a šta će biti posle, neću da mislim. Hrvatska će vekovima nositi pečat fašizma.

Ljajić je danas govorio o sarajevskoj deklaraciji po kojoj je problem izbeglica trebao da se reši do kraja 2006. godine. Bože, zar ima budala koji su u ovu deklaraciju verovali?

4. 8. 2008. godine

… Najcrnji dan života Srba, i moj lično, „Oluja“ je bila operacija genocida. Proterano je 220.000 ljudi i ubijeno 2000 civila. Popaljeno je i porušeno sve u zapadnom delu RSK. Ove godine Boris Tadić se oglasio kako treba. Očekivani razum od hrvatske politike je duboko zakopan u sopstvenu pamet. Dve hiljade nestalih izaziva hladnoću od Mesića i Sanadera… Naslednici Pavelića i Tuđmana isti su kao da su oni živi. Hrvatska politika ne dozvoljava ekshumaciju zakopanih u poznatim grupnim grobnicama.

Bio sam u crkvi Svetog Marka, a uveče sam gledao film „Pad Krajine“. Očito je zajednička agresija Hrvatske, SAD i Miloševića. . .

Banja Luka je 13 godina „Oluje“ dostojanstvenije obeležila. Kod nas, ovde u Beogradu vlast kao da je bila na odmoru.

Štampa i televizija obogatili su svoj prilaz stradanju Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

. . . Danas je 17 godine od „Oluje“. Bio sam sa Srpskom vojskom Krajine i narodom u „Oluji“. Hitler i Pavelić zavide ovom što je hrvatska vojska učinila u „Oluji“ i ranije u „Bljesku“. Od 1996. godine odlazim u crkvu Svetog Marka na obeležavanje zločina prema Srbima u „Oluji“.

Boris Tadić je uspeo da zločine Hrvata gurne pod tepih i da izbegle Srbe u Srbiji tretira kao krivce za ono što su činili Hrvati od 1991. do 1995. godine.

U ova vremena „Oluja“ i „Bljesak“ se gledaju sa razlikama u njihovom viđenju i ocenjivanju.

Prvo viđenje je ono koje imaju prognani Srbi; drugo, još nedefinisano je viđenje Srbije, koja ignoriše zločine i pravda Hrvate i Hrvatsku u Srbiji i svetskoj javnosti. Treće viđenje je viđenje Hrvatske sadrži sve elemente fašizma, pri čemu je Markač osuđen na 18 godina zatvora, a Čermak oslobođen krivice. Gotovina je osuđen na 24 godine zatvora. U toj presudi nekadašnji ministar obnove i razvoja Jure Radić, imenovan je članom udruženog zločinačkog poduhvata. S tim u vezi HRT je podsetio da je on jedini živi neprocesuirani hrvatski funkcioner iz razdoblja „Oluje“, a koji je haškom presudom proglašen suodgovornim za etničko čišćenje krajiških Srba.

… Tužilaštvo Haškog tribunala odustalo je od podizanja optužnica protiv generala Petra Stipetića, koji je komandovao vojnim akcijama u sklopu operacije „Oluja“,  i Mirka Norca. Norac je u Hrvatskoj osuđen na 12 godina zatvora zbog likvidacije najmanje 50 srpskih civila na području Gospića i Karlobaga 1991. a u maju 2009. osuđen je i na sedam godina zatvora za ratne zločine nad civilima u vojnoj akciji „Medački džep“ 1993. Vrhovni sud Hrvatske smanjio je kaznu Norcu za godinu dana, a bivšem generalu Rahimu Ademiju, optuženom za isti zločin, potvrđena je oslobađajuća presuda.

5. 8. se u Hrvatskoj slavi kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti za akciju „Oluja“.

Od 2000. godine 4. avgust 1995. obeležava se i kao Dan oružanih snaga Hrvatske.

Akcija „Oluja“ je izvedena kao ofanziva hrvatske vojske, policije, hrvatskog vijeća odbrane (vojska bosanskih Hrvata) na području Banije, Korduna, Like i Severne Dalmacije.

Učestvovalo je 138. 500 sa hrvatske strane i 31.000 sa srpske strane.

„Oluja“ – najsurovije etničko čišćenje na prostorima SFRJ.

Nestalo je 1. 805 osoba.

Helsinški odbor Hrvatske – 677 nestalo, „Veritas“: imena 1960 poginulih i nestalih Srba, od toga 1. 206 civila (522 žene i 12 dece).

Komandant Glavnog štaba hrvatske vojske Janko Bobetko u avgustu 2001. izjavio je da je on autor ratnog plana za „Oluju“ a da je vrh Hrvatske pripremao „Oluju“ dve godine. Nije izručen Haškom sudu. Umro 29. 4. 2003. godine.

Piter Glabrajt američki ambasador u Zagrebu „Niko ne može poreći da su se zločini nakon „Oluje“ dogodili i korake da se spreči povratak Srba“ (u maju 2007).

Na 16-godišnjici „Oluje“ Jadranka Kosor premijer pozdravila hrvatske generale u Haškom sudu.

Dakle, hteli to neki ili ne, istina dolazi sa ovim rukopisom .

Čekamo, nju i vašu pomoć.

Hvala na poverenju i pomoći.

(U sledećoj objavi: RAD GLAVNOG ŠTABA SRPSKE VOJSKE KRAJINE)

O Autoru: Milisav Sekulić rođen je 11. novembra 1935. godine u selu Trbušnica, opština Loznica, Srbija, Kraljevina Jugoslavija. Završio je Vojnu akademiju KoV JNA 1954–1957, jednogodišnju Političku školu JNA, Višu vojnu akademiju, Školu narodne odbrane, Filozofski fakultet (odsek Filozofija) i postiplomske studije – magistrirao je vojnu veštinu. Uža specijalnost: operativno-štabni poslovi, Dakle: diplomirani filozof, magistar vojnih nauka,pukovnik JNA i general-major vojske Republike srpske Krajine. Posle zavšetka Vojne akademije potporučnik Sekulić je bio raspoređen u Titovu gardu.

Kao odličan komandant i praktičar, pukovnik Sekulić je bio premešten u I Upravu GŠ JNA, da bi sa svojim iskustvom doprineo naučnom uobličavanju teorijskih i doktrinarnih dokumenata. Ujedno je uspešno završio postdiplomske studije i postao magistar vojne veštine, sa temom Metodologija rada komande armije.

Među prvima se pripremao za titulu doktora vojnih nauka; pošto je ujedno bio i kandidat za čin general-majora JNA. Predao je tri doktorske disertacije, a nije postao doktor nauka! Prva disertacija je imala naslov: Udruživanje bojnog delovanja i otpora u divizijskoj zoni, ali je komisija nije prihvatila. Napisao je i prijavio drugi doktorat sa naslovom Objedinjavanje vodenja i komandovanja na ratištu. I ovaj put komisija je bila nemilosrdna! Pokušao je i treći put i predložio temu Delovanje štaba Vrhovne komande OS SFRJ u ratu 1991.godine. Rad je bio suviše kritičan da bi ga komisija JNA uopšte prihvatila. Iz ove odbačene disertacije je kasnije nastala njegova prva knjiga.

Izbijanjem rata i raspadom SFRJ, raspoređen je u Knin i postao je načelnik odeljenja za operativno-nastavne poslove Srpske Vojske Krajine. Na kraju su ga za zasluge unapredili u čin general-majora vojske RSK i penzionisan je 1993. god. Nakon proterivanja srpskog naroda iz Hrvatske, nakon „Oluje”, nastanjuje se u Beogradu.

Za stanje u celoj bivšoj Jugoslaviji i stanje u kom se srpski narod našao , okrivljuje tadašnje političko rukovodstvo i tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića.

Objavio je sledeće knjige:

1. Jugoslaviju niko nije branio, a Vrhovna komanda je izdala, NIDDA Verlag GmbH Bad Wilbel, Nemačka i VESTI Beograd, 1997
2. Knin je pao u Beogradu, NIDDA Verlag GmbH Bad Wilbel, Nemačka, 2000
3. Dobrovoljci prećutana istina, Udruženje boraca 1990, Rakovica – Beograd, 2000.
4. Beograd ne broji poginule (poginuli u ratovima od 1990. do 1999. godine),
5. Udruženje veterana i vojnih invalida u ratovima od 1990 Republike Srbije, Beograd, 2007
6. Drinska divizija – prilog istoriji Srpske vojske, Regionalno preduzeće »Podrinje«i Udruženje vojnih dobrovoljaca 1912–1918, Loznica.

Njegove najpoznatije vojne studije i monografije su:

– Definisanje predmeta vojne veštine, Institut za strateška istraživanja u Beogradu, 1988,

– Principi vojne veštine, Generalštab OS SFRJ, Beograd, 1988

– Aksiomi, teorije i zakononitosti u teoriji vojne veštine, Institut za strateška istraživanja u Beogradu, 1989.

Takođe autor je vojno-istorijske studije sa naslovom Slovenački dobrovoljci u srpskim oslobodilačkim ratovima 1912–1918.

Svedočenje generala: „Ako želite da nas zaustavite oružjem pucajte po nama, …“!