„СТРАХ ОД СЛОБОДЕ“ ЕРИХА ФРОМА У СВЕТЛУ ПРАВОСЛАВНЕ АНТРОПОЛОГИЈЕ

„STRAH OD SLOBODE“ ERIHA FROMA U SVETLU PRAVOSLAVNE ANTROPOLOGIJE

From je imao reputaciju „nerevolucionara“, jer nije bio pristalica nasilne revolucije. Međutim, radikalni sadržaji Fromovog pogleda na svet su prikriveni ispod reformističke odeće, budući da je bio Frojdista (nazivaju ga različito: „neofrojdista“, „levi frojdista“, „frojdomarksista“), a treba naglasiti da je smatrao da je Marks bio mnogo veći od Frojda, jer je Frojd bio reformator, a Marks radikalni revolucionar.
From i njegovo delo je malo, skoro nikako, izloženo kritici (mada ima pokušaja). Uglavnom se o njemu krajnje pozitivno govorilo, jer je pridobio „oreol borca za ljudsku slobodu“.
Kritika Herberta Markuzea Fromovih ideja u „Erosu i civilizaciji“ je najpoznatija. Međutim, s obzirom da je i Markuze pripadnik „Frankfurtske škole“ čiji su pripadnici kreirali satanističke društvene promene kojima smo sada svedoci, ta „kritika“ ne može da bude pouzdan oslonac.
From se, dakle, ne može razumeti bez uzimanja u obzir da je bio pripadnik „Frankfurtske škole“, ali i da je znanje sticao i kod ekstremne „jevrejske“ religiozne organizacije „Habad“, koja je uticala na njegove stavove, a koji se mogu definisati kao trockizam u političkoj psihologiji.
From je zapravo primenio sledeći metod: ideologiju „Habada“ je uopštio i preneo na čitavo čovečanstvo, tako da kada se „Bekstvo od slobode“ (i druga njegova dela) izlože kritici sa aspekta pravoslavne antropologije, tek tada se vide razmere Fromovih stranputica.

AUTOR: Zoran Milošević

KO JE BIO ERIH FROM?

Kada se istražuje Erih From i njegovo delo susrećemo se sa dve biografije: za „običan svet“ i za poznavaoce društvenih nauka. U prvim biografijama nailazimo na romantičarsko-mitološke sadržaje, da bi, tek, kada se dublje zađe u istraživanja vidimo da je bio deo hazarske (zapravo ekstremne sekte „Habad“) politike i ideologije koje su ugrađene u ono što je iznedrila „frankfurtska škola“ (videti: Milošević, 2019, str. 108 – 143, Gračova, 2009).

Ipak, pođimo redom.

Erih From (1900–1980) je bio „američki“ psihoanalitičar nemačkog porekla, poznat po svom istraživanju odnosa između ljudskog uma i društva u kome živimo. Njegova glavna ideja je bila da ako primenimo principe psihoanalize na društvene probleme, možemo na kraju razviti zdravu kulturu koja će se graditi na našim snagama.

Erih From je doktorirao na Univerzitetu u Hajdelbergu 1922. godine, a zatim je započeo obuku iz psihoanalize na Univerzitetu u Minhenu i na Berlinskom psihoanalitičkom institutu. Studirao je direktno kod Sigmunda Frojda, ali je ubrzo počeo da se odvaja od njega u nekim ključnim oblastima njegove teorije.

Dok je za Frojda jedino bilo važno razumevanje bioloških impulsa i njihovog uticaja na naš um, Erih From je verovao da društveni faktori takođe imaju veoma važnu težinu, čak i da određuju razvoj naše ličnosti. Godine 1933. prešao je u Sjedinjene Države, gde je došao u sukob sa tamošnjim tradicionalnim psihoanalitičkim krugovima.

U jednoj od njegovih biografija kaže se da je Erih From rođen 23. marta 1900. godine u Frankfurtu, u Nemačkoj u ortodoksnoj „jevrejskoj“ porodici. Kako će kasnije reći u sopstvenim svedočenjima, njegovi roditelji su bili „izuzetno neurotični” i zbog toga, ali i zbog okolnosti njegovih ranih godina, imao je teško i nesrećno detinjstvo.

Kada je bio dovoljno star, počeo je da studira pravo na Univerzitetu u Frankfurtu, ali je nakon samo dva semestra odlučio da promeni kurs i diplomirao je na odseku za sociologiju Univerziteta u Hajdelbergu. Godine 1922. doktorirao je kod poznatog psihologa Alfreda Vebera. Nekoliko godina kasnije, 1924. godine, Erih From je odlučio da nastavi studije i počeo da studira psihoanalizu na Univerzitetu u Frankfurtu. Ubrzo nakon toga, preselio se u Berlin da završi studije na Institutu za psihoanalizu u glavnom gradu Nemačke. U to vreme je još uvek sledio zvaničnu doktrinu discipline, iako je počeo da se ne slaže sa nekim od Frojdovih ideja.

Dve godine kasnije, 1926, From se oženio Freidom Rajhman, ženom koja je bila 10 godina starija od njega i koja je ranije radila kao njegov terapeut. Brak nije dugo potrajao, pošto su se razveli četiri godine kasnije.

Nakon preseljenja u Sjedinjene Države, From je počeo da predaje na raznim univerzitetima u zemlji, uključujući Njujork, Kolumbiju i Jejl. Međutim, njegova kritika Frojdovih teorija ubrzo mu je donela neprijateljstvo psihoanalitičara u zemlji, pa mu je 1944. Njujorški psihoanalitički institut zabranio da nastavi da eksperimentiše sa studentima.

Iste godine, Erih From je uspeo da postane američki državljanin, ponovo se oženi i preseli u Meksiko kako bi pokušao da poboljša zdravlje svoje supruge, koja je takođe imala određene psihofizičke zdravstvene probleme. Tamo je počeo da predaje na Autonomnom univerzitetu Meksika, a nakon smrti supruge 1952. osnovao je Meksički institut za psihoanalizu, gde je nastavio da radi kao direktor do 1976. godine.

Tokom narednih godina nastavio je da predaje i u Meksiku i u Sjedinjenim Državama, baveći se psihoanalizom i objavljujući nekoliko radova na različite teme kao što su sloboda, ljubav ili uticaj društva na ljudski um.

Erih From se trajno preselio u Muralto u Švajcarskoj 1974. godine. Tu je ostao do svoje smrti 1980. godine.

Prvo zaista značajno delo Eriha Froma bila je njegova knjiga „Bekstvo (strah) od slobode“ (1941). U njemu se već mogao videti početak onoga što će biti znaci njegove karijere: istraživanje odnosa društva i psihologije svake osobe, kao i velika kritika politike svog vremena i traženje odgovora o prirodi čoveka.

U stvari, ovaj rad se smatra jednim od onih koji su započeli ono što će kasnije biti prepoznato kao politička psihologija. Njegova sledeća knjiga, „Etika i društvo“ (1947), nastavila je da proširuje ideje ove knjige. U oba slučaja jasno je vidljiva Fromova teorija ljudske prirode koju su za njega odredili i biologija i društvo.

Erih From nije samo razvio mnoge sociološke i psihoanalitičke teorije, već je bio i značajan društveni kritičar i veoma aktivna ličnost u oblasti politike. Bio je poznat kao jedan od branilaca kritičke teorije „Frankfurtske škole“ i promovisao je ideje, veoma neobične za to vreme.

From je imao reputaciju nerevolucionara, jer nije bio pristalica nasilne revolucije. Pošto je From bio psihoterapeut nije ni mogao da javno propoveda revoluciju. Stoga su radikalni elementi Fromovog pogleda na svet, takoreći, prikriveni ispod reformističke odeće – više je bio za permanentnu revoluciju malim koracima. Budući da je bio Frojdista (nazivaju ga različito: „neofrojdista“, „levi frojdista“, „frojdomarksista“^[1]), a jednom je pomenuo da je Marks bio mnogo veći od Frojda, jer je Frojd bio reformator, a Marks radikalni revolucionar, što govori šta je zapravo mislio o tome.

Fromovo delo je malo kritikovano. Uglavnom se o njemu krajnje pozitivno govorilo, jer je pridobio „oreol borca za ljudsku slobodu“. Kritika Herberta Markuzea Fromovih ideja u „Erosu i civilizaciji“ je zaista najpoznatija.^[2] Međutim, s obzirom da je i Markuze pripadnik „Frankfurtske škole“ i istoplemenik, da je radio za CIA i u Ministarstvu spoljnih poslova SAD, ta „kritika“ ne može da bude pouzdan oslonac, ali sve ovo dodatno otvara druga ništa manje važna i teška pitanja.^[3]

From se, dakle, ne može razumeti bez uzimanja u obzir uticaja ekstremne „jevrejske“ organizacije „Habada“ na njegove stavove, koji se mogu definisati kao trockizam u političkoj psihologiji (videti: Milošević, Božić, 2022, str. 89 – 139).

U „Jevrejskoj elektronskoj enciklopediji“ (Fromm, eleven.co) navodi se da je From imao jevrejsko prezime Pinhas (Erich Pinchas Fromm), te da je imao „imao dobro jevrejsko obrazovanje“. Interesovanje za jevrejstvo odredilo je temu njegove doktorske disertacije „Jevrejsko pravo. Studija o sociologiji jevrejske dijaspore“ (1925) i temu njegovog prvog objavljenog članka „Šabat“ (1927). Tih istih godina From je upoznao G. Šolema, koji je Froma nazvao „boljševičkim psihoanalitičarem“. Prema Fromovom sopstvenom izveštaju, hebrejska Biblija i mesijanska ideja (izabranost jevrejskog naroda) inspirisale su ga više od bilo čega drugog (takođe treba primetiti da se i u „građanstvu“ školovao i sticao diplome kod istoplemenika.

Fromove ideje bile su složena mešavina marksizma i frojdizma. Već za vreme revolucije u Nemačkoj 1918-19. zainteresovao se za ideje socijalizma, a od 1926. počeo je da proučava marksizam. Od Marksa, From je pozajmio glavne društveno-ekonomske kategorije (na primer teoriju klasa). Frojdističko-marksistički koncept socijalne psihologije je teorijska osnova Fromovih dela. Niz njegovih radova posvećen je vrednovanju ideja dvojice teoretičara, na primer: „Misija Sigmunda Frojda“ (1956), „Marksov koncept čoveka“ (1961), „Izvan lanca iluzija. Moji susreti sa Marksom i Frojdom“ (1962), „Kriza psihoanalize. Eseji o Frojdu, Marksu i socijalnoj psihologiji“ (1970), „Veličina i ograničenost Frojdove misli“ (1980).

„Što je Erih From bio stariji, to je češće govorio o svojim jevrejskim precima i učiteljima, o njihovoj posebnoj percepciji života, njihovoj životnoj praksi.“ (Funk, bez god. izd), Jevrejska sredina iz koje je From izašao i veza sa kojom je zadržao do kraja svojih dana je presudno uticala na njegove stavove.

Tokom svog života, From se rukovodio životnom praksom jevrejskih poznavalaca svetih tekstova, a za šta je njegov deda bio tako živopisan primer (Funk).

Životno iskustvo pokazalo je Fromu da se istinski i stvaralački princip može ostvariti samo u suprotnosti sa većinom i u poricanju okolnog i opšteprihvaćenog (Funk).

Za Froma su Marks i Frojd genijalci (Funk), ali danas znamo da su to genijalci s one strane dobra, pa u najmanju ruku „čudi“ takva njegova ocena (Funk).

Konzervativna jevrejska životna praksa Fromovih predaka i učitelja odbacivala je buržoasko, liberalno, hrišćansko društvo. Stoga je ova praksa u daljem Fromovom razvoju bila njegov putokaz: stvorila je taj potencijal za iskustvo poricanja prakse, ostvarivanja autentičnog i stvaralačkog, što je Fromu omogućilo da odluči da krene svojim putem i osloni se na marksizam i psihoanalizu, a potom ponovo se ogradio od većine i dozvolio da bude žigosan kao „revizionista“ (Funk).

Otac majke Eriha Froma je snabdevao Poznanj cigaretama. Njen brat, Dajan Ludvig Krauze, ujak Eriha Froma, bio je poznati talmudista u Poznanju. Od njega je Erih From redovno dobijao uputstva za proučavanje Talmuda. Sa njim i njegovim uticajem bili su povezani snovi Eriha Froma da postane talmudista i da se preseli u Poznanj. O karakteru ovog čoveka elokventno svedoči sledeća priča koju je ispričao Erih From: „Jednom sam ga pitao, znajući da me voli: „Ujače, šta misliš, šta ću ja postati?“ Nadao sam se da će reći nešto lepo. Rekao je – „Stari Jevrejin!“ A Erih From dodaje: “To je bio vrlo tipičan jevrejski odgovor“.

Odnos Fromovog oca sa njegovim jedinim sinom Erihom bio je veoma ambivalentan. Erih From, kada je imao 79 godina, napisao je o ovome: „Moj otac je bio veoma nervozan. Bio je strašno plašljiv u svemu što je imalo veze sa mnom. Nije se plašio za sebe, ali kad sam ja bio u pitanju jednostavno je bio neurotičan. Kao jedinac, bio sam u lošoj situaciji. Razmazio me je i bio sam veoma nedisciplinovan. Najviše je želeo da uvek ostanem dete od tri godine. Što sam bio stariji, on je imao manje iskrenog interesovanja za mene. Istina, to ne znači da me je manje voleo“ (Funk).

Preterana bojažljivost oca bila je važan razlog zašto Erih From nije mogao da ostvari svoju želju da proučava Talmud na Istoku. Drugi razlog ima veze sa majkom. „Odlazak u Litvaniju, tako daleku, nije dolazilo u obzir… Da su me studije na Talmudu ostavile u Frankfurtu, ne bi imali ništa protiv. Erih From se prisećao dana kada je polagao doktorski ispit u Hajdelbergu: „Moj otac, koji je svoje komplekse inferiornosti preneo na mene, došao je u Hajdelberg jer se plašio da ne uspem i da ne izvršim samoubistvo“ (Funk).

Jednako problematičan je bio i odnos Eriha Froma sa majkom, za koju je sve što je bilo povezano sa njom i njenom porodicom bilo sveto i vredno. „Moja majka je bila veoma vezana za svoju porodicu i volela me je u meri u kojoj sam bio Kraus – ovo je njeno devojačko prezime. Sve dobro u meni za nju je bilo tipično za Krause, a sve loše za Fromove (Funk).Postavši produkt nesvesne mržnje između svojih roditelja, Erih From očigledno, o čemu svedoče njegove fotografije iz detinjstva, nije mogao da odoli narcisoidnoj sklonosti majke, koja je želela je da od njega napravi pijanistu i sanjala da će on postati drugi Padarevski (Ignaci Jan Padarevski je u to vreme bio poznati poljski virtuoz pijanista, kompozitor i političar, koji je 1919. godine postao poljski premijer!) (Funk).Na Froma, kako sam kaže, veliki uticaj je ostavio porodični prijatelj, Jevrej iz Galicije, Oskar Zusman kao i frankfurtski rabin dr Nohemii Anton Nobele i učitelj Talmunda uHajderbergu, dr Zalman Baruh Rabinkov (Funk).

From je, kako kaže autor knjige o njemu, Rajner Funk,^[4] u svojim delima tragao za „humanističkim judaizmom“, (Funk) a inspiraciju je nalazio u tekstovima Starog Zaveta, posebno kod neposlušnih. Bile su mu dosadne priče o osvajanju Hanana od strane Jevreja, kao i priče o Mordehaju i Jestiri ili Pesmi nad pesmama. Zanimljivije su mu bile priče o neposlušnosti Adama i Eve, o Avramovoj zaštiti stanovnika Sodome i Gomore i o sudbini Jone i Ninive (Funk).

Proroci su nadahnjivali Eriha Froma tokom njegovog života. Tokom godina, on je u njihovim predviđanjima pronalazio sve više obeležja poricanja životne prakse, koju je nastojao da stekne svojom religioznošću. Pedeset godina kasnije, izrazio je svoje divljenje na sledeći način: „Biti prorok znači proklamovati ideje – ne nužno nove – i istovremeno ih otelotvoriti u sopstvenom životu. Proroci Starog Zaveta su upravo to činili: proklamovali su ideju da čovek mora pronaći odgovor na probleme svog postojanja i da se taj odgovor sastoji u razvoju njegovog uma i njegove ljubavi, a učili su i da su smirenje i pravda neodvojivi od ljubavi i razuma. Živeli su po onome što su govorili. Nisu tražili vlast, već su je napustili. Nisu tražili ni autoritet proroka. Moć ih nije inspirisala, a oni su više voleli istinu čak i kada je za njih značila zatvor, izgnanstvo i smrt (Funk).

Erih From nikada nije pisao o uticaju koji je Nobel imao na njega, iako se i u dubokoj starosti nije toliko divio nekom drugom kao Nobelu, njegovom daru propovednika i mistika. Poseban šarm koji je proizašao iz ovog čoveka, on i njegov krug otvorili su Fromu specifičan duhovni i intelektualni svet. Nobel je bio prožet jevrejskim misticizmom i oličavao konzervativnu religioznu životnu praksu, ali je istovremeno bio i humanista, orijentisan na Getea i Kanta, i prosvetitelj koji se pridružio idejama izraženim u Koenovom kasnom delu „Religija razuma iz jevrejskih izvora“. Upravo ovo delo je imalo trajan uticaj na Froma. Ono što je From kasnije najviše cenio u religiji judaizma bilo je tumačenje tradicije judaizma koje je Koen formulisao u ovom delu. Sam Herman Koen je personifikovao judaizam koji je Fromu postao vodeći i kome se pridružio zahvaljujući Nobelu. Koen je bio profesor filozofije u Marburgu od 1873. do 1912. godine – u to vreme jedini Jevrejin u Pruskoj – običan profesor. Iako nije imao direktne veze sa jevrejskom zajednicom, identifikovao se sa „humanim idejama religioznog jevrejstva“.

Upoznavanje sa mišljenjem i filozofijom Koena bilo je podstrek za inicijativu koja je imala veliki kulturni značaj. Georg Salcberger (1882–1975), liberalni rabin u Frankfurtu koji se tokom rata suočio sa „zaista strašnim nepoznavanjem jevrejske religije i istorije“, kasnije se prisećao: „Konsultovao sam svog mladog prijatelja Eriha Froma… koji je, iako je pripadao ortodoksnoj porodici, delio moje stavove, kao i stavove mojih istomišljenika. Nakon toga, zajednički smo osnovali, krajem 1919. godine „Udruženje”, ili, kako je kasnije nazvano, „Društvo za jevrejsko javno obrazovanje u Frankfurtu na Majni”… Kurs predavanja je počeo 22. februara 1920. god. na kome je rabin Nobel pročitao poglavlje iz istorije kabale. „Svoj zadatak smo videli pre svega u širenju znanja Jevreja o Jevrejima i judaizmu, pre svega kroz mesečne izveštaje. „Ne treba zaboraviti“, naglašava s tim u vezi rabin Salcberger, „da je to društvo pozvalo Franca Rozencvajga u Frankfurt u leto 1920. Erih From se tačno sećao vremena i mesta gde nam je oboma pala ideja o ovom pozivu, koji smo podelili sa našim prijateljima. Na poziv Rosenivejga, postalo je moguće, uz Društvo za jevrejsko javno obrazovanje, stvoriti i Slobodnu jevrejsku studijsku kuću, osnovanu 17. oktobra 1920, čiji je značaj kasnije prevazišao Frankfurt zahvaljujući istraživačima. U ovoj „podobi jevrejske osnovne škole“, zamišljenoj kao „sekularizovani oblik učenja jevrejskog Talmuda“, nisu se sreli samo nastavnici „Društva“ – rabini Nobel, Ričard Koh, Georg Salcberger, Ernst Simon, Eduard Štraus, ali i Zigfrid Krakauer, Martin Buber (od 1922), Semjuel Jozef Anjon, Rudolf Halo. Godine 1923. Erih From je predložio da se održi seminar o karaitima. Iste godine organizovan je kurs predavanja tokom letnjeg raspusta, na kome je Ernst Simon držao uvodna predavanja o Rašiju (Šolem ben Ishak, 1040-1105), Erih From opširnija predavanja o Rašijevim komentarima na Egzodus, a Geršom Šolem je izložio Knjigu Danila i Zohar (glavno delo Kabale). Sledeće zime, Zalman Baruh Rabinkov, koji je predavao Fromov Talmud u Hajdelbergu, predavao je Fromov Talmud u Hajdelbergu, a Leo Bek je održao predavanje, na koje je bio posebno pozvan, o Božanskoj ljubavi i obožavanju. U sedmoj godini postojanja škole (1925-1926), jedan od njenih nastavnika bio je Leo Levental, koji je držao predavanja o jevrejskoj istoriji Funk).

From je dobio pristup hasidizmu zahvaljujući svom učitelju Rabinkovu, koji ga je privukao upravo svojom skromnošću, dok je Buber, prema rečima Georga Zadjcbergera, „patosom svoje reči… ne bez namere da se prikaže prorokom, što nije posebno privuklo Froma.“ Sastanci sa Geršomom Šolemom ^[5] takođe nisu doveli do prijateljstva. Naprotiv, Šolem nije verovao Fromu zbog njegove sklonosti ka psihoanalizi i širio je mišljenje da je From postao trockista (Funk).

Činjenički, u Rabinkovljevom članku „Individuum i zajednica u judaizmu“ susrećemo se na svakom koraku sa ovom humanističkom interpretacijom jevrejske tradicije. Rabinkov veruje da ideja ljudske autonomije ima duboke korene u judaizmu.

Na kraju rada, Rabinkov formuliše svoje humanističko tumačenje judaizma, citirajući Hilela, koji je i sam From voleo da citira, da bi izrazio suštinu svog verovanja: „Jer najdublje uverenje Jevreja bilo kog pravca je da je život treba sa se proživi, a svako je dovoljno dobar da u potpunosti popuni mesto koje mu je dodeljeno u neprekinutom lancu životnog procesa. „Ako ja nisam za sebe, ko je onda za mene? Ali ako sam samo za sebe, ko sam onda?“ (Funk).

From je, dakle, preuzeo ovu ideju i preneo je na čoveka uopšte u svojim psihoanalitičkim i socijalno-psihološkim istraživanja. Međutim, kako tvrdi Rajner Funk, „sve ove antropološke crte pripadaju humanističkoj interpretaciji jevrejstva Rabinkova.“ (Funk). Na osnovu toga postaju jasniji ciljevi koje je From naknadno pokušao da postigne svojom doktrinom o humanistički orijentisanom karakteru. Specifično jevrejski životni stav preveo je na jezik antropologije i empirizma i ukazao na odrednice verske životne prakse sa stanovišta humanističkih nauka (Funk).^[6]

Humanistička orijentacija, koja određuje ukupnost životne prakse, takođe je za Froma uslov za razvoj stvaralačkih prirodnih sposobnosti ličnosti i usvajanje humanističkog izbora u oblasti filozofske antropologije. On to ne smatra „principom sjedinjenja sa Bogom“ institucionalizovanim u „Zakonu“ jevrejske izolovane zajednice i koji prodire u sve sfere života, već produktivnim, biofilnim, „bivanjem“ orijentisanim karakterom ličnosti, koji poput „duha religije“, određuje sveukupnost životne prakse: ekonomske, društvene, kulturne, političke, duhovne i psihičke strukture. Poput jevrejske izolovane zajednice, on se mora odvojiti od neproduktivnog, nekrofilnog, „posedovanja“ karaktera kapitalističke životne prakse. I tu je takođe jasno: samo na osnovu negirajuće prakse moguće je iskustvo stvaralačkog i autentičnog. Fromove alternative: produktivno – neproduktivno, biofilno – nekrofilno, „imati“ – „biti“ odražavaju iskustvo koje su Rabinkov i From stekli zajedno u svojoj religioznoj životnoj praksi. Oni su se alternativno ogradili od duha vremena da bi proglasili vrednost „autonomne individue” (Rabinkov), značaj razvoja proizvodnih snaga razuma i ljubavi (From). Humanizam takve prakse ne treba dokaze (Funk).

Takvo „instinktivno“ shvatanje kako je pristup radikalnog revolucionara svetu globalnija svest o svetu i ozbiljniji, dublji pristup izaziva poštovanje. To što je From, budući da je i sam reformator, javno dao dlan radikalnom revolucionarnom pristupu razumevanju i promeni sveta – odnosno, reklo bi se, „upuštao se u propagandu protiv samog sebe“. Teorija „društvenog karaktera” je proširena na opštu populaciju, budući da se ovim delovima nameće „društveni karakter“. „Društveni karakter“ stvaraju obrazovni sistem, vera, odobrene ustanove kulture, a pored toga i vaspitanje u porodici. Rezultat je prilagođavanja čoveka specifičnoj kulturi u kojoj živi, specifičnom tipu organizacije društva. „Društveni karakter” je takav zaštitni mehanizam, mehanizam reagovanja pojedinca na frustrirajuću situaciju, na onu društvenu sredinu koja ne dozvoljava čoveku da se razvije kao ličnost i da u potpunosti ispolji mogućnosti koje mu priroda daje. Prvi tip „neproduktivnog“ „društvenog karaktera“ je receptivna orijentacija. From kaže da osoba sa prijemčivom orijentacijom veruje da je izvor svih blagodati u spoljašnjem svetu, i veruje da je jedini način da dobijete ono što želite (bez obzira šta – nešto materijalno ili ljubavno, znanje, zadovoljstvo…) je da se to željeno dobije spolja (Fromm kak freйdo-marksist i kak kritik zapadnogo mira.).

Erih From je rođen 14 godina pre početka Prvog svetskog rata i umro 11 godina pre raspada SSSR-a. Kao i neki od njegovih savremenika, smatra se poznavaocem totalitarne svesti – From je počeo da ukazuje na čisto psihološko poreklo mnogih košmara koje su se dešavale oko njega, tj. da skreće pažnju na njih, da li zbog kakvog interesa, ostaje da se istraži. Pokušao je da pronađe korene – pre svega istorijske – evropske masovne opsednutosti neslobodom i dao je objašnjenje, prema našem mišljenju netačno, šta se dešavalo u glavama Nemaca od kasnih 1920-ih do 1945. godine. Naime, Američki vojni tribunal zaključio je da bi bez aktivnosti IG Farben-a Drugi svetski rat bio nemoguć (Milošević, Božić, 2022a, str 67). Hajnrih Butefiš (menadžer IG Farbena) i Hajnrih Gateneu (zvanični predstavnik IG Farbena i SS oficir u isto vreme) finansirali su Hitlerov dolazak na vlast uz očekivanje vladine podrške fabrikama sintetičkih goriva. Nakon toga, da bi proširili naučne projekte, nacisti su stvorili eksperimentalnu bazu za kompaniju Farben – koncentracioni logor Aušvicv(Farben genocid.). Pošto su i vlasnici IG Farbena bili Fromovi istoplemenici (Hazari), kao i sam Adolf Hitler, ne čudi što je uzroke za pojavu nacizma tražio na sasvim drugoj strani (V pomoщь Sergeю Lavrovu).

Erih From je prvi evropski socijalni psiholog koji je pokušao da objasni globalne fenomene društvene i političke istorije u njihovoj povezanosti sa odlikama, trendovima i promenama u individualnoj ljudskoj psihologiji. Kao jedan od osnivača moderne socijalne psihologije, From se preporučuje od određenih autoriteta čak i sada, 80 godina nakon objavljivanja njegove najupečatljivije knjige, „Strah od slobode“ (kod nas je prevedena pod naslovom „Bekstvo od slobode“ (Fromm , 1986.). Monografija se pojavila u uslovima liberalne demokratije u kojoj se pojavljuju i preteći rastu gigantske totalitarne imperije kao i srodne transnacionalne korporacije koje izazivaju strah kod čoveka i traže objašnjenje: šta je normalno funkcionisanje čoveka u savremenom društvu?

From nudi jednostavan i primamljiv odgovor: „Glavni faktor ovog normalnog funkcionisanja je sloboda“. Međutim, sloboda je složen koncept. Pojmovno ima (bar u Fromovom konceptu) dve strane, dva značenja, a ako se uključi hrišćanska antropologija onda ima i treće. Kod Froma jedno je – negativna sloboda, odnosno sloboda od ograničenja, od stega, od ugnjetavanja – društvene, ekonomske, političke, moralne i konačno, lične. Druga je pozitivna sloboda, odnosno sloboda samoizražavanja, samorazvoja, otkrivanja stvaralačkog ličnog početka pojedinca.

Dakle, prema Fromu, došlo je do povrede slobode. Osoba se razbolela – uplašila. I From postavlja svoju dijagnozu, koja je glavna teza njegove knjige „Strah (bekstvo) od slobode“. „Savremeni čovek“, kaže From, „oslobodio se okova predindividualističkog društva.^[7] Oslobođenje je završeno do 17. veka. Ovo predindividualističko društvo ga je ograničavalo, ali mu je davalo osećaj samopouzdanja i sigurnosti. Oslobodivši se, savremeni čovek nije ostvario slobodu u njenom pozitivnom smislu, odnosno u otkrivanju svojih ličnih, emocionalnih, intelektualnih i voljnih mogućnosti. Sloboda, iako mu je donela nezavisnost i racionalnost, istovremeno ga je učinila izolovanim, a samim tim i poremećenim i nemoćnim. Usamljenost savremenog čoveka je nepodnošljiva, kaže From.

Iako je, dakle, dijagnoza Froma tačna (formiranje straha od slobode), ono što se dalje nudi od istog autora je, prema našem mišljenju, pogrešno i ne vodi oslobađanju od straha (Vidi: Bareйša). Lek za strah (i druge probleme) je u liturgijskoj zajednici i crkvenoj sabornosti. U Hristu čovek ne može biti niti usamljen niti uplašen, ni slobodom ni smrću.

Otuda i dilema za sekularizovane osobe: ili baciti teret slobode, bežati u novo potčinjenost i ropstvo, u novu zavisnost – ili težiti punom ostvarenju slobode u njenom pozitivnom smislu, zasnovanom na posebnosti i posebnosti svake ljudske ličnosti. Ovo je Fromova dijagnoza. I, po njegovom mišljenju, milioni Nemaca su se početkom tridesetih svesno i nesvesno odrekli slobode sa istom energijom kojom su tu slobodu tražili njihovi preci. I ispostavilo se da je psihološki faktor ovde, iako ne jedini, ali odlučujući. „Čovek ne samo da je postao istorija, on takođe stvara istoriju“, rekao je From. From ne može prihvatiti koncept bezličnog istorijskog procesa. Uz sve promene koje čovek doživljava u različitim istorijskim situacijama, postoje stvari koje ostaju nepromenjene i nezamenljive: one leže u samoj prirodi ljudske psihe. A pre svega, to je potreba da se zadovolje fiziološki određene potrebe i želja da se izbegne izolacija i moralna usamljenost. Ispostavilo se da biste bili ili postali pojedinac, morate platiti. Ovo se ne daje besplatno. Da, individualnost daje čoveku snagu i samopouzdanje. Ali to takođe povećava njegovu usamljenost. A ako je plata previsoka za pojedinca ili društvo, pojedinac ili društvo počinje da traži načine da pobegne.

U ovom bekstvu čovek koji se plaši slobode teži da se stopi sa spoljnim silama – zemljom, partijom, vojskom, kolektivom, nacijom. Pri tome zaboravlja (a takav zaborav ulazi, da tako kažemo, u mehanizam bekstva) da je ljudsko postojanje savremenog čoveka neodvojivo od slobode. Jednom kada je sloboda bila u čoveku, u njemu će i ostati. Glavna snaga nacizma, kao i svakog totalitarnog režima, po Fromu, jeste sposobnost da iskoristi usamljenost i nesigurnost prosečnog čoveka da ga natera da „dobrovoljno” pobegne sa slobode.

DELA

Od 1940-ih, knjige E. Froma su objavljivane jedna za drugom: „Bekstvo od slobode“ (1941), „Psihoanaliza i etika“ (1946), „Čovek za sebe“ (1947), „Psihoanaliza i religija“ (1949), „Muškarac i žena“ (1949), „Zaboravljeni jezik. Uvod u nauku razumevanja snova, priča i mitova“ (1951), „Zdravo društvo“ (1955), „Umetnost ljubavi. Studije o prirodi ljubavi“ (1956), „Misija Sigmunda Frojda. Analiza njegove ličnosti i uticaja“ (1959), „Zen budizam i psihoanaliza“ (1960), „Može li čovek prevladati“ (1961), „Marksovo poimanje čoveka“ (1961), „Revolucionarni karakter“ (1961), „Izvan iluzija koje nas porobljavaju. Kako sam sreo Marksa i Frojda“ (1962), „Dogma o Hristu“ (1963), „Duša čoveka, njena sposobnost za dobro i zlo“ (1964), “Socijalistički humanizam“ (1965), „Bićete kao bogovi: radikalno tumačenje Starog zaveta i njegove tradicije“ (1966), „Revolucija nade. Ka humanizovanoj tehnologiji“ (1968), „Priroda čoveka“ (1968), „Kriza psihoanalize“ (1970), „Anatomija ljudske destruktivnosti“ (1973), „Imati ili biti?“ (1976) i „Veličina i ograničenost Frojdove teorije“ (1979) (Bagockiй).

FROM, „FRANKFURTSKA ŠKOLA“ I HABAD

Naučnik iz Frankfurtske škole Martin Džej, pisao je o „pseudo-stručnjacima” koji su širili ista „upadljiva pojednostavljenja” u medijima: „… sve bolesti moderne američke kulture, od feminizma, pozitivne diskriminacije, prava homoseksualaca do opadanje tradicionalnog obrazovanja, pa čak i zaštite životne sredine, na kraju se pripisuje podmuklom uticaju osoblja Instituta za društvena istraživanja koje je došlo u Ameriku 1930-ih“ (Feйki fašizoidnoй konspirologii Bьюkenena i Frankfurtskaя škola sionskih mokrecov).

I sam naziv „Frankfurtska škola“ (Funk)^[8] je vrlo konvencionalna oznaka, jer. sami predstavnici kritičke teorije nikada se nisu ujedinili pod ovim imenom (Feйki fašizoidnoй konspirologii…). „Frankfurtska škola“ je nastala na bazi Instituta za društvena istraživanja Univerziteta u Frankfurtu 1931. godine, kada je Institut vodio Maks Horkhajmer, a samo godinu i po kasnije Institut je ugašen od strane nacista, ali su zaposleni nastavili sa svojim radom, pre svega u SAD, gde se većina preselila.

Treba reći da je poznati marksista Đerđ Lukač predsedavao prvim sastankom grupe komunistički orijentisanih sociologa, koji je kasnije doveo do stvaranja „Frankfurtske škole“. Ovaj institut je prvobitno finansirao Feliks Vajl (1898-1975)^[9], pristalica marksizma i socijalizma. Karl Grunberg, direktor Instituta od 1923-1929, bio je priznati marksista, iako zvanično Institut nije imao nijedan ogranak Komunističke partije. Ali 1930. novi direktor, Maks Horkhajmer, otvoreno je proglasio da bi Marksova teorija trebalo da bude osnova istraživanja Instituta. Dolaskom Hitlera na vlast Institut je zatvoren, a njegovi članovi su na blagovremeno prešli u SAD i tamo započeli aktivan rad na vodećim univerzitetima – Kolumbija, Kalifornija, Prinston, Brandajs, Berkli i drugi.

Škola je među svojim pristašama imala takve poznate javne ličnosti kao što su „guru nove levice 1960-ih” Herbert Markuze (čiju doktrinu promiskuiteta i permisivnosti je osudio papa Pavle VI), Maks Horkhajmer, Teodor Adorno, popularni pisac Erih From, Leo Loventhal i Jurgen Habermas – možda najuticajniji predstavnik „Frankfurtske škole“. Njeni ideolozi su verovali da sve dok osoba ima veru – ili čak nadu vere – njen um može rešiti probleme sa kojima se društvo suočava. Shodno tome, društvo nikada ne može doći do stanja beznađa i otuđenja koje su smatrali apsolutno neophodnim za sprovođenje socijalističke revolucije. Stoga je zadatak ideologa „Frankfurtske škole“ bio da što pre potkopaju uticaj judeo-hrišćanskog nasleđa.^[10]Da bi to učinili, pozvali su na najodlučniju i pogrdnu kritiku svih aspekata „tradicionalnog“ života i morala, što bi trebalo da dovede do destabilizacije i promene postojećeg „represivnog“ poretka i „ugnjetavanja“. Da bi se kao virus širila planirana kulturna revolucija (uključujući seksualnu, narko-psihodeličnu, muzičku, itd.), trebalo je preduzeti sledeće korake:

Kreiranje i popularizacija teme „rasizma“ i zločina po ovoj osnovi.
Pravljenje stalnih promena koje dovode do frustracije i konfuzije.
Podučavanje dece i adolescenata seksualnog „prosvetljenja“ i homoseksualizma.
Smanjenje autoriteta nastavnika i slabljenje opšteobrazovnih škola.
Ogromna imigracija za zamagljivanje nacionalnog identiteta.
Promovisanje pijanstva, narkomanije i drugih poroka.
Slabljenje autoriteta Crkve.
Nepouzdan pravni sistem sa predrasudama prema žrtvama zločina.
Zavisnost od države i državnih davanja.
Kontrola i manipulacija medijima.
Podsticanje urušavanja institucije porodice i braka (Frankfurtskaя Škola).

Jedna od glavnih ideja „Frankfurtske škole“ bila je kombinovanje marksizma sa frojdizmom, a oni su usvojili teoriju „panseksualizma“ Sigmunda Frojda (sa njenom dominacijom traženja zadovoljstva i hedonizma) kako bi uništili tradicionalni odnos između muškaraca i žena, roditelja i dece. Svi instinkti (ili grešne strasti, prema hrišćanskoj tradiciji) iz oblasti „nesvesnog“ prema frojdizmu (analog „proletarijata“ u marksizmu), koji su sada sputani javnim moralom (analog „buržoaziji“ u marksizmu) moraju biti razvezani i oslobođeni – da bi se postigla pojedinačna i opšta sreća čovečanstva. Da bi postigli svoje ciljeve, ideolozi Frankfurtske škole su predložili:

– Rušenje autoriteta oca, negiranje tradicionalnih porodičnih uloga oca i majke, oduzimanje prava roditeljima da budu glavni i primarni vaspitači svoje dece.

– Ukidanje razlika u vaspitanju dečaka i devojčica.

– Ukidanje svih oblika muške dominacije – i kao rezultat toga, prisustvo žena u vojsci.

– Proglašavanje žena „potlačenom klasom”, a muškaraca „ugnjetavačima” (Dreer, 2021, str. 87 . 96).

„BEKSTVO OD SLOBODE“

„Bekstvo od slobode“ je knjiga nemačkog frojdomarksističkog sociologa, filozofa i psihoanalitičara Eriha Froma, koja je prvo objavljena u Sjedinjenim Državama od strane izdavača „Farrar & Rinehart“1941. godine, a godinu dana kasnije pod naslovom „Strah od slobode“ u Britaniji. Izdavač je bio „Routledge & Kegan Paul“. Prevedena je i na nemački i prvi put objavljena 1952. godine, pod naslovom „Die Angst vor der Freiheit“ („Strah od slobode“). U knjizi, From istražuje promenljiv odnos čovečanstva prema slobodi, fokusirajući se na lične posledice njenog odsustva. Njegov poseban fokus je na psihosocijalnim uslovima koji su, navodno, doprineli usponu nacizma u Nemačkoj. Pored toga, navedene su glavne odredbe Fromovog koncepta, koje su dalje razvijene u njegovim kasnijim radovima. Upravo je „Bekstvo od slobode” donelo široku slavu autoru, koji je kasnije, da ponovimo, postao jedan od najpoznatijih predstavnika Frankfurtske škole.

U knjizi „Bekstvo od slobode“, From istražuje uzroke i mehanizme koji teraju čoveka da se odrekne sopstvene slobode, što za njega postaje psihološki problem. Razlog za to je osećaj nesigurnosti, anksioznosti i otuđenosti, pa se kao rezultat toga čovek odriče svoje individualnosti, postaje deo ogromnog mehanizma i donosi odluke pod pritiskom društva. Prema Fromu, u takvom društvu je doveden u pitanje sam razvoj čoveka u punopravnu ličnost. Autor posebnu pažnju posvećuje istorijskom razvoju uloge slobode u društvu, napominjući da se pojam slobode kao takve pojavio tek u srednjem veku, a da se ubrzano razvija tokom i nakon renesanse.

From navodi sledeće mehanizme bekstva od slobode:

Autoritarnost
Destruktivnost
Usklađenost robota

Obratimo pažnju na prva dva mehanizma bekstva od slobode.

MEHANIZMI „BEKSTVA OD SLOBODE“ PREMA FROMU

Autoritarnost, koja se manifestuje u dva oblika: sadizam i mazohizam

Najčešća manifestacija mazohističkih sklonosti su osećaj inferiornosti, bespomoćnosti, beznačajnosti. Analiza ljudi koji doživljavaju ova osećanja pokazuje da iako se svesno žale na to, žele da se otarase ovih osećanja, u njihovoj podsvesti postoji neka moć koja ih čini inferiornima ili beznačajnima. Ova osećanja nisu samo svest o svojim stvarnim nedostacima i slabostima (mada se njihova uobičajena racionalizacija upravo u tome sastoji); takvi ljudi pokazuju sklonost da sebe omalovažavaju i oslabe, da odbijaju prilike koje se otvaraju pred njima.

Pored mazohističkih sklonosti, kod istog tipa karaktera uvek se uočavaju suprotne sklonosti – sadističke. Ispoljavaju se jači ili slabiji, manje-više su svesni, ali se ne dešava da uopšte ne postoje. Mogu se navesti tri vrste sadističkih tendencija, manje ili više međusobno povezane. Prvi tip je želja da druge ljude učini zavisnim od sebe i stekne potpunu i neograničenu vlast nad njima, pretvori ih u svoje oruđe, „vaja kao glinu“. Drugi tip je želja ne samo da imaju apsolutnu vlast nad drugima, već i da ih eksploatišu, koriste i kradu, da tako kažemo, gutaju sve što je u njima jestivo. Ova želja se može odnositi ne samo na materijalnu imovinu, već i na moralne ili intelektualne kvalitete koje druga osoba poseduje. Treći tip sadističkih sklonosti je izazivanje patnje drugih ljudi ili gledanje kako pate.

I mazohističke i sadističke težnje pomažu pojedincu da se oslobodi nepodnošljivog osećaja usamljenosti i nemoći.

Destruktivnost. From, identifikuje još jedan mehanizam „bekstva od slobode“ – destruktivnost, koja je usmerena na uništavanje objekta.

Već smo spomenuli da se sadističko-mazohističke težnje moraju razlikovati od destruktivnosti, iako su one uglavnom međusobno povezane. Destruktivnost se već odlikuje činjenicom da njen cilj nije aktivna ili pasivna simbioza, već uništenje, eliminacija objekta. Ali ima iste korene – nemoć i izolovanost pojedinca.

Uništavanje sveta je poslednji, očajnički pokušaj da se ovaj svet spreči da me uništi. Cilj sadizma je apsorpcija objekta, cilj destruktivnosti je njegovo eliminisanje. Sadizam nastoji da osnaži usamljenog pojedinca kroz njegovu dominaciju nad drugima, destruktivnost kroz eliminaciju svake spoljne pretnje.

Destruktivnost je rezultat neproživljenog života. Individualni ili društveni uslovi koji potiskuju život izazivaju strast za destrukcijom koja ispunjava svojevrsni rezervoar, iz kojeg izviru svakakve destruktivne sklonosti – prema drugima i prema sebi.

KRITIKA I ALTERNATIVNA GLEDIŠTA

Delo „Bekstvo od slobode” naišlo je na različite reakcije u društvu. S jedne strane, mogli bi se uočiti pozitivne povratne informacije, na primer, od takvih ličnosti kao što su Margaret Mid, Ešli Montegju ili Dvajt Mekdonald.

Istovremeno, delo je kritikovano od strane brojnih psihoanalitičara kao što su Karl Meninger i Oto Fenihel.^[11] Evo, na primer, citata iz Meningerovog kritičkog članka: „Njegova knjiga je napisana kao da on sebe smatra psihoanalitičarom“ (Menninger, 1942.).

„From je brbljivac koji koristi psihološke termine koje je sam izmislio da objasni prethodne psihološke termine, koji takođe ništa ne znače. Doživljavanje fenomena druge osobe kao svog – ova izjava sa biološke tačke gledišta je idiotska.“ (Savelьev).

Između ostalog, Fromova teorija je kritikovana zbog toga što je formulisana sa egzistencijalističke tačke gledišta, kao i zbog potcenjivanja potrebe pojedinaca da se prilagode društvu i pre nego što pokušaju da ga transformišu. I zato što je previše globalan, ograničavajući mogućnosti empirijskog proučavanja.

Drugi marksista sa kojim je From komunicirao tokom berlinskog perioda bio je Zigfrid Bernfeld, koji je, poput Rajha i Froma, pokušao da kombinuje psihoanalizu i marksizam. On je nesumnjivo uticao na Fromovo razmišljanje ovih godina, iako se to teško može dokazati konkretnim činjenicama. Bernfeld je bio socijalista i smatrao je sebe marksističkim teoretičarom (Savelьev).

Za Fromovo prihvatanje Marksovih ideja važnu ulogu imala je njegova komunikacija sa Horkhajmerom, Leventalom i Markuzeom (Savelьev).

From nije bio samo psihoanalitičar: on je takođe studirao sociologiju i kombinovao ju je sa psihologijom, kako individualnu, tako i društvenu, u nezavisnu analitičku društvenu (političku i socijalnu) psihologiju. Njegov poziv socijalnog psihologa, u kome je u najvećoj meri ostvario svoj stvaralački potencijal, usko je povezan sa Institutom za društvena istraživanja i sa idejama Karla Marksa i Johana Jakoba Bahofena.

„Veza između instituta i Froma bila je izuzetno plodna tokom frankfurtskog perioda, iako u početku nije bio u osoblju instituta i većinu vremena je bio van Frankfurta. Dolaskom Froma, rad instituta dobija pravac koji je postao odlučujući u narednim godinama. Rađena su društvena istraživanja, uz kombinacuju marksizam i psihoanalize. Fromove sopstvene ideje obogaćene su marksističkim stavovima radnika instituta, pre svega Horkhajmera i Markuzea. Očigledno, ovde je zaista upoznao Marksa; u isto vreme, razmišljanje Fromovih kolega bilo je podstaknuto njegovim psihoanalitičkim idejama, pre svega u oblasti socijalne psihologije i po pitanju autoriteta. Za Leventala je uključivanje psihoanalize u društvenu filozofiju bilo neophodno u vezi sa sopstvenim studijama psihoanalize, i bio je uveren da je „From imao najperspektivniji um za takav zadatak…“. Fromov naučni pristup otvorio je perspektivu za rešavanje mnogih problema sa kojima se Institut suočava. Već 1929. From počinje da proučava navike, stavove i političko ponašanje radnika i zaposlenih.

From svoju knjigu „Bekstvo od slobode“ započinje pitanjem: „Sloboda – psihološki problem?“ i tvrdi da su „Načela ekonomskog liberalizma, političke demokratije, religijske autonomije i individualizma u ličnom životu su izražavala tu čežnju za slobodom, a uz to je izgledalo i to približavaju čovečanstvo njenom ostvarenju“ (Fromm, 1986, str. 9). Međutim, kada je „pobeda“ bila na vidiku pojavili su se autoritarni sistemi koji su sprečili ostvarenje slobode pojedinca. Tu je mislio na pojavu nacizma u Nemačkoj i Italiji, koje vidi kao stanje duha titularnih naroda pomenutih država.

„Danas se reči više no ikad zloupotrebljavaju za prikrivanje istine. … a čitavo stanovništvo se surovo podjarmljuje u ime nacionalsocijalizma, i reči „demokratija“, „sloboda“ i „individualizam“ postaju predmet ove zloupotrebe. Postoji jedan način za definisanje stvarnog značenja razlike između demokratije i fašizma. Demokratija je sistem koji stvara ekonomske, političke i kulturne uslove za pun razvoj pojedinca. Fašizam je sistem koji, bez obzira pod kojim imenom, podvrgava pojedinca tuđim ciljevima i slabi razvoj istinske individualnosti“ (Fromm, 1986, str. 189 – 190).

From, na kraju, zaključuje: „Samo ako ovlada društvom i ekonomsku mašinu podredi ciljevima ljudske sreće, i samo ako aktivno učestvuje u društvenom procesu, čovek će moći da savlada ono što ga danas baca u očajanje – svoju usamljenost i osećanje nemoći. Danas čovek ne pati toliko od siromaštva koliko zbog toga što je postao zubac na točku velike mašine, automat, što je njegov život postao prazan i izgubio značenje. Pobeda nad svakim autoritarnim sistemom biće moguća samo ako demokratija ne odstupi, već pređe u napad i pristupi ostvarenju onoga što su ljudi koji su se tokom poslednjih vekova borili za slobodu smatrali njenim ciljem. Ona će pobediti snage nihilizma samo ako može da ispuni ljude najsnažnijom verom za koju je njihov duh kadar – verom u život, u istinu, i u slobodu kao aktivno i spontano ostvarivanje pojedinačnog ja“ (Fromm, 1986, str. 191).

OKULTNA STRANA (JUDAISTIČKOG) HUMANIZMA

Sam pojam humanizam (od latinskog humanitas – čovečnost) po sebi ne sadrži negativnu konotaciju. Čak ni ideja o čoveku kao najvišoj vrednosti nije u suprotnosti sa hrišćanstvom – u zavisnosti iz kojeg ugla posmatrate. Hristos je u Jevanđelju ukazao na ljubav prema bližnjem kao neophodan uslov za iskrenost ljubavi prema Bogu (Temnaя storona svetskogo gumanizma). Nevolja je u tome što su ljudi koji su u 20. veku uzurpirali pravo da se nazivaju humanistima u osnovi ateisti i okultisti (više ovi drugi). A pošto čoveka smatraju, doduše razumnom, ali ipak, životinjom iz reda primata, pojam humanizma danas je ispunjen sasvim drugačijim sadržajem, pri čemu veliku ulogu u određivanju sadržaja ima i vodeća ličnost ove ideologije, Erazmo Roterdamski – „knez humanizma“ (Rotterdamskiй).

Humanisti menjaju ljudske vrednosti i veru preko deklaracija, manifesta i sličnih dokumenata. Što se tiče pravoslavlja i pravoslavnih, važna su tri međusobno povezana dokumenta sa jednim zajedničkim naslovom „Humanistički manifest”. Prvi je datiran 1933. godine, drugi – 1973, poslednji – 2000. godine, a oni su osnova za borbu protiv navodne „pretnje klerikalizacije” (Medvedeva, Šišova), iako u pravoslavlju ne može biti klerikalizma, jer se vlast dogmatski deli na svetovnu (carsku) i duhovnu (patrijarh) (Milošević, 1993, str, 77 – 84). Klerikalizam je svojstven rimokatolicizmu, te se optužba o klerikalizaciji neosnovano prenosi i na pravoslavlje, jednostavno iz političkih razloga da se optuži ova religija za nešto što nije njena osobenost.

Sa pravoslavnog stanovišta, možda najozbiljnije i najizbalansiranije tumačenje pojma „humanizma“ daje doktor istorijskih nauka S. V. Perevezecev (Perevezenceva, 2001, str. 71). Prema Perevezecevoj humanizam je religiozna i filozofska doktrina čovekoboga, koja je postala opšti filozofsko-metodološki princip postojanja moderne industrijsko-tehnološke civilizacije, koja je postala opšti filozofski i metodološki princip postojanja moderne industrijsko-tehnološke civilizacije, figurativno nazvan „Zapad“… Vreme rođenja humanizma pripisuje se kraju XIII – početku XIV veka (renesansna era). Zajedno sa antropocentrizmom, teocentrizam je zamenjen panteizmom – filozofskom doktrinom koja prepoznaje stapanje Boga sa prirodom, kada se Bog ne doživljava kao svemoćna ličnost, već kao neka vrsta natprirodne sile koja postoji u svim prirodnim objektima. U stvari, mislioci panteisti su već obogotvorili samu prirodu (Perevezenceva, 2001, str. 71).

Humanisti su tokom renesanse principe i metode saznanja antičke filozofije uzdigli do apsoluta, a naučno znanje počinju da izjednačavaju sa religijom. Treba naglasiti da, prema humanistima, nauka treba da postane osnova nove religije. U tom cilju, humanisti skreću pažnju na misterije, a prirodne metode saznanja su magija i okultizam, koje su … smatrali najvišim oblicima naučnog saznanja.

U XIV veku, dela drevnih okultnih mistika – Hermesa Trismegista (Triput najveći), Zoroastre i Orfeja – prevedena su na latinski i postala su izuzetno popularna… Neki humanisti su takođe pokazali značajno interesovanje za istočni okultizam, posebno za kabalu. Na primer, italijanski filozof Piko dela Mirandola (1463–1494) je posebno proučavao hebrejski jezik da bi naučio misterije Kabale. Mnogi humanistički mislioci verovali su da je tajno znanje otkriveno Hermesu Trismegistu, Zoroastri i Orfeju potom preneto na grčkog filozofa Platona. Stoga u renesansi nastaje svojevrsni kult Platona. Rukovodilac takozvane Platonove akademije Marsilio Fićino (1433–1499) smatrao je da je „neophodno razviti jedinstven verski i filozofski koncept, spojiti drevni okultizam, filozofiju Platona sa Svetim pismom“. U skladu sa ovom logikom, Fićino ima koncept „univerzalne religije“. I nije uzalud da je i sam Fićino, rimokatolički sveštenik, obožavao bistu Platona kao božanstva i istovremeno se bavio magijskim istraživanjima. Humanistički pogled na svet koji se širio Evropom u 14-16 veku ogledao se i u stvaranju novih političkih i etičkih učenja (učenja Nikola Makijavelija, Erazma Roterdamskog, Mišela de Montenja). Konačno, u delima Tomasa Mora formulisan je društveno-politički ideal humanizma – čuvena „Utopija” kao slika „idealne države”.

Ovaj ideal se zasniva ne samo na negiranju privatne svojine i priznavanju javne svojine, kako se obično veruje, već i na izvesnoj religiji „obožavanja božanske prirode“ sa vrhovnim bogom Mitrom. Istovremeno, u Utopiji postoji mnogo specifičnih religija, a religiozna uverenja „utopista“ su kombinovana sa poštovanjem prema sekularnoj nauci. Još više religioznog i mističnog sadržaja u svoj „Grad sunca” uneo je Tomazo Kampanela, autor doktrine „prirodne magije”.

Kultura i filozofija humanizma je, dakle, koliko grandiozna toliko i kontradiktorna, a po mnogo čemu neprirodna mešavina hrišćanstva, antičke filozofije, kasnoantičke i istočnjačke magije i okultizma (u kojoj su, inače, razvrat i sodomija često dobrodošli). Na osnovu mešanja različitih verskih, naučnih, književnih i okultnih tradicija u renesansi, rođena je buduća zapadnoevropska kultura.

FROM I „BEKSTVO OD SLOBODE“ U SVETLU PRAVOSLAVNE ANTROPOLOGIJE

Pravoslavna antropologija (od grč. ανθρωπος – čovek i λογος – reč) je učenje o čoveku otkriveno od Pravoslavne crkve, zasnovano na Svetom pismu i Svetom Predanju, potvrđeno duhovnim iskustvom pravoslavnih podvižnika (Antropológiя pravoslavnaя). Osnovni cilj hrišćanske antropologije je da pomogne čoveku da se ostvari kao tvorevina Božija, da mu otkrije smisao svog zemaljskog postojanja, da ga vodi putem duhovnog savršenstva i povezanosti sa Tvorcem, po čijem je liku stvoren.

Prema tome, pravoslavna antropologija nudi poseban pogled na sva pitanja o čoveku, pa i ona koja se tiču njegove slobode. Prema mišljenju Nikolaja Berđajeva „Sloboda nije privatnost duše, njeno protivstavljanje svakoj drugoj duši i celom svetu. U stihiji slobode, hrišćanske slobode, individualno-jedinstveno je tajanstveno povezano sa univerzalno-sveopštim. Ali sloboda se nikada ne može zaustaviti ili potisnuti, ne može se delegirati na drugog i na druge, ona može samo biti prosvetljena.“ (Berdяev , 1926, str. 570 – 579).

Interesantno je rasuđivanje o slobodi arhimandrita Rafaila Karelina. Naime, on piše: „Oni koji govore o slobodi zaboravljaju da je za slobodu potrebna određena kultura. Pre svega, umeće da se uvažava čovek, bez koga je i nemoguće voleti ga. Ali da bismo uvažavali drugu ličnost potrebno je da postanemo svesni samih sebe kao ličnosti, to jest da razvijemo u sebi moralno načelo. To nije školski zadatak koji se može rešiti kao naučena lekcija, to je neprekidna teška borba sa samim sobom, sa našim poremećenim stanjem. Sloboda je trijumf pobede u duhovnoj borbi…“ (Karelin). U liberalizmu, kao i u Fromovoj nauci, smatra, Karelin, „pod slobodom se razume opravdanje strasti. Strasti ne mogu da zadovolje čovekovu dušu i zato, budući da su i same izrodi, nastavljaju da se izrođuju u patološke forme. Ova patologija takođe zahteva slobodu i zbog toga liberalizam mora da dođe do svedozvoljenosti, i ne samo da je proglasi, nego da je i opravda. Svako od nas je iskusio na sebi jaram strasti koje, kao lanci, okivaju čoveka. Kakvi su napori potrebni da bi im čovek odoleo! Ali, avaj, ne događa se tako često da ih pobedi!“ (Karelin).

Zbog toga nikakva psihoanaliza, a posebno ne ona prožeta frojdomarksizmom, odnosno nijedna svetovna nauka ne vodi čoveka putem slobode. Čoveka putem slobode vodi hrišćanstvo, jer nam pokazuje u čemu je sloboda (Karelin). Ona (sloboda) je „u mogućnosti čoveka da sledi svoje najvažnije prizvanje i da ostvaruje potencijal koji je u njega uložen – obraz i podobije Božije.“ (Karelin).

Arhimandrit Rafail Karelin smatra da je „U rečima ‘sluga Hristov’ početak oslobođenja. Rob greha postaje sluga Boga. Čoveku koji živi pod uticajem strasti i greha, zapovesti se čine kao ropstvo i jaram, ali Gospod je rekao: „Jaram je moj blag“. To ropstvo je otkupljenje iz ropstva, da bi zatim bila darovana sloboda, a posle slobode – usinovljenje.“ (Karelin).

Prema tome, „Sloboda je oslobođenje srca od svega tuđeg. Ono je stvoreno za Boga i zato je sloboda – u Bogu. Sloboda je svetlost koja se širi iz večnosti.“^[12] Otuda i česta rasuđivanja, posebno povezana sa napadima zapadnih centara moći na pravoslavlje da slobodoljubivost pravoslavnih potiče iz njihove vere. Dok ti centri moći sebi potčinili i rimokatolike i protestante i deo muslimana, pravoslavni im izmiču. Otuda proglašavaju Rusku i Srpsku crkvu krivom za odsustvo „zapadnih (evropskih) vrednosti“ kod vernika i predlažu njihovo uništenje.^[13]

Poznati američki geopolitičar Zbignjev Bžežinski (poljskog porekla), ali i Semjuel Hantigton, često su govorili da pravoslavna civilizacija nije prikladna Novom svetskom poretku, te treba da bude uništena (Milošević, 2020, str. 159). Rezolucija Evropskog parlamenta, ali i ne samo ona, o tome rečito govore. Pravoslavna antropologija, dakle, sadrži učenje o slobodi koje smeta zapadnim centrima moći i to je razlog zašto pokušavaju da vernike zavedu na stranputicu – da bi im oduzeli želju da se bore za slobodu.

O slobodi Froma (i istomišljenika), Karelin kaže: „O revolucionarnoj slobodi nećemo govoriti. Suviše dobro se pamte krvave rane te slobode: nasilja, izlivi divljačke surovosti i besmisleno uništavanje najboljeg dela naroda. Revolucionarna sloboda obično se pretvara u despotizam. Hteli bismo da dotaknemo veoma ozbiljan problem, mada je pisanje o njemu isto tako odvratno i neprijatno kao što je dodirnuti gnojni čir. To je prividna sloboda koju čovek traži u grehu i u borbi sa moralnim načelima, i pre svega, sa onom unutrašnjom zadržavajućom silom koja se naziva savešću.“ (Karelin). Zato Karelin smatra da je „Jedinu slobodu otkrilo nam je hrišćanstvo, to je sloboda da se bude u harmoniji sa Bogom, to je oslobođenje duše od svega njoj tuđeg – od strasti kao bolesnih naslaga duše, od mnogobrojnih psihičkih kompleksa, koji kao grčevi tela kolebaju i pritiskaju um.“ (Karelin).

Potom Karelin ukazuje na nešto što se po pravilu izbegava u tzv. revolucionarnim naukama: „Hrišćanska sloboda je zaštita od demonskih uticaja koji, kao radioaktivni zraci, razaraju dušu čoveka, a nivo ove satanske radijacije sve vreme se stalno povećava na zemlji. Tu čoveka može da zaštiti blagodat Božija i zato se duša seća javljanja blagodati kao izlaza u najvišu slobodu. Tu je potčinjavanje dvama kolosalnim činiocima – vremenu i smrti.“ (Karelin).

Sveti Nikolaj Velimirović takođe se bavio pitanjem slobode, naravno u svetlu pravoslavne antropologije. On kaže da „U prastaro vreme nije se govorilo o slobodi. Ljudi su smatrali slobodu tako prirodnom kao i vazduh.“ (Nikolaj Ohridski i Žički ) Međutim, danas je sloboda ugrožena, te se o njoj mnogo raspravlja i govori. Zašto je to tako? Zato što se demokratija pretvorila u vlast oligarhije (male grupe bogatih, a negde i samo jednog čoveka). Sveti Nikolaj ispravno smatra da je sloboda preneta od mnogih na jednoga, te je narod ostao bez slobode. I nikakve političke psihologije, psihoanalize i druge svetovne nauke ne mogu da ukažu na ponovno vraćanje slobode narodu, ako se ne promeni sistem liberalne demokratije. Da podsetimo, još je u Aristotelovoj tipologiji dobre i loše vlasti demokratija svrstana u lošu vlast (Milošević, 2009, str. 15).

Sveti Nikolaj o ovome piše: „Ali ni u demokratijama sloboda sviju nije osigurana. Kao ni stolica na jednoj nozi tako sloboda ne drži se na jednoj nozi. Neophodno je još dvoje. A to dvoje jesu istina i milost (upravo ljubav, ako bi smeli upotrebiti ovu reč u vremenu u kome smo).“ (Nikolaj Ohridski i Žički).

Rasuđujući dalje o problemu slobode sveti Nikolaj Velimirović kaže: „Bez vere u Boga niti se robovanje može izdržati niti sloboda održati. Na kapiji svake demokratske zemlje trebalo bi ispisati krupnim slovima reči Hristovog apostola: ‘Vi ste, braćo, na slobodu pozvani. Samo neka vaša sloboda ne bude na želju telesnu, nego iz ljubavi služite jedan drugome’ (Galat. 5, 13). Po osnovnom hrišćanskom učenju dakle cilj slobode je dragovoljno služenje Bogu i svojim bližnjim; služenje iz ljubavi. I robovanje je služenje, ali ne dragovoljno nego primorano, kulučno, bez ličnog dostojanstva i odgovornosti.“ (Nikolaj Ohridski i Žički).

Savremeni srpski bogoslov, Dragomir Sando, u jednom svom članku piše: „Živeti u pravoj slobodi, znači živeti u ‘božanstvenoj Evharistiji svetotajinskog produženje Tajne večere’.“ (Sando, 2009, str. 244). Nešto dalje (u istom članku) konstatuje: „Sveto Pismo, pored očiglednog liturgijskog tumačenja sadrži drugim delom pojam slobode kroz vaspitanje i njen odnos prema državi i vlasti. Doduše, ne nalazimo celovite i eksplicitne odgovore na političke fenomene kao što su država, vlast, upotreba sile u politici i slično. Novim Zavetom ustanovljava se jedan novi pogled na svet, jedna nova aksiologija i tako daje svojevrsno merilo za ocenu i društvenog života. Bez pravilnog shvatanja slobode, nemoguće je razmišljati na pravi način o društvenom (ovozemaljskom) životu, državi, vlasti…“(Sando, 2009, str. 248).

Sando dalje pojašnjava mehanizam da se simfonijom Crkve i države čuva naročiti poredak života: „Štiteći vrlinu i obuzdavajući rušilačke strasti, istinska državna vlast olakšava Crkvi misiju na spasavanju ljudskih duša. Državna vlast shvatanjem hrišćanske slobode čini simfoniju Crkve i države i na taj način čuva naročiti poredak života i bez tog poretka život u zajednici ne bi bio moguć. Vlast koju ima glava porodice, vlast koju ima sudija ili vlast koju ima car, prema hrišćanskom shvatanju, jeste od Boga. Obaveza nosilaca tih vlasti je da omoguće spokojan život među drugima“. (Sando, 2009, str. 249).

Možemo, dakle, na kraju zaključiti da slatkorečivost Eriha Froma, ne samo po pitanjima slobode, predstavlja obmanu, iluziju, jer, kako vidimo njegova rasuđivanja nisu dovela do širenja slobode, nego do obnove nacizma. To je zakonitost, koja se nije mogla izbeći, jer se išlo putem bez Boga, odnosno lažnih bogova – oligarha.

Ukrajina je živi primer, a tamošnji Hazari (Milošević, 2013, str. 46-48) koji su 2014. državnim udarom preuzeli vlast, naravno uz podršku braće sa Zapada, želeli su da unište pravoslavne u Ukrajini radi stvaranja svoje države – Nove Hazarije, a kao instrument te politike služio je o neonacizam, koga su oni predstavljali kao svoju slobodu (Lakićević. Milošević, 2014, str. 41 – 43).

ZAKLjUČAK

Monografija „Bekstvo od slobode“ Eriha Froma zaslepila je čitaoce frazama, čime su onemogućeni za objektivno sagledavanje ovog dela i njegove namene. Kao što je već rečeno, From je na talasu „jevrejskog humanizma“, inače prerađene ideologije i vrednosti ekstremne verske organizacije „Habad“ uspeo da se nametne kao borac protiv društva straha, odnosno kao borac za ljudsku slobodu. Međutim, s obzirom da je bio deo tima koji je kreirao ideologiju „Frankfurtske škole“, onda vidimo koliko javnost može biti obmanuta. Njegovo delo se, zapravo, može oceniti kao grandiozni poduhvat skretanja pažnje sa stvarnih uzroka i stvarnih kreatora nacizma.

Ponovićemo stav Karla Meningera: „From je brbljivac koji koristi psihološke termine koje je sam izmislio da objasni prethodne psihološke termine, koji takođe ništa ne znače. Doživljavanje fenomena druge osobe kao sebe – ova izjava sa biološke tačke gledišta je idiotska.“

Ovaj stav ima opravdanje i u pravoslavnoj antropologiji. Naime, sloboda je produkt duhovne borbe, a ne političke ideologije.

Sve izloženo je zapravo pokušaj da se ukaže na neke važne i realne aspekte Fromovog dela, od toga odakle je crpeo svoje nadahnuće do (političkih) posledica sleđenja njegove nauke. Za detaljniju analizu Fromovog dela, svakako, su potrebna mnogo veća istraživanja. Međutim, ako se ikada neka naučna institucija ili pojedinci odluče za takav poduhvat, verujemo da će i (ne)prijatnih iznenađenja biti znatno više.

Izvor: IZVOR: Politička revija br. 3, 2022.
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/strah-od-slobode-eriha-froma-u-svetlu-pravoslavne-antropologije/

LITERATURA

Antologiя filosofii Srednih vekov i Эpohi Vozroždeniя / Sost., predisl., vst. statьi S. V. Perevezenceva, Moskva, „OLMA-PRESS“, 2001.
Antropológiя pravoslavnaя, https://azbyka.ru/antropologiya
Bauk fanariotizma kruži pravoslavljem, priredio Zoran Milošević, Primaprom/Balkanska geopolitika, Banja Luka, 2020.
Bareйša A. G., SOCIALЬNЫE STRAHI V STRUKTURE SOCIALЬNOGO SAMOČUVSTVIЯ, https://research-journal.org/social/socialnye-straxi-v-strukture-socialnogo-samochuvstviya/?
Bagockiй, S. V.: Эrih Fromm: tolьko revolюcionera možno sčitatь psihičeski zdorovыm čelovekom, https://www.rotfront.su/erih-fromm-tolko-revolyutsionera-mozhn/
Begstvo od slobodы kak fenomen sovremennoй socialьnoй realьnosti, https://cyberleninka.ru/article/n/begstvo-ot-svobody-kak-fenomen-sovremennoy-sotsialnoy-realnosti/viewer
Berdяev, Nikolaй: „Cerkovnaя smuta i svoboda sovesti“, Putь, №5, 1926.
Gračova, Tatjana: Sveta Rusija protiv Hazarije, Sveta Rusija, Beograd, 2009.
Dan, J.:, Gershom Scholem and the mystical dimension of Jewish history. New York: New York UP, 1987.
Dezideriй Эrazm Rotterdamskiй, https://biographe.ru/uchenie/erazm-rotterdamskiy
Dreer, Rod: Ritam rasističke molitve, u: Zoran Milošević, Ritam američke rasističke politike, Udruženje Miloš Milojević, Crna Bara, 2021.
Karelin, Arhimandrit Rafail: SLOBODA, https://istinoljublje.com/2019/03/27/%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%82-%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B0%D0%B8%D0%BB-%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD-%D0%B2/
Karelin, Arhimandrit Rafail: SLOBODA, https://istinoljublje.com.
Evropski parlament usvojio rezoluciju u kojoj spominje SPC kao promoter Rusije u regionu, https://europeanwesternbalkans.rs/evropski-parlament-usvojio-rezoluciju-u-kojoj-spominje-spc-kao-promoter-rusije-u-regionu/;
Evropski parlament zabrinut zbog delovanja SPC, https://www.politika.rs/scc/clanak/501827/Evropski-parlament-zabrinut-zbog-delovanja-SPC
Lakićević, Jovan: Ukrajina i osveta Hazara Rusima, https://naukaikultura.com/ukrajina-i-osveta-hazara-rusima/
Milošević, Zoran: Zašto u Srpskoj pravoslavnoj crkvi nema klerikalizma, u zborniku: Šta nam nudi pravoslavlje danas?, priredila Gordana Živković, Gradina, Niš, 1993
Milošević, Zoran: Sociologija, Slobomir P Univerzitet, Bijeljina, 2009.
Milošević, Zoran, Slovenski etnocid, Pečat, br. 278, 2013.
Milošević, Zoran, Arhitekte krize u Ukrajini, Pečat, br. 337.
Milošević, Zoran, Neprijatelj medija broj dva u Ukrajini: ko je oligarh Igor Kolomojski?, Pečat, br. 326, 2014.
Milošević, Zoran: Marks i Engles o Slovenima, Nacionalni interes, br. 3, 2019.
Milošević, Zoran: Okultizam i politika, Centar akademskereči, Šabac, 2019.
Milošević, Zoran: Zašto pravoslavlje smeta Novom svetskom poretku, u zborniku: Pravoslavlje i raskoli: Kako se snaći?, priredio Zoran Milošević, Primaprom/Balkanska geopolitika, Banja Luka, 2020.
Milošević, Zoran: Ritam američke rasističke politike, Udruženje Miloš Milojević, Crna Bara, 2021.
Milošević, Zoran/ Božić, Vanda: (Neo)trockizam i njegova istorija kao instrument savremene geopolitike, u zborniku: Istorija kao instrument geopolitike, Institut za političke studije, Beograd, 2022.
Milošević, Zoran/ Božić, Vanda: „Kodeks alimentarius“ (Codex alimentarius), Agenda Ujedinjenih nacija 2030. i hrana budućnosti, u zborniku: Sigurnost i kvalitet hrane, Evropski univerzitet Brčko distrikta, Brčko, 2022.
Müller, Tim B.: Krieger und Gelehrte. Herbert Marcuse und die Denksysteme im Kalten Krieg. Hamburger Edition, 2010.
Menninger, K.: „Loneliness in the modern world“, The Nation, 14 mart 1942
Medvedeva, Irina/ Šišova, Tatьяna: Hristianskie cennosti ili «gumanizm» Sodoma?,
https://pravoslavie.ru/814.html?
PЯTIGORSKIЙ, ALEKSANDR: «STRAH SVOBODЫ» ЭRIHA FROMMA, Predvaritelьnый kommentariй Kirilla Kobrina, https://alexanderpiatigorsky.com/ru/teksty/knigi/vse-izdannyie-knigi/svobodnyiy-filosof-pyatigorskiy-t-2/strah-svobodyi-eriha-fromma/ (pristupljeno 28. 3. 2022.)
Sv. Nikolaj Ohridski i Žički, Sloboda i još dvoje, Iz knjige ,,Zemlja nedođija“. Citirano prema:
https://mentalnihigijenicar.com/2020/05/03/%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D1%88-%D0%B4%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%B2-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D0%BE%D1%85%D1%80%D0%B8%D0%B4%D1%81/
Sv. Nikolaj Ohridski i Žički, Sloboda i još dvoje, Iz knjige ,,Zemlja nedođija“. Citirano prema:
https://mentalnihigijenicar.com
Sando, Dragomir: Sloboda kao pojam u katihetsko-liturgijskom i društvenom poretku, Sabornost, br. 13, 2009.
Savelьev, Sergeй: Kritika ideй Э. Fromma i predloženiя., http://www.lyubi.ru/psy32.98.php
Farben genocid. Konclagerь dlя čelovečestva. Istoriя farmacevtičeskogo holokosta, dostupno na: https://medalternativa.info/entry/farben-genotsid/, pristupljeno 30.12.2021.
Fromm, Эrih: Elektronska Jevrejska enciklopedija, https://eleven.co.il/jews-in-world/spiritual-life/14374/?
Fromm kak freйdo-marksist i kak kritik zapadnogo mira., https://studopedia.ru/13_88654_razvertivanie-neofreydizma-k-horni-a-freyd-g-salliven.html?
Fromm, Erich: Bekstvo od slobode, „Naprijed“, Zagreb, Nolit, Beograd, 1986.
Feйki fašizoidnoй konspirologii Bьюkenena i Frankfurtskaя škola sionskih mokrecov, https://lussien.livejournal.com/256237.html?ysclid=l21yoku9il
Frankfurtskaя Škola: ideologičeskie istoki antisemeйnogo, geй i narko-lobbi, https://imhotype.livejournal.com/112897.html?ysclid=l21yzi2ssu
FUNK, Raйner: Эrih Fromm – Stranicы dokumentalьnoй biografii, http://ligis.ru/librari_5/130/1.htm?
Tanя, https://translated.turbopages.org/proxy_u/en-ru.ru.52736da6-6252c420-965c60cb-74722d776562/https/en.wikipedia.org/wiki/Likkutei_Amarim
Temnaя storona svetskogo gumanizma, https://ycnokoutellb.livejournal.com/408858.html?ysclid=l2gdr29jtl
Čto dumaюt sociologi ob Эrihe Fromme i ego rabotah?, https://translated.turbopages.org/proxy_u/en-ru.ru.16f526fe-62418907-c1e2b9f9-74722d776562/https/www.quora.com/What-do-social-scientist-think-of-Erich-Fromm-and-his-work

[1]Frojdomarksizam se razvijao u okviru frankfurtske škole neomarksizma, i predstavljao je sintezu učenja Marksa i Frojda, odnosno sintezu neofrojdizma i neomarksizma. Osnivači frojdomarksizma bili su predstavnici frankfurtske škole Erik From i Herbert Markuze.

[2]Herbert Markuze (1898–1979) kritikuje industrijsku civilizaciju svog vremena, napominjući da je zasnovana na tehnološkoj racionalnosti, koja u ljudima formira lažne, standardno, represivne potrebe, zbog kojih čovek i društvo postaju jednodimenzionalni. „Lažne“ su one potrebe koje pojedincu nameću posebni društveni interesi u procesu njegovog suzbijanja: to su potrebe koje održavaju naporan rad, agresivnost, siromaštvo i nepravdu… Većina preovlađujućih potreba (opustite se, zabavite se). , konzumiraju i ponašaju se u skladu sa reklamnim obrascima, vole i mrze ono što drugi vole i mrze) spadaju u ovu kategoriju lažnih potreba“.

Čovek je jednodimenzionalan jer njime manipuliše sistem zasnovan na principu zadovoljstva: „Kontrolisani pojedinac dobija pravo zadovoljstvo jednostavno zato što mu je zadovoljstvo voziti se čamcem, gurati moćnu kosilicu ili voziti automobil velikom brzinom. Ljudi ne mogu da odbiju blagodeti ove civilizacije: sama ideja o mogućem odbacivanju ovih pogodnosti, o zadovoljavanju lažnih potreba, savremenom čoveku deluje katastrofalno. Lažne potrebe vezuju čoveka za društvo, lišavaju pojedinca osnove na kojoj bi mogao da razvije autonomiju, sposobnost da se odupre društvu. Kao rezultat uticaja lažnih potreba, nastaje model jednodimenzionalnog mišljenja i ponašanja koji formira jednodimenzionalno, totalitarno potrošačko društvo (termin je uveo Markuze). Neototalitarni sistem postoji zahvaljujući hipnozi masovnih medija, koji u svest svakog pojedinca unose lažne potrebe i kult potrošnje. Tehnološka racionalnost, koja formira lažne potrebe, postaje glavno sredstvo dominacije, jer stvara „potpuno totalitarni univerzum u kojem se društvo i priroda, telo i duša drže u stanju stalne mobilizacije za zaštitu ovog univerzuma“. Vidi: https://studopedia.su/13_118770_gerbert-markuze-i-erih-fromm.html?ysclid=l21ybqylqd

[3] Posebna pikanterija bio je njegov posao (od 1946. do 1951,) u Committee on World Communism (CWC), koji je bio podčinjen Ministarstvu spoljnih poslova SAD, a koja se borila protiv komunizma. Upravo za ovu instituciju Markuze izučavao osobenosti komunističke propagande SSSR-a. Takođe je važno naglasiti da je pod njegovim rukovodstvom CWC razradio naučnu teoriju suprostavljanja SSSR-u u oblasti psihološkog rata. Vidi: Tim B. Müller: Krieger und Gelehrte. Herbert Marcuse und die Denksysteme im Kalten Krieg. Hamburger Edition, 2010, S. 146.

[4]Funk , nemački psihoanalitičar, je pravni nosilac Fromovog nasleđa, tj. autorskih prava na njegova dela. Doktorirao je na temi „Etika Eriha Froma“. Ot 1974, do 1980 g. je pomoćnik Eriha Froma, a posle negove smrti postaje pravni naslednik njegovih dela. Vidi: Raйner Funk, https://bg.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B9%D0%BD%D0%B5%D1%80_%D0%A4%D1%83%D0%BD%D0%BA

[5]Geršom Šólem (nem. Gershom Scholem, rođen je 5. decembra 1897. u Berlinu, a umro je 21. februara 1982. u Jerusalimu) — jevrejski filosof, istoričar religije i mističar, sa osobenostima kabale. Šolemov rad na jevrejskom misticizmu uticao je na Borhesa (kojeg je upoznao u Jerusalimu), Umberta Eka, Žaka Deridu, Džordža Štajnera i Harolda Bluma. Šolem se protivio smrtnoj kazni za Adolfa Ajhmana, a kritički se odnosio prema delu Hane Arent (1963), videći u njemu nedostatak solidarnosti sa Jevrejstvom. Vidi: Dan J., Gershom Scholem and the mystical dimension of Jewish history. New York: New York UP, 1987.

[6] Međutim, treba reći i to da je From shvatio koliko je nacionalizam kultivisan u cionizmu, što je protivrečilo humanističkom tumačenju judaizma i mesijanizmu Koena i Rabinkova. On je jednom zauvek raskinuo sa cionizmom, a to se posebno manifestovalo u tome što From nikada nije izrazio mnogo simpatija prema državi Izrael, strastveno je govorio u odbranu prava Arapa i ukazivao na Beginovu terorističku prošlost.

[7] Ovde treba podsetiti na pogrešnost vezivanja slobode za induvidualizovanog čoveka i društvo. To bi značilo da u onim društvima gde vlada kolektivni duh nema slobode, a ima je.

[8] „Prvi kontakti Eriha Froma sa Berlinskim institutom, gde je 1929-1930. završio školovanje kao psihoanalitičar, bili su povezani sa njegovim referatima. Godine 1927. (18. juna) uradio je studiju na temu: „Lečenje slučaja plućne tuberkuloze metodom psihoanalize“. Činjenica da je upravo ova tema otvorila njegovu naučnu karijeru psihoanalitičara bila je donekle značajna: četiri godine kasnije i sam se razboleo (zbog problema u braku sa Fridom?) od plućne tuberkuloze i bio primoran da ode u Davos godinu dana radi lečenja. From je 13. marta 1928. ponovo bio u Berlinu sa predavanjem na temu – „Psihoanaliza malograđana” – prvi put otkriva sopstveno društveno poreklo. Izveštaj je izazvao živu diskusiju. Prema dopisnicima „Međunarodnog časopisa za psihoanalizu“, među govornicima u debati su: Hugo Štaub, Franc Aleksander, Feliks Bem, Barbara Lantos, Zigfrid Bernfeld, Šandor Rado, Hans Saks i Maks Ajtingen.“

[9]Feliks Hoze Vajl (8. februar 1898 — 18. septembar 197.) bio je jevrejski nemačko-argentinski marksista koji je obezbedio sredstva za osnivanje Instituta za društvena istraživanja u Frankfurtu na Majni, Nemačka. Vidi: https://wiki5.ru/wiki/Felix_Weil

[10] Prema nekim podacima 71% mladih Amerikanaca početkom 21. veka ne može da služi u američkoj vojsci zbog mentalne retardiranosti, gojaznosti ili zbog svoje kriminalne prošlosti. Istovremeno, istraživanja ponašanja mladih Amerikanaca su pokazala da trećina tinajdžera u protekloj godini nije pročitala ni jednu knjigu. Vidi. Zoran Milošević, Ritam američke rasističke politike, Udruženje Miloš Milojević, Crna Bara, 2021, str, 43.

[11]Istovremno, Harold Blum nazvao je Fenihela „mračnim enciklopedistom frojdovske psihodinamike“. Vidi: https://translated.turbopages.org/proxy_u/en-ru.ru.b86d0958-62656387-db6d3a2e-74722d776562/https/en.wikipedia.org/wiki/Otto_Fenichel

[12] Karlein dalje dodaje: „Sloboda je izlazak iz tvarnog, opredmećenog, nesigurnog, strasnog stanja i pričešće je božanskim savršenstvima. Cinici, stoici i budisti, koji su tražili slobodu, nalazili su je u odricanju od samog postojanja. Cinici – kroz ruganje, stoici – kroz gordo preziranje, budisti – kroz umrtvljenje svih želja. To je bila sloboda smrti. Hrišćanima ona zvuči kao rekvijem za slobodu.“

[13] Evropski parlament usvojio rezoluciju u kojoj spominje SPC kao promoter Rusije u regionu, https://europeanwesternbalkans.rs/evropski-parlament-usvojio-rezoluciju-u-kojoj-spominje-spc-kao-promoter-rusije-u-regionu/; Evropski parlament zabrinut zbog delovanja SPC, https://www.politika.rs/scc/clanak/501827/Evropski-parlament-zabrinut-zbog-delovanja-SPC

Podelite sa drugima: