Aутор:др Наташа Димитријевић
Частан човек једино вреди на папиру неког пропагандног политичког материјала, док тај исти не буде изгласан. Након тога,“част“ се више и не помиње. Част се учи. Част се стиче. А частан човек је нормалан и просечан. Онај који тихо живи и ради најбоље што може и уме, поштујући себе и друге.
Што је једна земља, један народ сиромашнији то је често присутна поквареност, превртљивост и уошпште девијантност у понашању. Самим тим, све је израженије потенцирање слободе, части и поштења на тв каналима, у пословању и у свакодневном животу.
Како сам одрастала, та челична, стамена и хладна реч „част“, превртала се језицима многих моћника. Политичари су је исхабали од претеране употребе, пословни партнери каткад су је пласирали у својим пословним стратегијама, а људи – они гласноговорници, бусали су се у груди док су је изговарали. Као мајмуни у филму Стенлија Кјубрика. И што су о њој више говорили, то су је мање примењивали у пракси.
Част је тада, као и данас, можда још једино присутна у књигама које мало ко чита, и у филмовима који више личе на фантазију. Частан човек је постао синоним за будалу. Неко ко се не сналази и не гмиже спретно у зверињаку. Онај који је затуцан, демоде и превазиђен. Частан човек једино вреди на папиру неког пропагандног политичког материјала, док тај исти не буде изгласан. Након тога,“част“ се више и не помиње.
Част није само поштење, увежавање, интегритет. Нису часни и поштени само они који никада не греше. Такви не постоје. Част се учи. Част се стиче. Частан човек је нормалан и просечан. Онај који тихо живи и ради најбоље што може и уме, поштујући себе и друге.
Данас се људи стиде своје скромности. Стиде се своје просечности. А не знају да су просечност и нормалност заборављене вредности којима треба тежити. Јер вредности су нам одавно пољуљане. Не може се рећи да их нема али су поћушнуте у страну као застареле, превазиђене и неделотворне. Дошло је време када о њима треба поново учити. Код куће и у школи. Не требају нам други да нас уче нашим вредностима. Не треба нама ни исток, ни запад. Ми смо одувек имали своје вредности за које су се наши преци борили.
Да Вас подсетимо: Три опције за ванредне парламентарне изборе
Савест је наш највећи компас и путоказ. И то је још увек једина наша духовна мапа која нас усмерава ка правим вредностима. А лутамо сви, без изузетака. Питање је само да ли ћемо се вратити на прави пут? Или ћемо се заваравати неким новим, модерним будалаштинама које нам пласирају са свих страна.
Ако се на тренутак зауставите и размислите, схватићете да је часног човека врло тешко наћи. Некада је чврст стисак руке значио челични договор, данас нико никоме не верује јер нас је реалност много пута угризла. И једино што можете је да верујете себи и никоме више. Зар у таквој земљи, у таквом друштву желимо да живимо? Да ли је то наша стварност, та модерна нормалност којом тежимо?
Не треба мрачити. Али не треба се много ни заваравати. Јасно је да од нас самих све зависи. И ако желимо неко боље сутра, кренимо од почетка. Од себе. Покушајмо да се у овој заглушујућој дивљни званој модерно друштво, управљамо према свом унутрашњем компасу. Ослушнимо себе, не дозволимо разним спољним ометачима да нас одврате од нас самих. Сачувајмо снагу да исправимо неке ствари за које још имамо времена. Јер част, није само апстрактна реч. Част је снага и енергија. Моћ која тиња у сваком од нас жељна да загрми.
Зато не слушајмо друге како њоме вешто манипулишу. Не могу нас више заваравати. Не очекујомо је од других већ живимо вредно како најбоље знамо. Тада нас нико не може преварити. Осим нас самих.
Izvor:https://www.koreni.rs/sta-to-bese-cast/
