Autor: Никола Живадиновић, Тачно.нет
Легитимно је упитати да ли свако од нас има своју цену? Не да останемо живи, јер у ситуацији или-или, животни нагон (углавном) превладава, али, за коју новчану суму смо спремни да повређујемо друге, наносимо бол, чинимо зло и, у крајњој линији – одузимамо животе?
Да су насиље, крв и смрт производи велике потражње и предане конзумације – одувек је било јасно. Још је од Старог Рима и гладијаторских борби у колосеуму па до дана данашњег од смрти прављен спектакл. Данас имамо глобални тренд комодификације насиља, крви и смрти. Не би чудило да фетишизам те врсте помогне отворање новог тржишта где би велике медијске куће у договору са НАТО пактом (рецимо), склопиле уговор са плаћеничким војницима да поставе камере на своје пушке које би могле да ливе стреамују борбе против Исламске државе или Талибана. Платите стреам један долар по минуту (од чега би нпр. 5 центи ишло војнику) и гледате битку на живот и смрт уживо из топле фотеље. Па, рецимо ако сте готивили вашег НН војника, у случају његове погибије имате опцију да донирате новац породици за сахрану. Или, ливе стреам преко дронова како бисмо добили слику из различитих углова. Уз данашњи технолошки напредак могућности су неограничене. Но, суштина приче се не мења. Од појаве писане историје о нашим животима одлучују – раније краљеви и остали монархистички титулари, а сада моћне бизнис и политичке елите. За одређене групе њих, слање људи у масовну смрт може да буде део спектакуларно аранжиране забаве.
Из много разлога, више него актуелна серија ,,Сqуид гаме’’, у режији јужнокорејског редитеља Хwанг Донг-хyука, који је уједно креатор и сценариста, не престаје да заокупљује пажњу милиона људи широм планете. Како бомбастични новински наслови кажу: за мање од месец дана од премијерног приказивања (17. септембар) постала је ,,најгледанија Нетфлиxова серија свих времена’’. У прилог томе не говоре само вртоглаво растуће цифре о броју прегледа и стреамованих сати, већ и коментари, дебате и сукобљавања мишљења око тумачења серије на друштвеним мрежама и форумима. Утицај на поп културу увелико хвата замајац, јер по свему судећи предстојећи Халлоwеен биће обележен костимима ликова из ове серије, док је излишно помињати хиперинфлацију мемеова.
Оно што у огромној мери привлачи пажњу није само изразита напетост, уз обилно експлицитно насиље и крв у крупном плану уз упечатљиви визуелни приказ где се виде и унутрашњи органи. Присутна је извесна доза настраности коју појачава чињеница да су у питању дечије игре уз мноштво креативних начина убијања. Међутим, сам концепт игара креиран је тако да тестира не само морална начела и обрасце, већ и ниво емпатије и солидарности у ситуацијама када смо животно угрожени, те да од сваког наредног потеза зависи живот људи из нашег (тренутног) тима – јер ћемо у неком тренутку касније морати да се сукобимо с тимским колегама, зато што победник може бити само један. Чекајте, па зар није владајућа идеолошка парадигма да најјачи само опстају?
Комплетан концепт серије веродостојно рефлектује модел предаторског неолибералног капитализма. Серија је уједно и алузија на модерно корејско друштво – и не само корејско – у коме се класне разлике значајно продубљују годинама уназад. Тренд истицања класних разлика и критике капиталистичког система код јужнокорејских уметника траје дуже време. Сетимо се Псyа и песме Гангам стyле, па филмова Сноwпиерцер (2013) и Парасите (2019), награђиваног редитеља Бонг Јоон-хоа, итд. Хwанг Донг-хyук сада истиче њихову експлицитност кроз бизарни пример. Системско устројство Сqуид гаме арене суштински нема никакве разлике у односу на реалност данашњице.
Острво на коме се налазе такмичари можемо да замислимо као фабрику – за производњу смрти. Заправо, тако комплетан систем и функционише. Играчи представљају обичне производне раднике (робове) осуђене на смрт (буквално) и веома лако заменљиву потрошну робу. Ниво њихово деперсонализације најбоље илуструје униформисаност и додељивање бројева, односно немање могућности задржавања властитих имена. Зашто би надређени кругови морали да памте имена некаквих безвредњаковића? Главном протагонисти, Сеонг Ги-хуну, додељен је број 456. Даље, строго присуство хијерархије оличено у једнобојним униформама где на маскама које сакривају лица и самим тим идентитет, уз строга правила понашања. Асистенти менаџера, менаџери, и шефови одсека. Одличан приказ тога је покушај комуникације инфилтрираног полицијца Хwанг Јун-хоа када се, незнајући да није дозвољено, обрати надређеном, а овај му одговори ,,Зашто ми се обраћаш без питања? Зар не знаш правила?’’. Дакле, захтева се беспоговорна послушност и извршење задатака. У противном следи казна у виду замене, а замена значи – смрт. Фронт Ман је ЦЕО компаније коме рапортирају шефови одсека, а ВИП гости, богата клијентела изопаченог хобија – уживање у забавном парку за производњу смрти.
ВИП гости се сваком наредном рундом кладе у износе који би без проблема решио доживотно егзистенцијално питање за десетине такмичара истовремено. Сведоче масовном покољу и сваком новом лешу наздрављају туром шампањца. Док испијају пиће, о чијем укусу већина учесника може само да сања, не престају да користе сваку прилику како би задовољили властите жеље уз комплетно деградариње особља – слугу. Сетимо се реплике ВИПовца када присиљавајући конобара на секс изговара ,,Ако ме задовољиш, можда ћу ти дозволити да преживиш’’. Ти си ништа. Само предмет моје забаве. Небитно је шта желиш. Када не будем више хтео да се играм с тобом, одлазиш из овог живота. И буди ми захвалан због тога.
И раније је било серијских, филмских, и позоришних урадака са темом реалитy схоw програма и/или дистопијских светова у којима се кандидати и кандидаткиње боре за победу на живот и смрт под геслом ,,може бити само један’’, док публика посматра, навија и клади се. Као неке од примера можемо истаћи Тхе Призе оф Перил (1983) и његов модификовани (плагијат?) оличен у холивудском наставку Тхе Руннинг Ман (1987) са Арнолд Сцхwарзенеггером у главној улози, али и популарну тинејџерску књишку трилогију и четвороделни филм Хунгер Гамес (2012). За разлику од поменутих филмова где протагонисти имају некакве посебне вештине и снагу, те делају у неком будућем времену и дистопијском уређењу света, Сqуид гаме представља данашње време. Сви такмичари и такмичарке, или можда је боље рећи жртве ,,игре’’, почевши од главног лика Сеонг Ги-хуна, прилично реалистично рефлектују већинско планетарно становништво. Сви су у дуговима – банци, зеленашима, пријатељима, као последице модерног ропства, дакле, преко главе оптерећни основним егзистенцијалним проблемима; Или живе у малим становима са родитељима; или у растављеним породицама; или, пак, као мигрантски радници у некој другој држави. Онај моменат када Фронт Ман чита биографије играча, наводећи успут њихове личне податке и комплетне износе дуговања, демистификује свако потенцијално прикривање класног статуса уз јасну поруку – сви сте ви дужници. Меланхолично-депресиван тон прати сваку секвенцу када су у првом плану њихове личне приче, кроз веома добру и уверљиву глуму. Управо са те адресе класне емпатије и самоидентификације стиже велики број коментара шта би ко урадио у одређеној игри, као и на који начин би поступио према осталим играчима. Такви коментари уједно представљају и ону другу страну наших личности, јер отворено кажу како би покушали да преживе, тј убију, у принудним околностима. Али, зар се то увелико не дешава људима (радницима) широм планете? Хиљаде погинулих радника у Катару током изградње стадиона за светско фудбалско првенство, преко ропских услова у рибарској индустрији Тајланда и Филипина, преко афричких крвавих дијаманата и коришћења дечијег рада од стране мултинационалних компанија, ужасних услова у амазоновим складиштима широм света, или пак, домаћи пример приморавања радника да носе пелене у субвенционисаним фирмама иностраних послодаваца како не би дангубили у производњи – примери се могу набрајати у недоглед. Све то води у спору и сигурну смрт, док у свету Сqуид гаме она наступа инстант.
Мултинационална игра смрти
Није тешко замислити да група моћних изопаченика ,,ради разбијања монотоности’’ негде на планети организује ,,игре’’ овог типа. За тестирање људске психе, те да ли још увек постоји природна емпатија у човеку, не мора се организовати масовни покољ, као што је то чинио декица Ох Ил-нам у серији, мастерминд читавог концепта, а уједно и такмичар са редним бројем 001. У серији сазнајемо да Сqуид гаме траје већ 30 година. Намеће се питање: колико је живота потребно жртвовати да би се покушало одговорити на дилему има ли још ,,аутентичног доброг’’ у људима? Колико је живота одузето у том периоду? Оно што знамо јесте да су такмичари по аутоматизму припадници нижих класа, јер за њихов нестанак жалиће само они из најужег круга породице и пријатеља, док институције свакако неће имати довољно велик мотив за ангажовањем око њиховог повратка. Парафразирајмо друга Стаљина ,,Смрт једне особе је трагедија, смрт милиона је статистика’’.
Овде није згорег подсетити се једног, додуше лошег, нискобуџетног акционог филма Тхе Елиминатор Елиминатор (2004), али вредном пажње у идејном смислу. Базична прича јако је слична. Група од десетак богаташа довлачи на посебно припремљено острво по једног такмичара са специјалним вештинама (бивши војници, полицајци, специјалне јединице, терористи, нарко дилери, серијске убице) како би се борили за главну награду од неколико милиона долара на живот и смрт, док се они међусобно кладе на своје фаворите. Застанимо на секунд, и запитајмо се да ли ће друштво постићи консензус око добровљог уласка у неки потпуни нови реалитy схоw где ће такмичари на сопствену одговорност прихватити могућност да буду убијени у борби за велику новчану награду. Нови шоу индустрије забаве и смрти где су људски животи колатерална штета у сенци једног победника и главне новчане премије. Можемо ли да претпоставимо домете једног таквог спектакла? А потенцијалну профитабилност?
Интересантан је сусрет са банкарским службеником у последњој епизоди. Наиме, Ги-хун долази на састанак немавши појма о чему је реч. Приметивши драстичну промену на његовом рачуну, па из бриге за клијента, банка предлаже инвестициони план како би се оплодио тај капитал. Наравно, банку не занима одакле је стигао тај новац, и којим путем је зарађен, па то ни не пита. Банку интересује циркулисање новца и прављење профита. Потпуно слуђен, од свега што је преживео на острву, борећи се са траумама и губитком мајке, и даље у истој, старој, изгужваној и поцепаној гардероби, Ги-хун упита банкара да му позајми 10.000 вона (око 9 америчких долара) не хајући за банкарове бизнис предлоге. Овај му, помало изненађен питањем, свакако на прву лопту даје новац уз коментар ,,Наравно, господине’’. Клијент је респектабилан онолико колико је нула на његовом рачуну. Да ли би му банкар позајмио исту своту у идентичној ситуацији годину дана раније?
Може ли џак пара купити миран сан након мини геноцида?
Да ли је 38 милиона долара довољно да се уз сведочење учествује у убиству 455 људи? Подсећања ради, играчи су били пуштени са острва, али својевољном одлуком вратили су се натраг како би партиципирали у игри. Ги-хун (456) покушава све време да помогне Ох Ил-наму (001) – дели оброк с њим, штити га током одмазде, склапа савез када су га сви игнорисали као безвредног такмаца, током ноћи када је уринирао у сну покушао је да прикрије од других његову немоћ и губитак контроле над сопственим телом – али, када је дошао тренутак одлуке у борби за опстанак, служио се перфидном методом играња на карту дедине деменције како би проживео. Легитимно је упитати да ли свако од нас има своју цену? Не да останемо живи, јер у ситуацији или-или, животни нагон (углавном) превладава, али, за коју новчану суму смо спремни да повређујемо друге, наносимо бол, чинимо зло и, у крајњој линији – одузимамо животе?
Зарад компарације није згорег поменути да широм света постоје компаније које упошљавају професионалне плаћеничке војне одреде. Њихове услуге користе војске, владе, приватне компаније и, платежно способна приватна лица (ово је последњих година прилично заступљено у неким земљама Латинске Америке, нарочито у Колумбији). Није ли то у крајњој линији својеврстан Сqуид гаме? Није ли пут до велике лове поплочан стотинама лешева?
Како то обично бива, нису се поштено слегли утисци након прве, а увелико се већ разглаба о другој сезони серије. Редитељ Хwанг Донг-хyук изјављивао је како га ,,замара сама помисао на то’’, као и да уколико дође до друге сезоне ,,жели да сарађује са старијим и искусњим редитељима’’. Немам представу шта нас очекује у наставку, под претпоставком га буде, али персонално разоткривање менаџмента и клијената Сqуид гамеа представља само један, или свега неколико пипака хоботнице – не и њену главу. Наравно, треба их казнити за све почињене злочине, но јасно је да је као глава означен капиталистички поредак и производња класних подела чија је условљеност системска опресија привилеговане мањине наспрам депривилеговане већине. Неретко (или често?), уз велики број људских жртава.
Уколико од друге сезоне очекујемо више крви и насиља, као и варијације на ту тему, изгубио би се евентуални еманципаторски потенцијал у контексту освешћивања класних позиција. То би такође значило да су проблеми друштава широм планете далеко озбиљнији.
Izvor:https://impulsportal.net/index.php/kultura/pozoriste-i-film/29858-squid-game-mini-genocid-za-dzak-dolara
