Pored pojmova: mir, ljubav, sreća, demokratija, prava… pojam slobode je jedan od najfrekventnijih pojmova u rečnicima i pojmovnicima svih naroda i civilizacija. U naše vreme, sloboda predstavlja skoro opsesevni pojam. I svi i svako sebi daje slobodu da slobodu tumači po svojoj slobodi! A, šta je, zapravo, sloboda?
AUTOR: Arhimandrit Rafail Karelin
Jedna od najpoznatijih i istovremeno najmanje poznatih reči za nas jeste – sloboda. Šta je sloboda? Kako definisati ovaj sasvim nepoznati pojam? Šta pobuđuje čoveka da teži ka slobodi i šta on podrazumeva pod tom rečju?
Sloboda je mogućnost i pravo čoveka da donosi odluke polazeći od unutrašnjih pobuda koje mogu da budu intelektualne, čulne ili pak grubo instinktivne, to jest ona je mogućnost da se ispunjavaju svoje želje i da se u spoljašnjem svetu realizuje svoje „ja“. Ali naši intelektualni planovi su nepouzdani, jer su zasnovani na veoma nepostojanim i neodređenim predstavama i ocenama. Naše želje su egoističke, samovoljne, nepostojane, a čak i najbolje pobude duše iznenada nestaju, i mi vidimo kako u dubini naše duše kao pauci mile drugačija osećanja: mržnja, sladostrašće, zavist i tako dalje. Što se tiče naših instinkta, tu se jedva razlikujemo od amebe, koja predstavlja potpuni život po sebi. A šta mi možemo da realizujemo? Kakvu „zver“ treba da pustimo na slobodu?
Oni koji govore o slobodi zaboravljaju da je za slobodu potrebna određena kultura. Pre svega, umeće da se uvažava čovek, bez koga je i nemoguće voleti ga. Ali da bismo uvažavali drugu ličnost potrebno je da postanemo svesni samih sebe kao ličnosti, to jest da razvijemo u sebi moralno načelo. To nije školski zadatak koji se može rešiti kao naučena lekcija, to je neprekidna teška borba sa samim sobom, sa našim poremećenim stanjem. Sloboda je trijumf pobede u duhovnoj borbi. Bez toga sloboda će biti ruganje cinika ili keženje zverskih očnjaka nasilnika. Ljudi ne razumeju zašto se nalaze u stanju najsramnijeg ropstva, od koga ne mogu da oslobode nikakve spoljašnje formacije ili liberalne reforme. Čovek je rob svojih strasti upravo zato što mu strasti nisu bliske, nisu njegove, već su svagda tuđe duhu. To su paraziti koji su prodrli u dušu i isisavaju iz nje životnu snagu. A čovek poistovećuje strasti sa svojom dušom i sa samim sobom i nastoji da stvori uslove da se te strasti slobodno i lako zadovoljavaju i da ih društvo ne shvata kao nešto nisko, nego kao uobičajenu formu života.
Savremeni liberalizam pod slobodom razume opravdanje strasti. Strasti ne mogu da zadovolje čovekovu dušu i zato, budući da su i same izrodi, nastavljaju da se izrođuju u patološke forme. Ova patologija takođe zahteva slobodu i zbog toga liberalizam mora da dođe do svedozvoljenosti, i ne samo da je proglasi, nego da je i opravda. Svako od nas je iskusio na sebi jaram strasti koje, kao lanci, okivaju čoveka. Kakvi su napori potrebni da bi im čovek odoleo! Ali, avaj, ne događa se tako često da ih pobedi!
Hrišćanstvo nam pokazuje u čemu je sloboda. Ona je u mogućnosti čoveka da sledi svoje najvažnije prizvanje i da ostvaruje potencijal koji je u njega uložen – obraz i podobije Božije. Svako može da u svom unutrašnjem iskustvu uvidi kako strasti sužavaju čovečije srce i obrnuto – kako pobeda nad strastima daje duši nekakvu unutrašnju slobodu.
Duhovni život širi čovekovo srce i daje mu mogućnost da uvidi kakav treba da bude, i da doživi, makar i donekle, to osećanje mira i slobode. U rečima „sluga Hristov“ početak je oslobođenja. Rob greha postaje sluga Boga. Čoveku koji živi pod uticajem strasti i greha, zapovesti se čine kao ropstvo i jaram, ali Gospod je rekao: „Jaram je moj blag“. To ropstvo je otkupljenje iz ropstva, da bi zatim bila darovana sloboda, a posle slobode – usinovljenje.
Strasti su tuđe duši, a zapovesti su joj bliske
Telesnom čoveku mučna je i besmislena zapovest da se oprašta svome neprijatelju – nesavesnom prevarantu, klevetniku ili, što je naročito bolno, prijatelju koji ga je izneverio. No ako pobedi sebe i oprosti od srca, a ne vrhom brbljivog jezika, onda će možda osetiti, čak i neočekivano za sebe, radost ili naročiti mir u srcu, kao da je nestao taman gusti oblak koji je prekrivao njegovu dušu i on ugledao svetlost.
Strasti se čine našim, delom našeg srca. Kada im udovoljimo, tada uviđamo da su nas obmanule i da su nam tuđe. Zapovesti Jevanđelja čine nam se udaljenim od realnog života, gotovo neispunjivim, ali ako se potrudimo da ih držimo, onda ćemo osetiti kako naše srce oživljava.
Sloboda je oslobođenje srca od svega tuđeg. Ono je stvoreno za Boga i zato je sloboda – u Bogu. Sloboda je svetlost koja se širi iz večnosti. Samo u Bogu čovek nalazi sebe i postaje ono što jeste.
Hristos je ideal čoveka, ali živi ideal koji ima božansku silu. Čovek je toliko slobodan koliko teži da postane sličan Hristu, da Mu se upodobi kroz sticanje one božanske svetlosti koja se naziva blagodat.
Sloboda je izlazak iz tvarnog, opredmećenog, nesigurnog, strasnog stanja i pričešće je božanskim savršenstvima. Kinici, stoici i budisti, koji su tražili slobodu, nalazili su je u odricanju od samog postojanja. Kinici – kroz ruganje, stoici – kroz gordo preziranje, budisti – kroz umrtvljenje svih želja. To je bila sloboda smrti. Hrišćanima ona zvuči kao rekvijem za slobodu.
Do kakve slobode su mogli da dođu kinici (starogrčki filozofi, koji su pripadali jednoj od Sokratovih škola) svojim porugama i majmunskim kreveljenjem? Slobodu od čega? – Od poštovanja prema čoveku? Slobodu sveopšte gnusobe? Slobodu da jede sa svinjama iz istog korita? Slobodu da se uzvišeno dostojanstvo čoveka – reč – glavna razlika od životinja – pretvori u nekakav smradni zvuk koji magarac ispušta ispod svog repa? Ali u tom slučaju rođeni idiot, koji svoje lice maže sopstvenim fekalijama, prevazilazi Diogena jer je slobodniji od moralnih normi. Sloboda kinika je sloboda da se na trgu vrši ono što se čini u toaletu, ali i ovde oni ne mogu da dođu do potpune slobode. Njihov program je da se sruši tradicija, dakle, ti „anarhisti u buretu“ nisu slobodni da postupaju etično. Kada je Diogen oboleo od groznice i umesto uobičajenog razmetanja, ruganja i sprdanja pred gomilom, stao da drhti i cvokoće zubima, tada je shvatio da njegova duša zavisi od tela, da uopšte nije slobodna, i zbog toga se, gnevan na sebe, obesio. Uopšte cinizam je glumljenje slobode, koje započinje ekstravagantnim ispadima, a završava se sumornom banalnošću.
Sloboda stoika je bezumlje gordih koji su osudili svet kao njih nedostojan. Stoik zida kulu od slonovače, zatvara se u nju i kroz prozor ravnodušnim pogledom gleda na gomilu, kao sa hridi na morske talase. Jedan od pesnika okarakterisao je ovo stanje rečima: „Moja jedina otadžbina je moja pusta duša“.
Stoik odvažno trpi nedaće zato što prezire ljude i život. On ne uzvraća na uvrede jer smatra ponižavajućim za sebe da obraća pažnju na lavež čopora pasa. On spokojno prihvata smrt zato što ne voli život, koji mu se čini ništavnim i praznim. Za stoike ne postoji božanstvo. Prizor rđav kao što je svet – smatraju oni – nije mogao da naslika Veliki Umetnik. Umesto Božanstva oni imaju učenje o višim duhovima, o logosima, energetskim i semenim, koji rađaju nikom potreban život.
Epikurejska sloboda je umeće uživanja u malom. Epikur je govorio: „Uživam u ječmenoj čorbi“, ali principi uživanja i umerenosti nespojivi su međusobno i zato epikurejstvo, zasnovano na traženju uživanja u svemu, nije moglo da se zadovolji zatvoreničkim eledovanjem, već se izrodilo u hedonizam, u kome želja oduzima čoveku slobodu i čini ga robom.
Budizam vidi slobodu u oslobođenju od svakog psihičkog sadržaja. To je pre svega umrtvljavanje želja. Budista odvraća misao od svega spoljašnjeg i kao da tone u vakuum i zato udaljava misao do unutrašnjeg – od obrćućeg točka svoje svesti, od kaleidoskopa slika i ideja koje niču u njegovoj duši. Zatim on umrtvljuje samu misao i tone u nekakvo bezmislije, kao u stanje svojevrsnog psihičkog bestežinskog stanja.
Nirvana, kao konačno stanje kome teži budizam, jeste veština stvaranja psihičkog vakuuma i gašenja svesti u njemu, koja kao da nestaje u bezdanoj praznini. To je sloboda od samoga sebe kao individue i ličnosti, to je sloboda od kosmosa, to je blaženstvo smrti. Ali praznina uopšte nije duhovni pojam, već više fizički. Praznina je prostor bez sadržaja i misleno polje bez energije. Pojmovi božanstva i nirvane uzajamno se isključuju, jer božanstvo je objekt unutrašnjeg ili spoljašnjeg karaktera, a nirvana zahteva ispražnjivanje svesti od bilo kakvog objekta: psihičkog, kosmičkog ili nestvorenog.
Budista kao čovek može da bude panteista ili agnostik, ali budizam kao metod je ateističan.
O revolucionarnoj slobodi nećemo govoriti. Suviše dobro se pamte krvave rane te slobode: nasilja, izlivi divljačke surovosti i besmisleno uništavanje najboljeg dela naroda. Revolucionarna sloboda obično se pretvara u despotizam. Hteli bismo da dotaknemo veoma ozbiljan problem, mada je pisanje o njemu isto tako odvratno i neprijatno kao što je dodirnuti gnojni čir. To je prividna sloboda koju čovek traži u grehu i u borbi sa moralnim načelima, i pre svega, sa onom unutrašnjom zadržavajućom silom koja se naziva savešću.
Greh je unutrašnja revolucija protiv sopstvene savesti, želja čoveka da se odvoji od nje, da je osujeti, uguši i pogazi. Porok nema granica, niti dna na kome bi se zadržao. Stoga je poročni život potčinjen strastima pad u bezdan. Pad demona je bio let nadole, a svaki greh u malom ponavlja lažnu slobodu demona. To je polet pada u mrak i haos. Sloboda poroka je oslobađanje od svoga ljudskog dostojanstva, kao obraza i podobija Božijeg u kome je istinska sloboda.
Svaki moralni pad povlači za sobom pustošenje duše opterećene materijalnošću koju čovek oseća u svom telu. To je realno breme greha. Misao čoveka postaje gruba i duhovno troma, svest – opredmećena, volja – raslabljena, osećanja – impulsivna i afektivna. Greh razara ličnost čoveka i kao da ga prikiva za zemlju.
Greh postaje navika, navika se pretvara u gospodara, i čovek misli da je slobodan da čini sve što hoće. U stvarnosti on se pretvara u jadnog roba. Greh mami čoveka u moralne ponore, nedostupne drugim stvorenjima na zemlji, koje bismo nazvali demonoupodobljenjem. Čovek koji se odao poroku ispušta iz sebe neku nevidljivu nečistotu, a naročito oči čoveka, ti prozori duše. Prljavština ne samo da prožima duševne pore čoveka, nego se u izvesnoj meri prenosi i na predmete koji ga okružuju: prebivalište u kome se nalazi i odeću kojom se odeva. Stoga apostola Pavle govori da se hrišćanin gnušava čak i oskvrnjene haljine.
Mi bismo hteli da se zadržimo na jednoj podvrsti „slobode poroka“ – na govorenju sramotnih reči (psovanju) koje zagađuju naše ulice i domove kao da je negde pukao sistem kanalizacije i njen sadržaj se izliva pod naše noge. Govorenje sramotnih reči jeste pokušaj primitivnih duša da se izjednače sa onima koji su iznad njih, a, sa druge strane, da unize u sebi sopstveno duhovno dostojanstvo koje je u umeću da se uvažava drugi čovek.
Treba istaći da izgovarenje sramotnih reči pokušava da ponizi ono što je čoveku najsvetije, da ga prezre i okalja, te se zbog toga u ružnoj psovci često pominje ime Boga, a još češće ime majke koje je drago svakom čoveku, osim pravom ološu. To čak nije ni bujica nečistote, nego su to nekakve fekalne mase koje se kao bljuvotina izbacuju iz usta. Postoji vid duševnog oboljenja pri kome čovek maže svoje lice sopstvenim nečistotama i jede ih. Od takvog oblika ludila patio je pisac Gi de Mopasan koji je sa književne nečistote prešao na fekalofagiju.
Govorenje sramotnih reči nečim podseća na tu duševnu bolest. Čovek se oslobađa osećanja stida i u tome takođe vidi slobodu. Kod nekih histerika u periodu pogoršanja bolesti primećivao se simptom – želja da se obnaže pred drugima. U izvesnim ustanovama ti postupci su se pretvorili u svojevrsnu umetnost.
Psovač se u suštini takođe obnažuje pred svima, kao da govori: „Pogledajte kakav sam junak, u meni nije ostalo ni trunke stida“. U mističkom smislu govorenje sramotnih reči je oblik prizivanja tamne sile. Čovek, opsovavši svim nepristojnim rečima koje su u naše doba nepristojne, izvesno vreme oseća priliv energije. To i jeste približavanje demona duši čoveka. Posle izvesnog vremena u njemu se javlja potreba da posredstvom sramotnih reči opet uključi sebe u nekakvu električnu mrežu. Čak i kad u blizini nema ljudi koje može da uvredi, on samome sebi izgovara naglas, kao da se obraća sopstvenom nosu, gadnu psovku, čak i na nežive predmete, ne shvatajući da je to formula prizivanja paklene sile.
Reč je veliki dar Božiji čoveku, rečju se čovek razlikuje od drugih zemaljskih stvorenja koja mogu da opšte međusobno samo signalima i znacima. Sam Hristos je nazvan Božanskom Rečju (Slovom, Logosom), a sada čovečiju reč žele da povere demonu.
Veliki dar je rađanje novog života, ali čovek je osramotio ovaj dar Božiji u kome ne samo da nastaje telo deteta, nego mu se daje i duša. On je pretvorio rađanje dece u povod za razvratnost, i zato je izmislio sredstvo kako da ga pretvori u goli seks koji se postepeno izrođuje u patološki seks, a u tom pogledu čovek se spustio ispod životinje. Tajna začeća čovekovog života pretvorila se u materijal za sramotne reči. To je sloboda cinizma i gušenje svoje sopstvene savesti.
Ali greh ne čini čoveka srećnim, zato kod ljudi razvratnih i poročnih na licu vidimo pečat stalnog nemira i nekog glumljenja, čak i u njihovom smehu oseća se nešto lažno i izveštačeno. Duša grešnika prožeta je mrakom, kao soba u kojoj se nalazi mrtvac, pokrivena tamnim materijalom.
Jedinu slobodu otkrilo nam je hrišćanstvo, to je sloboda da se bude u harmoniji sa Bogom, to je oslobođenje duše od svega njoj tuđeg – od strasti kao bolesnih naslaga duše, od mnogobrojnih psihičkih kompleksa, koji kao grčevi tela kolebaju i pritiskaju um.
Hrišćanska sloboda je zaštita od demonskih uticaja koji, kao radioaktivni zraci, razaraju dušu čoveka, a nivo ove satanske radijacije sve vreme se stalno povećava na zemlji. Tu čoveka može da zaštiti blagodat Božija i zato se duša seća javljanja blagodati kao izlaza u najvišu slobodu. Tu je potčinjavanje dvama kolosalnim činiocima – vremenu i smrti. Ako su savladana ova dva gospodara postojanja koji uništavaju sve što pripada čoveku, a zatim i čoveka, tada će sam pojam slobode biti lišen realnog sadržaja. Jer ono što mi imamo organski nam ne pripada, to je samo sposobnost i mogućnost da kontaktiramo sa određenim licima i predmetima. Ali naša sadašnjost začas se pretvara u prošlost kao što mimoza od dodira sklapa svoje latice.
Ako smrt ne bude uništena, onda će život čoveka biti sličan putu osuđenika prema sopstvenim vešalima. Sloboda se otkriva tamo gde se završava vreme, a večnost se otkriva u večnom. Kao što smo rekli, sloboda nije samo ukidanje unutrašnje protivrečnosti i uspostavljanje jedinstva triju merila u čoveku. To je takođe i, iznad svega, uključenost duha u najvišu slobodu božanskog postojanja. Ovo pamti duša kao tvorevina Boga, za tim žudi duh – oko duše okrenuto ka večnosti. U svojim tajanstvenim dubinama duša zna otkuda je i radi čega postoji, i zato oseća šta joj je srodno a šta tuđe. Duh Sveti je nazvan Utešiteljem zato što se srce čoveka samo u njemu uspokojava.
Apostol Pavle piše: „Kupljeni ste skupo; ne budite robovi ljudima“. To znači, pre svega – ne biti rob svoga „ega“. Ne biti rob tamnih strasti. Strasti – to nismo mi, to je senka demona koja je pala na dušu. To je mračni dvojnik duha. Sloboda je samo u Bogu. Ovo opitno znaju hrišćani.
Istinsko pokajanje je rođenje duše, a pričešće je njeno vaskrsavanje iz mrtvih.
IZVOR: https://prijateljboziji.com/%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b1%d0%be%d0%b4%d0%b0/
PREUZETO SA: https://naukaikultura.com/sloboda/
