Пише: Гојко Ђого (Магазин – Седмица )
Још једна српска држава, Српска Крајина – одлази у историју и легенду, а љути Крајишници, остаци тог великог ратничког племена, без иједне изгубљене битке, готово без мртве главе, утекли су у Србију и расули се по њеним неудобним прихватилиштима, по напуштеним и запуштеним селиштима. Високо подигнуту националну тробојку са крстом Светог Саве, замијенио је бијели барјак са знаком Црвеног крста.
Ускочки потомци су за једну ноћ изгубили отаџбину и све што су имали и временом стицали; домаћини лапи и ратари постадоше расељена лица, чергари и просјаци.
Ко је за то крив? На то питање одговарамо више од шест вјекова, од Маричке битке до данас, и одговор је познат, само од тог сазнања нема никакве користи. Наиме, сви наши национални порази имају исти узрок – неслогу и издају!
Стога ми се свака оптужба, било Крајишника – за срамотан кукавичлук, или Србије и њеног вође – за издају, чини сувишном. Јер, то је једноставно наш архетип – јуче, данас и сјутра, када ће опет многи Срби заборавити све ово, и поново се башкарити по хрватским отоцима. Дакле, криви су – и преци, и ми, и потомци!
Док се Хрватска спремала за рат, грађанска Југославија, систематски је разарала слободарску вољу српског народа. Југославија је саучесник у геноциду над крајишким Србима, као што је и у злочину НАТО-пакта. Као што су саучесници и сви Срби – Југословени, јуче, данас и сјутра.
Крајине нема и нема је заувијек. Несрећа је утолико већа што се не назире крај наших пораза. Зато је утврђивање узрока пошасти, нужан услов да бисмо прекинули негативну историју.
Љетошњи ратни порази, ипак, нијесу последица било чије издаје, ни слабости оружја, ни непријатељске снаге. Нијесу то превасходно. Већ су последица наших вјековних слабости. Потомци се одричу предака, и као дрво без коријена обори их први вјетар.
Свјетски моћници, знајући наше мане, настављају са остваривањем истог сценарија у свим српским земљама. И Република Српска клизи према понору. Сјутра ће Црна Гора. Па, Косово и Метохија. Завршићемо понижени и здробљени онамо гдје смо и били, на почетку 20. вијека, који смо узалуд проћердали.
(ревија Исток, број 15, октобар 1995)
Preuzeto sa: http://www.sedmica.me
