Počinje dril nesvesne i nevidljive frustracije nadoknade očinskih propusta i potiskivanje pravih razloga bolesne ambicioznosti očeva: „moj sin će moći sve što nisam mogao ja a toliko sam želeo“.
„Nit’ pametnom teci, nit’ ludom ostavljaj“, upozorava nepogrešiva narodna mudrost izbrušena hiljadama neposrednih iskustvenih provera iz svih socijalnih, klasnih, istorijskih, kulturoloških i slučajnih uzoraka u kojima se ogledahu očevi i sinovi. Ona ne izrasta nužno iz Biblijske priče o „bludnom sinu“ budući da je svojom univerzalnošću nepogrešivo prevazilazi i religijski okvir fabule čini nebitnim u odnosu na konfesiono poreklo.
Dakle, očevi, opustite se, dovoljno je što ste ih napravili. Najviše što za njih možete bez očigledne štete da učinite je da u svakoj prilici budete bolji od sebe da bi sinovi u očiglednom primeru usvajanja vrednosti poistovećivanjem i imitacijom imali dostupnu uzornost kao mogući izbor uočenog ponašanja u formiranju stavova o sebi i životu. Ubijate svoje sinove ako bilo šta drugo činite za, i umesto njih. Ali, ne vredi. Sebični gen radi u tri smene. Sinčina. Kuronja. Genijalac. Lafčina.
Počinje dril nesvesne i nevidljive frustracije nadoknade očinskih propusta i potiskivanje pravih razloga bolesne ambicioznosti očeva: „moj sin će moći sve što nisam mogao ja a toliko sam želeo“. Po svaku cenu, čak i ako sin ne želi ni karate ni fudbal, ni košarku ni plivanje, ni violinu ni matematičku sekciju, on to sigurno voli ali „ne zna dete“. Ako ne ide redovnim putem, stimulisaćemo trenera, nastavnika, profesora, instruktora, sve ćemo ih ubediti da je sinčina prvi pik. Samo da se klinac ne napreže, da se ne muči kao što se ćale mučio, zašto inače, sve ovo otac radi ako to ne čini za svog sina. Rezultati stižu, diplome se množe, medalje nižu, obožavanje raste, radost bez učešća ubija oduševljenje primerenih postignuća, uspeh bez zasluga stvara lažnu sliku o mogućnostima, lagodnost bez razumevanja ukida kritičnost očekivanja, a zagarantovane pobede lažiraju iskustva kojih zapravo i nema.
Fakultet, naravno, nije nikakav problem, velika školarina garantuje prolaz a prestiž ulaznicu u visoki rang u kome čekaju najlepše devojke koje sinovima ne izgovaraju „ne“, limuzine, inostranstva, tehnika i apsolutna dostupnost svega postojećeg, uključujući i poneki džoint ili crtu belog na splavu, fensi orgijama u tatinoj vikendici, jahti ili štek gajbi. Ćale u bašti skupih restorana sve češće laktom probada kuma dok paleći tompuz mumla sinovljevo ime upitno očekujući divljenje njegovom „proizvodu“: „vidi ga kakav je, kao filmski glumac“! Kum obično ćuti i klima glavom ili oduševljeno kliče obožavanje.
Stiže master, državna služba, odela, sinekure, nameštenja u fondovima, bankama, članstvo u strakama na vlasti, neometana sistemska prohodnost, ženidba manekenkama, perspektiva, karijera, ludilo! Ćale posedeo, ali ne posustaje, samo još kuća, gliser, džip, more, neki upravni odbor, laka medijska promocija, prijemi, revije, neka humanitarka, pa može da ode do Zlatibora i ostavi malog nedelju dana samog u nacrtanom životu. Američki san na srpski način: „ceo život radim, za koga? jebote, za mog sina!“ Kada su pitali Nikolu Pašića, predsednika predratne Vlade zašto on ide peške a njegov sin taksijem, odgovorio je: „ja imam sina neradnika a on ima oca premijera“. Uvek je tako bilo sa sinovima koje su stvarali očevi. Sinovi koji su se rađali sami su drugačiji.
Sine, ćale će umreti!