У белешкама које брижљиво водим пре неки дан пронашао сам једну изјаву мога уваженог колеге Александра Саше Игњатовића од пре неколико, кодина када је одговарао на питање откуд то да он напише књигу „Највеће тајне и мистерије Србије“.
Дакле Саша је тада изјавио: „Као новинар прошпартао сам Србијом уздуж и попреко. Нисам јурио за мистеријама, али оне су као по правилу стизале мене. Мало се кад догодило да оно што сам описао нисам и сам доживео. Готово сваки новинарски задатак ван уобичајених, свакодневних тема водио ме ка људима који су преда мном отварали неку од страница ове књиге, према местима тамнијим од ноћи, којима сам тумарао покушавајући да пронађем смисао у ономе што ми се догађало. И када ми се у Малетини крај Ђуниса тло тресло под ногама без видљивог разлога, и када ми је аутомобил отказао послушност у поноћ, на мосту који води ка селу Бистрица, и када сам слушао неописиве звуке из камених катедрала Ђавоље вароши, и док сам се умивао водом са Ђурђевданског извора код манастира Горњак… нисам могао (ни желео) да сакријем поштовање према силама које управљају природом на начин недокучив нашем нејаком разуму.“
Било је то поодавно. Али аутентичне приче које је аутор прикупљао током дугогодишњег новинарског рада, путујући Србијм и сусрећући се са необичним људима и чудноватим догађајима, испричане у поменутој књизи једноставним, свакоме разумљивим језиком и оригиналним стилом без претензија да објасни оно што се не може објаснити, али и без намере да прећути оно што многи пре њега јесу у књизи и даље буде пажњу . Чињенице да су догађаји и места широм Србије, од Војводине, Шумадије, Мачве и Браничева, до крајњег југа Србије , описани у књизи истинити, (имена актера су у појединим причама измењена из разумљивих разлога), још више ће Сашин разговор са колегиницом Евом Чубровић за магазин Магија Зона читаоцима поново бити занимљив.
Ево тог разговора.
Током вишегодишњег истраживања Хомоља и Тимочке Крајине, Саша је прикупио невероватне приче које је преточио у књигу ”Највеће тајне и мистерије Србије”. Каже да се непознатог не треба плашити и да веровање у магију на неке људе делује благотворно, док у другима буди мрачну страну
”Највеће тајне и мистерије Србије” назив је књиге о необичним феноменима, а аутентичне приче забележио је новинар Саша Игњатовић. ”Више од две године путовао сам Србијом и прикупљао сведочанства о мистеријама које се догађају ту, такорећи иза угла. Новинарски путеви одвели су ме на другу страну, али чудновате сторије просто су се ‘лепиле’ за мене.
Одлучио сам да их запишем и објавим како бих људима послао поруку да се непознатог не треба бојати, јер је често наш страх само последица незнања и необавештености. Наравно, ни сам нисам престао да се плашим неких појава и чудноватих догађаја, али учим да нас страх углавном спутава у разумевању света око нас.”
Кажу да је источна Србија епицентар необјашњивих феномена.
Чињеница је да влашка магија привлачи највише пажње, за њу се зна и ван наших граница, а често је навођена и као узрок страшних догађаја, попут злочина у Јабуковцу. Дуго сам истраживао Хомоље и Тимочку крајину, где је ова магија наводно најснажнија. Ипак, моје приче из Хомоља више су посвећене истинским мистеријама и необјашњивим појавама, него самој магији.
Шта мислите – може ли магија да помогне остварењу неких циљева?
Кроз искуство које сам стекао током сусрета са житељима Хомоља, схватио сам да је најважније оно у шта људи верују. Не знам одговор на питање да ли магија заиста ”ради” и да ли је, као што се прича, јача и од чувене вуду магије, али знам да веровање у њене моћи код људи покреће посебне духовне и физичке процесе који на неке делују благотворно, док у другима буде мрачну страну. Тајна деловања магије се, као што увек и јесте, налази у нашој души.
Да ли сте, током рада на књизи, доживели неке ситуације због којих се ”леди крв у жилама”?
Био сам у неколико потенцијално опасних ситуација, као што је, на пример, мистериозни ноћни земљотрес недалеко од села Малетина, подно Ђуниских висова, на путу који пролази поред Јужне Мораве. Чуо сам приче да мештани не воле ноћу да пролазе тим путем, јер се на њему дешавају чудне ствари, па сам отишао да се лично у то уверим.
Нашао сам се тамо нешто пред поноћ, прилично скептичан према њиховим причама. Изненада, тло под мојим ногама снажно се заљуљало, а застрашујући звук планине која као да се рушила затутњао ми је у ушима. Чуо сам бесно пљускање воде, као да неке велике камене громаде падају у воду. Немоћан да урадим било шта, чекао сам да ме земља прогута или да ме погоди нека велика стена.
После неког времена, ни сад не умем да проценим колико је тачно прошло, тутњава је престала а земља се под мојим ногама смирила. Неки геолози су ми касније објашњавали да је реч о природном феномену чији је узрок ток подземних вода које се попут мреже протежу испод југоисточне Србије, али чак и да је тако, доживљај није био ништа мање застрашујући.
Да ли сте били у прилици да вам неко ”прориче судбину”?
Неколико пута срео сам се са наводним пророцима и читачима судбине ”на гласу”, али мени барем нису доказали своју репутацију. С друге стране, имао сам невероватно искуство са човеком који није имао никакве претензије да себе сврста у групу пророка, а опет управо он ми је доказао да моћ прекогниције, или предвиђања будућих догађаја, можда заиста постоји. Наш необични сусрет и његов утицај на мој живот описани су у једној од прича у овој књизи.
Имате ли амајлију?
Имам бројаницу коју сам добио у манастиру Гргетег на Фрушкој гори и од које не волим да се одвајам. Не сматрам је амајлијом, већ разумном потребом да уз себе имам предмет који ће ме у сваком моменту подсећати да смо Божја деца и да неко увек бди над нама.
Верујете ли да је судбина сваког од нас унапред записана?
Верујем у онај принцип да је судбина река која нас својим коритом води од извора до ушћа, али да током тог пута ипак ми сами управљамо својим бродом, тражимо мирну воду да њоме пловимо, избегавамо брзаке и теснаце. Држати сопствену судбину у својим рукама је вечита жеља, али мало људи схвата каква је то одговорност.
Током рада на књизи вероватно сте се сусрели и са феноменом загробног живота.
Сакупио сам доста сведочанстава људи који тврде да су били ”на другој страни”. У овој књизи нисам се бавио њима, јер мислим да та тема заслужује посебну књигу. Мени, као професионалном скептику, најинтерсантнија је чињеница да су та искуства веома слична свуда у свету. Волео бих да знам одговор на питање да ли је реч о некој врсти масовне халуцинације, изазваној предзнањем о сличним икуствима из прошлости, или је реч о истинском астралном феномену. А ако причамо о вампирима, признајем да нисам имао прилику да сретнем неког од њих. Али, никад није касно…
Да ли сте ви лично имали неко паранормално искуство, осећај ”већ виђеног”?
”Већ виђено” је феномен који ми се догађа барем једном годишње. Нека искуства су мање, нека више интензивна, а једно од најснажнијих описао сам у књизи. Истински сам фасциниран тим дежави феноменом и сматрам да ће његово разјашњење, ако до њега икада дође, сасвим изменити наште ставове о простору и времену, а тиме и о суштини живота.
Кад је реч о паранормалним искуствима, доживео сам много необјашњивих ситуација, па ако се оне могу сматрати искуствима с друге стране нормалног, ето – пуна их је ова књига.
У којим ситуацијама се ослањате на инстинкт, иако вам разум говори да поступите супротно?
Новинарство као професија тражи људе с добром интуицијом. За мене, то је благослов добре моћи запажања с којом сам рођен. С могућношћу да приметим ситнице које другима промичу. С друге стране, често од дрвета не видим шуму, па осим у професионалном смислу нисам од ње имао много користи. Мислим да је томе крива и моја претерана вера у људе и њихове добре намере. А инстинкт ме је много пута извукао из незгодних ситуација. Како наши људи кажу, умем да намиришем невољу.
Умете ли да препознате енергетске вампире у свом окружењу?
То ми је последњих година постао један од кључних животних задатака. Да у свом окружењу избегнем људе који ми краду енергију и шире негативне вибрације. Нажалост, посао којим се бавим не даје ми могућност да тај задатак успешно обавим, али своје слободно време посвећујем искључиво људима с којима размењујем позитивну енергију. То је једини спас од лудила којим смо окружени.
Који је ваш животни мото?
Има их много. Барем оних за које се трудим да их се придржавам: ‘живи и пусти друге да живе’; ‘не чини другоме оно што не желиш да други чине теби’; ‘ко ако не ја, кад ако не сад’; ‘људски живот чини десет одсто онога што му се догађа и 90 одсто начина на који на то гледа’; ‘нема срећног краја, срећно је само трајање’. Ипак, ако морам да одаберам један, онда је то оно старо, помало наивно веровање да се добро добрим враћа. Коначно, признајем да ми се веома свиђа мудрост из стрипа ”Алан Форд” која каже ‘боље је живети 100 година као милионер него 7 дана као сиромах’. Штета што ту мистерију још нисам успешно решио…
Preuzeto sa: http://www.magicnazona.rs/sasa-ignjatovic-cudna-sila-vlada-iznad-vlaskog-kraja/
Опрема. седма сила
