„Na rehabilitaciju u Banju Koviljaču ide baba sa slomljenim kukom, na rehabilitaciju u Viši sud ide i “narodni neprijatelj”; baba ide lično, počivši “saradnik okupatora” posredstvom unuka…“
Ne beše još čoveka koji je živeo u prošlosti ili budućnosti, živi se isključivo u sadašnjosti, u trenutku sopstvenog života i kolopletu vremena po kome se prostire ograničeno trajanje biografije. Prošlost ne postoji. Minulih događaja sećamo se kao delova celine sopstvenog života koje i sami, često u celinu više “montiramo”, nego što “citiramo” a svi oni koji u njoj nisu učestvovali, prizivaju je i rekonstruišu posredovanjem ograničenih izvora i povoda koji po svojoj prirodi svedoče samo detalj. Mi, za istinu nismo često ni zainteresovani, drugima u našoj prošlosti istina zauvek ostaje nedostupna, skrivena i uspavana. Budućnosti, takođe, nema jer je niko nije posvedočio; kad se i u najvećoj meri ostvare, predviđanja i dalje progovaraju iz sadašnjosti koja nestrpljivo čezne za novom potvrdom. Dakle, živimo u sadašnjosti. Život sprečava uvid u trenutnu istinu a smrt sadašnjosti sahranjuje njen specifikum za ostavštinu. Istina ostaje nesaznatljiva trenutku postojanja a nepouzdana rekonstrukcijama epohalnih modela.
Zato su izmišljeni “diskursi”, jezici specifičnog jezičkog označavanja pojava, terminima pojmova različite sadržine. Na rehabilitaciju u Banju Koviljaču ide baba sa slomljenim kukom, na rehabilitaciju u Viši sud ide i “narodni neprijatelj”; baba ide lično, počivši “saradnik okupatora” posredstvom unuka koji nervozno čeka ispred oduzete kuće. Sve je to “rehabilitacija”, pa ko kako prođe. Biće ipak, da to nisu iste stvari i da baba sa slomljenim kukom ima više šansi ili će bar pravda u njenom slučaju biti više ostvarena u efektima rehabilitacije stvarnim poboljšanjem zdravstvenog stanja nego što će ova druga rehabilitacija nešto popraviti onome koga nema, sem što garantuje unucima da posle rehabilitacije, zatraže restituciju. Previše stranih reči i nejasnih pojmova. Pravi primenjeni postmodernizam na nisku konstituciju emancipacije društva u hroničnom kašnjenju.
Dakle, sve što danas napadamo kao štetno, kriminalno, nemoralno, uzurpirajuće i nepoželjno, kao preispoljeno remeteći faktor stvarnosti, branimo u prošlosti prećutkujući da su isti postupci, ponašanja i procedure i u tom vremenu bile jednako štetne i dovodile do istih, za prosvećeno, moderno društvo neprihvatljivih nejednakosti i tragično dubokih podela.
To što praznih glava i džepova potražujemo “dedine kuće” preko pristanka našeg vremena (u skladu sa zakonima koji intervenišu u prošlost što je pravnički nosens) da lako pređe preko dedinog nepočistava (utvrđenih na osnovu važećih zakona dedinog vremena), sprečava nas da se zapitamo, zašto mi u svom vremenu, pregornim i poštenim radom u ravnopravnim uslovima nismo stekli delić rehabilitacionog imovinskog fonda, ali nas ne sprečava da činimo sve da deda ostane tamo gde jeste a da njegova “pošteno zarađena imovina” pređe od komunističkih zločinaca, u naš imovinski list. Jedno pitanje ostaje bez odgovora: možda bi dede koje su ostale u “plavoj grobnici” a njihovi siročići služinčad kod rehabilitacionih kandidata, napravili po neku kućicu na Dedinju?
Ili, da svaki unuk koji traži rehabilitaciju i restituciju dokaže da je dobio prelaznu ocenu (ako je išao u školu) iz lekcije o priči “Sve će to narod pozlatiti”.
Pa onda svi na rehabilitaciju, u koju god Banju.