Ауторка: Дајана Ђурић; Фото: Пинтерест
Постоје места на другим странама света, далеко од домовине, која те неком чудном, необјашњивом енергијом вежу, као да си и требао да проведеш неко време ту, као да је то нешто што је одувек било записано негде у космосу, као да је судбина или шта год. Било је пролеће пре неколико година. На почетку мојих студија књижевности наишла сам у Андрићевим белешкама на норвешког нобеловца и на његов роман Глад. Од тог тренутка кренула је моја помало занесењачка потреба да прочитам тај роман и упознам се са ликом и делом за мене тада, могу рећи, егзотичног писца. Годину дана касније, сплетом животних околности, распоредом звезда, или судбином која нас чека негде иза угла, прижељкивали је ми или не, транзитним летом из Београда преко Берлина нашла сам се на аеродрому Гадермоен у Ослу, са два кофера ствари, и неколико књига, наравно са Сеобама Црњанског, Андрићевим Еx Понто-ом и Дисовим Утопљеним душама, и још понеком књигом онако успут. Тада сам мислила као и сваки неспреман путник да је ту крај мојим мукама, чекању по аеродромима, контролама, умору и глади. Међутим тада почиње путовање које траје и данас. Испред аеродрома у Ослу се налази и аутобуска станица, људи су незаинтересовано пролазили, аутобуси су се смењивали као на траци. Успорено вукући кофере вукла сам сав свој умор, непроспаване сате, и тескобу емоција, свих оних људских, које сам покупила на аеродрому у Берлину, док сам седела на долазном перону Тегела, чекајући први, једини и последњи лет за Осло тог дана.
Не волим аеродроме. Људи увек журе, неки послом, неки у усхићеном ишчекивању да проведу свој годишњи одмор негде у топлијим крајевима, док неки чекају свој транзитни лет “за бољу будућност”. Ређали су се одласци, доласци, чекање, радост, туга и тако у круг из сата у сат. Време је споро пролазило, пошто сам нашла једину удобнију столицу, која није метална, у чекаоници аеродрома Тегел, скратила сам своје чекање читајући приповетку за испит из реализма, Швабица. Палим цигару, поново чекајући, али аутобус НX146 у пет до једанаест у ноћ. Док увлачим димове, и посматрам сада већ знатно мање људи испред аеродрома, размишљам о животу, о томе како живот нема неки посебан план, како нам живот наметне неки пут који ми следимо или не, некад га и не бирамо само се препустимо авантури. Пролази ми кроз главу одломак Кнутовог првенца Сви смо ми на путу према једној земљи у коју ћемо на време стићи. Никуда нам се не жури и путем прикупљамо случајне догађаје. Јак северац ме је пренуо из мисли, зима је улазила у кости, умотавала сам шал, који ми је мајка исплела пред пут, скупљајући руке у недостатку топлијих рукавица, ипак сам први пут у Скандинавији.
Немам представу куда ћу проћи кроз Норвешку, шта ћу све видети, кога ћу све упознати, да ли ћу је заволети?! Пут у непознато се наставља, на карти ми пише АНКОМСТ: СКЈÅК (ЛАНГВАТН), то је све што знам, и колико знам, иако не знам како изгледа тај град, село, варошица, магистрала, шта год то било, знам да ћу за шест сати бити на одредишту. Знајући њихову германску прецизност, наредног дана рано у зору стижем, негде на западну обалу. Ноћна вожња. Седела сам поред прозора, и пре него што ме је савладао сан, онога чега се сећам, јесте да смо пролазили кроз пуста места, било је заосталог снега око пута, сећам се четинарских шума, монотоног пејзажа, магле и магистрале, и жуте линије на средини пута, једино је она давала контраст сивилу и црнилу простора. Утонула сам у сан, никад брже и безбрижније. Сањала сам оно што сви сањају кад одлазе први пут у страну земљу, на мало дужи период, сањаш породицу, пријатеље, детињство, успомене, сањаш читав један мали и удобан живот који си водио у својој земљи, упркос неким недаћама, и тескобама, сада су ти и оне слатке, и недостају ти, сањаш све оно што си био ти пре пута у непознато, на север.
Будило ме само повремено трескање аутобуса, осим тога тишина је била заглушујућа, Норвежани су послушни путници, толико, да наш менталитет то не може да поднесе, нема старије госпође да вам прича анегдоте са пијаце, или како је у Титово време путовала са феријалцима до Словеније возом, па чак и до Трста, или да вам у заносу приче ода рецепт најлепших урмашица на свету, уместо тога, тишина је постајала све више присутна, да ме је поново мамила у царство дубоких снова. Следећег што се сећам јесте, благог разбуђивања, и лагано отварајући и затварајући очи, у сумаглици буђења, видим знак поред пута на коме пише за петсто метара кућа Кнута Хамсуна. Тај тренутак ме је потпуно разбудио, не знајући да пролазимо кроз место Лом и родно место нобеловца, потпуно ме је засенила случајност, да се баш у том тренутку пробудим и видим малу традиционалну норвешку кућу са травом на крову. Та кућа се потпуно уклапала у пејзаж Норвешке, била је ушушкана између десетак четинара, трава је била уредно покошена, чак и на крову, и верујем да је остала непромењена од Кнутовог детињства 60-тих, 70-тих година прошлог века.
Време глади и сиромаштва норвешког друштва. Низала су се, наредна два сата слична места. У Норвешкој свако мало место, село, личи једно на друго, ређали су се слични предели, помало измењени, у нијансама, прецизним, само сликарско око је могло да примети, та преливања боја, од беле до сиве, од тамнозелене до браонкасте, али свако место је имало своју посебну мирноћу и тишину. Зора је већ сванула, онако помало тмурнија, као наш јесењи и кишни дан, сунце је било далеко иза облака. Возач је зауставио аутобус пришао ми, и са благим осмехом рекао “Стигли смо, ово је Лангватн.”, погледала сам кроз прозор, очекујући да стижем у град, видим само одвајање са главног пута удесно, благу чистину и стене око мене, и у даљини се назирало језеро. Помислила сам у себи, где сам ово стигла, недођија, са благим страхом, али огромном жељом за авантуром, изашла сам из аутобуса, љубазни возач ми је изнео кофере, и приметивши мој страх питао ме је ”Када имаш превоз до Герангера? Да ли неко долази по тебе?” и као прави савестан и брижан грађанин света сачекао је са мном десетак минута до мог следећег превоза, иако сам га уверавала да је све у реду, и да ћу сачекати сама, ипак нисам била убедљива.
И поново чекање.
Izvor: https://www.cupavakeleraba.com/2021/09/14/putopis-polarna-noc-put-u-nepoznato/
