Ауторка: Јасминка Јанеш
Статистика је математичка дисциплина која проучава начине сакупљања, сажимања и приказивања закључака из неких података.
Статистика каже да мужеви умиру први.
Тко је она да оспорава статистику.
Из прикупљених и сажетих података, двадесетпетогодишњег брачног искуства, била је спремна потврдити да је потрајао необично дуго. Муж, не брак.
Кад су се вјенчали био је сасвим пристојан примјерак. Висок, витак и с косом. И тако једно десетак година.
Коса је отишла прва. Шкемба се појавила, ваљда као израз депресије због изгубљене косе.
– Стара моја, што ћемо данас за ручак?
Мрзи кад је зове стара, превише одговара чињеничном стању.
– Е, јел би могли мало одојка и француске салате?
Може. Уз злуради осмијех.
Па кобасичице, пиззе, сланиницу, грах са сухим месом. А колачи? Луд је за колачима. Мало мађарице, па добошице, кремшните и штрудле свих врста. К’о да живе у Балашевићевој пјесми. И пиво.
Од физичких активности, једино прелазак са столице на кауч.
Ни он не жели оспорити статистику.
И тако је задњих петнаест година чинила све да одржи природни поредак.
До прије мјесец дана.
– Е стара, што кажеш да данас ручамо неку салатицу? Можда да мало промијенимо прехрану, мало више зеленог, мало мање меса.
– ?????????
Може. Збуњена.
И тако су почели јести траву.
Након пар дана:
– Могао би се уписати у теретану, што ти кажеш на то?
Може. Сумњичава, али још увијек не поставља питања.
Е кад је изјавио да би поново волио имати мотор, као кад су се упознали, засвијетлило јој је црвено.
Сад мора бити паметна. Убојство не долази у обзир, урлање би било контрапродуктивно, за подилажење нема стрпљења, а ни талента.
Зар је могуће да се појавила двадесетогодишња плавуша? Истини за вољу, та би морала бити слабовидна и мрвицу малоумна, али ипак…
Кад размисли, тридесетогодишњакиње су довољно разборите да више не сједају, ни не насједају на мотор.
Четрдесетогодишњакиње? Такав модел има дома.
Мотор ће добити само преко ње мртве.
Да… Треба бити паметна.
– Срећице, што кажеш да и ја кренем на гимнастику, па можемо скупа до тамо?
– Хм, сумњам да би ти се свидјела теретана, а тамо, чини ми се, нема рекреативне гимнастике.
Минута на интернету, има.
Ти ћеш мене, офуцани, ћелави, шкембасти… Је, такав је, али на њему читко пише да је њено власништво. А власништво је светиња.
– Имаш право, заиста ми се не би свидјела теретана.
Сад је на реду мало детективског посла.
Овај тједан су код њих дечки с посла, картају белу сваки петак, а ротирају станове. Дарко обожава њене колаче, продао би рођену бабу за колач.
Дала се на посао. Пизза, грицкалице, колачи, ма сватови. Њен најдражи је донио пиво. И себи минералну.
Да се њу питало, добио би само угљични диоксид.
Петак је, седам увечер, точни к’о урице стижу један по један. Најдражи их послужује, она с тим нема ништа. Она вреба код WЦ-а. Дарко може попити прилично пива, па размјерно често свраћа испустити га.
Није прошло пола сата, ево њега. Сачека да обави што мора и чим је промолио нос:
– Дарко, дођи у кухињу, имам нешто за тебе.
Похлепа је јача од разума.
– У недјељу нам долазе гости, па сам направила торту, али сам је начела само за тебе.
Очи му цакле к’о наркићу, скоро је срушио сталак за кишобране колико се журио до кухиње.
– Жено, ти си закон, правиш најбоље колаче на свијету.
– Но, но, не претјеруј. Осмјехне се захвално.
Одреже му позамашну шниту. Он зна да не смије из кухиње, јер би и други тражили торту. Слушати Дарка док једе торту је као да на телевизији приказују софт порнић, а теби нестало слике. Чујеш само уздахе и мљацкање.
Вријеме је за напад.
– И Даркић, како је на послу? Има што ново? Јеси ли нашао какву цуру? Вријеме ти је.
– Мхм…Мљац… Ништа… Мљац… Ма нисам.
– Има тко нови у уреду? Знам да ви добро стојите и примате повремено нове.
Дубоки уздах, није ни дисао док није слистио торту.
– Ма какви, нема никог, само ми стари.
– Даааарко! Чује се из собе.
– Остави ми жену на миру и ајде картати.
Зграби салвету и обрише мусавца.
– Бриши сад.
Значи, то није.
Није јој никако јасно. Гдје би мутавац могао упознати некога, осим на послу? Дјеца су већ велика, у вртић и школу не иде по њих. Не одлази с дечкима на пиво к’о сав нормалан свијет.
Воли загонетке, али ова јој већ иде на живце. Нема везе, сутра је нови дан.
Након непроспаване ноћи пробудила се с неколико нових идеја.
Можда је негдје упознао некога тко ради у теретани или некога тко иде вјежбати тамо.
Идући тједан, цуцка на лајну и шетњица до теретане. Речено, учињено.
И дође понедјељак. Причека да најдражи одјезди, узме пса и полако за њим.
А око теретане радови. Како ће ишта видјети? Даске, цигле, цемент и оно по чему се зидари пењу док раде фасаду. Скеле, сјети се. План је изгледао неизведив. До врага, сад мора пазити и на пса да се на нешто не убоде.
Набаци лајну на једну шипку и крене мало прошетати градилиштем. Пас удари тулити чим је замакла за угао.
– Вражја псина! Просикће и крене назад.
Кад ју је угледао, полети према њој колико му је лајна допуштала. Шипка за коју је био привезан почне се љуљати. Мајко Божја, та шипка држи оне даске. Полети спасити пса, прије него даске падну, саплете се о неко жељезо и простре колико је дуга преко отворене вреће цемента. Чврсто стисне очи и уста, да спријечи цементну прашину да уђе, али за уста прекасно. Отвори очи да види гдје је пас, а он стоји изнад ње и весело маше репом. Устане, прекривена цементом од главе до пете.
– Тако ми и треба.
Отресе са себе колико је могла, али с лицем није могла ништа учинити, није га имала чиме обрисати. Покушала је надланицом и запрљала све још више. Требало је проћи добра четири блока до дома. Још је био дан.
Нема избора, мора стићи кући прије њега и истуширати се.
Погнувши главу, похитала је кући. Пролазници су је гледали у чуду, неки су се смијали, а она је грабила све брже, док на крају није почела трчати. Дома је стигла успухана и ознојена. Одјећу је бацила у врећу за смеће, истуширала се и опрала косу. Таман на вријеме. Чула је како се откључавају врата.
Изађе из купаоне, а он стоји и гледа њене ципеле.
– По чему си ти, забога, газила?
– А то, ма камион је ваљда возио цемент, па му се расуло. Нисам видјела кад сам прелазила цесту и равно у цемент.
И што сад? Мисли су јој направиле пуни круг и опет је била на почетку. Можда да одустане од свега, па што буде. То јој је замирисало на неприхватљив фатализам. Идемо даље.
Можда дућан или киоск. У самопослузи су исте продавачице већ годинама, а киоск? Нема појма.
– Е, јел требаш што из дућана? Немам више пјену за бријање, па…
Нема пјену за бријање, коњина, двије стоје у ормарићу испод умиваоника.
– Имаш пјену…
– А да, ал немам жилете.
Види да му се баш иде у дућан, па нека иде.
– Не, не требам ништа.
Чим је отишао, сјети се да нема уље, а ништа, мора сама, јер га неће моћи натјерати да иде још једном, а и дућан се ускоро затвара.
Обује се и пожури.
– Добра вечер.
– Добра вечер сусједа.
Гледа гдје је онај њен, али га не види. Узме уље и већ је на благајни, али њега нема.
– Јесте видјели оног мог?
– Не, тједнима није био.
– !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Ту смо дакле, лаже мрцина.
Полети кући и таман што се изула и спремила уље, ево њега.
– Донио сам ти прашак, нешто си говорила да га више нема.
Да, прије два тједна.
Негдје је морао купити све то, али гдје? Наравно, у дућану ниже низ улицу. Али зашто ићи даље кад је њихов удаљен свега три улаза?
Аха!
Сутра послије посла крене видјети што има у том дућану, кад он сваки пут потегне до њега. Тек што је приспјела, кроз излог угледа најдражег пред благајном.
Смије се и прича с благајницом. Њу не види, јер он ипак још увијек има широка рамена. Помакне се мало десно, ал’ опет ништа. Обрати позорност на њега. Е то је била слика. Усправио се, изравнао грбава леђа, шепири се к’о паун, сав духовит и заносан. Самом себи наравно. Не би да је Брад Питт.
Уто се помакне да спреми ствари и она угледа благајницу. Била је то заиста лијепа плавокоса цура, мало изнад законске границе, двадесетак и нешто ситно. Поглед којим га је гледала, био је:
– Драги Боже, макни га већ једном.
Уз стрпљиви смијешак, наравно.
Одвалила се смијати као што дуго није, сузе су јој се слијевале низ образе, брзала је дома да је не улови и није се могла престати смијати. И док се пресвлачила смијала се још увијек, а онда је дошао. Погледала га је и било јој је жао што се смијала.
Објешењачки се нацерила, пљеснула га у пролазу по задњици и рекла:
– Знаш срећице, та твоја теретана већ показује резултате.
– Шта да?
– Наравно, зар не видиш како ти је чврста гуза?
– Јел’ да?
Била је увијек, то је једино што је чврсто на њему, али поглед који јој је упутио био је нешто што дуго није видјела. Био је то поглед који је говорио… И ја тебе.
– Мицек…
Тако је није звао, не памти од када.
– Што кажеш да данас ручамо пицека с млинцима?
Сузе су јој се скупиле у грлу, прогутала их је.
– Пицек може, млинце заборави. Добит ћеш поврће.
Гледа је к’о кокер шпанијел, али она не мисли попустити.
– Гледај, чврста гуза, још мало па и чврсти трбух, а ти би масног пицека с млинцима. Не и не. Хоћу мужа с којим се опет могу правити важна.
– Опет, ха?
Није му промакло.
– Наравно, ти си драги мој добра ловина. Удаја за тебе била ми је један од паметнијих потеза у животу и никад ми ниси дао разлог за жаљење.
Загрли је и стисне да је остала без даха. Кога брига, не мора дисати. Док је овако држи, поново је млада и ово је њихов први спој. Први од многих. И није важно има ли косу или не, са шкембом и без ње, он је њезин дом протеклих двадесет пет година и још толико, ако статистика гријеши, а чврсто је одлучила помрсити јој рачуне.
С том одлуком кренула је кухињу направити ручак. Брзи поглед преко рамена, он стоји пред огледалом и утеже трбух. Примијети да га гледа, исцери се од уха до уха и крене се изувати.
Preuyeto sa: https://www.cupavakeleraba.com/
