Danas je mnogo neophodnije nauku sačuvati od nje sâme, nego od ‘anti-vaksera‘, sačuvati je od težnji da se pretvori u kongregaciju teologa, isključenih iz društva i netolerantnih na demokratsku kontrolu.
To se može učiniti time što se polaže pravo na grešku, koja postaje izvorište našeg sutrašnjeg znanja, bez straha od jeresi Tolstojevljevog Konstantina Levina: „Moj glavni greh je sumnja. U sve sumnjam i uvek sebe uhvatim kako sumnjam.“
AUTOR: Klaudio Kianeze
Iz savremene nauke, koja je nastala kao reakcija odozdo na neupitne istine Svetog pisma, sada su uklonjene sumnje koje dolaze upravo odozdo; neumorna vojska tele-evangelista ju je uzdigla do nivoa nedodirljive vere. Zato je danas neophodno braniti nauku od nje sâme, od namere da se pretvori u teološki skup, stran društvu i netolerantan prema demokratskoj kontroli.
Omar Bredli je bio jedan od najvećih američkih generala iz prošlog veka, a možda i najdugovečniji: preminuo je skoro u devetoj deceniji, u aprilu 1981. godine. U govoru iz 1948. godine, Bredli je rekao:
“Imamo mnogo naučnika, ali malo božjih ljudi. Razumeli smo misteriju atoma i odbacili smo Besedu na gori. Svet razvija genije bez savesti.”
U ovakvim rečima je lako uvideti obim tehnološkog masakra, kakav je Drugi svetski rat bio – atomska svetlost koja je potresla Openhajmera do dubine njegovog srca: “Postao sam smrt, uništitelj svetova“, rekao je ovaj fizičar ispred nuklearnog testa Trojstvo, prvog u istoriji. Međutim, u Bredlijevom govoru postoji nešto što prevazilazi pacifizam i čini ga nemogućim, danas gotovo jeretičkim: neposredna optužba nauke kao institucije. Ne kao generičke obskurnosti, već upozorenje da nauka sâma po sebi nije dovoljna – bez vere, etike i društvene strukture kojoj treba da polaže račune, nauka predstavlja opasnost za čovečanstvo.
Druga vremena: nezamislivo je da bi danas nacionalni autoritet rekao u javnosti da ima previše naučnika. Jedino se može reći da su fondovi za istraživanja nedovoljni, čak i ako to kaže onaj ko je vladar i ko bi imao mogućnost, ali ne i nameru, da interveniše u vezi sa tim: plaćanje nadoknade politički korektnom i bez analize iluzornoj javnoj potrošnji. Žeđ za tehnokratijom naše pozne moderne – posebno tipične za gubitnike na izborima – dostiže nestvarne razmere kada je nauka u pitanju, do te mere da su preostale samo dve kategorije koje će problematizovati ovo pitanje: prva, sastavljena od sve marginalnijih filozofa, sklupčanih u ruševinama Frankfurtske škole, među segmentima dvadesetovekovnih razmišljanja o tehnici i biopolitici; druga, koja je karneval teoretičara zavere, anti-vaksera i stanovnika ravne Zemlje. Za sve ostale, dobre ljude, “građane zaslepljene poštenjem“, nauka je mysterium fidei o kojoj se ne može raspravljati izvan laboratorije.
Ali upravo usred velike epidemije, događaja koji će više kulturološki nego biološki obeležiti naše živote, moramo nastojati da denunciramo nauku i spasimo je zablude svemoći, prema kojima očajno stanovništvo i politika bez odgovora rizikuju da je poguraju – baš kao što su liberalni katolici želeli da oslobode ultrasvetsku Crkvu od mamca privremene moći. Pođimo, primera radi, od sitnih medijskih dvoboja čiji smo svedoci -između virusologa – Burioni protiv Gizmonda, Burioni protiv Tara, pa do najznačajnijeg međunarodnog sukoba između nobelovca Luka Montanjijea i velikog dela naučne zajednice.
Montanjije tvrdi daje virus Sars-CoV-2 stvoren veštački: slaba hipoteza, zasnovana na neobjavljenom ličnom istraživanju i na studiji nekoliko indijskih istraživača, koju su oni kasnije povukli. Bez obzira da li je Montanjije u pravu ili ne, ogromna mobilizacija naučnih udruženja i medija protiv francuskog lekara ukazuje na poseban stav koji novinarstvo (a i društvo u celini) gaji prema nauci, o čijoj je neprimerenosti još pre sedam godina za Gardijen govorio paleontolog i urednik časopisa Priroda (Nature), Henri Dži.
“Na televizijama se, prema naučnim programima, gaji iritirajuće poštovanje. […] Rasprava i neslaganje nisu samo zabranjeni, već i nezamislivi. […] Možemo samo da sedemo i gledamo bez razumevanja. […] Naučnici, ili oni koji se izdaju za naučnike, tvrde da su gotovo religiozni autoriteti. I, kao što zna svako ko se bavio religijom, na ovom području nema kritike, postoji samo bogohuljenje.“
“Da bi me kaznili zbog prezira prema autoritetu – kaže Ajnštajn – od mene su načinili autoritet”. Ironija je da su iz moderne nauke, nastale kao reakcija odozdo na neupitne istine Svetog pisma, sada uklonjene i sumnje koje dolaze odozdo. Da bi se razumelo u čemu je greška, potreban je dobar vodič o tome kako nauka deluje, pa će čitalac oprostiti malo pedanterije.
Eksperimentalno istraživanje na osnovu bilo koje hipoteze ili discipline, daje statističku vrednost, tradicionalno označenu slovom P; broj jednostavno ukazuje na verovatnoću da se rezultat slučajno dogodio. Na primer, da je patologija nazadovala sâma po sebi, a ne zbog leka: što je obimniji eksperiment i što se više puta ponovi, veća je verovatnoća da je rezultat slučajnost. Vrednost P se nikada neće resetovati, te bi, na teorijskom nivou, celokupno naše znanje od Galileja do danas, moglo biti pogrešno – što je prilično neverovatno, ali i dovoljno da termin „naučna istina“ postane apsurdan, bez obzira što se na njega često pozivaju kada žele da umrtve debatu. Sve je lepo povezano, reći ćete – i, to bi zaista i bilo tako, kada ne bismo imali razloga da verujemo da se postupak stručne recenzije, na osnovu naučnih publikacija, često i smišljeno zaglavi.
Džon Joanidis je 2005. godine objavio, sada već klasičnu studiju, raskrinkavajućeg naslova: “Zašto je većina objavljenih istraživanja lažna” [2]. Joanidisova analiza obelodanjuje problem, koga su svi naučnici svesni – a, o kome naučni grupiji obično ne govore: o takozvanoj krizi reprodukcije. Ako je procenat naučnih studija, koje je nemoguće ponoviti toliko visok – razlozi su sistemske prirode: pre svih, katastrofična paradigma, objavi ili nestani, zbog koje su istraživači stalno na gotovs da proizvode rezultate sve vreme. Uz loše posledice po kvalitet ide i nizak kredibilitet mnogih naučnih časopisa; u nekim slučajevima se radi o direktnim prevarama, kada su naučnici u službi ekonomskih ili političkih interesa, kao što je bio slučaj sa duvanskom industrijom.
Postoji, međutim, još jedan, prolazniji element, za koji su neposredno odgovorni novinari i naučnici koji ga šire: težnja da se nekritički potvrdi trenutni akademski konsenzus. Montanjije, Vejkfild, svako ko predlaže heterodoksne ideje – razumljivo je – progoni se u gotovo inkvizitorskom maniru i predmet je najveće moguće sumnjičavnosti; ako delić ove strogosti primenimo na manje kontroverzna istraživanja, shvatićemo da su podjednako razvodnjena.
Profesor psihologije i profesionalni razbijač lažnih hipoteza, Ričard Vajsman, pre jedne decenije je izjavio [3] da su istraživanja na polju parapsihologije dostigla kvalitativne standarde svih drugih oblasti nauke, ali, s obzirom na revolucionarne mogućnosti subjekta istraživanja, rezultati ostaju nedovoljni.
Stanovište zdravog razuma, zasnovano je na stavu Karla Sagana da “izuzetne pretpostavke zahtevaju izuzetne dokaze“, ali se može osporiti na uznemirujući način: zaista se studije koje su u tehničkom smislu čvrsto zasnovane, kao one o telepatiji i horoskopu, javnosti saopštavaju kao otkrivena istina, samo zato što su bliži mejnstrimu?
Koliko god smešno izgledalo, alarm koji je upalio Joanidis,ukazuje da se upravo o tome radi. A, to je tako i, uz svo dužno poštovanje prema našem ratobornom Burioniju, nauka nije samo demokratska, nego sa demokratijom deli i najgoru osobinu: teži da vrednosti ideje meri obimom aplauza, kako kaže Nikolas Gomez Davila. Publika je malobrojna, ali mehanizam je isti: o tome svedoči mnoštvo istorijskih primera, od univerzalnog suprotstavljanja akademskog sveta ideji kontinentalnog zaokreta, koju je predložio Alfred Vegener, do uvodnika kojim je Džon Madok u časopisu Priroda (Nature) [4] proglasio teoriju Velikog praska filozofski neprihvatljivom jer je isuviše podseća na biblijsko Postanje. I, očigledno je da je tako: nauka napreduje, kako naglašava Tomas Kun, kada je obim prikupljenih dokaza dovoljan da staru generaciju naučnika, sa sve njihovim predrasudama i karijerama zasnovanim na određenom pogledu na svet, istera iz rovova – ”Od sahrane do sahrane“, da parafraziram Maksa Planka. Dok su novinari, reklameri i naučnici, zatrovani prestižom, zagovarali bezupitan autoritet nauke, oni su joj istovremeno odricali njenu veliku gnoseološku prednost: mogućnost da sebe vidi kao promenljivu i da se samopopravlja.
Prava tragedija, posebno u zemlji [Italiji] koja često sklizne u manihejstvo poput našeg, jeste što je naučni diskurs u javnosti postao borba u blatu u kojoj učestvuju neki likovi sa medija, neuki i neupućeni u epistemologiju. Poznati [profesor] Burioni [5], koji širi sirovi pozitivizam 19. veka je ilustracija onoga što je Pol Fajerabend napisao 1975. godine:
“Nema znanja bez haosa. Nema napretka bez čestog preispitivanja razuma […] Stoga moramo zaključiti da, u okviru nauke, razum ne može i ne treba da vlada nad svime i treba ga često pobeđivati ili uklanjati u korist drugih nivoa saznanja. Ne postoji čak ni pravilo, koje važi u svim okolnostima i ne postoji ništa na šta se čovek uvek može pozivati.“
U znanju postoji složenost, koja se obično izgubi u mrskoj praksi miniranja i preziru upućenom ne samo onom drugom kao sagovorniku, već i sâmoj ideji da, pored norme, postoji i Drugi. Tako Drugi nestaje u kultu lenjih i priglupih stručnjaka, u kome su oslobođeni od mišljenja, a time i onesposobljeni, govoreći jezikom Ivana Iljiča; sa druge stane, slepa vera se odbacuje kao gangrena, a javnost, kojoj su uskraćeni uvid i dijalog, završava u milosti ili nemilosti bilo kog šarlatana sa margina naučne zajednice. Danas je mnogo neophodnije nauku sačuvati od nje sâme, nego od ‘anti-vaksera‘, sačuvati je od težnji da se pretvori u kongregaciju teologa, isključenih iz društva i netolerantnih na demokratsku kontrolu. To se može učiniti time što se polaže pravo na grešku, koja postaje izvorište našeg sutrašnjeg znanja, bez straha od jeresi Tolstojevljevog Konstantina Levina: „Moj glavni greh je sumnja. U sve sumnjam i uvek sebe uhvatim kako sumnjam.“
[1] https://www.theguardian.com/science/occams-corner/2013/sep/19/science-religion-not-be-questioned
[2] https://journals.plos.org/plosmedicine/article?id=10.1371/journal.pmed.0020124
[3] https://www.academia.edu/19931575/Review_of_Parapsychology_A_Handbook_for_the_21st_Century
[4] https://www.nature.com/articles/340425a0
[5] https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/6/65/Roberto_Burioni_2017.jpg/330px-Roberto_Burioni_2017.jpg
*******************************
Izvor: https://www.lintellettualedissidente.it/controcultura/societa/moriremo-di-scienza-religione-medicina/
Preuyeto sa:https://naukaikultura.com/pomrecemo-od-nauke/
