Pat za Vučića

JELKA JOVANOVIĆ – 10.06.2015

Nekoliko krupnih reči valja se ovih dana u političkim, diplomatskim i medijskim vodama u Srbiji, a najčešće su Srebrenica, Dejtonski sporazum, ustavna reforma (BiH) i referendum.

Britanska ambasada u Beogradu potvrdila je da grupa zemalja radi na rezoluciji o Srebrenici, koju će ponuditi UN-u, naglašavajući da tekst još nije uobličen. Međutim, među diplomatama i upućenim novinarima šuška se da će zločin iz jula 1995. biti kvalifikovan kao genocid, što ne treba nikoga da čudi, pošto je i Međunarodni sud pravde u Hagu, čije ingerencije poštuju sve zemlje Balkana, to utvrdio. A sudske se odluke, znaju i brucoši prava, poštuju, bez obzira na to da li su svi saglasni sa njima ili ne. To važi i za presude Suda za ratne zločine (Srbija) izrečene, primerice, pripadnicima paravojne jedinice “Škorpioni” za ubistvo šestorice muslimana u Trnovu jula 1995, bez obzira na to što nijedna strana u tom postupku nije bila zadovoljna ishodom. Zločin je dokazan, mada to i nije bilo teško, pošto su se osuđeni slikali za uspomenu i dugo sećanje na svoje “herojstvo”.

Čemu onda uzavrele strasti, zašto je rezolucija UN-a – koje, na koncu, možda i ne bude – odjednom toliko važna? Sasvim je belodano da, ako i bude predložena i usvojena, u njoj neće biti rečeno ništa što na raznim važnim domicilnim i međunarodnim mestima, uključujući sudove, već nije rečeno tokom dve decenije koje dele jul 1995. i jun 2015. Iako svaka dilemu nosi dve mogućnosti, jedna se nameće; rezolucija nije od suštinskog značaja, izuzev ako se ne posmatra iz suženog ugla – kao međunarodni pritisak na Beograd i Banjaluku.

Zagovornici ove teze dele se u dva tabora, jedan smatra da se iza tog pritiska krije namera velikih sila da razlabave odnose Srbije i Srpske, davno utvrđene specijalanim vezama, pa onda da proguraju promenu Dejtonskog sporazuma i federalnu BiH pretvore u unitarnu. Odnosno, ukinu entitete, pre svega Srpsku. Na drugoj strani je manja grupa koja pritisak svodi na nastavak procesa pomirenja kroz njegovu ključnu stavku i preduslov, suočavanje sa prošlošću.

Iako svaka dilema nosi dve mogućnosti, jedna se nameće; rezolucija nije od suštinskog značaja, izuzev ako se ne posmatra iz suženog ugla – kao međunarodni pritisak na Beograd i Banjaluku.

Nesumnjivo je da okrugle godišnjice, posebno kada su teška stradanja u pitanju, često nameću i manifestne oblike kakve su rezolucije i deklaracije, tim pre što su vojne i političke snage UN-a dugo bile i još su nadležne za sprovođenje i nadgledanje mira u BiH. Tako svedena rezolucija je tu da zainteresovane podseti na to šta se dešavalo tokom krvavog rata u BiH i, modernim rečnikom rečeno, to je i neka vrsta evaluacije učinka UN-a. Koji je, svakako, daleko od očekivanog.

Podsetimo još da Srbija, za razliku od Srpske, u Hagu nije osuđena za genocid, te da je njen tadašnji predsednik Boris Tadić u Srebrenici odao počast žrtvama i izvinio se građanima BiH i porodicama za taj zločin. I parlament Srbije je rezolucijom 2010. osudio zločin, doduše posle teške unutrašnje i još teže javne rasprave. Nešto kasnije, poslanici su osudili i zločine počinjene nad Srbima tokom ratova u Hrvatskoj i BiH. Oba dokumenta su na snazi, iako se odnos politčkih snaga promenio u smislu da su nekadašnji protivnici osude zločina koji su Srbi činili nad drugima, sada obukli evropejsko odelo i na to gledaju kroz političke naočari sa drugačijom dioptrijom.

Osuda zločina nad Srbima nije sporna i ne može ni biti, jer su mnogi zaista teški i pretežno još nekažnjeni. Naravno, prevashodno zbog toga što se i druga ratna strana, Zagreb i Sarajevo, ni dve-dve i po decenije posle njih, još nisu osvrnuli na svoj ratni učinak. Sagledavanje moguće rezolucije Srebrenice iz tog ugla, otvara mogućnost da se zločinački pohodi svih strana više ne guraju pod tepih. Koliko je to važno za budućnost, najbolje pokazuje činjenica da se i danas nadoknađuje ono što je propustila da učini nekadašnja zajednička domovina Jugoslavija jasnim označavanjem svih zločina počinjenih tokom i uz Drugi svetski rat i kažnjavanjem svih krivaca. Rezolucija UN-a o Srebrenici, dakle, neće nikome naškoditi, ma koliko se bilo ko upinjao to da pokaže. Štaviše, mnogo pogubniji efekat može imati dalje minimiziranje žrtava, srebreničkih i svih drugih.

Stvari, međutim, nisu tako jasne ako se vratimo prvoj tezi, definisanoj kao namera velikih sila da razlabave odnose Beograda i Banjaluke, davno utvrđene specijalnim vezama, pa onda da proguraju promenu Dejtonskog sporazuma i federalnu BiH pretvore u unitarnu. Ovakav scenario, nema spora, otvorio bi procese čija bi završnica mogla biti teška i opasna po BiH, Srpsku, ali i teškom mukom smireni region. Zašto je tako, najrazumnije objašnjenje, pa i upozorenje svima koji bi se eventualno zalagali za ovakav rasplet, nudi direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov, vrstan poznavalac balkanskih prilika.

Sledstveno, Beograd ne bi mogao, niti smeo da podrži eventualni referendum u Srpskoj i njeno otcepljenje od BiH. Isto tako, sa stanovišta unutrašnjih odnosa, veza i odnosa Beograda i Banjaluke, Vlada Srbije ne bi smela da, kako se to najubitačnije kaže, izda Srpsku

“Očigledno je da BiH, ovakva kakva je, ne može da traje, jer nije prava država. Dejtonski sporazum jeste zaustavio rat, ali nije stvorio uslove za stabilan i trajan mir. BiH je na neki način ‘frankenštajnovska država’, ona se mora učiniti funkcionalnom, ali ne ukidanjem entiteta, već tako što bi centralna država dobila što joj pripada kao svakoj centralnoj državi. Niko razuman ne bi se zalagao za ukidanje Republike Srpske, jer bi to izazvalo velike turbulencije i destabilizaciju regiona, ali moguće je da se neka ovlašćenja prenesu na centralnu državu.”

Šta još dodati, sem da, ako RS nije sporna za Popova, koji u svom delovanju nema ni n od nacionalizma, zašto bi bila drugima? Ako on smatra Dejtonski sporazum nedovoljnim okvirom za funkcionalno ustrojstvo BiH, zašto bi ga drugi idealizovali? E, tu već prelazimo na teren međusobnih odnosa Beograda i Banjaluke i odnosa Beograda i Sarajeva. Najviši državni predstavnici Srbije, pre ostalih predsednik Tomislav Nikolić i premijer Aleksandar Vučić, relativno često ponavljaju kako Srbija poštuje Dejtonski sporazum i teritorijalni integritet BiH, ali istovremeno zahtevaju puno poštovanje Srpske. U nedavnom intervjuju sa grupom novinara vođenom na B92, sam Vučić je ovakvo izjašnjavanje nazvao pomalo licemernim, jer je u suštini kontradiktorno. Tim pre, što je sa stanovišta interesa Srbije u evropskim integracijama, klauzula poštovanja Dejtona i celovitosti BiH i uspostavljanje trajno dobrih odnosa sa Sarajevom, jedan od imperativa.

Sledstveno, Beograd ne bi mogao, niti smeo da podrži eventualni referendum u Srpskoj i njeno otcepljenje od BiH. Isto tako, sa stanovišta unutrašnjih odnosa, veza i odnosa Beograda i Banjaluke, učvršćenih u vreme kada je Vojislav Koštunica bio premijer, Vlada Srbije ne bi smela da, kako se to najubitačnije kaže, izda Srpsku. U svom portfelju Vučić već ima popriličan bagaž, poznat Briselski sporazum, kojim je de fakto nezavisnost Kosova prihvaćena kao realnost, iako se i dalje pravno Srbija pravi da je KiM u njenom sastavu. Eventualno odricanje pomoći Srpskoj u opet eventualnom raspadu BiH, Vučiću bi na unutrašnjem planu moglo doneti mnoge glavobolje, teške podjednako koliko i moguće na međunarodnom planu, ukoliko stisne zube i podrži Banjaluku.

Pat pozicija, dakle. Ne menja je ni to što vlast Srbije neprestano ističe pohvale stranaca za kooperativnost u regionalnoj saradnji. Uz deklarativno isticanje dobrih odnosa sa Banjalukom. Kao ni posve jasna težnja Banjaluke da joj Beograd bude prvi partner. Jedino što u narednim mesecima i godinama Vučiću (dok je na vlasti) može ići na ruku jeste pacifikacija nacionalnih želja i težnji srbijanskih Srba, što bi bio poduhvat vredan pažnje. Ali, ne zaboravimo, još nikome to nije pošalo za rukom. Ko ne veruje, neka pobroji ratove koje je u XX veku vodila Srbija.