Пат за Вучића

ЈЕЛКА ЈОВАНОВИЋ – 10.06.2015

Неколико крупних речи ваља се ових дана у политичким, дипломатским и медијским водама у Србији, а најчешће су Сребреница, Дејтонски споразум, уставна реформа (БиХ) и референдум.

Британска амбасада у Београду потврдила је да група земаља ради на резолуцији о Сребреници, коју ће понудити УН-у, наглашавајући да текст још није уобличен. Међутим, међу дипломатама и упућеним новинарима шушка се да ће злочин из јула 1995. бити квалификован као геноцид, што не треба никога да чуди, пошто је и Међународни суд правде у Хагу, чије ингеренције поштују све земље Балкана, то утврдио. А судске се одлуке, знају и бруцоши права, поштују, без обзира на то да ли су сви сагласни са њима или не. То важи и за пресуде Суда за ратне злочине (Србија) изречене, примерице, припадницима паравојне јединице “Шкорпиони” за убиство шесторице муслимана у Трнову јула 1995, без обзира на то што ниједна страна у том поступку није била задовољна исходом. Злочин је доказан, мада то и није било тешко, пошто су се осуђени сликали за успомену и дуго сећање на своје “херојство”.

Чему онда узавреле страсти, зашто је резолуција УН-а – које, на концу, можда и не буде – одједном толико важна? Сасвим је белодано да, ако и буде предложена и усвојена, у њој неће бити речено ништа што на разним важним домицилним и међународним местима, укључујући судове, већ није речено током две деценије које деле јул 1995. и јун 2015. Иако свака дилему носи две могућности, једна се намеће; резолуција није од суштинског значаја, изузев ако се не посматра из суженог угла – као међународни притисак на Београд и Бањалуку.

Заговорници ове тезе деле се у два табора, један сматра да се иза тог притиска крије намера великих сила да разлабаве односе Србије и Српске, давно утврђене специјаланим везама, па онда да прогурају промену Дејтонског споразума и федералну БиХ претворе у унитарну. Односно, укину ентитете, пре свега Српску. На другој страни је мања група која притисак своди на наставак процеса помирења кроз његову кључну ставку и предуслов, суочавање са прошлошћу.

Иако свака дилема носи две могућности, једна се намеће; резолуција није од суштинског значаја, изузев ако се не посматра из суженог угла – као међународни притисак на Београд и Бањалуку.

Несумњиво је да округле годишњице, посебно када су тешка страдања у питању, често намећу и манифестне облике какве су резолуције и декларације, тим пре што су војне и политичке снаге УН-а дуго биле и још су надлежне за спровођење и надгледање мира у БиХ. Тако сведена резолуција је ту да заинтересоване подсети на то шта се дешавало током крвавог рата у БиХ и, модерним речником речено, то је и нека врста евалуације учинка УН-а. Који је, свакако, далеко од очекиваног.

Подсетимо још да Србија, за разлику од Српске, у Хагу није осуђена за геноцид, те да је њен тадашњи председник Борис Тадић у Сребреници одао почаст жртвама и извинио се грађанима БиХ и породицама за тај злочин. И парламент Србије је резолуцијом 2010. осудио злочин, додуше после тешке унутрашње и још теже јавне расправе. Нешто касније, посланици су осудили и злочине почињене над Србима током ратова у Хрватској и БиХ. Оба документа су на снази, иако се однос политчких снага променио у смислу да су некадашњи противници осуде злочина који су Срби чинили над другима, сада обукли европејско одело и на то гледају кроз политичке наочари са другачијом диоптријом.

Осуда злочина над Србима није спорна и не може ни бити, јер су многи заиста тешки и претежно још некажњени. Наравно, превасходно због тога што се и друга ратна страна, Загреб и Сарајево, ни две-две и по деценије после њих, још нису осврнули на свој ратни учинак. Сагледавање могуће резолуције Сребренице из тог угла, отвара могућност да се злочиначки походи свих страна више не гурају под тепих. Колико је то важно за будућност, најбоље показује чињеница да се и данас надокнађује оно што је пропустила да учини некадашња заједничка домовина Југославија јасним означавањем свих злочина почињених током и уз Други светски рат и кажњавањем свих криваца. Резолуција УН-а о Сребреници, дакле, неће никоме нашкодити, ма колико се било ко упињао то да покаже. Штавише, много погубнији ефекат може имати даље минимизирање жртава, сребреничких и свих других.

Ствари, међутим, нису тако јасне ако се вратимо првој тези, дефинисаној као намера великих сила да разлабаве односе Београда и Бањалуке, давно утврђене специјалним везама, па онда да прогурају промену Дејтонског споразума и федералну БиХ претворе у унитарну. Овакав сценарио, нема спора, отворио би процесе чија би завршница могла бити тешка и опасна по БиХ, Српску, али и тешком муком смирени регион. Зашто је тако, најразумније објашњење, па и упозорење свима који би се евентуално залагали за овакав расплет, нуди директор Центра за регионализам Александар Попов, врстан познавалац балканских прилика.

Следствено, Београд не би могао, нити смео да подржи евентуални референдум у Српској и њено отцепљење од БиХ. Исто тако, са становишта унутрашњих односа, веза и односа Београда и Бањалуке, Влада Србије не би смела да, како се то најубитачније каже, изда Српску

“Очигледно је да БиХ, оваква каква је, не може да траје, јер није права држава. Дејтонски споразум јесте зауставио рат, али није створио услове за стабилан и трајан мир. БиХ је на неки начин ‘франкенштајновска држава’, она се мора учинити функционалном, али не укидањем ентитета, већ тако што би централна држава добила што јој припада као свакој централној држави. Нико разуман не би се залагао за укидање Републике Српске, јер би то изазвало велике турбуленције и дестабилизацију региона, али могуће је да се нека овлашћења пренесу на централну државу.”

Шта још додати, сем да, ако РС није спорна за Попова, који у свом деловању нема ни н од национализма, зашто би била другима? Ако он сматра Дејтонски споразум недовољним оквиром за функционално устројство БиХ, зашто би га други идеализовали? Е, ту већ прелазимо на терен међусобних односа Београда и Бањалуке и односа Београда и Сарајева. Највиши државни представници Србије, пре осталих председник Томислав Николић и премијер Александар Вучић, релативно често понављају како Србија поштује Дејтонски споразум и територијални интегритет БиХ, али истовремено захтевају пуно поштовање Српске. У недавном интервјују са групом новинара вођеном на Б92, сам Вучић је овакво изјашњавање назвао помало лицемерним, јер је у суштини контрадикторно. Тим пре, што је са становишта интереса Србије у европским интеграцијама, клаузула поштовања Дејтона и целовитости БиХ и успостављање трајно добрих односа са Сарајевом, један од императива.

Следствено, Београд не би могао, нити смео да подржи евентуални референдум у Српској и њено отцепљење од БиХ. Исто тако, са становишта унутрашњих односа, веза и односа Београда и Бањалуке, учвршћених у време када је Војислав Коштуница био премијер, Влада Србије не би смела да, како се то најубитачније каже, изда Српску. У свом портфељу Вучић већ има поприличан багаж, познат Бриселски споразум, којим је де факто независност Косова прихваћена као реалност, иако се и даље правно Србија прави да је КиМ у њеном саставу. Евентуално одрицање помоћи Српској у опет евентуалном распаду БиХ, Вучићу би на унутрашњем плану могло донети многе главобоље, тешке подједнако колико и могуће на међународном плану, уколико стисне зубе и подржи Бањалуку.

Пат позиција, дакле. Не мења је ни то што власт Србије непрестано истиче похвале странаца за кооперативност у регионалној сарадњи. Уз декларативно истицање добрих односа са Бањалуком. Као ни посве јасна тежња Бањалуке да јој Београд буде први партнер. Једино што у наредним месецима и годинама Вучићу (док је на власти) може ићи на руку јесте пацификација националних жеља и тежњи србијанских Срба, што би био подухват вредан пажње. Али, не заборавимо, још никоме то није пошало за руком. Ко не верује, нека поброји ратове које је у XX веку водила Србија.