Било је то овако! Како?

Jelka JovanovicНаслов је углавном позајмљен, са додатком “како”, али пре тога кратка вест – 5. октобра у прес-центру Удружења новинара Србије у Београда промовисана је књига “Сва лица опозиције у Србији” професора Зорана Стојиљковића, генеза и тумачење свих политичких савеза и њихових учинака на власти или с ону страну ње током последњих 25 година.

Сигурно и прекодрински врапци знају да је два дана касније, баш у време кад овај текст настаје, 7. октобра око подне, у београдском Медија центру, предузећу Независног удружења новинара Србије, одржана промоција књиге “Било је то овако!” Мирјане Марковић, професорке и политичарке у пензији, још активне списатељице лаког политичког штива и удовице бившег српског и југословенског председника Слободана Милошевића, преминулог хашког оптуженика.

На првој промоцији говорили су не само заговорници, већ и градитељи тзв. Друге Србије. На другој они који су тзв. Прву Србију водили и обесмишљавали. Нонсенс је што су учесници и чимбеници Прве и Друге Србије заменили места промоције, искочили из својих станишта и ускочили на тло које им суштински не припада. Мада је можда прецизније рећи симптом, јер се већ годинама у Србији све побркало и помешало, противници су постали горљиви заговорници, заговорници још горљивији противници, националисти се еврпоеизују, Еврпојци национализују.

Стојиљковићеву књигу сам претрчала колико ми је време дозволило, врло корисно штиво сваком ко жели да се бави политичком анализом савремене Србије, посебно правилима њеног новог вишестраначја и драгоцено подсећање на то ко је све и у које време где био. И како се Србија опредељивала.

Одмах да признам, немам појма шта у позамашним белешкама Мирјане Марковић пише, а и мало ме занима како је то било из њене визуре. Иако то није баш у реду с професионалног становишта, желудац ми не да да читам бљутаве домаће задатке некадашње прве даме, а инат не дозвољава да дам новац за то. Штавише, прескакаћу и фељтоне сачињене од та два тома, мада сам сигурна да ће ме наредних дана, као и све остале у земљи Србијици, гађати с насловница таблоида. И, наравно, издавача, “Вечерњих новости”.

Али, заиста, шта Мирјана Марковић може да нам каже што већ не знамо? Кога заиста интересује што Она, са задршком од 15 година, објашњава како је то било док су Он и Она “бринули” о Србији (и Југославији), а Ми преживљавали. Ко је имао среће да преживи. Шта то Она може да нам дода о њиховој владавини, која је као резултате имала и има уништавање Југославије и урушавање Србије, тачније слом, бацање на колена у сваком погледу. И на све начине, кроз ратове, пљачке, политичке прогоне, уморства из политичко-шпијунских режија. Страшну беду и сиромаштво у којима су профитирали само Они и њима блиски и драги.

Шта Мирјана Марковић зна о томе како су људи заиста живели? И како и данас живе, још отплаћујући страхоте које су нам донели.

Од свргавања Милошевића с власти прошло је пуних 15 година, деценију и по успона и падова. Политички и идеолошки, Србија је и данас располућена земља – једни још живе у Првој, надајући се њеној рестаурацији, стању у ком газда пресуђује и одлучује о животима свију, располаже свеукупним богатством, поставља и смењује, уздиже и баца у прашину. Диже војну и решава је. Стању у ком не мораш да размишљаш о себи, свом животу и животу ближњих, јер се тамо горе све решава и дешава без тебе. Има ко да мисли, твоје је само да слушаш.

Друга је мање послушна и много је захтевнија, неће само кору хлеба и заповест, тражи уређен систем, јасна правила понашања, свођење злоупотреба на минимум. Да живи као сав нормалан свет, мада у свеопштем хаосу и то постаје флоскула. То је Друга Србија тражила и 5. октобра 2000, тражила па посустала, безмало одустала. Многи су дигли сидро и одмаглили, јадајући се у белом свету онима који су раније побегли од Милошевића и његових ратова, од НАТО бомби, принудне беспослице. Млади и даље беже стопама оних који су утекли пред јаловом демократијом; беже од јаловости живота који све више личи на Милошевићево време. Има ко да мисли уместо тебе, ако, што рекао Басара, знате шта хоћу да кажем.

Далеко било да је све црно као деведесетих. За почетак, нема ратова, што је благодет над благодетима. Нисмо више ни последњи шупак света, може да се путује слободно, долазе нам и у походе, слободно се тргује, слободно се школује. Додуше кошта, али може и стипендија да се добије.

Посла, међутим, нема или га има на кашичицу, а и плате су микроскопске. Кажу ови на власти да је то зато што су нас они пре њих опљачкали и машу папирима. Има ту соли, јер су се неки петооктобарски борци брзо преметнули у профитере и постали ушминкана верзија оних против којих су дизали барикаде. Има соли, али не и кључних доказа. Да се разумемо, свако ко је крао и злоупотребљавао положај треба да буде осуђен. Пред судом. Не у таблоидима, таблоидним емисијама и таблоидним политичким говорима, већ после истраге, оптужнице и суђења. С пуним правом на одбрану.

Аи, лако је 12 или 15 година касније махати папирима и звецкати затворским кључевима, јер је време пре тога, пре 5. октобра 2000, изгледа гумицом избрисано. Што јесте делом заслуга данашњих власти, а и оних између, које се нису ухватиле у коштац с тим наслеђем. Јесу делом с ратним злочинима, јесу отвориле Србију, јесу почеле да граде институције, али су застале кад је требало кривицу преточити у пресуде. А злочина и злочинаца против народа је било много. Где су нестале девизне резерве, коме су (про)даване фабрике и концесије, ко је трговао оружјем, ко руководио монополима, шверцовао дуван, дрогу? Ко је контролисао службе и издавао наређења за ликвидације? Ко је одређивао деложације грађана с “непатриотским” пореклом? Напокон, ко је узео кофере изнетог новца?

Све су то била црвена крвна зрнца Милошевићевог режима, а многа су живахна и данас. Било је, истина, неких пријава, притвора, па и нека су се суђења повлачила годинама. Данас су мање-више сви слободни. Скупа с имовином. Испада после свега да су само Драгољуб Милановић, газда Језда и Михаљ Кертес били криви (први и други одслужили казне, трећи се провукао с притвором).

Многи су, додајемо, поново на власти или уз власт. Вољом грађана који нису ни напуштали Прву Србију и разочараних у Другу.

 

Podelite sa drugima:

Povezani članci