Пише: МИЛОРАД АНТОНИЋ
Безброј пута лепоту новинарског посла загорчао ми је наш однос према нама самима: нашој културној баштини, историји, жртвама посебно. Имам утисак да смо немарни према свему што је наше. И безброј је примера за то. Очувати их и заштитити -то је разлог зашто их овде нудимо .У питању су садржаји (углавном архивска грађа, документи из наше новије историје и рукописи за књиге ) који заслужује више пажње него што су је добијали до сада.
Наша историја је наша колевка и наша будућност. Ако не поштујемо своју историју, неће ни нас други поштовати.
По ко зна који пут стичем утисак да очекујемо да други више, него ми сами, поштују нашу историју. Или још горе од тога-жртве. Волимо, обожамао историју да је препричавамо уз пиво, да је тумачимо, свако на свој начин. . . ?! Али да је читамо и чувамо? То никако! Жртава се сећамо само кад нам затребају ! У материјалима до којих је дошао генерал Милисав Секулић, а који ће јавности овде бити понуђени на увид безброј је примера њихове злоупотребе, запостављања и заборавлјања!
Своју историју чувамо тако што критикујемо друге што нас понижавају и непоштују. Заборављамо да је горе од тога то што смо ми сами такви према себи. То, није без разлога. А разлог?! Ко зна. Можда је, негде дубоко, прорадила колективна грижа савести?
Кад ту историју, једног дана заборавимо, као што већи де ње већ јесмо, без ње и достојног сећања на њу, поготово када је, зато што је заборављамо и запостављамо други буду писали, неће ни нас бити. Заборављамо, дакле да је историја старија од нас. Она нас је створила.
У прилог поштовању и очувању историје , као што напоменух, овде ће бити објављивани садржаји рукописа генерала Милисава Секулића за чије сређивање у званичним институцјама система кажу да „није време за то“, „немамо пара и сл“. Зато, нема другог излаза него да садржаје ове вредне архивске грађе и 24 рукописа спремна за објављивање овде понудимо да видите о чему је реч. Шта ми бацамо у заборав. ! Можда ће неко ко гооглује имати решење. Или ће му, бар као подсетник послужити информације о томе да постоји документација и архива о новијој историји Србије и њеног народа. Треба је само штампати и тако заштити.
Разлози за објављивање садржаја и онога шта све имамо, “али немамо пара за сређивање“су, чињенице да имамо историју какву ратко који народ има. У држави која више воли, сланинијаде, кобасицијаде, туцијаде, парове, фарме, . . . која има жене у црном , у којој су старлете уметнице, која има веома развијен невладин сектор више због тога да би се додоврили свету него због тога што сви такви заједно вреде колико вреди једна књига из наше историје, нема другог начина него да се самоорганизујемо .
Треба нам, дакле само мало м поштовања према нашој историји. У њој су похрањење жртве!
Треба нам неко од вас ко мисли овако као и ми!
Прочитајте, на крају овог текста увек ће бити у ПДФ формату додат понеки документ.Нека вам, буде на памети, да су за нашу срећу неки други дали своје животе.
АРХИВСКА ГРАЂА ГЕНЕРАЛА СЕКУЛИЋА
Уз већ поменуто и назамисиво запостављање културне баштине (доскора нисмо знали ко нам је прва жена српски романсијер, чињенице да ни данас осим уметничке слике Косовка девојка ником није била инспирација, -чак је од званичне власти саопштено да није време за снимање дугометражног играног филма на тему најлепше народне песме-. . . ?!) овога пута задржаћу се на нашем односу према историји.
Овде на страницама овог портала подсетио сам вас и упутио на рад генерала Милисава Секулића, једног од челних људи у ЈНА, касније војске СЦГ и Србије, који у својим рукописма нуди од историјског значаја за српски народ истините чињенице, аутентичне приче и потресну документарну анализу ратних дешавања на простору СФРЈ, касније СЦГ и Србије. Његови рукописи и документација коју поседује (преко 25. 000 докумената) открива фрапантне податке о погинулим цивилима и војницима српске националности на територији некадашње СФРЈ, . . . ‘! До података је долазио истраживањима на терену која је спроводио последњих двадесет и више година, што значи да његова документација и рукописи спадају у ранг оних који се у свим државама света користе као званични документи.
Генерал Секулић је један од оних који је био на позицији с које је могао да прати сва дешавања у рату 1991. године. Био је оперативац у Главном штабу српске војске Крајине у Книну и тиме у могућности да тај део наше историје доживи, преживи и запише. Позицијом је био везан за Војску Републике Српске, а посебно за Војску Југославије. Кад се рат завршио, сређивао је архиву Српске војске Крајине све до краја “Олује”. Тада је почео да се бави проблемом погинулих на просторима СФРЈ од 1990. до 1999. године…
Један од његових значајних рукописа обрађује и бројчане губитке у Војсци Републике Српске, губитке у Војсци Републике Српске Крајине, а потом и губитке у Армији БИХ и у хрватској војсци. Ту је свакако важана документација и рукопис који се односи на учешће странаца у војскама на просторима некадашње Југославије, (посебни подаци су документи који отркивају комплетан преглед као и ангажман муџахедина који су током рата пристигли у помоћ Муслиманима, као и подаци везани за учешће странаца у рату на страни Хрватске. Нпр. податак да је, у Медачком џепу, где је признато да је убијено 80 цивила српске националности, заједно с Хрватима овај злочин починило и 18 Холанђана. Ту су и подаци о свима онима који су рођени у Србији, а погинули на територији Републике Српске, Српске Крајине или Хрватске. Затим, за све оне који су рођени у Хрватској, а погинули су у Босни у саставу Војске Републике Српске.
Дугодишње сређивање документације данас нуди податке о Србима који живе у иностранству, а за време рата су дошли на одслужење војног рока или као добровољци. Ту је и посебан списак погинулих, затим поименични списак људи из Црне Горе који су погинили у ратовима од 1990. до 1999. године. Генерал је прегледао све читуље од 1991. до 1995, сортирао их и за свакога проверавао да ли га има у евиденцији Министарства одбране. Испоставило се да у списима министарства није било више од 50 одсто тих људи. Како је то могуће, данас се нико, осим њега не пита, а он истину зна али истина ову државу не интересује. Одговор лежи у нашем немару. Генерал је уз сву компликованост истраживачког рада утврдио да у то време Министарству одбране и Генералштабу нису директно достављани подаци о погинулима, већ командама армија које су их сређивале и достављале. Убрзо, по стварању Војске Југославије те армије су расформиране, ту је дошло до прекида и нико није имао ни приближно сређене податке о погинулима. Суочен са веома обимном грађом о погинулима, одлучио је да из ње извади сва војна лица која су рођена у некој од београдских општина или су имали пребивалиште, а погинули су у ратовима на простору некадашње СФРЈ. Установио је да има 1. 002 погинула, али није могао да се помири и прихвати податке који су му дати. Зато је обишао свих 108 београдских гробаља да би видио да ли греши у уверењу да број погунулих није коначан. Ишао је с фотографом од споменика до споменика и узимао податке с оних на којима је писало да је војник. Приметио је да многи од њих нису у званичној евиденцији погинулих, па је истраживао и зашто их нема. И тако су настајали документи за монографију “Београд не броји погинуле”.
Његову архиву не чини само сурова документација, ту су и стравичне, потресне приче као што је она о сусрету са породицом која је имала једнојајчане близанце – подофоцире ЈНА, којих такође није било ни у једној евиденцији погинулих. Близанци подофицири су једног дана само дигнути из школе и одведени према Крупи, на Бихаћ. Распоредили су их у неку заседу, јер су као очекивали да ће наводно с Грмеча наићи муслиманска војска. Један од тих војника који је лежао у шуми, у тој наводној заседи, устао је и рекао: ”Ја више не могу да издржим, изаћи ћу на ливаду, а ако се не слажете пуцајте у мене”. То је и учинио. Изашао је под пошумљени јарак одакле је изронила патрола Муслимана. Наредили су му да положи пушку и легне на земљу, не знајући да се позади налази строј. Неко је запуцао на ту патролу, отворила се ватра и један од двојице браће погођен је у груди. Други близанац је био осам метара удаљен од погођеног брата… Активирао је бомбу и пао поред погођеног брата, записао је генерал. Али, народ је заборавио на ту истину, сурову судбину браће.
А шта је са осталима ‘! Нажалост све се то заборавља! Ко зна шта се све дешавало, а да се никада није сазнало. Генерал има безброј докумената који указују на то да се не зна броја онима који су сахрањени скоро триста дана или две године након погибије. У Сиску су, например, Хрвати држали погинуле војнике негде у болници да би их после шест месеци размењивали за неког свог заробљеника. Дешавале су се такве ствари, пише генерал, које ни родитељима нисмо могли казати. Они су знали да су лешеви њихових синова пронађени, али не и на који начин, каже генерал Секулић. У његовој књизи су и имена погинулих војника, распоређена по војним поштама.
Колико је тешко у нашој држави објавити овакве рукописе, говори чињеница да он, са своји 80 и нешто година живота обилази Удружења, скупља прилоге од оних који најмање имају, како би оваква документа била сачувана (као да није обавеза Државе да чува своју архивску грађу, документацију, гаји историју, прикупља податке. . . ). И поврх свега кад закуца на врата неког државног министарства, као што је то било у Министарству за борачка питања где су му рекли „ да ће нас прогласити ратним злочинцима ако та књига буде изашла“, И да „ не смијем да је објављујем. “
Да нисам и сам уверио се у овакве апсурде, (тренутно уместо њега овај портал тражи добровољне прилоге за његову књигу „Истина о Олуји“ помислио би да је генерал био на погрешном месту. У некој другој држави. Не. Био је тачно тамо где треба да буде. Али, ова држава, то министарство, па и народ су незахвалници својој историји. А да она није била таква какав јесте, победничка, ослободилачка и крвава, ни нас не би било. Ова држава није као једна суседна(из састава бивше СРФЈ која је приказала велики број својих погинулих. Мртве душе су, по њима, постали и они који су се одселили, а тај број је већи него што су имали популације на попису становништва 1947. године. То значи да се страшно манипулисало, а тачно је да је број погинулих Срба изузетно велики, категоричан је генерал Милисав Секулић.
Након дугогодишњег истраживања и на основу веома аргументованих доступних података, генерал Секулић процењује и тврди да је близу 80. 000 цивила српске националности погинуло у ратовима на простору СФРЈ.
И да знате и ово. Гнерал Мислисав Секулић своје књиге које обрађују тематику жртава неће да продаје по књижарама. Не жели да му кажу да зарађује на мртвим људима.
И наравно, прво што свако од вас може да помисли је, да су то књиге у којима је сувопарна историја.
Ево пар примера делова из садржаја, па сами просудите.
Потресни сусрети с мајкама погинулих војника
-Приликом прикупљања података за монографију посјетио сам 480 породица погинулих војника. Било је и оних који су одбијали да контактирају с војском. Најављивао сам долазак преко општинског органа за борачка питања инвалидине. Они су ме увијек најављивали као њиховог човјека који би желио да их обиђе. Док сам разговарао с тим несрећним породицама, закључио сам да сувише биједно изгледамо у њиховим очима, прича Секулић и додаје да никад неће заборавити сузе и потресне сусрете с мајкама настрадалих војника. Педесет трагичних прича написао је у књизи “Трагедије намијењене забораву”. -Посјетио сам мајку мајку једног војника који је погинуо у Вуковару. Рекао сам да сам дошао да видим како живи послије његове смрти. Легла је на кревет и почела да плаче. Сачекао сам да се смири. Обрисала је сузе и рекла: ”Извините за ову моју малу слабост”. Одговорио сам да не бих дошао да сам знао да ћу је толико потрести ни кад би ми неко дао десет живота. Рекла је: ”Нијесам плакала због сина. Њега сам давно прежалила. Сузе сам лила, јер сте ви први који је осам година послије његове погибије дошао да пита како живим, прича Секулић.
Најгнуснија и најкрвавија подвала
-Стварање Југославије било је велика глупост и грешка. На Кордуну је извршен попис становништва 1940. године, 53 одсто су били Хравти, а 47 одсто Срби. До краја рата на Кордуну је погинуло 30. 000 Срба и 137 Хрвата, и ми смо то називали заједничком борбом српског и хрватског народа. Егзодус Срба из Крајине 90-их година неспорно је највећа, најгнуснија, најпрљавија и најкрвавија подвала једном цивилизованом европском народу на самом крају двадесетог вијека. То је уједно и подвала с највише криваца, због чега је трагедија толиких размјера и била могућа. Нажалост, сва досадашња објашњења пада Крајине и егзодуса Срба, ако их је и било, упрошћена су до простаклука и препуна избјегавања одговорности, с недопустиво циничним пребацивањем кривице на друге. Главни кривци бране се упорним ћутањем. У име њих говоре други, чинећи све да сакрију одговорност правих криваца, каже генерал Секулић.
Свједок свих збивања у Генералштабу
Милисав Секулић је рођен 1935. године у Трбушници код Лознице, завршио је Војну академију ЈНА, политичку школу ЈНА, Вишу војну академију, Школу народне одбране и Филозофски факултет (група за филозофију), а затим и постдипломске студије. Магистар је ратне вјештине, ужа специјалност оперативно-штабни послови. Досад је објавио више од двије стотине стручних и научних радова. Од почетка ратних сукоба на територији бивше СФРЈ, налазио се на дужности у Генералштабу оружаних снага, па је учесник и свједок збивања у Генералштабу све до краја 1993. године. У Книн је отишао на позив колега с ратишта, у Главни штаб Српске војске Крајине.
Масакр на Миљевачком платоу
-Није прошло ни мјесец дана од повлачења ЈНА из Крајине, а Хрватска војска је 21. јуна 1992. године кренула у напад на Миљевачки плато. У општем метежу који је владао у Крајини напад су лако извели. Учинили су то прије него што су снаге УНПРОФОР-а запосјеле линију раздвајања између Срба и Хрвата и та акција је дуго, смишљено припремана. Хрвати су овладали простором око 40 квадратних километара, послије чега је прекинут напад. Јединице српске територијалне одбране и грађани српске националности претрпјели су велике губитке на Миљевачком платоу. Подаци о погинулим, заробљеним и несталим Србима дуго су прикривани. Више од годину дана трајало је утврђивање правог стања. У току краткотрајне агресије усташка војска је чак и стријељала, по кратком поступку. Убијани су сви који нијесу успјели да побјегну, наводи генерал Секулић.
Један је рекао би од ретких који српске жртве штити од заборава и манипулација.
У прилог поштовању очувању истроије овде ће биоти објављивани садржаји свих рукописа генерала Мислиава Секулића . Ако ништа оно бар као подсетник да материјале, документрацију, аргхиву имамо. Истину и историју какву ратко који народ има:треба нам само мало потштовања према топј историји. Можда неко од вас мисли овако као и ми.
Прочитајте, нека вам, буде на памети, да су за нашу срећу нејки други дали своје животе.
Један је рекао би од ретких који српске жртве штити од заборава и манипулација.
[notification type=”alert-warning” close=”false” ]Овде можете прочитати садржаје његових рукописа који чекају на објављивање. За сада, од 24 у прилогу су два рукописа.[/notification] [notification type=”alert-info” close=”false” ]Победе и порази идеолошке војске (36 KB .pdf)[/notification] [notification type=”alert-info” close=”false” ]Страшно и срамно (85 KB .pdf)[/notification]
