Nebojša Jevrić
Piše: Nebojša Jevrić
Anu sam upoznao na Monmartru 1985.
Došla je u Pariz stopom.
U Beogradu je završila likovnu akademiju. Dok je studirala izdržavala se čisteći Klub Akademije. Najveću rupu Beograda.
Čistila je pod od pikavaca, praznih flaša piva, špriceva kojih je uvek bilo u toaletu. Ustajala je u četiri kad je bio fajront i počinjala da radi. Novac nije imao ko da joj pošalje. Majka je bila stara i bolesna.. Imala je četrdeset godina kad je rodila.
I majka joj je radila kao čistačica.
Dete u zabačenoj varoši pod planinama, mala Ana, počela je da crta. Bila je prva na listi kad je konkurisala za Akademiju.
Kad je bila na prvoj godini umrla joj je mati.
Nikog nije imala. Imala je ali njeni rođaci, u Toplicu stigli iz Crne Gore pre dvesta godina, nisu hteli da znaju ni za majku ni za nju. Bila je kopile. Bila je bruka familije.
Nikad neće zaboraviti da je majka uspavljivala pevajući:
„Buji paji, lijepa sramoto materina,
Da porasteš visoka kao oni jablanovi,
Snažana kao oni zagrljaji,
Buji paji lijepa sramoto materina.“
Ana je prišla prvom turisti na Monmartru i počela da ga crta dok je sedeo za stolom.
To gazde kafana na Monmartru nisu dozvoljavali ali se gostu dopala crnka, duge divlje kose, očiju što menjaju boju prema dobu dana.
Kupio je njen portret. I ne samo to. Imao je prijatelja galeristu kod kojeg ju je odveo.
Ubrzo je počela da izlaže. Našli su se kupci za njene slike. Slikala je vukove i vučje oči.
Slikala je oči ljudi.
Obilazila stanice metroa i slikala oči beskućnika. Oči razbojnika.
Nije to bila bog zna kakva karijera ali je ona naučila da živi sa malo. Ostala je u Parizu i od opštine dobila stan. Sad je penzionerka. Sa malom ušteđevinom odlučila je da se vrati u svoje selo koje su skoro svi stanovnici napustili. Obnovila je đedovu kuću i od nje napravila atelje .
Čuo sam slučajno u kafani posle književne večeri priču o njoj. I odlučio da je posetim. Nenajavljen. Nisam imao broj telefona a ni ona nije imala telefon.
Peo sam se uz planinu tek ponegde pokrivenu snegom.
Ne,nije mogla da veruje da sam je pronašao. Da za „Ekspres“ pravim razgovore sa slikarima. Da hoću da pišem o njoj. Ne dolazi u obzir, rekala mi je Ana.
Na zidovima su bile slike životinja, ptica, insekata. I oči ljudske i zverske koje su me gledale sa svih strana.
Presedeli smo do zore. Uz mirisne planinske čajeve koje je brala i sušila, pričala mi je o tajnama Pariza , zajedničkim prijateljima a najviše o majci.
„Moja majka je bila najlepša devojka u selu. Čobanica. Imala je šesnaest godina. I on, Miraš, imao je šesnaest godina i bio najlepši čobanin. Uzeo je gotovo na silu, htela ga je ali se bojala roditelja. Obećao je da će se sa njom oženiti. Tako mi je pričala. A on je odbio da se sa njom oženi. U selu se ništa nije moglo sakriti. Išao je i njen otac kod njegovog oca ali zaludu.
Miraš se oženio drugom .I dobio kćerku. Lepu kao i on.
Miraševa ćerka otišla je da studira. Na stanici u Beogradu kelner makro joj je sipao johanbin u kafu. Posle su je odveli u hotel i ređali se na njoj. Sve slikali. Ucenili je. Kad ju je Miraš posle tri meseca pronašao radila je u Picinom parku sa drugim štajgericama.
A mojoj majci nije više bilo mesta u selu. Otišla je u grad . Nije imala muškarca do četrdesete. U četrdesetoj je upoznala mog oca. Isto Crnogorca.Čekao je da se majka porodi pa brak.
„Da si bar rodila muško!“ rekao joj je, ostavio nas.
Dobio sam od nje sliku za uspomenu. Na kojoj su bile samo moje oči. I oko njih mark.
IZVOR:https://www.in4s.net/oci/
Podjelite tekst putem:
