Пише:Милован Шавија
Један део свог опширног петоделног мемоарског списа Ефемерис Дејан Медаковић је посветио оном свом младићком делу живота проведеног силом прилика у окупираном Београду. Наравно да се ради о оној злогласној немачкој окупацији из раних четрдесетих прошлог века. Пошто је од тада прошло много година, а у међувремену су се дефиниција и тумачење свега онога што се некада под тим појмом подразумевало у приличној мери трансформисали, не би било на одмет још једном прочитати тај део Ефемериса и подсетити се како су Београд и Србија притиснути тежином окупације тада изгледали. Поготову што се ради о првим озбиљнијим животним искуствима и искушењима једног јуноше који ће много година касније израсти у интелектуалног дива државе и народа у чијим ратним страдањима ће се калити његова човечност, развијати национална свест и профилирати хуманистичке вредности и идеали.
Може се рећи да је Дејана Медаковића онај ратни априлски вихор затекао у пубертету, а када се 30. априла 1942. појавио у Музеју кнеза Павла да тамо као волонтер проведе наредне године био је још тинејџер. С обзиром на све оно што ће се наредних деценија догађати чини се да је судбина на маестралан начин испреплела догађаје и околности у које ће се на готово савршен начин уклапати делови његове ране биографије. Тако да се могло десити да у ратним околностима када ни универзитет није радио један радознали и амбициозни будући студент под кровом музеја, као у неком склоништу, окружен једном од највреднијих збирки уметничких експоната у тадашњој Европи, под менторством професора универзитета и академика проведе можда најважније године свог живота не сањајући да ће и он једног дана постати факултетски професор, декан, академик, па чак и председник академије наука и уметности.
Музеј кнеза Павла је у то незгодно време представљао не само ратно склониште за запослене, него и сцену на којој ће се појављивати интересантни ликови који су већ одиграли или ће одиграти важне улоге у културној историји краљевине Југославије и њеног каснијег комунистичког мутанта. Један од тих ликова, можда и најважнији, био је директор музеја Милан Кашанин, историчар и теоретичар уметности, за кога се може рећи да је у оно предратно доба био, што се уметности тиче, десна рука кнеза Павла, оснивача и душе музеја, и захваљујући коме се кнезов дух под кровом музеја осећао читаво време окупације. Дејанов претпостављени био је још један од значајних ликова из предратног културног миљеа. Био је то професор Ђорђе Мано-Зиси, такођер историчар уметности који је у Берлину специјализирао археологију, чиме се интензивно бавио у послератном периоду, прославивши се са многим важним открићима широм Србије. Заједничка канцеларија им се налазила на спрату у некадашњој краљевској библиотеци у којој су делили велики, двоструки сто кнеза Михаила.
Барон Јохан Албрехт фон Рајсвиц
Међутим, оно што је представљало својеврстан парадокс је чињеница да су ипак можда најважнији ликови који су тих година продефиловали кроз музеј кнеза Павла, били не Срби, него Немци. То се пре свега односи на барона Јохана Албрехта фон Рајсвица, који је при Управном штабу за Србију др Турнера водио посебну службу чији је задатак био да на окупираним подручјима штити од могућих разарања све споменике културе, на првом месту манастире и музеје. Барон Рајсвиц је представљао једног од последњих примерака пруске аристократије која је првих деценија двадесетог века била у изумирању. Стога се може сматрати сасвим нормалним да је осим баронске носио и титулу професора балканологије држећи катедру на берлинском универзитету. Управо та стручна специјализација довела га је у близак додир са српском културом и историјом тако да је имао прилике да још пре рата путује Србијом и чак напише и објави књигу: „Белград – Берлин, – Берлин – Белград”.
Због свега тога још од првих посета музеју у униформи мајора Вермахта није скривао своје симпатије према Србији и српском народу. Али брига о Музеју кнеза Павла представљала му је право задовољство, чак и част. Као изузетан познавалац уметности добро је знао шта збирка у београдском музеју представља чак и у европским размерама. Сећао се да су у она мирнодопска времена обожаваоци француских импресиониста на челу са Реноаром и Дегом из европских метропола долазили у Београд да им се диве. Зато је приликом сваке посете музеју обилазећи сале обавезно проверавао да ли су француски импресионисти на свом месту. Док се истовремено трудио да се у односу између њега и особља музеја на челу са директором Кашанином не примети никаква надређеност. Чак шта више нарочито према њему се опходио уз наглашено, не куртоазно, већ искрено поштовање. На завршетку сваке посете би се опраштао са обавезним „Heil Hitler, meine Herrn”, али је при томе обично правио и некакве шеретске гримасе, стављајући сасвим јасно до знања да то не мисли озбиљно.
Захваљујући барону Рајсвицу српска културна баштина је тих тешких ратних година имала драгоценог заштитника, што се нарочито односило на музеј у којем се према речима музејског волонтера „постепено стварала и учвршћивала једна чудна и сасвим посебна атмосфера, јединствена у окупираном Београду, нека врста слободне зоне, екстериторијалног простора који је прећутно признат од свих, а због тога и заштићен.” То су наравно највише осетили запослени, као и они повремени посетиоци за које „у Музеју, у додиру са савршеним миром векова који је зрачио из свих витрина, као да је тихо ишчезавала сва ружна свакодневна стварност, а они сами постајали надмоћни у односу на опаки свет у којем су живели, неизбежно суочени са свим његовим обавезним деформацијама.”
Своје симпатије, поштовање, а може се рећи чак и љубав према српском народу барон Рајсвиц ће на најбољи начин показати априла 1942. када се Београдом пронела застрашујућа вест да су усташе почеле да скрнаве мошти српских светитеља по фрушкогорским манастирима. Први је реаговао ко би други него историчар и теолог Радослав Грујић, универзитетски професор и дописни члан Српске краљевске академије, који се прославио 1927. када је покренуо ископавање манастира Свети Арханђели код Призрена где су пронађени земни остатци цара Душана, о којима је наставио да се брие током окупације.
Добро је знао коме се треба обратити за помоћ тако да се једног дана сав задихан и усплахирен појавио у канцеларији барона Рајсвица, преклињући га са склопљеним рукама и сузама у очима да нешто учини за спас српских светиња на Фрушкој гори. Барон није ни тренутка оклевао тако да се истог дана у унифпрми мајора Вермахта по службеној, али и цивилизацијској дужности војним аутомобилом заједно са професором Грујићем упутио ка фрушкогорским манастирима. „У Јаску су покупили мошти св. цара Уроша, у Шишатовцу Стефана Штиљановића, а у Бешенову св. кнеза Лазара. Мошти су доиста биле оскрнављене на тај начин што су биле извађене из њихових скупоцених ћивота и бачене на под у манастирским црквама.”
Барон Рајсвиц је лично организовао да се оскрнављене мошти сместе у обичне мртвачке сандуке и камионом пребаце на железничку станицу у Руми, где је постројио чету хрватске војске и извршио смотру, одајући тако почаст српским владарима светитељима пред њихов поновни одлазак у емиграцију. Затим су сандуци смештени у један купе и пребачени у Београд где их је на железничкој станици дочекала велика маса људи, као и целокупна влада Милана Недића. Мошти су након тога у свечаној литији положене пред олтаром у београдској Саборној цркви.
„После ове успешне акције спасавања, Рајсвиц је још самоувереније посећивао Музеј, свестан да је направио једно велико, историјско дело. Ми смо га отада посматрали као правог јунака”, завршио је Дејан Медаковић опис тог за српску историју не баш неважног детаља.
Остали Немци
Од осталих немачких официра који су се појављивали у Музеју, а који су се урезали у његово памћење на првом месту је свакако чувени византолог из Минхена Франц Делгер (Franz Dolger). Упознао га је када се на пропутовању из Берлина за Свету Гору нашао у Београду не пропустивши прилику да посети и Музеј. Међутим, оно што је најважније везано за његову појаву је разлог због кога се упутио ка Светој Гори. У то време комплекс манастира на тој светој земљи био је под влашћу и контролом бугарске војске која се понашала бахато пореметивши поредак који је ту вековима владао. Због тога су сви манастири написали заједничко писмо Адолфу Хитлеру замоливши га понизно да уклони бугарску војску и успостави немачку управу за коју су веровали да ће поштовати вековно устројство Атоса. Хитлер је прихватио ту молбу те је немачка Врховна команда послала тамо управо Франца Делгера, светски познатог византолога, да у улози гувернера успостави ред на Светој Гори.
Причао је о томе док је у униформи сондерфирера боравио у Музеју кнеза Павла, слатко се смејући својој новој улози. Распитивао се за српске манастире у којима је боравио пре рата, да ли су оштећени, нарочито они на Косову и Метохији. Обећао је да ће док буде обављао дужност на Светој Гори нарочиту пажњу обратити на манастир Хиландар, те да стога нико не треба да брине за ту српску светињу.
Међутим, нису сви Немци који су се у униформама појављивали у музеју били србофили. Један од њих био је др Роберт Шванке, који је такођер у чину сондерфирера био задужен „да претражује сва документа која би могла да компромитују Србију и Србе као кривце за два светска рата.” За њега је барон Рајсвиц са подсмехом говорио: „Ови Немци су понекад у својој систематичности доиста луди – Још се не зна исход рата, а они већ унапред шаљу овог надувеног мајмуна да прекопава старе архиве и спреми документацију за некакве будуће преговоре…”
Али, не треба на крају заборавити можда и највећег „немачког Србина” који се тих ратних година појављивао у Музеју, а који није носио униформу. Био је то Алојз Шмаус, дугогодишњи лектор немачког језика на Филозофском факултету у Београду, ожењен Српкињом, који је уочи рата постављен за директора тек основаног Немачког научног института у Београду, а на тој дужности је остао и за време окупације. Био је тих година са неподељеним симпатијама прихваћен у професорским круговима Београда, а припадао је сталном професорском друштву које се окупљало у кафани “Москва” око Павла Поповића, Станоја Станојевића и Владимира Ћоровића.
Када се први пута појавио у Музеју рекао је да је дошао као пријатељ и да му је бескрајно жао због свега што се догодило. Једном другом приликом је дошао да особљу музеја саопшти да је успео да из руку Гестапоа ишчупа чувену библиотеку Владимира Ћоровића, коју су ови запленили и као ратни трофеј поклонили Берлинском универзитету. Када је то чуо, он је све учинио да ову вредну библиотеку задржи у Београду и да је из Берлина добије на трајну позајмицу за свој Институт, где је управо каталогизују. Саопштио им је такођер да покушава све што је у његовој моћи да из логора на Бањици, где чаме као таоци, извуче професоре београдског универзитета, нарочито Александра Белића и Виктора Новака.
Када се последњи пута појавио поручио им је: „Волим Србе и никада нећу заборавити оне дивне часове које сам провео у малом, а тако драгом Београду. Ех, какве су то биле седељке у Скадарлији додавао би сада већ сасвим разнежено.”
Савезници долазе
И тако, након што прође још неколико тешких година окупације, освануо је Ускрс 1944. Сећа се Дејан Медаковић да је тог јутра ишао да свом школском другу Михизу, који се након дугог боравка у Банату управо вратио у Београд, честита велики празник, унапред се радујући не само Ускрсу него и сусрету са великим пријатељем, чије су промишљене анализе политичких збивања, те духовите и мудре прогнозе сутрашњице већ тада свима онима који су га познавали недостајале. Тек што су се пријатељи нашли и наставили прекинуто дружење зачуле су се сирене што је значило да се Београду приближавају савезнички авиони. На њихове летове из Плоештија Београђани су већ били навикли тако да би на звуке сирена излазили на балконе својих станова да уживају у победоносним летовима савезника. То су учинили и Дејан и Михиз изашавши на балкон да поздраве пријатеље.
Међутим, након што је ескадрила направила почасни круг над Београдом и када се свима учинило да је то био поздрав, а уједно и ускршња честитка пријатељском српском народу одједном су из авионских складишта на град почеле да падају бомбе. Сви су били скамењени од ужаса. Није то био напад на немачке војне циљеве, као што се у првом тренутку могло учинити, јер су теписи бомби наредних сати наставили да падају на све градске четврти, а нарочито на Француску улицу и Бајлонијеву пијацу, како се Дејану и Михизу чинило. То ускршње бомбардовање, како ће се касније испоставити, је било тек почетак јер ће се систематско разарање из ваздуха не само Београда, него и осталих већих градова у Србији наставити наредних месеци, све до септембра те 1944.
Чини се да су Дејан Медаковић и Михиз посматрајући тог ускршњег јутра бомбардовање Београда присуствовали симболичком крају оног филантропског савезништва те почетку перверзног садо-мазохистичког у којем ће савезници почети да се садистички иживљавају над својим штићеником који ће им узвраћати мазохистичким уживањем у сопственом понижењу и болу, с тим да ће понижење и бол понекад осећати одмах, а понекад са задршком од неколико деценија.
Немци одлазе
Савезничка бомбардовања, која су постајала све редовнија а временом и учесталија, изазивала су не само велика разарања и људске жртве, него и уносила страх, немир и неизвесност. Иза те неизвесности помаљала се слутња да се полако приближава крај окупације која ће се многима нешто касније учинити идиличном у односу на оно што ће донети слобода. Свакако да ће за том идилом највише зажалити особље музеја које се под његовим кровом у друштву експоната и књига осећало потпуно заштићеним од неизбежних суровости ратног окружења.
А да је идили заиста дошао крај постаће јасно једног дана када се у Музеју појавио барон Рајсвиц и кратко саопштио своју одлуку, коју је сматрао и наређењем, да се од сутра хитно почне са паковањем свих музејских експоната, укључујући и библиотеку, и преношење у подрум. Када све буде смештено у подрум потребно је зазидати сва врата како би се спречила пљачка. Јер, како је рекао, наилазе веома озбиљна времена. Изговоривши све то у једном даху лупнуо је чизмама као на рапорту, подигао руку на хитлеровски поздрав и узвикнуо: “Хеил Хитлер, моја господо”, после чега је шеретски намигнуо, као што је чинио читаво време рата.
А када су се она озбиљна времена сасвим приближила, и када се немачка војска увелико почела припремати за уличне борбе, подижући на београдским улицама бункере и барикаде, једног дана појавио се у скоро празном музеју барон Рајсвиц како би се са свима понаособ опростио. Тај дан су сви са зебњом очекивали јер су осећали да са бароновим одласком губе јединог правог пријатеља и заштитника. А он је тријумфално обишао већ пусти музеј, да би се пред великим Мештровићевим скулптурама: “Великом удовицом”, двема “удовицама” и “Сећањем”, које због тежине нису могле бити пренете у подрум, шеретски поклонио и рекао: „Извините, моје даме, што вас морам препустити вашој судбини. Али ја се надам да вам се неће ништа рђаво десити.”
Епилог
Прошло је од те немачке окупације Београда много деценија, укључујући и оних скоро пола века комунистичке слободе, која ће се савременицима њеног краја учинити ништа бољом од окупације, те ће једва дочекати прву прилику да је се реше, то јест да се ослободе. Али, то је био почетак оних смутних времена када се након рушења неког више фиктивног него стварног зида многима учинило да је коначно дошло време оне дуго најављиване и жељно очекиване слободе без граница. Међутим, како ће се ускоро показати, фиктивнима ће се почети чинити не само зидови, него и границе између слободе и окупације. Тако да грађани не само оних малих, него и много већих држава, заглушени халабуком прокламованих и загарантованих слобода неће ни примећивати да су окупирани.
Дејан Медаковић ће, након што је својски и поштено обавио своју националну и општечовечанску мисију отићи из ове све теже схватљиве, али и подношљиве димензије таман на време да не буде приморан да присуствује финалним чиновима представе претварања стварности у потпуну илузију у којој се више неће моћи примећивати не само границе између слободе и окупације, него и између непријатеља и савезника. Он је, као што је речено, имао прилику да на ускрс 1944. буде сведоком почетка рушења тог савезничког мита, да би тачно 55 година касније доживео поновљена бомбардовања Београда од стране тих истих савезника. Касније ће се ти ратоборни савезници претворити у окупатора и временом потпуно окупирати Србију. На срећу он то није доживео јер је умро 2008.
Током те окупације савезници неће више имати потребе да бомбардују Београд и Србију јер ће оно што је остало од њене индустрије и привреде уништити користећи далеко ефикасније ненасилне начине. Али ће савезнички авиони и даље наставити да слободно лете изнад Србије запрашујући је неким супстанцама које остављају чудне трагове на небу и чија права природа тек треба да буде откривена. А што се талаца тиче и ту ће се савезнички окупатори показати далеко ефикаснијим од оних немачких из четрдесетих прошлог века. Уместо логора у којима ће држати таоце под претњом стрељања они ће целу Србију претворити у један велики логор, а њене грађане у таоце које ће на елегантан начин уз помоћ поменутог запрашивања, затим вируса, вакцинација, зрачења и ко зна каквих још пратећих тешко приметних метода постепено ликвидирати, а да они сами неће знати ни да су били таоци, ни да су ликвидирани (стрељани).
А што се оне пруске аристократије из четрдесетих тиче, она је одавно изумрла, тако да са те стране окупирана Србија нема више од кога да очекује помоћ. Додуше, последњих неколико деценија тог савезничког страдања Србија је из редова европске интелектуалне елите ипак имала једног заштитника, и то наравно, кога би другог него Немца, али који, како се чини, не поседује нити манире, нити онај истанчани осећај за нијансе и иронију који су красили пруске бароне. Тако је недавно из руку окупаторског намесника или гаулајтера, како се тај положај називао за време немачке окупације, примио орден Карађорђеве звезде, што би се могло сматрати приличном иронијом, јер се тај намесник последњу деценију својски трудио да спроведе у дело све замисли окупатора, да уништи традиционалне вредности, породицу, образовни систем, а од недавно и језик, у шта се, руку на срце, они некадашњи окупатори нису мешали. А да иронија буде још већа он се као књижевник и нобеловац, попут Гетеа и осталих великих Немаца из ере просветитељства, српском језику тако дивио.
Барон Јохан Алберт фон Рајсвиц, колико је познато, није одликован од стране тадашњег гаулајтера Србије генерала Милана Недића, али се може наћи податак да га је Краљевина Југославија још 1934. одликовала орденом Светог Саве, што се може сматрати много већом чашћу од оне којом је почаствован нобеловац, јер се Краљевина Југославија није ни у ком случају могла сматрати ничијом окупационом зоном. Чак шта више, она је представљала можда последњу државу у којиј су Срби живели слободно, без окупаторског надзора.
На крају, када душа Дејана Медаковића буде тражила ново тело за реинкарнацију може се на основу изложеног наслутити да ће бежати од Србије што је могуће даље, јер јој је сигурно доста окупација и савезника. Потражиће неко прикладније место где ће све оно позитивно што се у току претходног живота акумулирало у њеној карми моћи да буде много боље искориштено.
