Бранислав Нушић је због песме „Погреб два раба“, објављене у „Новом београдском дневнику“, давне 1887. године „награђен“ двогодишњом робијом јер се увређен у његовим стиховима пронашао краљ Милан Обреновић.
Инспирацију за ову песму Нушић је пронашао у две сахране о којима је говорио цео Беград. На првој, сахрани мајке пуковника Драгутина Франасовића, присуствовао је цео државни врх на челу са краљем Миланом, док записи тог времена иронично кажу да је на другој сахрани, мајора Михаила Катанића, присутан био читав Београд, али без краља и владе.
Ово неприсуствовање сахрани и исказано непоштовање човеку којег је чаршија ценила као ратног хероја било је тихо коментарисано по градским улицама, али је само Нушић пронашао начин да јавно искаже незадовољство подругљиво се обративши својим суграђанима, на свој познати сатирични начин.
Тридесет година након што су Бодлер и Флобер осуђени због своје ангажованог књижевног доприноса, слична судбина намењена је и Браниславу Нушићу који је пребачен у Пожаревац на издржавање затворске казне.
Управник установе био је озоглашени Илија Влах, који је прочитавши због чега је Нушић осуђен одлучио да бунтовника и шаљивџију доведе у ред. Забранио му је да пише, али му је дозволио да чита књиге и новине док је у самици морао да ложи пећ за огрев.
Одлучио је Нушић да од управника потражи нешто боље услове у којима би подношљивије издржавао затворску казну. На његову молбу, да му се дозволи да повремено пише, Влах је имао занимљив одговор у виду савета који је остао записан у историји.
“Боље је за тебе, младићу, да не пишеш. Писање те је и довело у апсу. Да си био неписмен ти би данас био ваљан човек и угледан грађанин. А овако се као коцкар вучеш по апсанама”, казао му је Илија Влах.
Како није био задовољан исходом његове молбе, нити суштином оваквог савета управника, досетио се да је његова бивша ујна Марина у браку са министром правде Гигом Гершићем. Знајући да управник чита пошту, Нушић је одлучио да насамари Влаха написавши писмо министру Гершићу као да му је прави ујак.
“Драги ујаче, имали сте право да се љутите на мене што вам се нисам јавио до сада, али вас нисам хтео узнемиравати. Знам да вас интересује како се осећам овде. Не могу рећи да ми је угодно као код моје куће. Али не могу да се пожалим. Једино ме убија досада од дугог времена. Када би ми дозволили да пишем, верујте да бих стрпљиво сачекао да прођу две године робије. Ја мислим да ми се то може учинити, јер, верујте, не бих писао никакве политичке ствари. Молим вас када дође моја мајка код вас, поздравите је и реците јој да не брине. Поздравите много и ујна Марину. Ваш сестрић”, стајало је у писму министру.
Наводно је већ следећег јутра управник дошао у Нушићеву ћелију са помирљивим тоном.
“Кажу Нушић кува добру кафу. Је л’ умеш да скуваш? Човек треба све да научи, злу не требало. Ето, да ти није апсе ти никада не би научио да скуваш кафу”, казао му је Влах.
Писмо је дошло до министра, па и лично до краља Милана, а онда је Нушић убрзо, наравно, добио боље затворске услове. Издржавање казне схватио је као авантуру и непроцењиво животно искуство, а захваљујући његовом бескрајном таленту, снажном карактеру и инспиративним ликовима са којима је делио дане и месеце, настало је и чувено дело “Протекција”.
