Из књиге: ГОДИНА БУНТА, ЂОРЂА Д.СИБИНОВИЋА
Господари су посезали за решењима која су одговарала очувању слепе моћи а не опстанку људи у слободном животу.
“Ја сам твој Бог и немој имати других Богова осим мене” или једна норма је довољна да својим правилом о обавезном понашању опише неограничен број животних ситуација које предпостављено личе једна на другу.
Пагански свет многобожачког усредоточења у правило које поставља појединачни гест заснивајући лозинку општег разумевања у времену и простору, отварало је модус бујности ничим неометеног живота који се саморегулише у границама природног стања које га гарантује и чини могућим. Није било предоминанатног критеријума заснивања важнијег или старијег правила нити према месту које је заузимао онај који би га прописивао, нити према разлозима и вредностима које је желео да наметне или одржи у односу на слободу избора садржаја живота као оквира постојања. Живот је био могућ у таквом амбијенту иако то данас делује бајковито и нереално. Временски посматрано, вероватно много дуже од оног историјског времена у којем влада “један бог” и “једно правило”.
Језиком античке филозофије речено, живот је својом непоновљивошћу и свежином, само у застојима који су угрожавали ритам трајања “индуковао”начине њиховог разрешења. Нико се није бавио предвиђањем тих застоја; време је улагано у подржавање виталне енергије развијања животних облика уместо трасирања обавезих форми у којима би његова предвидљивост отварала поља ефикасније контроле. Пагански Рим није познавао законе по којима је живот бивао сугерисан, признавао је право на тужбу у случајевима када га је неспоразум заустављао и превазилазио могућности учесника да га својим способностима изузму из прегледа колектива. Сви Богови подржавали су такав поредак: ако нема проблема, нема ни закона, кад буде проблема, биће и решења. Из такве рутине понављања која се угледа на примере решених случајева израстао је поредак који је неодољиво личио на његове учеснике, на оне који су већ решили сличне застоје, на како се то каже “прецеденте” а право и правило настајали су из комшилука, долазили су из рада на познатим случајевима. Решења су личила на људе.
Један Бог тражи једно правило. Дедукција подржава само онај живот који се мора извести из врховног правила и не признаје егзибиције које рачунају на непоновљиву игру виталности. Све ће бити исто и сви ће бити исти. Правило ће се примењивати на неограничени број случајева чије ћемо застоје сматрати за исте и јединствено решиве на основу правила, без угледања на претходна решења. Даћемо правило а не право на тужбу, засноваћемо систем “једног бога” и његове апсолутне суверености, нећемо се угледати на случајеве, решаваћемо и контролисати по унапред одређеним правилима, решења неће личити на људе. Решења ће личити на једног Бога.
Рим је одбацио Богове и примио једног Бога. Правила нису сасвим потиснула преценденте али су загосподарила њиховим ресурсима. Господари су посезали за решењима која су одговарала очувању слепе моћи а не опстанку људи у слободном животу. Поредак су “индуковали и дедуковали” по сваку цену да никада не заличи на комшилук а да увек остварује принос безличном и од живота отуђеном облику постојања. Више не знају одакле су пошли а где су дошли.
А дугог Бога нема, да питају њега.
Срећна Нова, избегличка година, господо!
[product id=”13768″]