Ауторка: Милица Јанковић,Фото: Пинтерест
С времена на време И врло мало пратим ову хајку на мигранте.
Трудим се да не радим то редовно, јер ме нервира ниво примитивизма који назирем испод целе те приче.
Такође, трудим се да се не мешам у расправе тог типа, јер стварно не знам шта да кажем људима који не капирају да би и они сами смрдели к’о контејнери да немају где да се окупају.
Факат је срамота што у главном граду нигде не постоји јавни туш који може користити свако без обзира на то да ли има документа или не, али о томе нешто више можете чути уколико потражите на Yоутубе-у емисију „ Живот прича“, прилог о бескућнику Далибору.
Ја бих, ипак, да се вратим на мигранте.
Први пут сам се срела са мигрантима у Пицином парку.
Пролазила сам туда и ноћу, и дању бар једном недељно, и ништа ми се лоше није десило.
Једне ноћи сам се враћала са пића.
Тад је другарица дошла из иностранства после дужег времена, па смо ишле на неко вино.
Тако сва срећна и мало заљуљана сам се оклизнула у неком блату и пала на дупе у сред Пициног парка пуног миграната.
После ме је друг зезао: „Јеси се надала да ће да те силују“? Али да се вратим на то вече…
Дакле, пала сам и почела да псујем онако све по списку и кишу, и вино, и блато, и све живо.
Пришао је човек и помогао ми да устанем.
Скупио је моје ствари и дао ми их, па смо некако на енглеском успели да се испоздрављамо и ја да му се захвалим.
Те исте године, али пар месеци касније ушла сам у пројекат где смо радили представу о интеграцији избеглица у српски образовни систем.
Много тога сам научила и упознала једног нормалног,, лепог, паметног, (не)смрдљивог, духовитог дечка, али мигранта.
И то је, изгледа, могуће…
Време је даље текло и имали смо пробе, па играња.
Ја сам се још увек на станицу враћала кроз Пицин парк и још нисам била опљачкана, нити силована.
Пре неких месец дана сам ушла у 12-ицу желећи да одем до дома „Карабурма“, али су променили путању због радова и још већих призора апокалипсе на Савском Тргу, па смо кренули у тотално погрешном смеру, ка Ади.
Чим је „мајстор“ отворио врата изашла сам и кренула назад, јер ми тај правац никако није одговарао.
Падала је нека киша и дувао је ветар, па сам се изнервирала покушавајући да се сетим како да стигнем тамо где сам пошла и како, који ђаво, да се вратим сад до станице на којој сам ушла?
Корачала сам неким јако уским тротоаром, па се у једном моменту, изгледа, мало више замислила и скршила.
Пала сам у неку бару и изврнула ногу.
Била сам пола на тротоару, а пола на улици.
Опет сам почела да псујем док сам се скупљала и окретала ка тротоару, па пипала ногу која је паклено болела.
Нисам хтела да устанем док не проверим да л могу да је померам да не бих направила још већи проблем, ако је сломљена.
Међутим, било ми је потребно мало времена да скупим храбрости.
Прво сам пробала да померим стопало без помоћи руке, али то баш и није ишло.
Деловало ми је к’о да кидам себи тетиве, па сам полако мало успела да померим ногу руком.
„ Ок, мислим да ћу можда успети да устанем, али морам да се одвучем до друге стране тротоара, па да се ухватим за нешто и подигнем, а после ћу да запалим цигару и да полако размрдавам проклету ногу.
Кад то будем завршила нећу моћи ни да одем негде, ни да се обесим јер тренутно немам ни свој штап, ни конопац, ни дрво…“ – Говорила сам самој себи покушавајући да се ослоним на дланове и колена.
„ Знам како сам пала. Значи, штап је овде негде напред одлетео. Мислим, да га је неко прегазио до сад крцнуло би и тај неко би ваљда стао макар се уплашио за своју гуму, а не за мене. Је л да“?
Самој себи сам утешно одговорила: „Па да“, и наставила да се мигољим на ‘ладном бетону.
Пришао ми је неки дечко мумљајући нешто што не капирам.
Разумела сам само: „Но проблем“, и мислила: „ Можда теби нема проблема, ал ја сам, вала, мотку усрала“
Помогао ми је да устанем.
Питала сам га да ли зна српски или енглески, па је рекао: „ Но, Авганистан“
„Е, јеби га“- одговорила сам немајући појма шта друго да кажем, а ни шта даље да радим.
Покушала сам да станем на болну ногу, па сам јаукнула.
Пребацио је моју руку преко свог рамена, па полако кренуо напред.
Слободном руком сам махнула ка тлу покушавајући да га питам: „ Где је штап“?
Опет је рекао: „Но проблем“, по стоти пут и мало већ почео да ми иде на живце.
Наставила сам да млатим руком, а он је успео некако да нас одвуче пар корака даље и да ме наслони на зграду.
Помислих: „Е, ако ме сад буде силов’о одма’ зовем Николу да му се похвалим да сам, напокон, то дочекала“, али се заиста нисам плашила.
Дечко је деловао забринуто.
Тако једноставно, просто и интуитивно, уопште се нисам плашила, па макар због тога била луђа но што сам мислила.
Он је још увек парлао онај: „ Но проблем“
Таман сам у себи говорила: „Ма, јеб’о те но проблем“ кад се вратио.
Клик, па пребацује моју руку преко свог рамена.
Још један клик и абракадабрааааа, ето мог штапа у мојој другој руци!
Рекла сам му: „Хвала, брате, који си ти цар“, а он је полако кренуо у смеру ка којем сам пала и наставио да „ Нопроблемише“.
Сконтала сам да би требало још нешто да кажем, па сам рекла: „Бус, бус, брм, брм, бус, бус, брм, брм“, као будала.
Опет је рекао: „Но проблем“, али овог пута сам била срећна што чујем ту дивну реченицу.
Полако смо клизили добрих петнаест, ако не и двадесет минута и на крају завршили на главној аутобуској станици.
Нога ме је још болела, али бар сам била близу буса којим могу отићи кући.
„Но проблем. Бус“, рекао је.
„Ко нас двоје споји кад не знамо ни реченицу да наклопимо“- Рекох ја, па климнух главом потврдно.
Одвео ме је до места за продају карата, па сам жени која ту ради објаснила да сам се скршила и да ми је човек помогао да дођем до станице, јер ме боли нога.
Рекла сам јој и на који перон идем, па је рекла да ће позвати некога од радника на перонима да ме одведе до аутобуса.
„Океј, океј“, рекла сам свом „ Но проблему“, и почео је да нас води даље од шалтера, да не заузимамо место ту.
Посадио ме је опет на зид.
Климала сам главом потврдно и захваљивала се на енглеском.
„Стварно, брате, велико ти хвала и свака част. Знам колико си морао да згазиш све што си учио, да подредиш ситуацији своје васпитање и начин на који си функционисао да би пребацио моју руку преко свог рамена и помогао ми да стигнем тамо где сам пошла“- Говорила сам у себи, јер њему нисам умела да кажем.
Док сам размишљала како да му се захвалим потпуно нестао је.
Просто је одшетао док сам ја све сабирала у глави.
Требало ми је мало времена да то схватим и било ми је јако жао што нисам успела ништа да му кажем, никако да му, ако ништа друго, макар пружим разумевање…
Пре пар дана ми је у центру Младеновца, овде где нема тих „ фуј“ миграната испао кључ на сред тротоара.
Овај тротоар није био узак, већ широк, са коцкастим плочама.
Била сам на све четири најмање пет минута знајући да без тог кључа у своју кућу ући нећу.
Нашла сам га.
Суграђани су ишли својим путем.
Мало су звирнули, па побегли, али нико по том сунчаном дану није хтео да чучне и дода ми тај проклети кључ.
Људи се, изгледа, не деле на боју коже, језик и културу, већ на то да л су спремни да се зауставе и помогну некоме или не.
Мислите о томе…
Мислим и ја баш сад, овога тренутка док пишем ово и данас кад сам читала да нападају мигранте, и Инфо Парк.
У свакој већој групи људи ће се наћи они „добри“ и они „лоши“
Свако друштво има своје „Анђеле“ и „демоне“, како ми – тако и они.
Надам се да ће код нас временом бити више ових добрих.
„ Лоших“ има свуда, али ако је нешто циљ живота и циљ модерног друштва онда би то требало да буде да добри лоше надгласају, и подстакну да буду бољи према себи и другима.
