Ауторка: Снежана Марко-Мусинов
Хтели то да признамо или не, били јавне или оне друге, личности из(а) сенке, мање важне и истурене, новинарска професија нас кад-тад окрзне, било путем оних који редовно професионално пишу, и у нашем окружењу дишу, или личним доприносом у неком периоду живота, те није чудо да памтимо имена у тој бранши, нека одлично, нека тек при асоцијацији на неки догађај или објављени чланак који је привукао пажњу. Наравно, није сваки потписник текста за складиштење у подруме можданих вијуга, али нека имена се памте и присутна су у по’ дана и по’ ноћи. Таквима је језик разумљив, мисао чиста, незакукуљена и незамумуљена непотребним додацима и умрљана непримереним дневно-политичким примесама које већ сутра неће новим генерацијама ништа значити, кад тренутак прође. Нити ће их разумети, нити ће им се враћати.
У данашњој острашћености по различитим основама, у атмосфери поларизација, лични афинитети се апострофирају још јаче. Свако стаје, немислећем исто, на жуљ и на њему се врпољи не би ли болело што више. Не стајући на страну „чопораˮ априори, издвајам ситуације, књиге, људе, време… по сопственом нахођењу, онако како с моје тачке гледишта заслужују својим радом. Да ли су они аполитични, верски опредељени овако или онако, у брачној вези, суграђани… не узимам у обзир када је у фокусу реч, чињеница, правовремена вест, откриће, закључак с педигреом…
Довести правду на пиједестал главна је полазишна ставка новинарског слова. Колико је ко вешт притом да то објави концизно, а веродојстоно и пријемчиво за уши, ушини да су неки више, неки мање цењени у бранши. Стати на страну правде, где год она била, и какви год дували ветрови, не сме бити опасна ствар. Напротив, мора се поштовати. А свако бира своје фаворите, као што по укусу бира одећу, обућу, пријатеља, лекара, љубимца. Нема егзактних показатеља на које се можете стопроцентно ослонити, чак и расположење може да утиче на тренутни одабир, или недавно прочитано добро написано штиво, које се више од других дојмило.
А препорука? Но, оно што остаје као трајна вредност у нечијем сећању и памћењу су они за које нису потребне поштапалице да их призовемо у мисли. Били они врх, или ни близу њега, у свом послу, вама остају драги и кад нестану са видног поља. Не треба вам историјска дистанца као потврда, нити количина признања, прихватили сте их, и поштујете их. Други гледају својим очима; нећете се сложити. Нека. Ваши фаворити остају ваши звог тога што им не могу оспорити знање, било то документованим образовањем поткрепљено или не, свеједно је. Колико ко може да изговори из главе, а да гађа у мету, колико има шарма да се допуњава, свет сазнања осваја, поштовање према саговорнику исказује, разликује га од других, сличних, или мање сличних њему.
Драган Бабић, Ото Филип, Петар Лазовић, Горан Милић… громаде којима се одмереним приступом мојим фаворитима приближавају Бранко Сранковић и Оливер Јакшић. Бирање сијасета тема разговора њихова је предност над другима. Душка Јованић је била и остала своја. Алал вера. Драгана Сотировски има петљу да се појави у свакој ситуацији. Лепо их је обе и видети, и слушати/читати.
Они који баштине писменост, и вештину у комуникацији треба да је исказују на сваком кораку и треба им, као таквима, дужно скидати капу јер њихова моћ није свима својствена што због мањка самопоуздања, кадгод кућног васпитања, што због успоренијих мисли и не тако брзог доношења закључака. Морамо имати алтернативу, гледати и лево и десно, имати увид у оно што ради позиција, и оно што ради опозиција… Погледи са више страна доприносе да је незнања кора тања. Дистрибуција информација мора имати стални проток.
Медијски аналитичари морају бити свестрани јер откривање истине и њено преношење у етар не бива увек лако. Препреке су бројне. Ко не посустане, а да морално не поклекне, има поштовање. Није довољно заинтересовати се за материју, мора се ићи и у ширину, и у дубину, у примењивост, при том имати брзину. Испољавање суровости и злости не пије воду код популације која жели мир да одашиље у свемир. Почетничке грешке се исправљају у ходу, није само лоша вест оно што већински пролази. Садржај захтева квалитет. Креативан, квалитетан стручњак себе ставља у други план у односу на радни задатак, био он дуг или кратак. Манипулисање простором слободе у мрачне стране новинарства одводе. Ко изађе из журналистичке клупе, или је потомак вичног новинског мага, не мора сам да буде успешан у том обиму. Понавља се то као у свим сферама живота. Син најбољег лекара није нужно толико добар, режисерова ћерка не досеже очеве висине, врхунски фризер на своје потомке не успева да пренесе умеће…
Расклимати културу доживљавам као добре пацке по туру. Слободан приступ критичком извештавању је седање на пожељну грану. Ако сви будемо корење заливали, гране ће постати дебље, самим тим чвршће. Пред очи јавности предочити већи број могућности, добронамерно је. Закључни коментар садржи срж става од кога може, а не мора да заболи праведничка глава. Објективност је окидач, а и стил изнесеног. Стручност и одговорност уједињени бивају с мером похваљени. Витлање осмесима и тапшањима кад им време није, недопустиво је.
Односи ја теби – ти мени са попуњавањем новинарских рубрика пожељно није. Свако звоно које звони, другачије свако чује. И мирис покошене траве неком пријатан, неком непријатан је, продоран је. Познавање електронских техника, не само препоручљиво, већ и неопходно је. Живот брзацима тече: сад је било јутро, већ вече протиче, у нови дан одмиче. Ко има жице, схватиће. Редакција или слободно стрељаштво, питање је? Поборници знања, домет не омеђавају. Универзална школа за успех не постоји, свако своје фаворите гаји. Језичак на ваги кадгод ослаби, храброст у процени – подбаци. Особе које држе до свог интегритета не мењају се по потреби.
Новинарски приручници ту не помажу. Стубове личности усаде мама и тата, ником није до тога да на њима види залепљеног блата. Суво набрајање података нема добру цену. Са многих сувопарних збрајања нису скидали копрену. Интелигенција и мера у новинарству је битна сфера. Објективност и поштење отварају широм врата домета. Нема те вечерње школе која оном ко добре особине не поседује, може да их удене. Новинарски лов је континуирани изазов. Реаговање путем писања и говора зна да постане и ноћна мора, али без покушаја, нема трајања, нема одабира, ни подвучене црте у коју су очи јавности, која не признаје цензуру, упрте. Плодним новинарима упућена је чаша вина да берићетна буде списалачка година, да пракса таласа. За огољену истину, живели! Како поштујете кућни ред, поштујте и слободарски дух новинарства. Стрес није нужни окидач за бес. Свако поље интересовања заступљено је.
Они који су својим усавршавањем и несебичним радом прокрчили пут другима да ведре и облаче не заслужују заборав. За управљање емоцијама свако свестан је задужен сам. За хармонију са собом и другима напор је неопходан. Осим физичких, и тренинзи мозга потребни су. Острашћеност није позитивна, не свирамо сви у исте дипле, тамбуру, тикве, чешаљ… а у решавању горућих питања налазимо уточиште. Има увек оних којима приватна неозбиљна форма надвлада дубоко промишљајућу професионалну и општем добром утиску о њима науди. Навођење имена није неопходно. У шуми информација свако нађе свој миришљави цвет да га омирише или коприву која ће га опрљити, у доба, и у недоба.
