. U Apatinu održana promocija „Monografije sela Jošana“.
. Dane Radaković je napisao knjigu da nas osvesti i ukaže nam ne samo na genocidne zločine ustaške ideologije i njegove posledice, nego i nastavak tog zločina kao polsedicu zaborava.
Promocije knjige obično je prilika da se upute pohvale iskaže, zahvalnost autoru i izdavačau za trud i kreativnost na objavljenom delu. Govori se o, uglavnom poznatim stvarima vezanim za rad autora i o onome šta knjiga poručuje,otkriva,dokazuje.
Jedan lepa i uspešna ,ali po povodu i sećanjima bolna ,promocija knjige održana je pre neki dan u velikoj sali Skupštine opštine Apatin,a ponovljena 3.juna u Opštini Novi Beograd, ostaće upamćena, pre svega, po posećenosti ali i rečima koje smo čuli od knjizi. Reč je o promociji knjige “Monografija sela Jošana”, autora Daneta Radakovića koja obuhvata kompletnu istoriju sela, od doseljavanja Srba na te prostore zbog odbrane Austrougarske od Turaka, do poslednjeg egzodusa 1995. godine. Centralni događaj opisan u knjizi je ustaški pokolj Srba na Krstovdan, 27. septembra 1942. godine. Pored autora, o monografiji su govorili recenzent Radoslav Vukas i novinar Nevenka Stojčević, a delove iz knjige je čitala Đurđa Marinković. U muzičkom delu promocije nastupila je grupa „Krajišnici“, a domaćin večeri je bio je sekretar SO Apatin, Marko Đumić koji vodi poreklo iz Jošana.
Autor je je izneo pojedine podatke koji su objavljeni u knjizi.
-Na taj krvavi Krstovdan u Jošanu je zapaljena škola i ubijeno 123 deteta. U Drugom svetskom ratu ubijena su 1.502 civila iz kotara Korenica, Udbina i Podlapača, od kojih su 1.492 Srbi. Jošan je 1712. godine imao 586 stanovnika, a najbrojnije je bilo domaćinstvo Ignjatija Radakovića, koje je imalo 36 članova. Po podacima Srpske pravoslavne crkve, 1871. godine bilo je 1.832 stanovnika. Jošan je tada imao 160 kuća. Već 1905. godine Jošan je bilo najbrojnije u odnosu na druga sela oko Udbine, sa ukupno 2.658 stanovnika. Imalo je 271 domaćinstvo i 365 školske dece. Godine 1931. stanovnika je bilo 1.347, a 1939. godine oko 1.800. Jedan od najpoznatijih Jošanaca bio je Vlado Uzelac, prvak države u rvanju. Preživeo je logor, za razliku od sina i supruge koji su mu ubijeni, što je on saznao po završetku rata, izneo je autor Radaković.
Prisutnima se obatila i novinar Nevenka Stojčević,rečima:
Draga braćo i sestre, dame i gospodo, pomaže Bog
Imam potrebu da vam se, pored toga što sam danas ovde u ulozi moderatora, i sama obratim jednim novinarskim pogledom na zanačaj knjige Dane Radakovića, ali i kao neko ko je, takođe, ne samo potomak stradalnika iz Drugog svetskog rata nego i žrtva ustaške genocidne ideologije koja, kao što vidite i osećate traje u kontinuitetu i do danas nije prestala.
Ja, dakle, Srpkinja iz istočne Slavonije, iz Osijeka, još nisam zacelila rane za najbližim precima poklanim u Jasenovcu (deda po majci i dva ujaka) i dedi po ocu ubijenom od komšije na „kućnom pragu“, a u petoj deceniji od završetka Drugog svetskog rata doživela sam da sam, kao i većina vas i vaših rođaka, pred pretnjama od ponovnog zločina nad Srbima u Hrvatskoj, morala da napustim zemlju u kojoj sam rođena, školovala se, radila u njoj, i krenem putem bez povratka. Sve što je usledilo na ovom stradalničkom putu poznato vam je….
I pored svih spoticanja i prepreka, hvala majci Srbiji što nas je primila pod svoje okrilje. I hvala Gospodu što sam svojim radom i znanjem svog posla mogla da preživim do ovoga časa i s vama podelim ovo gorko iskustvo.
Da, naše iskustvo je više nego gorko, jer ni danas, 30 godina od oružanog početka poslednjeg rata, nemamo odgovor na pitanje – kako je moguće da neko toliko zakrvi narode koji su u relativnom miru živeli jedni pored drugih i neretko jedni sa drugima, i istovremeno nas sve dovede do ponora i kreize pred kojima se upravo nalazimo.
I stalno se pitam kako je moguće da narod to ne razume, da ne shvata da to nije naš interes, nego interes nekoliko desetina najbogatijih porodica koje u rukama drže ceo svetski kapital a nas drže robovima koje žele totalno da pokore. U ime globalizma koji nije ništa drugo nego preimenovani komunizam, i koji nam svima preti biološkim opstankom mnogo ozbiljnije nego ikada pre u istoriji civilizacije. Mislim da to osećate i sami, jer mi hrišćani, posebno pravoslavni, još smo ugroženiji od drugih, i neretko se u razgovorima o situaciji koja nas je zatekla čuje „dolaze zadnja vremena“.
Mi smo, dakle, svedoci vremena koje zovu „velikim resetom“, gledamo u oči mogućem novom ratu koji bi označio kraj civilizacije, a protiv čega se u Ukrajini, između rođene braće, vodi konačni obračun dobra protiv zla. I dok Vatikan i Zapad, kao dokazano leglo zla i sejači mržnje naoružavaju ukrofašiste, mi se prisećamo scenarija već primenjenog na prostoru bivše Jugoslavije i pitamo se ko još, i kako, može da veruje onima koji u svim zemljama sveta imaju svoje interese i brane ih agresijom, a posle se bez ikakve odgovornosti, jer ko još sme da proziva moćnike, brinu za naše zdravlje više nego mi sami što se brinemo i, naravno, ne plaćaju nam za počinjenu ratnu štetu.
Neću dalje o ovim sasvim očiglednim istinama. Hoću da kažem o značaju knjige koja je danas pred vama, a koju je Dane Radaković napisao da nas osvesti i ukaže nam ne samo na genocidne zločine ustaške ideologije i njegove posledice, nego i nastavak tog zločina kao polsedicu zaborava. Revizija istorije koja je uveliko na delu upravo je na tragu brisanja zločina iz našeg sećanja i pretvaranja krvnika u žrtvu, ali Dane Radaković ovom knjigom pruža otpor takvim pokušajima i uz pomoć brojnih dokumenata i svedočenja svojih sunarodnika otima od zaborava strašni zločin u selu Jošan počinjen od ustaša na veliki pravoslavni praznik Krstovdan, 27. septembra 1942. godine. Moram da priznam da o ovoj tragediji nisam znala ništa dok nisam pročitala knjigu. A kada sam je pročitala, pitala sam se – Bože, ima li kraja više kraja ovim, najširoj javnosti dosad još nepoznatim zločinima i mestima njihovog nastanka.
Svi znamo da je zaborav stradanja novo ubistvo žrtava, i Dane zato ne dozvoljava da se pokolj u njegovom Jošanu zaboravi. I sad kad je knjiga pred vama, znajte da ona ima istinski istorijski značaj, jer su imena stradalnika zauvek u njoj zapisana. I niko ne može da ih porekne, jer o njihovom životu u Jošanu postoje brojna dokumenta predočena u monografiji, i fotografije koje nepobitno svedoče o njihovom trajanju na ovim prostorima od vremena naseljavanja Srba u Vojnu krajinu kada su došli da brane austrougarsku imperiju od Turaka, do poslednjeg progona 90-ih godina sada već prošlog veka.
Ne mogu a da se ne zapitam koja je to sila koja, inače, Srbe tera na zaborav. Ova knjiga mi je potvrdila davnu pretpostavku da smo to – mi sami. Da, u ovoj knjizi, ako je pročitate, videćete koliko je Srba, komunista obučenih u partizanske uniforme, iz Jošana i Like, bilo u službi zla zvanog komunizam, a protiv svoga roda.
Ali, tako je bivalo u svim srbskim zemljama, pa i u samoj Srbiji. Zato do danas Beograd nema spomen obeležje na najveće srpsko stratište – Jasenovac. Zato do danas svet ne zna da je Jasenovac bio jedini logor u kome je na najmonstruozniji način ubijeno više od 19.000 dece, a da se ne bi saznalo Hrvati ulazak Srbije u EU uslovljavaju prestankom širenja mitomanije o Jasenovcu! Kao i Kosovu, uostalom. I zato je u parlamentu koji se samo zove srpskim, i po četvrti put propao pokušaj da se izglasa Rezulucija o tri ustaška genocida nad Srbima u 20. veku !
Treba li još nešto ovome dodati? NE! Treba se osvešćivati, i raditi. Ovako kako je to uradio Dane Radaković. I na sve druge načine, počev od učenja rođene dece o našem identitetu, našoj veri, kulturi i zavidnoj istoriji, o velikanima srbske nauke i umetnosti, o vrednim i čestitim srbskim seljacima koji na svojim plećima nose sve napred pobrojano.
Sad kad smo dovedeni na ivicu provalije, valjda je svakome jasno da ujedinjeni zlo moramo da pobedimo, ili ćemo da nestanemo! Samo moramo da učinimo izbor, a Bog će nam u svakom slučaju pomoći.
Da ste živi i zdravi, rode moj srbski! I, naravno, i svi drugi narodi koji žele da žive sa nama u miru i prijateljstvu, ma koje vere bili!
O autoru.
Dane Radaković je rođen u Jošanu 1953. godine, odakle se nakon završenog sedmog razreda osnovne škole, sa roditeljima i bratom preselio u Beograd. Diplomirao je na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu, gde i danas živi sa suprugom Ljubicom, takođe rođenom Jošankom.
–Dane je čitav život, iako ne živi u ovom selu, mislima i delima neraskidivo vezan za svoj Jošan, ljude, običaje, kulturu, istoriju i razvoj sela, što je pokazao ovom monografijom. Knjiga ima 270 strana i u njoj je opisao svoje selo, taj deo Like i Krbave, koje su obeležila turbulentna vremena, a kulminirala progonom njegovih žitelja krajem 20. veka. Ova monografija ima mnogo širi društveno istorijski i obrazovni značaj, nego što se u prvi mah čini, rekao je recezent knjige, Radoslav Vukas.
