. У Апатину одржана промоција „Монографије села Јошана“.
. Дане Радаковић је написао књигу да нас освести и укаже нам не само на геноцидне злочине усташке идеологије и његове последице, него и наставак тог злочина као полседицу заборава.
Промоције књиге обично је прилика да се упуте похвале искаже, захвалност аутору и издавачау за труд и креативност на објављеном делу. Говори се о, углавном познатим стварима везаним за рад аутора и о ономе шта књига поручује,открива,доказује.
Један лепа и успешна ,али по поводу и сећањима болна ,промоција књиге одржана је пре неки дан у великој сали Скупштине општине Апатин,а поновљена 3.јуна у Општини Нови Београд, остаће упамћена, пре свега, по посећености али и речима које смо чули од књизи. Реч је о промоцији књиге “Монографија села Јошана”, аутора Данета Радаковића која обухвата комплетну историју села, од досељавања Срба на те просторе због одбране Аустроугарске од Турака, до последњег егзодуса 1995. године. Централни догађај описан у књизи је усташки покољ Срба на Крстовдан, 27. септембра 1942. године. Поред аутора, о монографији су говорили рецензент Радослав Вукас и новинар Невенка Стојчевић, а делове из књиге је читала Ђурђа Маринковић. У музичком делу промоције наступила је група „Крајишници“, а домаћин вечери је био је секретар СО Апатин, Марко Ђумић који води порекло из Јошана.
Аутор је је изнео поједине податке који су објављени у књизи.
-На тај крвави Крстовдан у Јошану је запаљена школа и убијено 123 детета. У Другом светском рату убијена су 1.502 цивила из котара Кореница, Удбина и Подлапача, од којих су 1.492 Срби. Јошан је 1712. године имао 586 становника, а најбројније је било домаћинство Игњатија Радаковића, које је имало 36 чланова. По подацима Српске православне цркве, 1871. године било је 1.832 становника. Јошан је тада имао 160 кућа. Већ 1905. године Јошан је било најбројније у односу на друга села око Удбине, са укупно 2.658 становника. Имало је 271 домаћинство и 365 школске деце. Године 1931. становника је било 1.347, а 1939. године око 1.800. Један од најпознатијих Јошанаца био је Владо Узелац, првак државе у рвању. Преживео је логор, за разлику од сина и супруге који су му убијени, што је он сазнао по завршетку рата, изнео је аутор Радаковић.
Присутнима се обатила и новинар Невенка Стојчевић,речима:
Драга браћо и сестре, даме и господо, помаже Бог
Имам потребу да вам се, поред тога што сам данас овде у улози модератора, и сама обратим једним новинарским погледом на заначај књиге Дане Радаковића, али и као неко ко је, такође, не само потомак страдалника из Другог светског рата него и жртва усташке геноцидне идеологије која, као што видите и осећате траје у континуитету и до данас није престала.
Ја, дакле, Српкиња из источне Славоније, из Осијека, још нисам зацелила ране за најближим прецима покланим у Јасеновцу (деда по мајци и два ујака) и деди по оцу убијеном од комшије на „кућном прагу“, а у петој деценији од завршетка Другог светског рата доживела сам да сам, као и већина вас и ваших рођака, пред претњама од поновног злочина над Србима у Хрватској, морала да напустим земљу у којој сам рођена, школовала се, радила у њој, и кренем путем без повратка. Све што је уследило на овом страдалничком путу познато вам је….
И поред свих спотицања и препрека, хвала мајци Србији што нас је примила под своје окриље. И хвала Господу што сам својим радом и знањем свог посла могла да преживим до овога часа и с вама поделим ово горко искуство.
Да, наше искуство је више него горко, јер ни данас, 30 година од оружаног почетка последњег рата, немамо одговор на питање – како је могуће да неко толико закрви народе који су у релативном миру живели једни поред других и неретко једни са другима, и истовремено нас све доведе до понора и креизе пред којима се управо налазимо.
И стално се питам како је могуће да народ то не разуме, да не схвата да то није наш интерес, него интерес неколико десетина најбогатијих породица које у рукама држе цео светски капитал а нас држе робовима које желе тотално да покоре. У име глобализма који није ништа друго него преименовани комунизам, и који нам свима прети биолошким опстанком много озбиљније него икада пре у историји цивилизације. Мислим да то осећате и сами, јер ми хришћани, посебно православни, још смо угроженији од других, и неретко се у разговорима о ситуацији која нас је затекла чује „долазе задња времена“.
Ми смо, дакле, сведоци времена које зову „великим ресетом“, гледамо у очи могућем новом рату који би означио крај цивилизације, а против чега се у Украјини, између рођене браће, води коначни обрачун добра против зла. И док Ватикан и Запад, као доказано легло зла и сејачи мржње наоружавају укрофашисте, ми се присећамо сценарија већ примењеног на простору бивше Југославије и питамо се ко још, и како, може да верује онима који у свим земљама света имају своје интересе и бране их агресијом, а после се без икакве одговорности, јер ко још сме да прозива моћнике, брину за наше здравље више него ми сами што се бринемо и, наравно, не плаћају нам за почињену ратну штету.
Нећу даље о овим сасвим очигледним истинама. Хоћу да кажем о значају књиге која је данас пред вама, а коју је Дане Радаковић написао да нас освести и укаже нам не само на геноцидне злочине усташке идеологије и његове последице, него и наставак тог злочина као полседицу заборава. Ревизија историје која је увелико на делу управо је на трагу брисања злочина из нашег сећања и претварања крвника у жртву, али Дане Радаковић овом књигом пружа отпор таквим покушајима и уз помоћ бројних докумената и сведочења својих сународника отима од заборава страшни злочин у селу Јошан почињен од усташа на велики православни празник Крстовдан, 27. септембра 1942. године. Морам да признам да о овoj трагедији нисам знала ништа док нисам прочитала књигу. А када сам је прочитала, питала сам се – Боже, има ли краја више краја овим, најширој јавности досад још непознатим злочинима и местима њиховог настанка.
Сви знамо да је заборав страдања ново убиство жртава, и Дане зато не дозвољава да се покољ у његовом Јошану заборави. И сад кад је књига пред вама, знајте да она има истински историјски значај, јер су имена страдалника заувек у њој записана. И нико не може да их порекне, јер о њиховом животу у Јошану постоје бројна документа предочена у монографији, и фотографије које непобитно сведоче о њиховом трајању на овим просторима од времена насељавања Срба у Војну крајину када су дошли да бране аустроугарску империју од Турака, до последњег прогона 90-их година сада већ прошлог века.
Не могу а да се не запитам која је то сила која, иначе, Србе тера на заборав. Ова књига ми је потврдила давну претпоставку да смо то – ми сами. Да, у овој књизи, ако је прочитате, видећете колико је Срба, комуниста обучених у партизанске униформе, из Јошана и Лике, било у служби зла званог комунизам, а против свога рода.
Али, тако је бивало у свим србским земљама, па и у самој Србији. Зато до данас Београд нема спомен обележје на највеће српско стратиште – Јасеновац. Зато до данас свет не зна да је Јасеновац био једини логор у коме је на најмонструознији начин убијено више од 19.000 деце, а да се не би сазнало Хрвати улазак Србије у ЕУ условљавају престанком ширења митоманије о Јасеновцу! Као и Косову, уосталом. И зато је у парламенту који се само зове српским, и по четврти пут пропао покушај да се изгласа Резулуција о три усташка геноцида над Србима у 20. веку !
Треба ли још нешто овоме додати? НЕ! Треба се освешћивати, и радити. Овако како је то урадио Дане Радаковић. И на све друге начине, почев од учења рођене деце о нашем идентитету, нашој вери, култури и завидној историји, о великанима србске науке и уметности, о вредним и честитим србским сељацима који на својим плећима носе све напред побројано.
Сад кад смо доведени на ивицу провалије, ваљда је свакоме јасно да уједињени зло морамо да победимо, или ћемо да нестанемо! Само морамо да учинимо избор, а Бог ће нам у сваком случају помоћи.
Да сте живи и здрави, роде мој србски! И, наравно, и сви други народи који желе да живе са нама у миру и пријатељству, ма које вере били!
О аутору.
Дане Радаковић је рођен у Јошану 1953. године, одакле се након завршеног седмог разреда основне школе, са родитељима и братом преселио у Београд. Дипломирао је на Рударско-геолошком факултету у Београду, где и данас живи са супругом Љубицом, такође рођеном Јошанком.
–Дане је читав живот, иако не живи у овом селу, мислима и делима нераскидиво везан за свој Јошан, људе, обичаје, културу, историју и развој села, што је показао овом монографијом. Књига има 270 страна и у њој је описао своје село, тај део Лике и Крбаве, које су обележила турбулентна времена, а кулминирала прогоном његових житеља крајем 20. века. Ова монографија има много шири друштвено историјски и образовни значај, него што се у први мах чини, рекао је рецезент књиге, Радослав Вукас.
