Много више од Додиковог називања циганским послом онога што је начин сарадње породице Ђоковић забрињава чињеница да се Додик требао испричати само њима – на шта пристају медији, који о томе извјештавају
Пише: Кристина Љевак
Милорад Додик, барем у свијету у којем ја живим, није увриједио Новака Ђоковића његову породицу и сараднике. Милорад Додик „само“ је типични репрезент културе из које је поникао и која нажалост у том сегменту не познаје територијалне разлике и у којој је легитимно било чије и било какво непримјерено понашање прогласити „циганским“.
ПРИСТАНАК МЕДИЈА
Да има, као што нема, некога професионалног у свом тиму, данас би се умјесто извињења породици Ђоковић позабавили стереотипима у јавном наступу, сазвали би експресно конференцију о адекватној терминологији, начину извјештавања о мањинским темама, позицији Рома и Ромкиња… То барем не би било тешко, увијек кажем да нас има таман толико колико може стати у један комби. Не бисмо се баш окупилие на један Додиков звиждук, можда би понекоа и дошао, већина људи би му била путем електронске преписке спремна понудити експертизу и упутити на многобројне садржаје овој теми посвећене, а које су публиковалие вриједни другови и другарице професионално усмјерение штетним наративима у јавном простору.
Много више од Додиковог називања циганским послом онога што је начин сарадње породице Ђоковић забрињава чињеница да се Додик требао испричати само њима – на шта пристају медији, који о томе извјештавају. Због чега се истовремено позивају службе државне безбједности и Србије (гђе је незванични разговор у студију забиљежен) и Републике Српске гђе је реемитован. Није нам проблем све оно што је од његовог устоличења до данас прошло незабиљежено и неемитовано, проблем нам је погрешна перцепција Додикове изјаве. Једино што је у овом случају проблем је двострука стигматизација једног народа, прво захваљујући Додику, а потом и медијима.
Још један проблем ту треба додати, а то је умор свих нас који се годинама покушавамо бавити указивањем на ове проблеме, и умор због питања шта на крају остаје након свих наших конференција посвећених Ромима и Ромкињама, ЛГБТИ популацији или било којој трећој маргинализованој скупини.
ВИШЕ ПУТА ДОКАЗАНИ ХОМОФОБ
Већ је раније предсједник Републике Српске Милорад Додик указивао на своје свјетоназорске принципе и чињеницу да се са „господом треба господски, а Циганима цигански“.
Не знам заиста шта могу друго написати, након већ поменутих многобројних конференција, пројеката и активности, него да ствари покушамо замислити на сљедећи начин – ако постоји неки Ром или Ромкиња који годинама обнашају неке од најважнијих позиција у држави, ако са те позиције континуирано застрашују првенствено властити народ, ако опструирају ту исту државу, ако нам не дозвољава ни корака напријед да направимо, онда тај Ром или Ромкиња мора и треба бити јавно именован. И бити санкционисан за своје поступке који су усмјерени против просперитета државе. Али и даље понашање тог човјека неће бити репрезентација универзалних карактеристика народа којима он или она припадају.
Исто као што, хвала небесима, Милорад Додик није репрезент свих Срба и Српкиња.
Надам се да ће се неки нови антрополошки нараштаји позабавити феноменом доживљаја Рома и Ромкиња од нашег „супериорног конститутивног народна и његових легитимно изабраних представникаца“. Да ће се у цијели процес укључити и социолингвистице и покушати наћи одговор због чега је толико лако и неподношљиво једноставно сваку нашу процјену о туђој непримјерености прогласити „циганском“.
Колико ти људи уопште знају „Цигана“ и „Циганки“?
Да ли су себи дали прилику да упознају неког Рома или Ромкињу који би им приближио њихов свијет, ван стереотипне презентације о тужном народу који има снагу пјевати.
НАШИ СМО…
Недавно сам размишљала о посту на друштвеној мрежи пријатеља Рома, који је описао како он и његова породица комуницирају са онима који нажалост просе а припадају истој заједници.
И размишљала сам о томе колико мора да боли сваки тај сусрет са онима који нису имали довољно снаге нити информација да може другачије. Које је управо дискриминација увјерила да нису за боље. Колико је са позиције властитих привилегија, уз емпатију која је њему и његовој породици иманентна, тешко гледати оне који су очигледно без пристојне будућности.
Мој пријатељ, из поменутог статуса, Ром као што већ рекох, један је од најбољих људи које познајем.
Мало је портала и друштвених мрежа које у посљедњој години нисам затрпала исповијестима о љубави према властитим пријатељима_цама.
И може ми се, па „злоупотребљавам“, то је мени моја борба дала.
Тај мој пријатељ Ром, сваки пут када би у врло тешким мјесецима направио за мене нешто људски, а ја му се захвалила, одговарао би ми – ма пусти то, наши смо.
И јесмо.
Хвала небесима.
Само свијет у којима се наши дефинишу по емоцијама и солидарности је онај свијет на који ја пристајем.
У онај властити идеалистички доживљај свијета било би дивно смјестити будући Ђоковићев статус у којем пише како су Цигани њему комплимент.
СВАКОМЕ ПРЕМА ЗАСЛУГАМА
У свом номадском животу, једно вријеме сам живјела преко пута ромског насеља под шатором и надала се да бих могла једног дана бити дио те заједнице.
Послије сам упознала човјека с којим дијелим живот и који је имао исту жељу у младости.
Много је љепше и достојанственије бити „Циганка“ у жељи него Српкиња по Милорадовим принципима у реалности.
То су неки од темељних постулата по којима се људи разликују.
А и љепше се спава.
Могу само замислити колико је овај за нас „људскоправаше_ице“ катастрофални Додиков потез, у његовом бизнис свијету, озбиљан финансијски суноврат. Али свакоме према заслугама, и господи, и „Циганима“ и нељудима.
Извор: Неwипе
Preuzeto sa:https://impulsportal.net/index.php/kolumne/drustvo/36833-neki-su-cigani-neki-samo-neljudi
