„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
Постоје три прошлости. Прва је она о којој су нам причали. Најпре наши најмилији а за њима вршњаци минулог доба. Друга је она у којој смо сами учествовали. Трећу чине предања, уметности, колективно сећање накнадно преживљеног. Без обзира о којој прошлости је реч, увек је боља од онога што траје и онога што долази. Прошлост је тврдокорни илегалац који ћути у специјалној полицији и када је унакрсно прозвана на одбрану свега што је изнедрила. Најкорисније својство прошлости је што ју је могуће без последица лако и ефектно променити или дорадити; толико је богата и пространа да и када се учини до краја истражена, отварају се лагуми и магазе из којих пред нас испадају одговори који су нам драгоцени док ламетирамо над својим временом. Дакле, прошлост је боља, најбоља од свега у чему су учествовали људи. Има ту и додатих вредности природе тренутка који се догађа, превише је интензиван и захтеван, као професор математике у гимназији који кроз рупу на дневним новинама са катедре непогрешиво види све “пушкице” у разреду. Не познајем никога из моје генерације ко више воли “математичара” од “музичарке”. Слично томе, ако је баш добар, деда је много бољи од ћалета. Док се не ожениш. Тако се открива одлучујућа димензија изузетности све три речене прошлости: све оно што из садашњости ремети жељени исход, аутоматски се сели у опис прошлости који служи као одлучујући доказ да је управо оно што тврдимо а не остварујемо, желимо а не постижемо, мислимо а не радимо, знамо а не налазимо, садржано у прошлости, реално, могуће и нормално. А нама је у садашњости ускраћено. То је милосрђе прошлости за све оне који се не опијају, не дрогирају, не убијају и не баве се политиком. Прошлости расту “експоненцијално”, као корона вирус на дијаграму “кризног штаба”: што нам је оскуднија и немоћнија садашњост, прошлости постају богатије за још један изостао догађај са посла, из брака, из мрака и прикрајка. Некад је било боље! Много боље. У нашем народу каже се: “какав отац, такав син, каква мати, таква кћи”. Не дао бог да ту мудрост применимо на наше слатке прошлости. Открили бисмо порекло свих наших невоља, беде и оскудице. У свакој невољи има и нешто добро, тада би нам признали статус музејских експоната па бисмо мирно могли да у некој од прошлости заузмемо баш оно место за које мислимо да нам данас припада али нас душмани спречавају да га зузмемо. O tempora o mores!
