Небојша Јеврић: Професор

Небојша Јеврић

Борка конобарка и ја у кафани пијемо прву јутарњу кафу.
Кафана ће се затворити у три јер је конобар који ради другу смену дао отказ.
Кафана је мала,једва саставља крај са крајем. Четири стола.
Улази човек-ситан, просед, културан, фин, ни мршав ни дебео, са наочарима као пепељаре и стојећи почиње причу:
„Ја сам Милан Јовановић. Миле из Борче. Професор географије. Никад нисам радио у струци. Нема места. Радио сам у кафани, кафана пропала. Радио сам у пекари, пекара се затворила. Госпођо, верујете, радио бих било шта. Нико неће да ме запосли чим чују да имама педесет пет година“
„Смрадови!“
“Имам двоје деце, близанце, од девет година. Они су сами кући.
Милош и Милена. Жена ме оставила пре четири године.
Ево, сад имам тридесет динара, треба ми још двадесет да им купим хлеб, госпођо.“
„Каква сам ти ја госпођа…“
„Извините, госпођице..“.
„Море, удата сам. Ја сам Борка, и слободно пређи на ти. Сви смо у овој кафани на ти. Ово је Јевра. Писац.“
Млитаво ми пружа руку.
„Нема посла којег се не бих прихватио.“
Очи му се од наочара не виде. Делује уплашено. Од града, људи, свега.
„Ако хоћеш да радиш буди у осам ујутру, сутра, овде.
Нама треба конобар. Хиљаду и по је дневница и њу одбијаш сваког дана од пазара. Ево ти папир, напиши број телефона. Имаш напред станицу деведесет петице. Право до Борче.“
Борка вади новчаник и даје му петсто динара.
„Вратићу вам сутра. Хвала вам.Много вам хвала!“
„Не треба да вратиш, узми деци нешто.“
„Седи“, кажем , „што стојиш?“
Питам шта пије и наручујем му вотку.
У џепу немам пара. Пијем на црту. Стид ме што не могу и ја да му помогнем.
Тражи и цигару. Нема ни цигара.
Каже, и он пише. Афоризме. Црта. Деца га питају што не објави књигу.
„А јесте ли Ви објавили неку књигу?“
„Понеку.“
Овесели се Миле . Други човек. У три гутљаја ћијукну вотку.
„Браво, право друштво. Ја сам друштвен, волим да причам са људима кад завршим посао, кад их послужим.“
„Ма, нема проблема, ми се овде сви познајемо. Ту смо, комшије, једна породица.“
„А где је станица деведесет петице?“
„Ту, низ улицу, сто метара.“
„Тешко је одгајати децу у овом граду. Има свега.Научио сам: их кад неко звони на врата, почну да вичу „тата, тата…“ иако нисам ту, не би ли га осујетили у намерама…свакавог света има.“
И упорно нам се обраћа са ви иако га ми убеђујемо да нико у кафани није на ви.
У Борки зајезериле сузе.
„Ко зна на колико сам места питао, залуду.“
Никако да оде.
Пре тога хоће да замени пепељару. Да затегне стоњак. Пита да ли треба специјално да се обуче за сутра.
Какви специјално, само ти дођи!
Доћи ће сутра у пола осам.
„Шта ћеш до осам да блејиш испред кафане кад ја долазим у осам.“
„Није мени ништа тешко. Радио сам у пекари од девет до девет. Могу и овде.“
„Супер!“ зарадова се Борка.
И мене ухвати мука у стомаку. Свакаквих судбина има у овом божјем дуњалуку, у овом великом граду.
На крају оде.
„Шта мислиш, хоће ли доћи сутра?“
„Види, јеботе, види, није кренуо према станици него према „Блок кафеу“ да тражи посао!“ , гледа Борка кроз прозор.
Кроз отворена врата видим станицу деведесет петице. Празна.
„Чекај да га окренем баш да видимо где је.“
Окрећем број који је оставио.
Са друге стране одговара аутомат:
„Бирали сте непостојећи број, добили сте непостојећи број…“
„Бирали сте непостојећи број, добили сте непостојећи број…“