Nebojša Jevrić
Borka konobarka i ja u kafani pijemo prvu jutarnju kafu.
Kafana će se zatvoriti u tri jer je konobar koji radi drugu smenu dao otkaz.
Kafana je mala,jedva sastavlja kraj sa krajem. Četiri stola.
Ulazi čovek-sitan, prosed, kulturan, fin, ni mršav ni debeo, sa naočarima kao pepeljare i stojeći počinje priču:
„Ja sam Milan Jovanović. Mile iz Borče. Profesor geografije. Nikad nisam radio u struci. Nema mesta. Radio sam u kafani, kafana propala. Radio sam u pekari, pekara se zatvorila. Gospođo, verujete, radio bih bilo šta. Niko neće da me zaposli čim čuju da imama pedeset pet godina“
„Smradovi!“
“Imam dvoje dece, blizance, od devet godina. Oni su sami kući.
Miloš i Milena. Žena me ostavila pre četiri godine.
Evo, sad imam trideset dinara, treba mi još dvadeset da im kupim hleb, gospođo.“
„Kakva sam ti ja gospođa…“
„Izvinite, gospođice..“.
„More, udata sam. Ja sam Borka, i slobodno pređi na ti. Svi smo u ovoj kafani na ti. Ovo je Jevra. Pisac.“
Mlitavo mi pruža ruku.
„Nema posla kojeg se ne bih prihvatio.“
Oči mu se od naočara ne vide. Deluje uplašeno. Od grada, ljudi, svega.
„Ako hoćeš da radiš budi u osam ujutru, sutra, ovde.
Nama treba konobar. Hiljadu i po je dnevnica i nju odbijaš svakog dana od pazara. Evo ti papir, napiši broj telefona. Imaš napred stanicu devedeset petice. Pravo do Borče.“
Borka vadi novčanik i daje mu petsto dinara.
„Vratiću vam sutra. Hvala vam.Mnogo vam hvala!“
„Ne treba da vratiš, uzmi deci nešto.“
„Sedi“, kažem , „što stojiš?“
Pitam šta pije i naručujem mu votku.
U džepu nemam para. Pijem na crtu. Stid me što ne mogu i ja da mu pomognem.
Traži i cigaru. Nema ni cigara.
Kaže, i on piše. Aforizme. Crta. Deca ga pitaju što ne objavi knjigu.
„A jeste li Vi objavili neku knjigu?“
„Poneku.“
Oveseli se Mile . Drugi čovek. U tri gutljaja ćijuknu votku.
„Bravo, pravo društvo. Ja sam društven, volim da pričam sa ljudima kad završim posao, kad ih poslužim.“
„Ma, nema problema, mi se ovde svi poznajemo. Tu smo, komšije, jedna porodica.“
„A gde je stanica devedeset petice?“
„Tu, niz ulicu, sto metara.“
„Teško je odgajati decu u ovom gradu. Ima svega.Naučio sam: ih kad neko zvoni na vrata, počnu da viču „tata, tata…“ iako nisam tu, ne bi li ga osujetili u namerama…svakavog sveta ima.“
I uporno nam se obraća sa vi iako ga mi ubeđujemo da niko u kafani nije na vi.
U Borki zajezerile suze.
„Ko zna na koliko sam mesta pitao, zaludu.“
Nikako da ode.
Pre toga hoće da zameni pepeljaru. Da zategne stonjak. Pita da li treba specijalno da se obuče za sutra.
Kakvi specijalno, samo ti dođi!
Doći će sutra u pola osam.
„Šta ćeš do osam da blejiš ispred kafane kad ja dolazim u osam.“
„Nije meni ništa teško. Radio sam u pekari od devet do devet. Mogu i ovde.“
„Super!“ zaradova se Borka.
I mene uhvati muka u stomaku. Svakakvih sudbina ima u ovom božjem dunjaluku, u ovom velikom gradu.
Na kraju ode.
„Šta misliš, hoće li doći sutra?“
„Vidi, jebote, vidi, nije krenuo prema stanici nego prema „Blok kafeu“ da traži posao!“ , gleda Borka kroz prozor.
Kroz otvorena vrata vidim stanicu devedeset petice. Prazna.
„Čekaj da ga okrenem baš da vidimo gde je.“
Okrećem broj koji je ostavio.
Sa druge strane odgovara automat:
„Birali ste nepostojeći broj, dobili ste nepostojeći broj…“
„Birali ste nepostojeći broj, dobili ste nepostojeći broj…“
Izvor:https://www.in4s.net/nebojsa-jevric-profesor/
