„Одбегли град“ је прича о младим људима који желе да остваре све своје потенцијале у једном конзервативном друштву. Прича о љубави у земљи где су такве ствари строго условљене, контролисане и, често, забрањене.
Пише: Милан Аранђеловић
Јерменија је земља која, иако је географски смештена у Азији, културно-историјски сматра делом Европе.
Према легенди Јерменију је основао Нојев пра-пра унук Хајк. Када је имао сто и тридесет година Хајк је отишао да гради Вавилонску кулу. После неког времена почео је да осећа носталгију за завичајем. Како му је вавилонски краљ Нимрод забранио повратак, овај је морао да побегне. Нимрод је покрену хајку одбеглог радника. Код језера Ван (највећег језера у данашњој Турској) Нимродова војска је стигла Хајка, те је овај, стрелом са три пера, убио краља. Након тога вратио се у завичај и у региону Арарата основао прву јерменску државу. Зато је традиционално име за ову земљу Хајк, док је у средњем веку био додат суфикс за земљу – стан, и тако је добијен данашњи назив Хајастан.
Јерменија је толико древна да археолошки налази показују да су на тој територији људи гајили винову лозу четири хиљаде година пре нове ере. Прва је држава која је хришћанство прогласило државном религијом (десет година пре Рима и, чак, тридесет и шест година пре крштења Константина Великог).
Стратешки повољан положај земље вазда је проклетство за народе који ту живе. Тако је Јерменија било поприште сукоба и аспирација Асираца, Грка, Римљана, Византинца, Арапа, Монгола, Персијанаца, Османлија и Совјета.
Осим честих војних сукоба, у историји ове земље посебно место заузима геноцид над Јерменима који они називају и Велики злочин и у коме је страдало између осам сторина хиљада и милион и по Јермена.
Средином деведесетих је у сукобу са Азербејџаном страдало око тридесет хиљада Јермена док је преко милион њих расељено из својих домова.
Иако тежи либералној економији и уласку у Европску Унију, Јерменија је сиромашна земља. Магазин Форбс ју је 2011. рангирао као другу најгору економију на свету.
Од три милиона Јермена који живе у матици, више до трећине живи у главном граду Јеревану.
У њему је смештена и радња романа Одбегли град коју је у преводу Карине Авагјан објавила издавачка кућа Чигоја штампа.
У питању је првенац јерменског писца и сценаристе Жан-Шаа Хованес Текгјозјана у коме аутор покушава да на бизаран, јер је то једини начин да се опише сва надреалност стварности, наслика земљу у којој живи.
Кроз пријатељство двадесетогодишњег ентузијастичног и несрећно заљубљеног Гагика и фрустрираног тридесетогодишњег Григора, аутор нам прича причу о једној земљи која нам је свима позната.
Док сам читао ову књигу повремено сам гуглао топониме који се спомињу у роману. И почео сам да стичем утисак да би, можда, било занимљиво, егзотично свакако, посетити ову древну земљу.
Елем, током писања овог текста био ми је отворен чланак са насловом 18 Амазинг Плацес то Висит ин Армениа. Од тих осамнаест невероватних места, седамнаест и по су разноразне, нипочему импресивне, цркве, евентуално манастири. И нека локална варијанта Авалског торња. А што се тиче Јеревана стоји “Тхе бест тхингс то до ин Yереван аре то јуст wандер ароунд, висит а цафе ор фиве анд ењоy тхе вибрант атмоспхере оф тхе цитy” илити, преведено на српски, “имамо сплавове и најлепше жене на свету”.
Потпуно разумем фрустрацију глобтротера који пожеле да посете Србију и Београд и мало истражују на интернету о томе.
Да ствар буде поразнија Јерменија је земља древне историје и многих прича и легенди који сежу још митску прошлост.
У Египту или Турској су од сваке стенчуге или брда песка направили неку атракцију за туристе, неку фрцоклу или фору.
А овде (или тамо) “тхе бест тхингс” је да седиш у кафићу и да блејиш. Целу историју, митологију, стару више од шест хиљада година су успели да сместе у један кафић. Целокупно културно и историјско наслеђе пребогате историје сведено је на блеју у кафићу и седамнаест и по цркава.
Делује познато?
Да ствар буде гора (и нама познатија), Јерменија је сиромашна земља, осуђена на корупцију и непотизам политичких елита, осиромашена санкцијама и ратовима из деведесетих, која из епских страдања сопственог народа није научила ни једну лекцију о емпатији, већ ни за јоту не одмиче од крутих друштвених правила и обичаја којима, интегрисаним у строге законе, малтретирају сопствене грађане.
Болно је што су главни јунаци романа млади, маштовити, пуни живота, жељни свега, уметнички настројени и веома, веома бисексуални, родно флуидни и склони копулацији пре брака.
Зато је хумор једино оружје којим аутор посеже да исприча ову причу. Причу пуну готово бизарних догађаја на граници фантастике, а опет, нама овде, добро познатих као сурова реалност. Ово је такође и љубавна прича, прича о одрастању и сазревању, прича о потрази за срећним крајем.
Извор: http://www.bookvar.rs/nadrealnim-humorom-protiv-nadrealne-relanosti/
