Ova priča je posvećena onoj deci, čiji se broj meri milionima, kojoj nije bilo dopušteno da odrastu.
Slika 1:
Jedno od onih banatskih sela koje su nekada davno u jednoj od onih kolonizacija bez broja podigli nekadašnji gorštaci pretvoreni u paore, bilo je tokom jednog od onih svetskih ratova u sastavu jedne od bezbroj okupacionih zona. Desilo se da je komandant okupacione vlasti bio jedan fini gospodin Švabo. Seljanima je govorio da se ne plaše, da obrađuju zemlju, da nastave da mirno žive svoje živote, da će rat proći i da će ga odlučiti velike sile, kako to obično biva. I pored toga nije dozvoljavao da se iko bez razloga uznemirava. Prilikom obaveznog otkupa žita za Nemačku trudio se da od paora uzima što je moguće manje. One koji su imali četvoro ili više dece znao je da obraduje vrativši im dva džaka.
Slika 2
Tokom okupacije u selu je oformljena komunistička ćelija. Tadašnjim komunistima, kao što je iz istorije poznato, nije odgovarala opisana okupaciona idila. Njihov cilj je bila revolucija, a revolucije, kao što je također poznato, ne vole idilu, a pored toga ne mogu da se izvedu ukoliko ne jedu svoju decu. Od nadređenog štaba ta ćelija je dobila zadatak da organizuje neku diverziju sa kojom bi isprovocirali okupacionu vlast da napravi odmazdu nad čitavim selom, koja se obično sastojala od uzimanja talaca, slanja sumnjivih u logore i ko zna kakvih još reperesalija. Tako da je jedne noći na tajnom sasastanku te ćelije u jednoj kući odlučeno da se zapali seosko skladište žita.
Slika 3
Nakon što su podelili zadatke, ko je šta trebao da radi u sutrašnjoj diverziji, na iznenađenje svih prisutnih ispod kreveta se pojavi dvanaestogodišnji dečak, brat istaknute i hrabre skojevke iz te kuće, i zabrinuto im reče da to što su naumili ne čine, jer biće zla za čitavo selo. Sutradan se selom pronela vest da je u komšiluku nestao jedan dečak. Sa strahom se nagađalo šta se sa detetom moglo dogoditi.
Slika 4
Pri samom kraju rata, nakon što su se nemačke okupacione vlasti povukle pred nadirućom Crvenom armijom, ona nekada ilegalna grupa komunista je izašla iz ilegalnosti hvaleći se po selu da su oni sada nova vlast. Jednog dana naterali su sve seljane da se okupe ispred zgrade mesne zajednice da čuju proglas nove vlasti. Na balkonu se pojavila ona nekadašnja skojevka u kožnom mantilu i sa revolverom na opasaču, kako to pripadnicima vlasti i priliči. Okupljenima je, mašući prstom pretila i naređivala da moraju slušati novu vlast koja im je donela slobodu za koju je ona žrtvovala brata. Tako, umesto Nemaca komunisti okupiraše i to selo, i celu Srbiju, a vlast uz neke naknadne kozmetičke izmene drže do dana današnjeg.
Slika 5
Još da se napomene da je, nakon što su komunisti okupirali selo, na kućnim pragovima, u štalama i dvorištima nađeno zaklano pet domaćina. Likvidirala ih je partija jer su sarađivali sa onim bivšim okupatorom i uz to bili i kulaci. Jednom od njih je zamereno što je u svojoj prodavnici mešovite robe osim seljanima robu prodavao i Nemcima. Drugima je zamereno da su za praznike nemačkim vojnicima prodavali prasad, jagnjad, i orahe. Njihove kuće u centru sela su srušene, da bi na tom mestu bile izgrađene socijalističke zgrade sa stanovima. Kada bi se dugo nakon toga desilo da neko od stanara u tim stanovima teško oboli ili umre, među seljanima se šaputalo da je to deo prokletstva, jer su stanovali u zgradi podignutoj na ljudskoj krvi
Slika 6
Također se kasnije pod teretom kolektivizacije, okrutnih otkupa i ostalih „dobrobiti” koje je sa sobom donela revolucija i nova okupaciona vlast, dugo šaputalo o tome kako je nekada bilo lepo dok je selom vladao onaj fini i uglađeni gospodin Švaba. A tog Švabe se i danas seća još nekoliko preživelih savremenika tog doba i poneki od njihovih potomaka, koji imaju sluha za poruke istorije.
Slika 7
Okupacije pod raznim nazivima i neznatno korigovanim okolnostima su se nastavile ponavljati, smenjivati jedna drugu i preplitati se međusobno, tako da se slobodno može zaključiti da one predstavljaju glavno obeležje moderne istorije, i da su odredile i još uvek određuju sudbine mnogih generacija. Tu činjenicu ne može poništiti ni lažni utisak proizašao iz vešto ukomponovane obmane, uz pomoć kojeg milioni pripadnika pomenutih generacija, nakon što su proživeli svoje živote, umiru ne bivajući svesni da su i oni, kao i njihovi bliži i dalji pretci, bili okupirani.
Slika 8
A sudbina onog dečaka iz onog banatskog sela, koga je njegova sestra skojevka žrtvovala u ime revolucionarnih ideala, se danas i ne čini tako tragičnom, jer su se u međuvremenu stradanja dece pretvorila od slučajnih incidenata koji se ponekad igrom sudbine ne mogu izbeći, u svakodnevnicu i sistematski genocid, postajući tako masovna, da je javnost, preokupirana onim obmanama, prosto oguglala na njih.
Slika 9
Glavno obeležje tih okupacija bez kraja je da one svoje postojanje i beskonačno trajanje temelje na lažima, uz pomoć kojih okupatori one svoje podanike koje drže pod okupacijom održavaju u iluziji da su slobodni. Jedini način da oni malobrojni članovi pokreta otpora dođu do istine su teorije zavera. Prema jednoj od najnovijih teorija zavera svake godine u svetu nestane bez traga 18 miliona dece.
Slika 10
U najvećoj okupacionoj zoni na planeti zvanoj Sjedinjene američke države, prema obavezujućem protokolu njihovog CDC-ija, svaka beba, ukoliko se rodi, jer je već postalo uobičajeno da bebe ubijaju i pre nego što se rode, do 18. meseca života mora primiti 37 vakcina, plus još tri one najnovije protiv kovida. Prema procenama kvalifikovanih doktora i medicinskih eksperata tako izrešetana deca teško da će doživeti pubertet. A ona koja dožive pubertet sa telima unakaženim od operacija za promenu pola i psihe poremećene od transrodne ideologije, nemaju nikakve šanse da odrastu u normalna ljudska bića. Pa će se onda i njihova smrt smatrati pre blagoslovom, nego tragedijom, i jedva čekati da dođe.
Slika 11
A da bi se tako propisno vakcinisanoj i eutanaziranoj deci olakšalo to malo godina koliko su programirani da žive, za anesteziju se pobrinula čuvena Dizni korporacija sa svojom najnovijom zabavno-edukativnom produkcijom za decu u okviru koje junaci filmova nisu više Miki, Paja i Šilja, već transrodna čudovišta i umiljati LGBT likovi nasmejanih lica.
Slika 12
Nisu zaboravljena ni deca iz onih okupacionih zona do kojih još nije doprla sistematska vakcinacija i „vouk” ideologija. Za njihove živote, to jest za njihovo prerano okončavanje pod okriljem one neizbežne usputne kolateralne štete, koriste se ratovi, „humanitarne” vojne intervencije, sankcije i naravno, oni programirani, dirigovani i precizno usmeravani zemljotresi, i to baš prema onim područjima gde se deca, i to zdrava, još uvek rađaju, gde ih ima u izobilju i koja ne gledaju filmove korporacije Dizni.
Slika 13
I na kraju da se pored onog gospodina Švabe iz onog banatskog sela vrednih paora, setimo još jednog gospodina, barona Rajsvica, koji je u okupiranom Beogradu tri pune godine, sve dok u njega nisu ušli novi okupatori, sa beskrajnom pažnjom i ljubavlju čuvao Muzej kneza Pavla, diveći se iskreno svakom njegovom eksponatu, ne dozvoljavajući da se ijedan otuđi. Onog barona Rajsvica, koji je tako voleo Srbe, njihov duh i kulturu, i koji je uz pomoć nemačke vojske spasavao mošti srpskih svetaca iz fruškogorskih manastira pred razularenim ustaškim hordama. Jer bi nas ta prisećanja možda mogla ispuniti nadom da će i ovoj okupacionoj aždaji, koja menja imena, ali ćud nikada, jednom valjda doći kraj. I da će ponovo doći vreme prosvećenih, koji i ako nas okupiraju, biće mnogo bolji od ovih današnjih okupatora i poslušnih izvršitelja njihovih „agendi”, poteklih od „zla oca i još gore matere”.
Epilog
Režiseru Lordanu Zafranoviću je nekada bilo potrebno 26 slika da prikaže samo jednu okupaciju. Danas se sve moguće okupacije, uključujući i onu njegovu, mogu sasvim jasno prikazati sa duplo manje slika.
