Ова прича је посвећена оној деци, чији се број мери милионима, којој није било допуштено да одрасту.
Слика 1:
Једно од оних банатских села које су некада давно у једној од оних колонизација без броја подигли некадашњи горштаци претворени у паоре, било је током једног од оних светских ратова у саставу једне од безброј окупационих зона. Десило се да је командант окупационе власти био један фини господин Швабо. Сељанима је говорио да се не плаше, да обрађују земљу, да наставе да мирно живе своје животе, да ће рат проћи и да ће га одлучити велике силе, како то обично бива. И поред тога није дозвољавао да се ико без разлога узнемирава. Приликом обавезног откупа жита за Немачку трудио се да од паора узима што је могуће мање. Оне који су имали четворо или више деце знао је да обрадује вративши им два џака.
Слика 2
Током окупације у селу је оформљена комунистичка ћелија. Тадашњим комунистима, као што је из историје познато, није одговарала описана окупациона идила. Њихов циљ је била револуција, а револуције, као што је такођер познато, не воле идилу, а поред тога не могу да се изведу уколико не једу своју децу. Од надређеног штаба та ћелија је добила задатак да организује неку диверзију са којом би испровоцирали окупациону власт да направи одмазду над читавим селом, која се обично састојала од узимања талаца, слања сумњивих у логоре и ко зна каквих још репересалија. Тако да је једне ноћи на тајном сасастанку те ћелије у једној кући одлучено да се запали сеоско складиште жита.
Слика 3
Након што су поделили задатке, ко је шта требао да ради у сутрашњој диверзији, на изненађење свих присутних испод кревета се појави дванаестогодишњи дечак, брат истакнуте и храбре скојевке из те куће, и забринуто им рече да то што су наумили не чине, јер биће зла за читаво село. Сутрадан се селом пронела вест да је у комшилуку нестао један дечак. Са страхом се нагађало шта се са дететом могло догодити.
Слика 4
При самом крају рата, након што су се немачке окупационе власти повукле пред надирућом Црвеном армијом, она некада илегална група комуниста је изашла из илегалности хвалећи се по селу да су они сада нова власт. Једног дана натерали су све сељане да се окупе испред зграде месне заједнице да чују проглас нове власти. На балкону се појавила она некадашња скојевка у кожном мантилу и са револвером на опасачу, како то припадницима власти и приличи. Окупљенима је, машући прстом претила и наређивала да морају слушати нову власт која им је донела слободу за коју је она жртвовала брата. Тако, уместо Немаца комунисти окупираше и то село, и целу Србију, а власт уз неке накнадне козметичке измене држе до дана данашњег.
Слика 5
Још да се напомене да је, након што су комунисти окупирали село, на кућним праговима, у шталама и двориштима нађено заклано пет домаћина. Ликвидирала их је партија јер су сарађивали са оним бившим окупатором и уз то били и кулаци. Једном од њих је замерено што је у својој продавници мешовите робе осим сељанима робу продавао и Немцима. Другима је замерено да су за празнике немачким војницима продавали прасад, јагњад, и орахе. Њихове куће у центру села су срушене, да би на том месту биле изграђене социјалистичке зграде са становима. Када би се дуго након тога десило да неко од станара у тим становима тешко оболи или умре, међу сељанима се шапутало да је то део проклетства, јер су становали у згради подигнутој на људској крви
Слика 6
Такођер се касније под теретом колективизације, окрутних откупа и осталих „добробити” које је са собом донела револуција и нова окупациона власт, дуго шапутало о томе како је некада било лепо док је селом владао онај фини и углађени господин Шваба. А тог Швабе се и данас сећа још неколико преживелих савременика тог доба и понеки од њихових потомака, који имају слуха за поруке историје.
Слика 7
Окупације под разним називима и незнатно коригованим околностима су се наставиле понављати, смењивати једна другу и преплитати се међусобно, тако да се слободно може закључити да оне представљају главно обележје модерне историје, и да су одредиле и још увек одређују судбине многих генерација. Ту чињеницу не може поништити ни лажни утисак произашао из вешто укомпоноване обмане, уз помоћ којег милиони припадника поменутих генерација, након што су проживели своје животе, умиру не бивајући свесни да су и они, као и њихови ближи и даљи претци, били окупирани.
Слика 8
А судбина оног дечака из оног банатског села, кога је његова сестра скојевка жртвовала у име револуционарних идеала, се данас и не чини тако трагичном, јер су се у међувремену страдања деце претворила од случајних инцидената који се понекад игром судбине не могу избећи, у свакодневницу и систематски геноцид, постајући тако масовна, да је јавност, преокупирана оним обманама, просто огуглала на њих.
Слика 9
Главно обележје тих окупација без краја је да оне своје постојање и бесконачно трајање темеље на лажима, уз помоћ којих окупатори оне своје поданике које држе под окупацијом одржавају у илузији да су слободни. Једини начин да они малобројни чланови покрета отпора дођу до истине су теорије завера. Према једној од најновијих теорија завера сваке године у свету нестане без трага 18 милиона деце.
Слика 10
У највећој окупационој зони на планети званој Сједињене америчке државе, према обавезујућем протоколу њиховог CDC-ија, свака беба, уколико се роди, јер је већ постало уобичајено да бебе убијају и пре него што се роде, до 18. месеца живота мора примити 37 вакцина, плус још три оне најновије против ковида. Према проценама квалификованих доктора и медицинских експерата тако изрешетана деца тешко да ће доживети пубертет. А она која доживе пубертет са телима унакаженим од операција за промену пола и психе поремећене од трансродне идеологије, немају никакве шансе да одрасту у нормална људска бића. Па ће се онда и њихова смрт сматрати пре благословом, него трагедијом, и једва чекати да дође.
Слика 11
А да би се тако прописно вакцинисаној и еутаназираној деци олакшало то мало година колико су програмирани да живе, за анестезију се побринула чувена Дизни корпорација са својом најновијом забавно-едукативном продукцијом за децу у оквиру које јунаци филмова нису више Мики, Паја и Шиља, већ трансродна чудовишта и умиљати ЛГБТ ликови насмејаних лица.
Слика 12
Нису заборављена ни деца из оних окупационих зона до којих још није допрла систематска вакцинација и „воук” идеологија. За њихове животе, то јест за њихово прерано окончавање под окриљем оне неизбежне успутне колатералне штете, користе се ратови, „хуманитарне” војне интервенције, санкције и наравно, они програмирани, дириговани и прецизно усмеравани земљотреси, и то баш према оним подручјима где се деца, и то здрава, још увек рађају, где их има у изобиљу и која не гледају филмове корпорације Дизни.
Слика 13
И на крају да се поред оног господина Швабе из оног банатског села вредних паора, сетимо још једног господина, барона Рајсвица, који је у окупираном Београду три пуне године, све док у њега нису ушли нови окупатори, са бескрајном пажњом и љубављу чувао Музеј кнеза Павла, дивећи се искрено сваком његовом експонату, не дозвољавајући да се иједан отуђи. Оног барона Рајсвица, који је тако волео Србе, њихов дух и културу, и који је уз помоћ немачке војске спасавао мошти српских светаца из фрушкогорских манастира пред разулареним усташким хордама. Јер би нас та присећања можда могла испунити надом да ће и овој окупационој аждаји, која мења имена, али ћуд никада, једном ваљда доћи крај. И да ће поново доћи време просвећених, који и ако нас окупирају, биће много бољи од ових данашњих окупатора и послушних извршитеља њихових „агенди”, потеклих од „зла оца и још горе матере”.
Епилог
Режисеру Лордану Зафрановићу је некада било потребно 26 слика да прикаже само једну окупацију. Данас се све могуће окупације, укључујући и ону његову, могу сасвим јасно приказати са дупло мање слика.
