.Da li iz percepcije modernog čoveka nestaju iluzije o zdravoj prirodnoj hrani ?
.Alopatski sindrom predstavlja koncept na osnovu kojeg funkcioniše alopatska medicina. Po definiciji sindrom predstavlja istovremeno ispoljavanje tri i više simptoma. Lekovi propisani za lečenje tih simptoma, po definiciji alopatije, izazivaju nove simptome. Da tih simptoma bude što više i da ih nikada ne „zafali”, u hranu, vodu, napitke i sve ono što ljudi trpaju bez razmišljanja u svoja usta, dodaju se, osim obaveznih zaslađivača, još kojekakvi aditivi, i hemikalije svih mogućih vrsta. Konzumenti, budući pacijenti, neće imati pojma da osim postojećih bolesti, boluju još i od alopatskog sindroma.
.Činjenica je da fluoridi predstavljaju posebnu opasnost jer ih veoma lako apsorbuju biljke, preko kojih onda dospevaju u domaće životonje koje se hrane tim biljkama, da bi na kraju završili u ljudskim organizmima. Ali je i činjenica da su ova otrovna jedinjenja, pre nego što su predložena za prevenciju zubnog karijesa primenjivana kao otrovi za pacove. A nešto kasnije počelo je i fluorisanje pijaće vode i postalo trend u čitavom svetu. Vlade i parlamenti su bez mnogo diskusije i provera prihvatali američki primer ne primećujući da iza odluke američkih nadležnih autoriteta ne stoje interesi ljudskog zdravlja, već aluminijumske korporacije ALCOA i ostalih korporacija koje nisu znale šta da rade sa otrovnim fluoridnim otpadom.
Oskar Juing, ključni čovek čitave ove operacije, je na početku propagandne kampanje angažovao Edvarda Berneza (Edward Bernays), u to vreme nesumljivo najvećeg eksperta za pitanja propagande i pranja mozga na planeti.
Medicinska tiranija zavedena pre pune tri godine u ime borbe protiv nepostojećeg virusa, koja kao da je malo popustila, ali još uvek traje, pored trauma, ekonomske krize, i ne malog broja smrtno stradalih, imala je na svu sreću i nekih pozitivnih efekata. Ona je zaintrigirala one malo radoznalije savremenike tih smutnih vremena da se sumnjičavo upitaju šta se to oko njih događa i da li je sve to baš moralo da se na takav način odigra. A oni najsumnjičaviji među njima su svoje sumnjičave poglede prvo uperili ka medicini, koja im se, ne bez razloga, učinila najsumnjivijom. Jer, ta medicina je, pozivajući se na sva usta na nauku, promovisala i pod pretnjom kazni prisiljavala stanovništvo na takve besmislice, kao što su nošenje brnjica, besomučno testiranje i ubrizgavanje preko 13 milijardi doza vakcina, u prkos notornoj činjenici da nijedna od tih nabrojanih mera nema nikakve veze sa naukom, naravno onom pravom.
Na početku tog malog istraživačkog poduhvata nekako se samo od sebe nameće da se prvo baci barem letimičan pogled na istoriju te moderne, takozvane alopatske medicine, jer bi se u nekim njenim delovima možda mogao naći ključ za razumevanje onoga što se trenutno događa, ili sa njima povući paralele, one neizbežne ne baš tako lako primetne niti koje povezuju pojedina istorijska razdoblja. Na prvim stranicama te istorije svakako da će odmah pažnju privući onaj Fleksnerov izveštaj iz 1910. godine, ukoričen u onoj lepoj knjižici, koja verovatno i danas krasi vitrine u kancelarijama medicinskih moćnika i onih još moćnijih od njih.
U toj knjizi su, kao što je poznato, isključivanjem iz nastavnih programa medicinskih škola proučavanja svih alternativnih medicinskih tretiranja bolesti, kao i pominjanja značaja odgovarajuće ishrane za zdravlje ljudi, udareni temelji alopatske medicine i farmaceutske industrije. Polovina američkih medicinskih škola je morala biti zatvorena, dok će iluzije o zdravoj prirodnoj hrani i čistoj prirodnoj vodi postepeno nestajati iz percepcije modernog čoveka, koji se počeo rađati na temeljima alopatske medicine. Ako se pokuša uspostaviti paralela između tih pionirskih dana moderne alopatske medicine i današnjeg vremena, moglo bi se lako doći do ohrabrujućeg zaključka da apsolutna kontrola nad održavanjem, ili bolje rečeno uništavanjem, zdravlja ljudi i lečenjem, ili bolje rečeno pogoršavanjem, bolesti, nije ni izbliza tako čvrsta i sveobuhvatna, kakva je bila pre više od jednog veka.
Da li je vraćanje alternativnih metoda lečenja ugrozilo alopatsku medicinu?
Jer se danas prilično glasno, i na prvi pogled masovno, govori o zdravoj ishrani, i zdravom načinu života, dok su oni alternativni načini lečenja bolesti, kao što su kiropraktika, homeopatiji, holistička, integrativna i funkcionalna medicina, te osteopatija, dostupni svakom potencijalnom pacijentu i skoro ravnopravni sa alopatskom medicinom. Međutim, detaljnijim uvidom u ono što se u tom domenu stvarnosti trenutno dešava, uz pokušaj da se istraživačkim pogledom zaobiđe paravan stvoren veštom manipulacijom, propagandnim trikovima i prevarama, stiče se razočaravajući utisak da se u stvari ništa suštinski nije promenilo. Pomenute „trendi” priče o zdravoj ishrani i onim alternativnim mogućnostima lečenja služe samo kao maska iza koje alopatska medicina udružena sa farmako-mafijom nastavlja sa svojim još uvek neugroženim monopolom na zdravlje i „lečenje” bolesti.
Na to jasno i nedvosmisleno upućuju najnovije statistike o procentualnim odnosima između broja onih pacijenata koji su ostali verni alopatskoj medicini i onih koji se odlučuju na alternativne mogućnosti lečenja. U većini zemalja zapadne hemisfere samo nekoliko procenata potencijalnih pacijenata je spremno da svoje poverenje u potpunosti poveri alternativnim pravcima. Postoji istina dosta zemalja u kojima taj broj prelazi deset procenata, pa čak i nekoliko desetina, ali te podatke treba uzeti sa rezervom, pre nego što se počne slaviti propast alopatske medicine. Jer, još uvek velika većina onih koji su skloni da ponekad posete ordinaciju nekog „alternativca”, ipak na kraju ne može da odoli da svoje poverenje ne poveri nekom od alopatskih „specijalista”, koji će mu ponuditi lek iz domena njegove specijalnosti, pre nego što ga pošalje drugom specijalisti da mu prepiše drugi lek iz njegove specijalnosti.
Sistematskom propagandom i sofisticiranim metodama manipulacije, koji traju više od jednog veka, u svesti prosečnog pacijenta je stvoren mit da alopatska medicina ima lek za svaku bolest. Taj mit je tog istog pacijenta u potpunosti lišio sposobnosti za zdravo i logično razmišljanje, uz pomoć kojih bi veoma lako shvatio da je uglavnom sam kriv za svoje bolesti zbog pogrešnog načina života, i neuspevanja da odoli izazovima i zamkama koje ga vrebaju iza svakog ćoška, a koje upravo imaju za cilj da mu ruiniraju zdravlje. Iz istog razloga nije sposoban da primeti da se broj bolesti i broj lekova kojima se leče, svakodnevno povećavaju, a on sam umesto da konačno ozdravi je sve bolesniji.
A broj lekova, koje mora svakodnevno da trpa u svoje telo i od čijeg uzimanja postaje zavisan, se također povećava, prema unapred projektovanij dinamici. Počinje sa jednom ili dve različite tablete dnevno, da bi postepeno dogurao do pola tuceta, zatim neprimetno i do dvocifrenog broja. A kada već uđe u godine, ako ima sreće da dogura do tog stadija života, zbog oslabljenih kognitivnih sposobnosti, prouzrokovanih delimično starošću, a većim delom samim lekovima, nije više sposoban niti da broji koliko tableta dnevno uzima, niti od koliko bolesti boluje. Tako da kada konačno umre, svojim naslednicima će osim nešto malo imovine iza sebe ostaviti još i gomilu bočica i pakovanja lekova, koje nije uspeo da do kraja iskoristi, kako mu je lekar prepisao.
Uzimajući sve to u obzir, moglo bi se uz malu pomoć mašte i vizija pretpostaviti da će se u nekoj dalekoj budućnosti na alopatsku medicinu gledati kao na nekog legendarnog junaka iz prošlosti, koji je bio tako sposoban i nepobediv, da je uvek nalazio načina da nadmudri i na kraju pobedi svoje oponente i neprijatelje. A ti načini su znali biti toliko neverovatni i teško shvatljivi da su se i oni sami veoma brzo pretvarali u legende
Legenda o lečenju kao prenošenju bolesti sa jednog dela tela na drugo.
Jednim od tih načina bi se mogla smatrati i ona misteriozna reč „alopatska”, koja je prikačena imenu tog budućeg legendarnog junaka. Od silne zaokupljenosti simptomima sve novih i novih bolesti, koje će onom prosečnom pacijentu vredni lekari dijagnostifikovati, a od kojih je većina psihosomatskog karaktera, te poseta ordinacijama, laboratorijama i centrima za kojekakva sve modernija i kompleksnija snimanja svog izmučenog tela, taj isti prosečni pacijent neće imati vremena da se konačno upita čemu sve to vodi, i da li njegov sve jadniji život mora da se odvija baš na takav način. A sve je na prvi pogled tako jednostavno. Da bi se osvestio i možda naslutio o čemu se tu radi, treba samo da se zapita šta znači ta reč, čije pravo značenje verovatno nije jasno ni većini alopatskih lekara. Odgovor bi mogao naći, ukoliko je barem minimalno kompjuterski pismen, ako zaviri i onu sveznalicu, pretraživač Gugl.
Što se srpskog jezika tiče, uglavnom svi rečnici koji se mogu naći na Guglu, na čelu sa čuvenim Vujaklijom se slažu da ta magična reč znači: metoda lečenja kod koje se bolest sa jednog dela tela prenosi na neki drugi deo tela, i to upotrebom lekova koji izazivaju bolesti suprotnog dejstva. Ta definicija bi mogla da se uklopi u etimološko značenje te reči koja je dobijena kombinacijom dve grčke reči, i to „allos”, što znači drugačiji ili suprotan i reči „pathos”, koja znači bolovati ili patiti. Ukoliko se proveri na koji način se značenje te reči objašnjava na engleskom dobija se: tretiranje bolesti lekovima koji izazivaju suprotne simptome od bolesti koja se trebala lečiti. Tu se, kao što se može primetiti, ne govori o prenošenju bolesti sa jednog dela tela na drugo, što se može objasniti većom i savesnijom angažovanošću onih vrednih „fakt čekera”, zaduženih za engleski jezik, pošto bi ta bukvalna tvrdnja o prenošenju bolesti kao lečenju mogla izazvati neprijatno osećanje kod nekog radoznalog pacijenta koji je zalutao na Gugl.
alopatija (grč. allos, pathos) ned. metoda lečenja kod koje se bolest s jednog dela tela prenosi na neki drugi deo; alopateki metod lečenja, upotreba lekova koji izazivaju bolesti suprotnog dejstva, metod koji se danas uopšte primenjuje u naučnoj medicini (supr.: homeopatija); aleopatija.
(Vujaklijina definicija alopatije sa Gugla)
Inače tvorac te reči je nemački nadri lekar Samuel Haneman (Samuel Hahnemann) (1755–1843), koji se smatra utemeljivačem one rivalske metode lečenja zvane homeopatija. Ta reč u navedenom značenju, tretiranja bolesti lekovima koji izazivaju suprotne simptome, se u to vreme, početkom XIX veka, koristila među pristalicama alternativnih metoda lečenja sa podrugljivom konotacijom, prilikom definisanja one takozvane zvanične medicine. Međutim, reč, alopatska, se zadržala sve do danas, tako da se lekari, koji praktikuju tu takozvanu zvaničnu ili konvencionalnu medicinu, ne protive njenom korištenju, ali je oni definišu kao: dijagnostikovanje i tretiranje bolesti pomoću dokazanih terapeutičkih mera, kao što su lekovi i operativni zahvati. Bez obzira kako je oni definišu, više je nego jasno o čemu se radi, ali nije jasno kako se ljudi već više od jednog veka podvrgavaju dobrovoljno tretmanu koji im nudi zvanična medicina, a koji se svodi, kako se iz definicije jasno vidi, ne na lečenje, nego bukvalno prenošenje bolesti iz jednog dela tela u drugo.
Ako se upotrebi baš bukvalno prevođenje one dve grčke reči, onda bi se alopatska medicina mogla definisati i kao „drugačija patnja”, što bi možda na još slikovitiji način odgovaralo suštini alopatske medicine, ukoliko se u pokušaju da se dokuči ta suština, zaviri iza onog pomenutog paravana manipulacija, propagande i prevara. Pošto se čitava ta priča može učiniti neverovatnom i fantastičnom, onda bi se bez problema mogla svrstati u jedno od onih čuda uz čiju pomoć će se alopatska medicina jednog dana pretvoriti u onog legendarnog junaka.
Legenda o fluoridima kao profilakticima
Mada prema kritičarima alopatske medicine vlada nepodeljeno mišljenje da ona u svom konceptu ne sadrži prevenciju bolesti, već samo tretiranje pacijenata koji su već oboleli, njeni branitelji ipak poseduju neke argumente sa kojima bi mogli da se suprostave toj tvrdnji. Svakako da najjači adut i argument u tom suprostavljanju predstavlja fluor, to jest upotreba jedinjenja koji sadrže taj element za prevenciju kvarenja zuba, naročito kod dece. Taj pokušaj alopatske medicine da se eksponira na, tom za nju prilično nepoznatom polju, od samog početka je nailazio na otpor, i uvek bio okružen kontraverzama i sumnjama u njegovu efikasnost, ali i moguću štetnost. Mnoge zemlje koje su na početku prihvatile tu jednostavnu metodu prevencije, kasnije su odustajale. Međutim, pošto se taj sistem još uvek primenjuje u mnogim zemljama, dok se u ponekim ponovo uvodi, a ima i onih u kojima se vrši pritisak da se to učini, nije na odmet podsetiti se istorijata ili geneze fluorisanja pijaće vode, to jest kako se došlo na tu ideju.
Kao prvo treba napomenuti da su fluoridi, nekoliko decenija pre nego što su predloženi za prevenciju zubnog karijesa, bili primenjivani kao otrovi za pacove i u proizvodnji insekticida. A također je istovremeno bilo poznato da imaju veoma toksično dejstvo na biljke, utičući kao inhibitori na biohemijske procese koji omogućavaju fotosintezu.
Još važniji je podatak da su jedinjenja fluorida među glavnim sastojcima nusproizvoda i otpadnih materijala iz mnogih industrija i da su veoma otrovna, te stoga predstavljaju potencijalne zagađivače jezera, vodenih tokova, mora i poljoprivrednog zemljišta. Jedinjenja kao što su vodonik-fluorid i silicijum-tetra- fluorid nastaju kao nusproizvodi postrojenja za proizvodnju fosfatnih đubriva, dok znatne količine fluorida dolaze iz čeličana i fabrika aluminijuma. To su sve industrije koje su doživele pravi bum početkom XX veka. A već tridesetih godina su počeli i sudski procesi protiv pojedinih fabrika koje su povremeno činile štete nekontrolisanim ispuštanjem pomenutih toksičnih supstanci. Ostalo je upamćeno da je tih godina Aluminijumska korporacija Amerike (ALCOA) bila suočena sa plaćenjem milionskih odšteta zbog učinjenih trovanja životne sredine fluoridskim otpadom.
Posebnu opasnost predstavlja činjenica da ta jedinjenja veoma lako apsorbuju biljke, preko kojih onda dospevaju u domaće životonje koje se hrane tim biljkama, da bi na kraju završili u ljudskim organizmima.
Bio je to zaista veliki problem za zahuktalu mašineriju prljavih američkih industrija prvih decenija prošlog veka. Ali rešenje će se veoma brzo pronaći zahvaljujući, čemu drugom nego, inovativnosti onog kapitalističkog genija. Nekome je palo na pamet da te otrovne fluoride predstave kao spasonosno rešenje za sprečavanje, to jest prevenciju zubnog karijesa. Tako da bi ti izuzetno toksični fluoridi umesto u prirodnoj okolini završili u ljudskim organizmima. Dakle istovremeno bi se spasila priroda i ljudski zubi. Kako bi se ono narodski reklo, jednim udarcem ubile bi se dve muve, a uz to i dobro zaradilo na prodaji otrova vodovodnim preduzećima, jer se ideja sastojala u tome da se fluoridi ubacuju u pijaću vodu. Ne zna se tačno kome je ta ideja prvo pala na pamet, ali glavni kandidat je, ko bi drugi nego, genijalni Džon Rokfeler.
Američki Javni zdravstveni servis (PHS) je 1933. godine započeo pripreme za taj poduhvat. Počelo je, naravno, sa istraživanjem koja bi maksimalna koncentracija otrova u pijaćoj vodi bila bezbedna, a također i za potragom za ličnostima, koje bi svojim autoritetom stale iza tog projekta. Angažovan je doktor Trendli Din (Dr. H. Trendley Dean), koji je nakon pažljivih istraživanja predložio koncentraciju od 1 ppm (jedan deo na milion) kao bezbednu za čovekovo zdravlje. Treba naglasiti da je davno pre toga utvrđeno da je deset puta manja koncentracija od 0.1 ppm izuzetno štetna za biljke i životinje. Verovatno se smatralo da čovek, kao najsavršeniji proizvod onog zajedničkog tvorca može u svoj organizam da primi mnogo više otrova od biljaka i životinja.
Istovremeno je ugledni The Mellon Institute, koji je osnovala porodica Endrjua Melona, inače, vlasnika one aluminijumske korporacije (ALCOA), zaposlio također uglednog doktora Džeralda Koksa (Dr. Gerald Cox), biohemičara sa univerziteta Pitsburg, da pomogne u pronalaženju tržišta za otrovni otpad. On je u susretima sa inžinjerima iz kompanija koje kontrolišu vodosnabdevanje počeo da promoviše ideju fluoridacije pijaće vode u cilju sprečavanja karijesa. 1940. godine će postati član Odbora za hranu i ishranu, Nacionalnog istraživačkog saveta (the National Research Council), kroz koji će nastaviti da promoviše tu ideju.
Pitanje eliminacije velikih količina toksičnih fluorida bilo je od vitalnog značaja za korporaciju, tako da se moralo delovati na više frontova. 1944. ALCOA je, za u to vreme basnoslovnu godišnju platu od $750,000, zaposlila uglednog advokata Oskara Juinga (Oscar Ewing). Pošto korporacija u to vreme nije imala sudskih procesa, bilo je očigledna da će njegov resor biti fluoridi, a ne pravosuđe. Samo dve godine kasnije će biti postavljen za glavnog adminostratora Federalne bezbednosne agencije. Otkud da baš njega postave na tu poziciju, i da on pristane da radi u toj agenciji za nekoliko puta manju platu, postaće jasno pet godina kasnije. Jer tu ideju da se tolike količine otrova deponuju u ljudska tela neće biti baš lako proturiti kroz američke propise.
Sledeće 1945. godine će grad Grand rapids u državi Mičigen biti odabran, kao pokusni kunić, za testiranje bezbednosti fluorisanja pijaće vode. Tokom narednih 10 godina građani tog grada je trebalo da piju vodu tretiranu fluoridima u koncentraciji od 1 ppm, pa ukoliko se pokaže da nema značajnih posledica na zdravlje ljudi, onda bi se izdala zvanična dozvola za fluorisanje pijaće vode u čitavoj zemlji. Međutim, korporacija ALCOA nije mogla da čeka tako dugo, jer su se deponije opasnih fluorida povećavale sa rizikom da se izliju u rečne tokove i tako prouzrokuju velika zagađenja. Nakon pet godina, tačno na pola puta, Oskar Juing je iskoristio svoju funkciju šefa one bezbednosne agencije da proglasi test uspešnim i predloži početak masovnog fluorisanja pijaće vode.
Sledeće godine će Juing ubediti Kongres da je fluorisanje vode ne samo bezbedno, nego i potrebno za očuvanje zdravlja ljudskih zuba. Istovremeno je interventno odobrena iz budžeta suma od tadašnjih dva miliona dolara za propagandne svrhe u cilju promovisanja programa fluorisanja vode širom Sjedinjenih država. Tako su otvorena širom vrata da se nekadašnji otrov za pacove prodaje na tone, umesto na grame i kilograme. Na toj tački bi bilo prikladno upotrebiti onu frazu: ostalo je istorija.
Narednih godina i decenija, zahvaljujući uspešnoj propagandi i ubeđivanju fluorisanje pijaće vode je postalo trend u čitavom svetu. Vlade i parlamenti su bez mnogo diskusije i provera prihvatali američki primer, ne primećujući da iza odluke američkih nadležnih autoriteta ne stoje interesi ljudskog zdravlja, već aluminijumske korporacije ALCOA i ostalih korporacija koje nisu znale šta da rade sa otrovnim fluoridnim otpadom. Da bi se lakše shvatila uspešnost kampanje ubeđivanja i usađivanja u ljudske glave svesti da je sasvim normalno da kroz pijaću vodu u svoje telo ubacuje jedan takav otrov, bez obzira o kako maloj koncentraciji se radilo, nije na odmet podsetiti se jednog veoma bitnog detalja o kojem se veoma malo zna. Pomenuti Oskar Juing, ključni čovek čitave operacije, je na početku propagandne kampanje angažovao nikog drugog nego Edvarda Berneza (Edward Bernays), u to vreme nesumljivo najvećeg eksperta za pitanja propagande i pranja mozga na planeti.
To je onaj Bernez kojeg su tih godina sve velike američke korporacije i vladina ministarstva i agencije angažovale kada je nešto važno trebalo da se „proda”. O kakvom igraču se radi može se zaključiti iz delića njegove doktrine: „Svesna i inteligentna manipulacija navikama i mišljenjima masa mora biti urađena od eksperata – savetnika za odnose sa javnošću (pozicija koju je on sam izmislio). Oni su nevidljivi vladari koji kontrolišu sudbine miliona … najdirektniji način da se dospe do stada je preko njegovih lidera …. sve mora biti precizno planirano, indoktrinacija mora biti suptilna. Ona bi trebala da bude ugrađena u sve aspekte svakodnevnog života ljudi – 24 časa dnevno, na stotine različitih načina. Potrebna je redefinicija etike … ono što je predmet propagiranja ne mora obavezno da bude istinito.” Poznato je da je Bernez „prodao” Amerikancima čak i Prvi svetski rat. Fluoridi su za njega bili sitnica, kako bi rekli Amerikanci: piece of cake.
Međutim, neće sve ići tako glatko. Uporedo sa širenjem novokomponovane iluzije da je život savremenog čoveka nemoguć bez fluora, rastao je i otpor toj krajnje opasnoj praksi. Sve veći broj zemalja je pod pritiskom javnosti i organizacija, formiranih za borbu protiv tog elementa, postepeno odustajao od fluorisanja pijaće vode. U međuvremenu su urađene bezbrojne studije i istraživanja kojima je nepobitno dokazano da fluor nema nikakvog uticaja na sprečavanje karijesa. Čak šta više, postoji mnogo studija koje dokazuju da fluor ne samo da ne sprečava karijes, nego ga pospešuje.
Ali ta bitka, jedna od mnogih sličnih koje se paralelno vode protiv svetskih moćnika i krupnog kapitala, je daleko od toga da je završena. Još i danas se po sudovima vode sporovi u kojima pomenute organizacije i grupe eksperata traže da se iznesu pred javnost zvanične studije, koje dokazuju toksičnost i štetnost ubacivanja bilo koje količine fluorida u cikluse ljudske ishrane, a koje vlade i vladine agencije uporno odbijaju da obelodane. A istovremeno se nastavlja pritisak na vlade od istih lobija za ponovno uvođenje obavezne fluordacije vode. Pored toga ne sme se izgubiti iz vida da je količina ne samo fluorida, nego i sličnih visoko toksičnih supstanci, nusprodukata prljavih industrija, danas mnogo veći nego što je bila pre 80 godina i da korporacije, kao što je ALCOA, sigurno nalaze zaobilazne puteve kako da se reše tog otrovnog otpada. Ljudska tela su im oduvek bila najprikladnija i najprofitabilnija deponija, jer, od svih stvari na svetu njima je najmanje stalo do ljudi i njihovog zdravlja.
A onaj budući legendarni junak našeg doba im se uvek nađe pri ruci da im pomogne da se njihove prljavštine i zločini umotaju u naučnu oblandu, kao što se dogodilo sa opisanom legendarnom fluoridskom prevarom, koja nažalost još uvek traje.
Legenda o „Nujolu”
Kada se govori o alopatskoj medicini i farmaceutskoj industriji kao neumornim inovatorima na polju izmišljanja novih bolesti i lekova, onda se nekako podrazumeva da se i lekovi za one stare bolesti unapređuju i izmišljaju bolji i efikasniji u prenošenju bolesti sa jednog dela tela na drugo. To je nesumljivo tačno, ali treba naglasiti da su neki lekovi ponekad u opticaju i proizvodnji i po nekoliko decenija, sve dotle dok donose očekivanu zaradu. Možda će izgledati čudno, pa čak i neverovatno da postoji jedan lek koji se održao svojom profitabilnošću ne samo nekoliko decenija, nego nekoliko vekova, tačnije skoro dva veka. Zbog toga bi se sa punim pravom mogao nazvati legendarnim.
Priča o njemu počinje daleke 1842. godine kada se, prema legendi, na imanju Samuela Kera iz Pensilvanije pojavila, izvirući iz zemlje, neka čudna, ulju nalik, crna tekućina, koja će nešto kasnije dobiti ime nafta. On nije znao šta da radi sa njom. Pošto je to crno ulje nastavilo da izvire iz dubine zemlje on je prvo tu bujicu pokušavao da usmerava prema obližnjem kanalu. Ali, brzo se dosetio, verovatno smatrajući da ako dolazi iz zemlje, sigurno ima neka lekovita svojstva, počeo je da to ulje pakuje u bočice, na koje je lepio etikete, i da ih prodaje kao čudotvorni eliksir. Nazvao ga je „Kerovo magično ulje”. Naivni narod je navalio ko lud, tako da je i prodaja krenula ko luda. Kako bi se reklo, to može samo u Americi.
O tome se brzo na daleko pročulo, tako da se uskoro na licu mesta pojavio putujući trgovac po imenu Vilijam Rokfeler. On je odmah sa Samuelom sklopio „dil” da od njega otkupljuje na veliko tu čudotvornu tekućinu. On će je pakovati u svoje bočice, a na etiketi će pisati „Kameno ulje”. Prodavaće ga kao čudotvorni lek za tumore i kancere, i to po ceni od $25 po bočici, što je u to vreme bilo jednako prosečnoj dvomesečnoj plati. U tu svrhu promenuo je ime u doktor Vilijam Livingston, predstavljajući se kao specijalista za tumore.
To novo ime sa doktorskom titulom će mu pomoći ne samo da bolje prodaje svoj skupi proizvod, nego i da se lakše maskira, pošto se krio od policije, koja mu je bila stalno na tragu. Jer, osim putujećeg prodavca eliksira, on je bio i prevarant, konjokradica, provalnik, ženskaroš, sa sklonošću da istovremeno ima nekoliko žena, tako da su ga osim policije ganjale i ostavljene žene. Imao je čak na duši i jedno silovanje mlade devojke, što je bio glavni razlog policijske potere. Zbog svega toga prodaja tog novog obećavajućeg eliksira pod lažnim imenom, i još sa doktorskom titulom, mogla bi se smatrati dobrim privremenim utočištem za nepopravljivog avanturistu Bila.
Međutim, to nije moglo večno trajati, jer će se uskoro otkriti da se ono tajanstveno ulje može, koristiti i za druge svrhe. Tada na scenu stupa Džon Rokfeler, sin doktora Livingstona, to jest Vilijama Rokfelera, koji će na osnovu tog ulja, kao što je poznato, izgraditi najveću kapitalističku imperiju ikada viđenu. Onaj tatin eliksir će malo preraditi i od njega napraviti lekovitu tečnu mast za tretiranje zatvora, to jest kao laksativ, pod imenom „Nujol”. To je indijanski termin sa značenjem novo ulje – new oil, ili njuojl. Kao što se može primetiti za tatu i sina se slobodno može primeniti ona stara uzrečica da iver ne pada daleko od klade. Obojica su bili snalažljivi, inovativni i prevaranti. Sin se, za razliku od oca, dobro obogatio, te je mogao da kupi sve što poželi, uključujući policiju i državu, pa nije imao ko da ga progoni.
Ta uljana mast za mazanje čmara će se pokazati daleko boljim generatorom profita od goriva dobijenog rafinacijom sirove nafte. Iz jednog barela nafte, koji je tada koštao $2, moglo se napraviti 1000 pakovanja njuojla, po ceni 1/5 centa po pakovanju. Iz veleprodajne cene jednog pakovanja od 21 centa se može lako izračunati da se prodajom njuojla moglo daleko više zaraditi nego prodajom naftinih derivata. Jedini problem je bio što se ni tada, a ni danas, potražnja za laksativima nije mogla povećati, čak ni pomoću najsavršenije propagande. No, to nije sprečilo da se taj lek prodaje i danas, a također i postane simbolom neraskidive simbiotske veze između farmaceutske i petrohemijske industrije.
( Današnji “Nujol” u španskoj i grčkoj verziji)
A koliko je efikasan i da li ima štetne efekte? Takva pitanja ne interesuju ni proizvođače ni korisnike. Jer ukoliko i uzrokuje neka štetna dejstva, za njih se uvek nađe novi lek. Osim goga 100% je prirodan, pravo iz zemlje, uz malu doradu. Nije ni čudo da je preživeo vekove i ušao u legendu.
Legenda o alopatskom sindromu
Kao što je poznato, broj bolesti se već uveliko meri ne hiljadama, već desetinama hiljada, i još uvek raste. Sve te bolesti se uredno evidentiraju i stavljaju na spiskove, a o tome brinu odgovarajuće agencije. Ono što nije poznato je da već više od jednog veka postoji jedna bolest koja se još uvek ne nalazi na tim spiskovima. Ta bolest se zove „alopatski sindrom”. Tek kada se stekne uvid o tome na koji način se oboli od tog sindroma može se shvatiti zašto te bolesti nema na onim zvaničnim spiskovima.
Alopatski sindrom u stvari predstavlja koncept na osnovu kojeg funkcioniše alopatska medicina. Ključ za njegovo razumevanje je ishrana, to jest pogrešne prehrambene navike, koje se promovišu vešto osmišljenom propagandom. One na duge staze uzrokuju razne degenerativne bolesti koje se ispoljavaju simptomima. Po definiciji sindrom predstavlja istovremeno ispoljavanje tri i više simptoma. Da tih simptoma bude što više i da ih nikada ne „zafali”, u hranu, vodu, napitke i sve ono što ljudi trpaju bez razmišljanja u svoja usta, dodaju se, osim obaveznih zaslađivača, još kojekakvi aditivi, i hemikalije svih mogućih vrsta. Više je nego jasno da u tako koncipiranom programu onih pomenutih simptoma neće nikada nedostajati. A konzumenti, budući pacijenti, neće imati pojma da osim bolesti sa onih spiskova, boluju još i od alopatskog sindroma. Nije potrebno ponavljati da lekovi propisani za lečenje tih simptoma, po definiciji alopatije, izazivaju nove simptome.
A kako sve to funkcioniše na najslikovitiji način se može videti iz primera leka zvanog semaglutid. Taj lek se dugo vremena koristio za tretiranje dijabetesa, jedne od bezbroj onih bolesti izazvanih prehrambenim navikama, kondicioniranih propagandnim tehnikama. Međutim, vremenom se pokazalo da oni koji uzimaju taj lek istovremeno i mršaju. Tako da se od 2021. godine lek prepisuje za tretiranje i tog zdravstvenog problema, koji trenutno predstavlja najveći izazov za čovečanstvo, jer se broj gojaznoh i onih sa povećanom telesnom težinom povećava po eksponencijalnoj stopi. Pošto glavni problem u tom segmentu brige za zdravlje svetske populacije predstavljaju deca ona ugledna američka agencija FDA je po hitnom postupku odobrila taj lek i za decu. Lek se u Americi prodaje pod imenom „Wegovy” i prima se pomoću inekcije, jednom nedeljno.
Kada su se u propagandu tog revolucionarnog leka uključile i holivudske zvezde, koje su se javno hvalile kako sa tim lekom ne moraju više da brinu o višku kilograma, to jest sala, a na kraju i još veća zvezda Ilon Mask, koji je na Tviteru svoje pratioce obavestio da ga i on uzima, i da mu je pomogao da se reši viška od 13 kilograma, došlo je do nestašice te nove farmaceutske zvezde na apotekarskom tržištu, jer fabrike nisu mogle da zadovolje potražnju, koja je također počela da raste po eksponencijalnoj stopi. Kao rešenje, naravno, formirano je crno tržište. U Srbiji, u kojoj se taj lek prodaje pod imenom Ozempik, cena jednog pakovanja je dostigla €130. Dakle, nije teško zaključiti da alopatski sindrom deluje na više ravni i prožima sve segmente društva, a da se u igru kada zatreba ubacuju i „celebriti”.
Ima u toj priči i jedan interesantan detalj. Preporučuje se da se tokom uzimanja leka smanji unos kalorija u organizam i da se obavezno uvedu fizičke vežbe, kao sastavni delovi terapije. Neki neverni Toma bi se na to upitao: „Pa šta će mi lek, ako moram da manje jedem i još da vežbam?” Srećom, tih nevernih Toma je vrlo malo. A ako se baci pogled na listu mogućih štetnih efekata od upotrebe tog leka, ona je podugačka, kao što je uobičajeno u vezi sa tim detaljem alopatskog sindroma. Osim onih neizbežnih kao što su glavobolja, umor, konstipacija i povraćanje, na kraju se mogu zapaziti i rak štitne žlezde, problemi sa bubrezima, oticanje pankreasa, kamen u žuči. Treba nekoliko minuta da bi se ta dugačka lista samo pročitala, zato se malo ko zamara sa tim glupostima, jer je lek dokazano efikasan.
I na kraju, oni bezobzirni kritičari alopatske medicine treba da uzmu u obzir da ona, ne samo da se bavi i prevencijom, kao što se videlo, nego je, prilikom koncipiranja svoje filozofije, itekako uzela u obzir i one istočnjačke medicinske tradicije. Prema jednoj od onih besmrtnih priča iz kineske kulturne zaostavštine u ona davana konfučijanska i laoceovska vremena seoski doktori su svoje usluge naplaćivali na kraju svake godine. Obavezu da im plate imale su samo one porodice čiji su svi članovi tokom te godine bili zdravi, jer se podrazumevalo da je doktor dobro obavio posao u prevenciji i da je zaslužio da bude plaćen. Dok one porodice, u kojim je bilo bolesnih, nisu morale ništa da plate, jer doktor očigledno nije obavio dobro svoj posao prevencije. Na prvi pogled sve je jasno.
Jasno je također bilo i Džonu Rokfeleru naravoučenije iz te priče, kada je formirao filozofiju za svoju alopatski medicinu. Jer, razmišljao je on, zašto bi doktori ulagali tolike napore da ubeđuju svoje pacijente kako da izbegnu bolesti, kada je mnogo lakše pustiti ih da obolevaju i, sedeći u udobnoj fotelji svoje ordinacije, prepisivati im lekove kada se bolesni pojave, a za koje će osim redovne plate dobijati još i dobru proviziju od farmaceutskih korporacija.
Kada one pomenute generacije iz daleke budućnosti budu čitale medicinske legende, sigurno će uz osmeh zaključiti: „Al’ su oni Kinezi bili glupi!”
