Шест правила без којих не могу да функционишу модерна демократска друштва
Реч пропаганда је латинског порекла, настала од појма пропагаре, који означава ширење. Први пута ју је почела користити католичка црква у 17. веку да са њом означи ширење католичке вере. Данас се углавном користи за означавање ширења идеја и мисаоних конструкција, те је у скоро свим језицима прихваћена у том латинском изворном облику. Због тога је лако препознатљива и не захтева много напора, нити умешности приликом превођења. О пропаганди као феномену, старом ваљда колико и само човечанство, написано је безброј књига, које су се појављивале, и још увек се појављују, под разним називима, али и у различитим контекстима. Јер, неки су тај феномен славили и обожавали као једну од највећих цивилизацијских тековина, неки га посматрали кроз критичку лупу, неки му се ругали и исмејавали га, а било је и оних који су га се и гадили. Међутим, колико је познато, ниједна од тих књига не носи прост наслов: пропаганда, осим једне.
У тој књизи под насловом Пропаганда тај контраверзни феномен се проматра кроз блиску, па чак и интимну везу са још једним од великих цивилизацијских тековина, а то је демократија. Што може да се учини интересантним, па чак и провокативним. Једна од кључних поенти те књиге је да је контрола ума веома важан аспект било ког демократског друштва. Аутор тврди да је без организовања свесне и интелигентне манипулације навикама и мишљењима маса демократија једноставно немогућа. Или дословно:
„Ми смо вођени, наши умови су укалупљени, укуси формирани, идеје сугерисане, и то углавном од људи за које нисмо никада чули. То је логичан резултат који произилази из начина на који су наша демократска друштва организована. Огромне масе људских бића морају сарађивати на такав начин уколико хоће да живе заједно у безконфликтном функционалном друштву.”
Они који управљају чине невидљиву владајућу класу која „разуме менталне процесе и узорке понашања маса”.
„Ако разумемо механизам и мотиве групног ума, зар није онда могуће контролисати и дисциплиновати масе саобразно нашој вољи, а да оне о томе ништа не знају?”
Укратко сумирано, књига пружа детаљан увид и анализу феномена психологије масе.
Како се манипулацијом прави демократија
Све оно што је у књизи презентирано о том интересантном феномену без којег, као што је речено, не могу да функционишу модерна демократска друштва, може се сумирати у шест правила, која би могла да послуже као упутство или водич некоме ко би једног дана пао са Марса на Земљу и пожелео да на њој оствари демократију, о којој је претходно чуо да представља најсавршенији облик друштвеног уређења у читавом космосу.
Прво правило – Уколико желите да вас нека група следи треба само да манипулишете лидера групе.
Другим речима, најлакши начин да утичете на мисли и акције великог броја људи је да прво утичете на њиховог лидера, или дословно:
„Ако сте у стању да утичете на лидере, са или без њихове свесне кооперације, аутоматски утичете и на групе које они воде.”
У ствари, један од најутемељенијих принципа масовне психологије је да „групни ум” не размишља, већ он делује према импулсима, навикама и емоцијама. Када он одлучује о некој акцији, његов први импулс је да се угледа на свог вођу у кога има поверење.
Људи су по природи групна бића. Чак и када је човек сам он има дубок осећај припадности групи. Било да то знају свесно или не, већина од онога што људи раде представља напор да се повинују идеалима групе коју су изабрали, да би на тај начин били прихваћени и осетили смисао припадности.
Друго правило – Речи су веома моћне тако да се вештом употребом језика може на најбољи начин утицати на групне емоције.
Није тајна да су извесне речи и фразе повезане са одговарајућим емоцијама, симболима и реакцијама. Сходно томе се вештом употребом језика може ефикасно не само манипулисати емоцијама групе, него и утицати на њихову перцепцију и акције.
„Играјући се са старим клишеом, или манипулишући новим, пропагандиста може понекад изменити у своју корист масовне емоције групе.”
Треће правило – Било који медијум за комуникацију је истовремено и медијум за пропаганду.
Било који систем комуникација, као што су телефон, радио, телевизија, штампа или друштвени медији, представља прикладно средство за преношење информација, али исто тако било који од њих такођер може послужити као канал за вршење пропаганде.
„Не постоји средство људске комуникације које не може истовремено бити и средство срачунате пропаганде.”
Добар пропагандиста мора увек ићи у корак са развојем нових средстава комуникација, стављајући их одмах у службу смишљене пропаганде.
Четврто правило – Бесконачним понављањем исте фразе стварају се навике и уверења.
„Ту се у ствари ради о једној од доктрина психологије реакције према којој известан стимуланс који се често понавља доводи до стварања навике, или да просто понављање једне идеје ствара уверење.”
Понављање увек изнова исте идеје или „мантре” представља форму неуро-лингвистичког програмирања са циљем уграђивања извесних концепата и емоција у подсвесни ум. Стога није ни чудо да се људима који се осећају тужно и депресивно саветује да понављају у себи неку афирмативну и стимулативну фразу.
Пето правило – Неке ствари се не желе због њихове стварне вредности, већ због симбола који представљају.
Истражујући зашто људи праве извесне потрошачке одлуке аутор је приметио да они најчешће не желе нешто због тога што је то корисно и вредно, већ пре што то представља нешто за чим они подсвесно теже.
„Нека ствар може да се пожели не због своје стварне или употребне вредности, већ због тога што се подсвесно учини да она представља симбол још нечега, жељу које се човек стиди да је призна самом себи.”
Као пример може да послужи неко ко је наумио да купи ауто. На први поглед се може учинити да му је ауто потребан као средство транспорта, али у стварности он га купује јер жуди за вишим положајем на друштвеној лествици који долази са поседовањем моторног возила.
Шесто правило – Индивидуама се може манипулисати стварањем околности које модификују групне обичаје.
На крају, аутор поручује, да ако неко жели да манипулише акцијама индивидуа најефикаснији начин да то постигне је да створи околности које ће произвести жељено понашање.
„Који су истински разлози зашто купац планира да потроши новац на нови ауто, а не на клавир. Он купује ауто јер у том тренутку преовлађује групни обичај да се купују аутомобили. Модерни пропагандиста је радио на томе да створи околности у којима ће се тај обичај постепено усвојити.”
Тај процес мењања групних обичаја почиње увек са врха, па се преноси према дну. У свакој нацији или друштвеној групи постоје лидери и јавне личности са ауторитетом и утицајем. Манипулишући онима са највећом моћи утицаја преноси се жељени ефекат на јавно мишљење. То је објашњење феномена када се нека позната звезда, такозвани „целебрити”, појави на црвеном тепиху, на једној од оних гламурозних светковина, у некој екстравагантној одећи, која онда преко ноћи постаје тренд.
Поговор
На основу свега изнесеног свакако да би се на први поглед могао стећи утисак да укратко описана књига Пропаганда представља још један од савремених покушаја да се на провокативан начин представе и разобличе сви они суптилни и перфидни процеси који су од демократије, измишљене у античкој Грчкој, а поново рођене у модерно доба, начинили праву карикатуру. Међутим, тај утисак ће се сигурно претворити у не мало изненађење када се узме у обзир да је књига написана пре скоро једног века, тачније прво издање се појавило 1928. године, а написао ју је Едвард Бернез (Edward L. Bernays), амерички пословни консултант који се сматра оцем оне вештине зване, односи са јавношћу – PR (public relations), али и још једне зване „спиновање”, без којих је данас живот незамислив, барем онакав какав су у својим главама замислили они који желе да владају доживотно и да продају сво оно што им падне на памет.
Едвард Бернез је био члан оне дружине која је америчкој јавности „продала” Први светски рат, „брендирајући” га као неопходан да би се свет „начинио безбедним за демократију”. Тај Бернезов слоган ће на ефикасан начин бити примењиван све до данашњих дана, јер су сви каснији ратови вођени да би се, или заштитила, или устоличила демократија. Током двадесетих радио је као консултант великих корпорација, помажући им да унапреде своје пословање кроз експертски осмишљене кампање, са основном идејом креирања јавног мишљења. Као круна тих напора доћи ће књига Пропаганда у којој је на систематски начин обрадио теорије које стоје иза његових успешних PR остварења. Осим поменутог изненађења, чини се чак и запањијућим да је књига написана пре скоро сто година актуелна и релевантна и данас.
Да би се стекао комплетан утисак о таквом генијалцу, какав је Бернез био, а генијалац је сигурно био, јер је теоријски уобличио и кроз праксу доказао неке безвремене константе људске психологије, свакако да би требало напоменути да је он био нећак, и то двоструки, чувеног и славног психоаналитичара Сигзмунда Фројда. Више је него очигледно да је ујак морао имати великог утицаја на нећака, али су се, како је испало, ипак на крају разишли. Док је ујак читавог живота покушавао да поништи негативан, а често и погубан утицај несавесног на човеково свесно, и тако му помогне, дотле је нећак радио супротно, користио је то несвесно за манипулацију и варање тог истог човека, којега не само да није волео, него га се и гадио, називајући га глупим Џеком, а себе паметним Едијем.
Ујка и нећак
Међутим, узимајући у обзир све оно што се претходне две године под окриљем оне такозване пандемије дешавало и још увек дешава, чини се да је Бернезова књига данас актуелнија него што је била у време када је писана, али и свих оних наредних деценија када је служила као користан уџбеник, како манипулаторима, тако и онима који су покушавали да им одоле. Може се чак стећи утисак да је неком можда пало на памет да користи ту књигу за један велики глобални експеримент чије заморче је било читаво човечанство. Да тај утисак не вара може се лако уверити уколико се све оно што се у том експерименту током две године догађало покуша уклопити у оних описаних шест правила.
Кренимо зато редом.
1. Зар се у оном лидеру групе из првог правила не може веома лако препознати британски премијер Борис Џонсон, кога је славни епидемиолог Нил Фергусон са својим епидемиолошким моделом на самом почетку пандемије убедио у неизбежност великог помора уколико се не уведу драконске мере. Није потребно понављати шта се све догодило након увођења и спровођења тих мера. А такођер није потребно понављати да су и остали државници, то јест лидери, широм планете попут Џонсона савршено одиграли улогу оног лидера из првог правила.
2. Зар се вешта употреба језика и моћ речи из другог правила не види из употребе речи „вакцина” током пандемије. Јер, под тим називом је у људска тела убризгано преко десет милијарди доза експерименталне mRNA „генске терапије”. Да су људи били обавештени о чему се стварно ту ради мало њих би прихватио да учествује у сумњивом експерименту. А вакцину су масовно прихватили јер је у људској свести иза тог имена већ одавно формирана слика о безбедној, провереној медицинској интервенцији која не само да спашава живот, него је и апсолутно потребна.
Слично је и са речи „пандемија”, која у колективној свести асоцира на страх, смрт, хаос и хитне акције, и то захваљујући углавном Холивиду, са чије производне траке је до сада избачено безброј филмова из вирусног жанра.
3. А зар се у оном медијуму за комуникацију из трећег правила не могу лако препознати данашње комуникационе платформе као што су Фејсбук, Твитер и Јутјуб, које већина људи повезује са слободом говора и демократијом, а које су се током претходне две године захваљујући „факт чекерима”, цензури и бруталном уклањању непожељних садржаја и аутора, претворили у обично средство пропаганде, те тако савршено одиграли намењену им улогу.
4. А зар се оно бесконачно понављање исте фразе из четвртог правила није на тако елегантан и ефикасан начин применило у оном бесконачном понављању фраза као што су „веруј у науку”, „веруј у план”, или оно даноноћно објављивање статистика о броју оболелих и мртвих, и тако све заједно створило илузију о пандемији, које у ствари није ни било.
5. А оне симболе из петог правила није тешко препознати у оним славним „маскама”. Сви су, или огромна већина, знали да оне не служе ничему али су их носили јер су оне у оним пандемијским околностима представљале симбол повиновања и придржавања. Нико није хтео да штрчи из групе, или мало погрдније „стада”. А када маске не скидају ни вође, онда је симболика потпуна.
Такођер су и „вакцине” осим лингвистичке магије, којом су зрачиле, одиграле и улогу симбола, пошто су их многи примали да би тим чином симболички доказали да не припадају оним озлоглашеним „антиваксерима” или „теоретичарима завера”.
6. А зар се на крају оно модификовање групних обичаја манипулацијом околностима не може лако запазити из чињенице да је безмало читава планета стала уз Украјину. Едвард Бернез би објаснио да то није због тога што је у току рат у којем гину невини и руше се градови и насеља, већ зато што је од подршке Украјини голом пропагандом створен „групни обичај” или консензус, из којег се не сме искочити. У креирању те обичајне дисциплине искориштени су поново они „целебрити”, који су када је требало оболевали од ковида, па чак и умирали, или се током украјинске саге залагали за увођење санкција Русији. Па ко се онда не би уплашио пандемије и вируса, или страшне руске опасности која прети „западној демократији и слободи”.
Закључак
Као што се могло учинити да је некоме пало на памет да прави планетарни експеримент и покушава показати да су принципи и правила на основу којих се може управљати понашањем људских јединки, успостављени и осмишљени у једном времену и једним околностима, примењиви и у неком другом времену и другим околностима, исто се тако може претпоставити да је неки други експериментатор користећи исте принципе наумио да тестира те исте људске јединке користећи Бернезове методе манипулације, те их тако искушава, тренира и учи како да избегавају замке, стичући на тај начин вештину логичког расуђивања, а истовремено развијајући интелигенцију.
Јер је одавно познато да интелигенција еродира живљењем у заглупљујућим околностима, а поваћава се тренингом у околностима богатим изазовима. Исто је тако јасно да се, било да се ради о експерименту или тесту, нису сви понашали саобразно принципима које је објаснио Бернез у својој књизи, то јест били изманипулисани. Било је и оних који су „прокужили штосеве” манипулатора и наслутили суштину, те су манипулатори, ако се присетимо, а сећања су још увек свежа, због њих осим оних Бернезових метода манипулације користили присилу и уцене.
А суштини ће мо највероватније бити најближе уколико живот, било да га узмемо као једини, или један од многих, схватимо као једно вечито настојање манипулатора да својим експериментима и тестовима сведу на што је могуће мању меру број оних које је немогуће изманипулисати. Али ако га још схватимо и као једну велику игру у којој би са сваким новим експериментом и са све више изазова требало временом бити све мање оних подложних манипулацији, јер живот изнад свега представља прилику за раст и усавршавање, онда би се могли надати да ће једнога дана доћи до колективног консензуса да је Бернез у једном ипак био у праву, а то је: да је демократија немогућа без манипулације масама.
То је старим Грцима било јасно пре више од две хиљаде година када су, измисливши демократију, окупљени као руља на оном атинском тргу званом Агора, схватили да је ипак немогуће донети било какву одлуку без изабраних представника у неком телу, које ће се много векова касније назвати парламентом. Веома брзо им је било јасно да са представницима долази корупција, манипулације, пропаганда, лобирање, PR и спиновање. Због тога су тај систем напустили и вратили се доброј старој диктатури, по могућству просвећеној, у којој неће бити потребе ни за паметним Едијем, а ни глупим Џеком.
