Када је самоуки научник Ројал Рејмонд Рајф почетком двадесетих година прошлог века конструисао најмоћнији микроскоп икада направљен, те открио рак и начин како да га уништи у Рокфелеровој фондацији и њеној продуженој руци, Асоцијацији америчких доктора, су схватили да је „ђаво однео шалу” и да су истраживања Рајфа била у супротности са његовим интересима па су му у замену да се окане „ћорава посла”понудили понуду коју је било тешко одбити. Рајф ју је ипак одбио. Осим доктора Милбанка Џонсона и Кауча, сви остали научници тог доба су прихватили велике грантове и одрекли се Рајфа и његове науке. Истовремено су почеле мистериозне крађе Рајфових компоненти за експерименте, филмова, фотографија и писаних докумената, а зграда лабораторије је на мистериозан начин изгорела. Полиција никада није ухватила починиоце крађа, нити вратила украдено. Рајф никад више није успео да надокнади изгубљено. А рак је остао да живи. Данас према подацима Светске здравствене организације тренутно само од канцера годишње у свету умире десет милиона људи.
Према општеприхваћеној дефиницији наука је процес проучавања различитих аспеката стварности у циљу проширења хоризоната људског знања, који укључује стварање хипотеза и теорија да би се објаснили различити феномени, посматрани током тих научних истраживања. Како тај процес напредује, а количина стеченог знања се уз помоћ све већег броја нових информација повећава, неизбежно се наилази на аномалије и контрадикције у постојећим хипотезама и теоријама. У таквим случајевима од суштинске важности за научнике, о било ком пољу да се ради, је да се хипотезе и теорије преиспитају у светлу нових открића, што би могло да доведе до прављења ревизија и адаптација у постојећим теоријама. Може се чак указати потреба за напуштањем теорије, уколико се покаже да ју је немогуће подржати новим емпиријским доказима.
Модерна наука
Таквих потреба за преиспитивањем и кориговањем важећих теорија и научних истина било је током читаве историје модерне науке. Али је исто тако било и покушаја да се избегне усаглашавање теорија и научних истина у светлу нових научно верификованих открића и доказа. То се нарочито дешавало, а још увек се дешава, и то све чешће, у медицини, због чега се човечанство није баш превише усрећило са науком, пошто је медицина, више него иједна друга грана науке, уплетена у људске животе. А највећа опасност произилази из чињнице да огромна већина људи верује да је здравствени систем, промовисан од ауторитета одговорних за јавно здравље, на челу са Светском здравственом организацијом, утемељен на чистој науци. Тај систем, познат као модерна медицина, прихваћен да представља елитну грану науке, сугерише да било који други приступ здрављу и лечењу није ништа друго него псеудонаука и надрилекарство.
Међутим, чак и међу угледним припадницима медицинског еснафа све је више оних који су свесни странпутице на којој се нашла модерна медицина. Тако доктор Роберт Менделсон у својој књизи насловљеној Confessions of a Medical Heretic (Исповест медицинског јеретика), наводи да је беспоговорно веровање у медицинске ауторитете неумесно. Објашњавајући стање у данашњој медицини он указује на сличност између веровања, религије и модерне медицине, називајући медицински естаблишмент „црквом модерне медицине”, оправдавајући такво поређење тврдњом да, „Модерна медицина не може опстати без наше вере, пошто она више није ни умеће, ни наука, већ просто религија. …. Поновивши довољно пута реч ‘зашто’, пре или касније неминовно долазимо до раскола карактеристичног за веровање.”
Огромна већина обичних смртника ће бити шокирана сазнањем да модерна медицина није чврсто утемељена на чистој науци. Данас је уобичајено да се научне тврдње и претпоставке доказују лабораторијским експериментима, али би било погрешно сваки експеримент поистоветити са науком, пошто се у експериментима морају поштовати строги научни протоколи. То је на елегантан начин објаснио доктор Питер Дјусберг у својој књизи Inventing the AIDS Virus (Измишљање АИДС вируса): „Транзиција од мале, преко велике до мега-науке створила је естаблишмент обучених техничара, медицинских медиокритета, којима је научна интерпретација резултата експеримената потпуно страна, али их то не спречава да своје експерименте проглашавају чистом науком.”
Ројал Рејмонд Рајф – Никола Тесла оптике и медицине
Да би се схватило како у светлу тих запажања функционише модерна медицина током нешто више од једног века њеног трајања, онда би присећање на животну причу Ројала Рејмонда Рајфа (Royal Raymond Rife), могло на елегантан, а истовремено и потресан начин, да помогне у тој намери, и то из два разлога, који се на први поглед искључују. Први је да међу оним елитним истинским научницима који држе до свог реномеа и угледа влада скоро неподељено мишљење да је он један од највећих научника свих времена, упоређиван чак са Николом Теслом. Док други почива на чудној чињеници да је за њега данас мало ко чуо, и то не само међу обичним смртницима, него и међу већином оних који поседују факултетске дипломе, титуле лекара, па чак и доктора наука.
Ако је веровати штурим биографским подацима животна прича Ројала Рајфа је почела на један од оних типичних бајколиких начина који су генетски угравирани у главу сваког Американца, без обзира којој друштвеној класи припада. Рођен је у Елкхорну у Небраски 16. маја 1888, да би се 1906. појавио, где би друго, него у Калифорнији, исходишту у којем су обично требале да се остваре оне бајке. Као осамнаестогодишњак имао је таман толико година колико је требало да положи возачки испит и запосли се у Сан Дијегу као лични шофер пензионисаног богаташа Хенрија Тимкена. Пошто су му већ тих година опсесија били оптика и микроскопи, већи део собе изнад гараже у којој је становао претворио је у лабораторију. То није могло остати непримећено од газде Хенрија, који је био толико импресиониран да га је о свом трошку послао у Немачку, где је пре избијања Првог светског рата радио у чувеној оптичкој фабрици Карл Цајс из Јене. Из чињенице, потврђене из неколико извора, да му је Универзитет из Хајделберга 1913. уручио почасну титулу доктора може се закључити да је током тих предратних година проведених у Немачкој не само добро испекао оптичарски занат, него да је у том пољу постао експерт.
То ће потврдити након повратка у Америку. Користећи искуства која је стекао у Немачкој, а поседујући натприродну интуицију и невероватан порив да самостално истражује оне просторе који су били далеко од домена интересовања тадашње науке, он је већ почетком 20-тих година конструисао неколико егзотичних уређаја, као што су: хетердајнинг ултравиолетни микроскоп, микродисектор и микроманипулатор, чија намена је чак и тадашњим научницима била тешко разумљива, а затим и први микроскоп уз помоћ којег је могао да види живог вируса, постајући тако први човек у историји којему је то пошло за руком. Све то му је омогућило да се усаврши у разним пољима, те тако стекне интелектуални капацитет, знање и вештину читавог тима научника из великог броја научних дисциплина.
1933. године ће након вишегодишњег рада успети да конструише „универзални микроскоп”, који је имао способност увеличавања од 60.000 пута, а састојао се од 5,682 саставна дела. Колика је то увеличавајућа моћ била може се схватити из податка да је увеличавање тадашњих обичних микроскопа било 2,000 – 2,500 пута. А што се тиче електронских микроскопа, који су имали већу моћ увеличавања од Рајфових, њихова мана је била што су веома јаки млазеви електрона, који се користе за увеличавање, убијали све посматране микробе, тако да оно што је остало за гледање, су била њихова мртва и распаднута тела.
Међутим, осим вируса неуморни и генијални Рајф је био и прво људско биће које је видело онај чудесни процес метаморфозе једних врста бактерија и вируса у друге и то под утицајем промена у средини, то јест, како се они доброћудни микроби претварају у злоћудне и обратно, и то преко оних тајанствених Бешамових микрозима или протита, који су се коначно могли јасно видети уз помоћ много савршеније справе од оне коју је Бешам користио. Рајф је, користећи свој микроскоп, експериментално доказао да промена средине од само 4 дела на милион може учинити да се корисна бактерија Bacillus coli претвори у штетну Bacillus typhosus. Није на одмет напоменути да је пре него што је почео користити своје микроскопе у медицинским истраживања Рајф био присталица Пастерове теорије клица. Оно што је видео под микроскопом уверило га је да терен, то јест услови који владају у живом организму, играју одлучујућу улогу у развоју болести.
Остале су записане његове речи: „У стварности не узрокују бактерије болест, као што смо веровали, већ је неуравнотежен ћелијски метаболизам у људском организму оно што изазива болест. Ми такођер верујемо да је у условима савршене метаболичке равнотеже немогуће да се појави болест.”
Прво створио канцер, а онда га уништио
Узимајући све то у обзир, некако само од себе се намеће питање како је Рајфу полазило за руком да чини такве ствари у време када је модерна медицинска наука била тек у повоју, тако да су се његова открића чак и његовим колегама чинила невероватним и несхватљивим. Суштина његовог оптичког приступа биологији се састојала у томе да је успео да одреди спектроскопски отисак сваког микроба. Урадио је то користећи спектроскоп са прорезом, тако што је полако ротирао блокове кварцних призми да би светлосне зраке одређених таласних дужина усмерио ка микроорганизму којег је испитивао. Намера му је била да усклади фреквенцију светлосног таласа са фреквенцијским отиском микроба, а све се заснивало на новоутврђеној чињеници да сваки молекул осцилира на само себи својственој фреквенцији. Атоми од којих су формирани молекули држе се у молекуларној конфигурацији уз помоћ такозване ковалентне енергетске везе у којој они истовремено емитују и апсорбују специфичну електромагнетну фреквенцију.
Тај револуционарни поступак којим је Рајф покушавао да сићушне микробе учини видљивим почивао је на једноставној чињеници да резонанца појачава светлост на исти начин на који два океанска таласа један другог повећавају приликом спајања. Резултат кориштења резонантне таласне дужине је да микроорганизми који су невидљиви на обичној белој светлости изненада постају видљиви у бриљантном блеску светлости када су изложени обојеној фреквенцији, која је у резонанци са њиховим сопственим специфичним спектроскопским отиском. Стога је Рајф био у могућности да види до тада невидљиве организме и посматра их како се ниоткуда појављују у ћелијским културама под сочивима његовог чудесног микроскопа.
Пошто је његово поље интересовања било практично неограничено, а оптички уређаји које је конструисао и осмишљавао углавном су налазили примену у медицини, део својих истраживачких напора усмерио је и према канцеру, који је првих деценија XX века, са променом животних навика и прихватањем неприродног начина живота, започињао свој смртоносни поход. Рајф је још почетком двадесетих година успео да уз помоћ описаних оптичких манипулација и озрачивања на екрану свог микроскопа примети сићушне ентитете величине 50×70 нанометара, који су настајали од бактерија излаганих утицају стреса. Он их је у почетку назвао Х-бактерија, или просто БХ, да би их касније прогласио вирусима канцера, јер је уочио да могу узроковати малигнитет код здравих ћелија. Наравно, да се то није десило преко ноћи, већ као резултат напорних вишегодишњих истраживања.
Тек након 20.000 безуспешних покушаја успео је да покрене трансформацију нормалних ћелија у канцерогене, деловањем поменутог новооткривеног вируса канцера, којега је претходно озрачио и пропустио кроз специјални ултра осетљиви порцулански филтер. Амбициозни Рајф се није задовољио само једном врстом канцера већ је упорним радом успео да створи преко 400 различитих врста канцера из исте културе ћелија. Следећи корак је било пронаћи начин како уништити канцерогене ћелије. За убијање је користио исти принцип који је користио да би могао да их види под микроскопом, а то је фреквенција. Повећавајући интензитет фреквенције, која се природно усаглашава са фреквенцијом микроба, Рајф је успео да повећа фреквенцију њихових сопствених осцилација, изазивајући тако њихову дисторзију и дезинтеграцију. Тај интензитет је назвао смртоносна осцилаторна стопа – „the mortal oscillatory rate”. А оно што је најважније, то циљано уништавање изазивача стварања канцерогених мутација помоћу резонанције није имало никакво штетно дејство на околно здраво ткиво.
Та Рајфова „научна фантастика” из двадесетих и почетка тридесетих прошлог века није остала незапажена међу највећим научничким ауторитетима тог времена, а и у широј јавности, што показују приказане насловне странице тадашњих најтиражнијих америчких дневних новина. Многи доктори и научници су посећивали његову лабораторију у Сан Дијегу да се увере својим очима са чиме се Рајф бави и како изгледају „у живо” ти његови инструменти. А неки, као што је био угледни професор и доктор Артур Кендал, су се и сами упуштали у слична истраживања на бактеријама и вирусима. Тако је Кендал 1931. Године позвао Рајфа да дође у његову лабораторију са својим микроскопом да заједнички посматрају једну врсту бактерије којом се он тада бавио. Након тога су заједнички написали чланак за један научни часопис у којем су описали тај експеримент.
1932. године је професор Кендал позван да говори на специјалном скупу Америчке асоцијације лекара (The Association of American Physicians), али је том приликом дошло до инцидента када је доктор Томас Риверс из Рокфелерове фондације затражио да му се не дозволи да говори. Кендал је ипак одржао говор, али се након њега за говорницом појавио Риверс назвавши га лажовом, што је био знак да неће све ићи тако лако са проналазачким звезданим успоном Ројала Рејмонда Рајфа, јер се ништа од онога чиме се он бавио није уклапало у начин на који је медицину схватала и планирала да је користи за своје мутне циљеве Фондација Џона Рокфелера.
Међутим, то није спречило доктора Милбанка Џонсона, професора физиологије и клиничке медицине на Универзитету јужне Калифорније да 1934. године окупи специјални истраживачки комитет да тестирају ефикасност Рајфове терапије канцера. За испитивање је одабрано 16 пацијената оболелих од разних врста канцера, сви у такозваној терминалној фази, дакле, дани су им били избројани. Третирани су Рајфовим инструментом који је производио осцилаторна поља одређених фреквенција у циљу деактивације оних „ентитета” одговорних за изазивање ћелијског малигнитета. Третмани су трајали три минута, и то сваког трећег дана. Паузе су биле неопходне за елиминацију токсичног отпада. Пацијенти нису осећали нити бол, нити икакву сензацију, а канцерогено ткиво је бивало уништавано и постепено нестајало. Три месеца након почетка третмана 14 пацијената је од стране тима од пет лекара проглашено излеченим и отпуштено. Осталој двојици пацијената је требало још 20 дана да буду потпуно излечени и отпуштени.
Исте године је отворена прва клиника за лечење оболелих од канцера која је користила Рајфову технологију. Истовремено је основана и фабрика за производњу те технологије – Rife Beam Ray Company. Био је то, може се рећи, врхунац Рајфове славе, чијим шлагом би се могао сматрати свечани банкет који је 20. новембра те 1934, организовао доктор Милбанк Џонсон у част Ројала Рајфа, а којем су присуствовали представници 44 најеминентније медицинске институције у земљи. Тај догађај је носио симболичан назив: Крај свим болестима – „The End to all Diseases”.
Канцер је ипак преживео
Међутим, како ће показати, све оно што ће се догађати наредних година и деценија, до слављеног краја свим болестима ипак није дошло. Рокфелерова фондација и њена продужена рука која је била задужена за ресор медицине, Асоцијација америчких доктора, су након тог банкета схватили да је „ђаво однео шалу”. Морис Фишбеин, који је те године стекао контролу над асоцијацијом, послао је недуго након банкета специјалног изасланика код Рајфа са понудом, коју је било тешко одбити, у замену да се окане „ћорава посла” и истраживања која су била у супротности са интересима његове асоцијације и оних који су стајали иза ње. Рајф је, наравно, понуду одбио.
Али, професор Артур Кендал, који је користио Рајфову експертизу и инструменте у својим истраживањима и који је са њим био у веома присним односима, није одбио сличну понуду од скоро четврт милиона тадашњих долара да се превремено пензионише и повуче у Мексико, где ће провести остатак живота у потпуној анонимности. Доктор Џорџ Док, такођер један од најближих Рајфових сарадника, прихватио је велики грант и највише почасти од Асоцијације америчких доктора да се окане његових „лудих” идеја. Из чињенице, да су само пет година након оног банкета скоро сви еминентни доктори који су били присутни порицали да су икада чули, а камоли се срели са Рајфом, може се закључити да је већина од њих прихватила шаргарепу уместо штапа. Остало је забележено да су је једино доктори Милбанк Џонсон и Кауч одбили, али су ипак обуставили све контакте са њим.
Ускоро су почеле да се дешавају мистериозне крађе Рајфових компоненти за експерименте, филмова, фотографија и писаних докумената. Наравно, да полиција никада није ухватила починиоце крађа, нити вратила украдено. Рајф је очајнички покушавао да поновним радом на оном што је већ било урађено надокнади изгубљено. На оним његовим драгоценим инструментима и микроскопима су вршене саботаже, тако да је од њих данас мало шта остало. А оно што је на крају његове 50 година дуге истраживачке каријере остало полиција је илегално конфисковала. Када се тих година последња група научника, поштовалаца Рајфовог дела, спремала да у Барнетовој лабораторији (Burnett Lab) у Њу Џерзију свечано представи неке од Рајфових најновијих радова, зграда лабораторије, вредна више милиона долара, је дан пре тог догађаја, такођер на мистериозан начин изгорела.
И на крају, она компанија Beam Ray Company, једина која је производила Рајфове фреквенцијске инструменте и уређаје, је након инсценираног судског процеса банкротирала и ликвидирана, што је значило да је производња инструмента обустављена, да се више никада не обнови.
Ројал Рејмонд Рајф је умро 1971. у 83-ој години, а последњу трећину свог живота је провео на маргинама, заборављен, тражећи утеху у алкохолу, који је можда успевао да ублажи бол, али не и избрише свест о пола века узалудних стваралачких напора.
Тако је преживео не само канцер, него и медицинска религија, чији опстанак и кредибилитет је Рајф био итекако угрозио, а која је могла, након његовог уклањања са сцене, да настави да својим следбеницима и верницима „продаје” оне хорор приче о страшним клицама у облику бактерија и вируса, од којих је само она могла да их спаси, пошто није више било ни Рајфа и његовог бесплатног лека, али ни његових универзалних микроскопа помоћу којих би могла да се открије превара, много страшнија од бактерија и вируса. Јер, није на одмет напоменути да према подацима Светске здравствене организације тренутно само од канцера годишње у свету умире десет милиона људи. Статистике о онима који страдају од отровних смеша које се у име заштите од измишљених вируса убризгавају у људска тела, као и жртава осталих фармацеутских препарата, се не воде, али је сигурно да је њихов број вишеструко већи.
Али није се спасила само медицинска религија, већ и медицински бизнис, чије интересе је јадни Рајф такођер нехотице угрозио. Колики је промет тог бизниса може се наслутити из податка да лечење само једног пацијента оболелог од рака данас у Америци кошта $300,000. А такођер и из податка да се свакодневно измишљају нови такозвани лекови против рака уз помоћ којих се баснословно зарађује, али и ефикасно убија. А да се не помињу којекава друштва за борбу против рака, која постоје у скоро свакој земљи света и која обрћу силне милијарде разноразних валута, зарађујући и богатећи се на људској муци и невољи.
Мада се Рајфово име данас не помиње у медицинској литератури, тако да нове генерације доктора и будућих научника излазе са факултета и не знајући да је он икада постојао, не треба ипак губити наду, јер се успомена на њега и његово дело чува и опстаје захваљујући оним правим научницима, који се још увек држе оних на почетку ове приче наведених научних принципа и протокола, а који су схватили револуционарну вредност онога чему је Рајф посветио свој живот. Неки од њих у сарадњи са инжењерима успевају да реконструишу оне његове фреквенцијске уређаје, покушавајући да наставе његов рад и одрже његов геније живим.
Одржавању сећања на Рејмонда Рајфа можда је највише допринео Бари Лајнс са својом књигом: The Cancer Cure That Worked, објављеној 1986. у којој је изнео све оно најважније из његовог монументалног стваралачког опуса, што би могло бити од користи будућим генерацијама које ће једног дана сигурно обновити развој медицинске науке заустављен после оног банкета 1934, када је проглашен крај свим болестима. Јер, не треба заборавити да је оној средњовековној цркви, претходници ове нововековне, требало више од два века после Коперникове смрти да укине забрану штампања и проучавања његових дела и коначно призна да се Сунце не окреће око Земље.
О паралелама
Можда би се на крају могла покушати успоставити још нека паралела између Николе Тесле и Ројала Рејмонда Рајфа, осим оне да су обојица, бивајући савременици истог времена, на готово истоветан начин уздрмали темеље на којима су живот и стварност тог времена почивали. Обојица су са својим научним доприносима и продорима остала не само несхваћена, него и игнорисана, јер су по несрећи живели у време рађања корпоративне религије којој је наука била потребна само толико да уз помоћ њеног имена камуфлира похлепу, која се налазила у сржи њене теолошке доктрине. А поред тога и Рајф и Тесла су, како се чини, припадали оним ретким примерцима људског рода који су имали директан приступ у ону централну космичку меморију звану Акаша, из које су могли да користе информације и материјале за своје проналазачке подухвате. Обојица су изгледа из тог резервоара захватили превише, тако да су отишли сувише далеко испред времена у којем су се можда ипак прерано затекли, или су у њега залутали. А тај вишак који су захватили ће једног дана, ако нешто од тога већ није, испливати на видело, јер су иза обојице остале приче да им је научна заоставштина завршила у архивама тајних служби да тамо сачека боља и погоднија времена како би могла да се на најбољи начин искористи и наравно, добро уновчи.
А када је о паралелама реч, из тужне приче о Рејмонду Рајфу могло би се назрети још неколико, и то историјских, па и оних геополитичких. Треба се присетити оног блиндираног воза којим је 1917, у јеку велике клаонице зване Први светски рат, из Женеве, преко Штокхолма, заобилазним пругама, пребачено у Петроград комплетно руско комунистичко руководство, да би тамо подигло револуцију и успоставило комунистичку диктатуру која ће трајати наредних седамдесет година. Већ следеће 1918. године почеће она пандемија шпанске грознице која ће однети преко 50 милиона живота. Током тридесетих, у исто време са прогоном Рајфа и његових истомишљеника у Америци, почеће у Совјетском савезу Стаљинови прогони, чистке и Гулази, који ће, мора се признати, бити много страшнији и крвавији, али се неће моћи одолети утиску да се ради о истом рукопису, који ће се моћи препознати стотињак година касније током оне измишљене пандемије, у чијем јеку ће се, на крилима оне исте комунистичке идеологије, почети градити нови Гулази, додуше на другим локацијама, у Аустралији, Канади, Америци, Кини, те чак бити испробани, вероватно за неку будућу употребу. Жртве оних Стаљинових погрома нису никада тачно избројане, али се процењују на десетине милиона. Жртве ових најновијих америчких, пандемијских тек су почеле да се броје, и није искључено да их буде на стотине милиона. Зар се из рукописа и паралела не би могло закључити да се ради о истој режији диригованој из истог центра. Чак ни описана неочекивана појава Рејмонда Рајфа није спречила да се представа одвија онако како је замишљено у глави режисера.
