Mnogi su se pitali u čemu se sastojala sušina genijalne Rokfelerove ideje? Evo jednog od primera.
Iz istorije se zna da je investiranje Rokfelera u fondaciju General Education Board značio kraj studija prirodne medicine u 150 američkih medicinskih koledža i početak farmaceutske ili recept medicine, koja umesto lečenja proizvodi doživotne pacijente sa hroničnim bolestima, a nauka se pretvorila u religiju jer nad njom prevlađuju komercijalni i neki drugi interesi koji nemaju nikave veze sa naukom.
Taj talas proizvodnje pacijenata umesto lečelja istih zadesio je i Antoana Bešama (1816-1908) školovanog naučnika, doktora nauka i univerzitetskog profesora, koji je koncipirao konkurentsku teoriju terena, prema kojoj klice nisu uzrok, već posledica bolesti, to jest one se pojavljuju tek kada se u samom organizmu – terenu, stvore uslovi za razvoj bolesti.
Ali.. Luj Paster (1822-1895) je uspostavio teoriju prema kojoj bakterije, virusi, to jest klice, inficirajući ljudski organizam iz vanjske sredine, izazivaju bolesti. I tako je ostalo do danas bez obzira što je Luj Paster prihvatio Bešamovo otkriće i pre smrti rekao da je održavanje našeg unutrašnjeg terena ono što bi trebalo da nas brine, a ne klice.
Ovo je priča o tome kako je Bešamov teren pretvoren u bojno polje :i ne samo njegov. Već smo pisali o Veri Šarav, Rejmondu Rajfu i Gastonu Nisensu
Može se slobodno tvrditi da su u medicini, kao verovatno ni u nijednoj drugoj grani nauke, permanentno prisutna raznorazna neslaganja i nesuglasice, koji se ponekad mogu čak svrstati i u raskole ili „šizme”, ukoliko medicinu svrstamo u religiju, kako je nazivaju i definišu oni kojima su dosadila ta beskrajna sporenja. Od onog poslednjeg velikog raskola između crkvene i svetovne nauke oko pitanja da li se Sunce okreće oko Zemlje, ili Zemlja oko Sunca, bilo je mnogo sukoba i nesuglasica između onih naučnika koji smatraju da se svaka naučna hipoteza i teorija mora pre svega eksperimentalno dokazati, i to poštujući opšteprihvaćene protokole, a pored toga i stalno preispitivati u svetlu novih otkrića, i onih njihovih takozvanih kolega sklonih svakojakim, raznim motivima inspirisanim, improvizacijama.
Mada se ponekad može desiti da do sporenja dođe između ozbiljnih naučnika oko tumačenja nekih naučnih načela, ili osporavanja naučnih istina koja se dovode u pitanje pojavom novih naučnih saznanja, većina sukobljavanja se uglavnom dešava, pogotovu u ova moderna vremena, između onih mediokriteta, zaslepljenih vlastitom kratkovidošću i prepotencijom, a iza kojih se obično kriju neki zakulisni interesi, koji nemaju nikakve veze sa naukom, i onih savesnih naučnika, koji poštuju naučne principe i protokole, a kojih na svu sreću još uvek ima i nije ih nikada nedostajalo.
Što se medicine tiče, svakako da najveći sukob dva alternativna objašnjenja bitnih aspekata stvarnosti predstavlja onaj između teorije klica i teorije terena. I to ne samo najveći, nego i najstariji i po čoveka najopasniji, jer traje više od jednog ipo veka, a na direktan način utiče na zdravlje i dobrobit ljudskih bića. Kao što je poznato još polovinom XIX veka francuski hemičar Luj Paster (1822-1895) je uspostavio teoriju prema kojoj bakterije, virusi, to jest klice, inficirajući ljudski organizam iz vanjske sredine, izazivaju bolesti. A ono što je manje poznato je da je u isto vreme njegov zemljak Antoan Bešam (1816-1908) koncipirao konkurentsku teoriju terena, prema kojoj klice nisu uzrok, već posledica bolesti, to jest one se pojavljuju tek kada se u samom organizmu – terenu, stvore uslovi za razvoj bolesti.
Bez obzira što je Bešam bio školovan naučnik, doktor nauka i univerzitetski profesor, dok je Paster, kao što je rečeno, bio obični hemijski tehničar, stručnjak za alkoholno vrenje, on je proglašen za oca mikrobiologije, a njegova teorija klica i danas predstavlja neprikosnovenu „naučnu istinu”. Od tada pa do danas su nebrojeni naučnici bezuspešno pokušavali dokazati da teorija klica nema nikakvo naučno utemeljenje i da predstavlja običnu spekulaciju. Njihove tvrdnje i dokazi su sistematski ignorisani, a istovremeno o teoriji terena se moglo saznati nešto više tek iz onih alternativnih izvora informacija. Događalo se upravo ono što se događa kada se nauka, kao što je rečeno, pretvori u religiju i kada prevladaju neki drugi interesi koji nemaju nikave veze sa naukom.
Zašto je danas malo ko čuo i za teoriju terena i za Antoana Bešama
Onim malo radoznalijim posmatračima savremenih fenomena, koji su možda i slučajno čuli za rivalitet između te dve teorije, već nakon površnog istraživanja je sigurno bilo jasno da je teorija klica bila pogodnija kako za medicinske autoritete, tako i za farmaceutsku industriju, iz više komercijalnih, nego onih prevashodno naučnih razloga. Pogotovu što je, kako vreme prolazi svojim sve bržim tokom, sve jasnije i očiglednije da se ona istinska nauka sve više potiskuje na margine, dok se u centar probijaju oni pomenuti, u naučnu oblandu vešto umotani mediokriteti, kojima je više stalo do punjenja vlastitih džepova i lažnog publiciteta, nego do jadne nauke. Ali, da bi se u potpunosti razumeo taj rivalitet i shvatila njegova važnost ne samo za samu nauku, nego i sudbinu čitavog čovečanstva, potrebno je vratiti se malo u prošlost, i to upravo u ono vreme kada su se te dve rivalske teorije rađale.
U to vreme, u drugoj polovini HIH veka, osnovana je i počela da uspostavlja svoj autoritet na polju medicine i lečenja Američka medicinska asocijacija – American Medical Association. Dok je sa druge strane svoju naftnu imperiju Standard Oil Company postepeno gradio i širio Džon D. Rokfeler – John Davison Rockefeller Sr. Na prvi pogled svakako da nije lako uočiti dublju vezu između te dve navedene pojave i onog naučničkog rivaliteta između Pastera i Bešama oko teorija klica i terena. Ta veza će postati uočljivija tek početkom sledećeg HH veka.
Na samom početku tog veka, 1901. godine Američka medicinska asocijacija je nakon reorganizacije uspela da pod svoju kontrolu stavi sve lekare i medicinske škole, a time i način na koji će se medicina praktikovati. Ona se nametnula kao centralni medicinski autoritet, čije smernice i pravila su bila obavezujuća za sve njene članove. A samo članstvo će postati preduslov da bi se mogla vršiti lekarska praksa. Nepridržavanje smernica i pravila će automatski dovoditi do oduzimanja dozvole i suspenzije.
Nakon što je Džon Rokfeler uspostavio potpunu dominaciju nad eksploatacijom i preradom nafte u Sjedinjenim američkim državama, držeći 90% tržišta, a stekavši istovremeno većinsku kontrolu naftnog tržišta i na ostatku planete, na njegovu natprosečno veliku pamet mu je pala ideja da pod svoju kontrolu dovede i ostale aspekte života, što je, naravno, podrazumevalo kontrolu nad proizvodnjom svega onoga što je neophodno da bi se taj život mogao odvijati, i to ne samo odvijati, već odvijati na način kako je to on u onoj svojoj natprosečno pametnoj glavi zamislio. Mada to krajem XIX veka nije bilo tako očigledno, broj proizvoda za odvijanje sve komplikovanijeg života će se kasnije, zahvaljujući kapitalističkom geniju, početi eksponencijalno povećavati. A samo genije takvog kalibra, kakav je bio Džon Rokfeler, je mogao predvideti da će ključnu ulogu u toj ekspanziji u nastupajućem veku, a verovatno i onim narednim odigrati medicina. To je i bio razlog da se 1902. osnuje Rokfelerov institut za medicinska istraživanja – The Rockefeller Institute for Medical Research.
Na prvi pogled bi se moglo nagađati da li su se slučajno desile u dve uzastopne godine, ono stavljanje pod kontrolu lekarske prakse i medicinskih obrazovnih institucija od strane medicinske asocijacije i osnivanje Rokfelerovog instituta za medicinska istraživanja. Ta nagađanja će se pokazati suvišnim ukoliko se uzme u obzir ono što će se desiti 1910. Te godine će biti objavljen takozvani Fleksnerov izveštaj. To je dokument u obliku knjige, čiji je autor Abraham Fleksner, u to vreme eminentni prosvetitelj, a koji će, kako će se pokazati, biti od istorijskog značaja i predstavljati temelj zapadne alopatske medicine u nastupajućim vekovima.
Sve ono što je zapisano u Fleksnerovoj knjizi imalo je snagu zakona. Taj dokument je označio kraj iluzija o zdravoj hrani, čistoj vodi i o bilo kakvom znanju o značaju odgovarajuće hrane za zdravlje ljudi. Polovina američkih medicinskih škola će morati da se zatvori. To su bile one škole koje su htele da u svojim programima zadrže nastavu o ishrani, kiropraktici, homeopatiji, holističkoj, integrativnoj i funkcionalnoj medicini, te osteopatiji. Ukoliko bi se neko usudio da prekrši ili ignoriše uspostavljena pravila i propise automatski bi gubio dozvolu za rad, a u težim slučajevima bi ga čekala zatvorska kazna.
Istovremeno je Rokfeler preko svoje fondacije investirao sto miliona dolara u Glavni obrazovno odbor – General Education Board, što je značilo kraj studija prirodne medicine u 150 američkih medicinskih koledža. Što bi se sve moglo smatrati početkom farmaceutske ilu recept medicine, prema kojoj se lečenje sastoji u prepisivanju lekova, čija uloga neće biti u lečenju bolesti, nego u ublažavanju simptoma, ali i izazivanju novih, za koje će se prepisivati drugi lekovi. Sve te lekove će proizvoditi nova grana industrije – farmaceutska industrija. Tako da bi se Fleksnerov izveštaj i 1910. godina mogli smatrati rađanjem i začetkom te industrije, ali i recept medicine, koja će umesto lečenja proizvoditi doživotne pacijente sa hroničnim bolestima, koji će trošiti mnogo više novaca na lekare, bolnička lečenja, dijagnostičke testove, hemoterapiju, radijaciju i naravno, recepte, nego na gorivo za automobile. U tome se sastojala sušina one genijalne Rokfelerove ideje.
A suština Flehnerovog izveštaja, koji će postati u kamenu uklesan zakonik, čije odredbe će se pretvoriti u božije zapovesti, se sastoji u tome da je on ustoličio novu paradigmu prema kojoj se farmaceutika izjednačuje sa naukom, a ta nauka će se svoditi na čistu hemiju. Dok će se sve ono što je prirodno smatrati nadrilekarstvom i zaverom protiv medicine. Taj koncept će se temeljiti na medicinskim, to jest hemijskim istraživanjima, čije finansiranje će preuzeti isključivo privatne, takozvane humanitarne ili filantropske fondacije. Na njihovom čelu će se naći, ko bi drugi nego Rokfelerova fondacija, a na čelu istraživačkih institucija, ko bi drugi nego pomenuti Rokfelerov institut za medicinska istraživanja.
Do 1928. Džon Rokfeler će u taj svoj institut uložiti 65 miliona dolara. Drugi glavni finansijer ili donator sredstava za medicinska istraživanja će biti, naravno, farmaceutska industrija, koja je doživela svoju punu ekspanziji dvadesetih godina prošlog veka. Ostao je zabeležen podatak da je farmaceutska industrija samo 1945. godine uložila u svoja istraživanja 40 miliona dolara. Dok je na sva ostala istraživanja na univerzitetima i istraživačkim institutima potrošeno samo 25 miliona.
Glavnu ulogu u uspostavljanju te medicinsko-farmaceutske diktature na celoj teritoriji Amerike odigraće Američka medicinska asocijacija. Dok će ključna osoba biti onaj Moris Fišbein, koji je, da se prisetimo, odigrao presudnu ulogu u uništavanju Rejmonda Rajfa. Fišbein je bio na čelu asocijacije skoro trideset godina, od 1920. do 1949, kada je bio naprosto isteran sa tog položaja, jer je mnogima bio dosadio svojim gotovo diktatorskim ponašanjem. Za vreme njegovog predsednikovanja asocijacija je uspostavila potpunu kontrolu ne samo nad medicinom i proizvodnjom lekova, već na suptilan način i nad ostalim aspektima života, koji sa medicinom nisu na prvi pogled imali veze. Ostalo je zabeleženo da je još 1922. Medicinsko društvo Ilinoisa upozorilo na ono što se tada događalo: „AMA je organizacija jednog čoveka. Čitava medicinska profesija je u milosti jednog čoveka. On kontroliše sve fondove.” Iz njegove biografije se može saznati da nije imao ni jednog dana lekarske prakse pre nego što je preuzeo kontrolu nad asocijacijom. Ali istovremeno nije jasno da li je uopšte imao validnu lekarsku diplomu, ili se radilo o falsifikatu. Nije teško iz toga zaključiti da se do današnjeg dana ništa suštinski nije izmenilo.
Što se kancera tiče glavnu ulogu na tom polju igraće Memorijalni Sloan-Ketering centar za kancer u Njujorku, koji je osnovan 1884. kao prva bolnička ustanova za lečenje raka u Americi. U njoj će se u prvoj polovini HH veka nalaziti glavni centar za testiranje lekova koji će u sve većem broju, ali i količinama, silaziti sa proizvodnih traka farmaceutskih korporacija. U tandemu i neraskidivoj vezi sa Sloan-Keteeing centrom za kancer je delovalo Američko društvo za kancer – American Cancer Society, koje je 1913. osnovao, ko bi drugi nego jedan od Rokfelera, i to Džon D. Rokfeler, junior, zajedno sa svojim biznis kompanjonima. Ako se uzme u obzir da su u upravnom odboru tog društva sedeli predstavnici farmaceutskih kompanija, reklamnih agencija, poverenici iz Sloan-Ketering centra, i ostali proponenti ortodoksnog tretmana raka, onda je više nego jasno da je Američko društvo za kancer predstavljalo vrhovni autoritet u Americi, što se te bolesti tiče. A također je jasno zašto Rojal Rejmond Rajf i njemu slični nisu imali nikakve šanse da se probiju sa svojim efikasnim i pravim lekovima.
Iz podsećanja na datume i godine tih važnih događaja nije teško zaključiti da su čvrsti temelji takozvane zapadne alopatrske medicine izliveni u prvih desetak godina prošlog veka. Kasniji razvoj događaja će potvrditi da su oni bili tako čvrsti da su izdržali sve do ovih modernih vremena kojih smo savremenici. To se veoma lako moglo videti tokom takozvane kovid pandemije, jer se u svemu onome što se tokom te pandemije događalo jasno nazirao otisak „Rokfelerove medicine”. A ako se svemu tome doda i podatak da je u tom periodu, 1908. godine umro veliki Pasterov rival Antoan Bešam, tvorac one teorije terena, koja će zajedno sa njim biti pokopana, onda također nije teško zaključiti, to jest odgovoriti na ono pitanje: zašto danas malo ko zna da teorija terena opšte postoji, niti je čuo za tog velikog naučnika, možda i najvećeg svih vremena u medicini, ali ne onoj Rokfelerovoj.
U odnosu na sve ono što će se događati tokom HH i početkom HHI veka, što se medicine i lečenja bolesti tiče, poslednje decenije XIX veka se mogu smatrati idiličnim i romantičnim. Ako je i bilo nekih ozbiljnijih bolesti, to su bile one epidemije uzrokovane prvenstveno nedostatkom higijenskih uslova na periferijama velikih gradova, koje su postepeno uzmicale poboljšanjem te iste higijene. Bešam je sve to na elegantan način objasnio u svojoj teoriji terena, prema kojoj sve bolesti nastaju poremećajem ravnoteže u unutrašnjosti organizma – terenu, te da organizam poseduje urođene mehanizme uz pomoć kojih je sposoban da tu ravnotežu ponovo uspostavi. Tek ukoliko dođe do većih trovanja organizmu je potrebna pomoć, ali nikako sa onim pomenutim hemijskim lekovima „na recept”.
Takvo stanje se održalo do početka HH veka, kada je, prema arhivskim podacima iz 1908. godine, postojalo samo 8 lekova, i to 6 biljnih, a bilo poznato ukupno 14 ili nešto malo više bolesti. A onda, nakon što su Rokfelerova alopatska medicina i farmaceutska industrija preuzele stvar u svoje ruke, došlo je do apokaliptičnog porasta broja lekova i bolesti, tako da danas, prema podacima sa interneta, imamo najmanje 10.000 registrovanih bolesti i 20,000 lekova. Uzimajući u obzir da je internet cenzurisan i pod kontrolom onih „sveznajućih fakt čekera”, trenutni stvarni broj bolesti i lekova je sigurno mnogo veći i nastavlja da raste. To apokaliptično povećanje se desilo za samo nešto više od sto godina.
Ipak se sve vrti oko terena
Mada se u onom svakodnevnom žargonu, pa čak i u stručnim krugovima, retko pominje, podrazumeva se da je čitav opisani medicinsko-farmaceutski scenario lečenja utemeljen na teoriji klica. Te klice u obliku mikroba, zvanih bakterije i virusi, koji navodno iz vanjske okoline napadaju organizam, su maksimalno iskorišteni, kako za izmišljanje i hemijsku kompoziciju sve šireg asortimana onih običnih lekova, glavnog i ne baš naivnog oružja one recept medicine, tako i za izmišljanje i osmišljavanje još razornijih oružja u obliku vakcina, uz pomoć kojih su do sada izvedeni najveći pomori u istoriji čovečanstva. Međutim, ta Rokfelerova medicina se vremenom, razvojem novih tehnologija, ali i strategija za širenje svog uticaja do onih najperifernijih segmenata ne samo društva, nego i psihe i navika ljudi, do te mere sofisticirala da oslanjanje na teoriju klica nije više bilo dovoljno za hranjenje te njene gotovo monstruozne ekspanzije, kao i zadovoljavanje sve bolesnijih nagona za stalnim eksponencijalnim povećavanjem profita svojih promotera i ideologa.
Zbog toga se nekako spontano nameće mogućnost da bi konkurentska teorija terena, bez obzira što je zvanično odbačena, mogla ipak igrati ne samo značajnu, nego i ključnu ulogu u onako efikasnoj proizvodnji bolesti i lekova za njihovo takozvano lečenje. Jer se stiče neodoljiv utisak da su tokom poslednjih nešto više od jednog veka onako burnog razvoja recept-vakcinacijaske medicine, njeni kreatori bili itekako svesni teorije terena. I to ne samo svesni, nego i dobro upućeni u sve njene tajne, koristeći ih za ostvarenje svojih komercijalnih i depopulacijskih ciljeva, istovremeno je zvanično odbacujući kao pseudonaučnu.
Bez dobro proučenih principa te „kvazi nauke” ne bi nikako bilo moguće neprestalno i skoro svakodnevno proizvoditi nove bolesti i održavati ljudske organizme u permanentnom prikrivenom bolesnom stanju, istovremeno mu lekovima stvarajući privid zdravlja. Da bi tako kondicioniran bio taman toliko sposoban da obavlja poverene mu dužnosti proizvođača i konzumenta bezbrojnih materijalnih proizvoda, zamišljenih uglavnom za jednokratnu upotrebu, ali i programa za ubijanje dosade i fabrikovanih informacija, koje će doživotno održavati lažnu idilu savršenstava sveta u kojem se našao, kao i svest o svemogućoj medicini koja ima lek za svaku novu bolest.
A da bi sve to bilo jasnije, nije na odmet podsetiti se još jednom na kojim principima funkcioniše ta, zvanično odbačena, ali za Rokfelerovu medicinu, itekako korisna teorija terena, koju je čak i zvanični tvorac teorije klica Luj Paster prihvatio, rekavši pre smrti da je održavanje našeg unutrašnjeg terena ono što bi trebalo da nas brine, a ne klice. Terenom bi se mogao smatrati unutrašnji medij koji je rasprostranjen po čitavom organizmu, a koji bi se mogao poistovetiti sa krvotokom, jer, krvotok prožima svaki organ, čitavo telo, sve do kože. Taj medij se uz pomoć urođenih mehanizama održava u ravnoteži ili homeostazi, stanju u kojem sve funkcioniše normalno, a svi fiziološki procesi su savršeno usklađeni. Da bi se ta ravnoteža održavala potrebno je i čišćenje, kako od otpadnih produkata nastalih u fiziološkim procesima, tako i od raznih materija koje iz spoljne sredine prodiru u organizam. Sve dok količina tih vanjskih materija nije velika, organizam je sposoban da lako uklanja sve ono što mu nije potrebno i tako održava tu ravnotežu, koju bismo mogli nazvati zdravlje.
Kada je količina vanjskih agenasa suviše velika, tako da organizam više nije u stanju da ih lako ukloni počinju procesi koji bi se mogli okarakterisati kao bolest. Ta sposobnost organizma da održava ravnotežu i tako sprečava nastanak bolesti naziva se imunitet. Ono po čemu se teorija klica razlikuje od teorije terena je pleomorfizam, a to bi se moglo definisati kao proces preoblikovanja, to jest stvaranja novih oblika. Zdrav i jak imuni sistem funkcioniše upravo na principu pleomorfizma u kojem se, u zavisnosti od potrebe, vrši stalno preoblikovanje i rekreiranje mikroorganizama, kao što su razni mikrobi, bakterije, gljivice i virusi, koji, živeći u simbiozi, predstavljaju jedan veliki ekosistem ili mikrobiom, kako se u novije vreme naziva ta zajednica. Takozvana zvanična medicina to ne priznaje, jer su prema njenoj paradigmi sve klice, to jest mikroorganizmi, stalnog oblika koji se ne može menjati, te da većina od njih ulazi u organizam iz vanjske sredine, predstavljajući opasnost, i naravno, glavnog izazivača bolesti.
Možda najvažniji eksperiment u istoriji borbe između dve rivalske teorije, kojim će se dokazati preimućstvo teorije terena, obavljen je još davne 1892. godine u Parizu. Obavio ga je francuski biolog ruskog porekla Eli (Ilja) Mečnikov, i to na samom sebi. Bio je to veoma sličan test onom obavljenom na ostrvu Galops u bostonskoj luci, za vreme one epidemije španske groznice, o kojem je detaljan zapis ostavio doktor Milton Rozenau. Te 1892. izbila je u Parizu epidemija kolere. Mečnikov, koji je u to vreme živeo u tom gradu, odlučio je da uradi eksperiment, i to tako što je napravio supu od uzoraka koje je uzeo od obolelih, za koje je bio siguran da bi morali sadržati uzročnike epidemije. Tu supu je popio u nameri da proveri da li će i on oboleti. Bio je ne malo iznenađen kada je shvatio da je ostao potpuno zdrav, dok je istovremeno njegov kolega, koji je također popio istu supu, teško oboleo i jedva ostao živ.
Naravno da je nakon toga izvršio mikroskopsku analizu uzoraka iz crevne flore, to jest mikrobiome, iz njegovih i creva njegovog obolelog kolege, jer, treba naglasiti da je on po specijalnosti bio imunolog. Ono što je otkrio bilo je da su te dve mikrobiome imale potpuno različitu kompoziciju, bez obzira što su obojica popili istu zaraženu supu. Otkrio je i razlog zašto on nije oboleo. Njegov mikrobiom je sadržao jednu benignu vrstu bakterije, koja je odbranila organizam od kolere, što proponenti teorije terena koriste kao dokaz njihovih tumačenja onoga što se događa u organizmu, to jest terenu. A to je, da je organizam sa uravnoteženim terenom sposoban da uz pomoć pleomorfizma stvori sam onu vrstu bakterije koja mu je potrebna da održi ravnotežu, a samim tim i zdravlje. Mečnikov će kasnije, 1908, zajedno sa Paulom Erlihom, podeliti Nobelovu nagradu za fiziologiju, ali zagovornici Rokfelerove medicine ne spominju previše glasno taj njegov eksperiment iz 1892. O njemu se može saznati mnogo više detalja od onih medicinskih stručnjaka koji tu naučnu disciplinu posmatraju iz mnogo šireg, holističkog ugla.
A kada je o bakterijama reč, veoma važno je istaći da one predstavljaju ključnu komponentu mikrobioma, i da je njihov broj toliko veliki, a njihove funkcije tako raznolike, da se njihovo bogatstvo može uporediti sa bogatstvom formi života u džunglama Amazona. One utiču na sve one mentalne i fiziološke procese u organizmu kojima upravlja i mozak, a po nekima su čak važnije i od mozga. 80% funkcija imunog sistema obavljaju bakterije iz debelog creva. Bakterije su odgovorne za stvaranje 90% hormona serotonina – neurotransmitera, koji upravlja duševnim raspoloženjem. U velikoj meri utiču i na memoriju, kognitivne funkcije, hormonalnu ravnotežu, a bez njih je nemoguće varenje hrane i njena apsorpcija. Po nekim procenama 95% naših tela čine bakterije u toj čudesnoj simbiotičkoj kompoziciji, iz čega se može zaključiti da mi kao ljudska bića imamo samo 5% humanog u sebi.
Ljuti boj
Kada se sve to uzme u obzir, onda se može mnogo lakše objasniti zašto se Rokfelerova medicina službeno drži teorije klica, kao pijan plota, dok sa druge strane teoriju terena ne samo da nije odbacila, nego je na suptilan način koristi za ostvarenje svijih ciljeva. Klice kao vanjski agresori i stalna pretnja su joj potrebne za veštačko simuliranje epidemija sa kojima će stanovništvo pretvoreno u večite pacijente držati u stalnom strahu, a istovremeno ga uz pomoć vakcina i vešto formulisanih lekova iz svojih istraživačkih laboratorija trovati i ubijati. A od takvih lekova će stradati i ruinirati se i onaj opisani čudesni bakterijski simbiotički temelj naših organizama.
A suština načina na koji Rokfelerova medicina koristi teoriju terena se može na slikovit način najlakše predstaviti koristeći vojnu analogiju. Zar se teren, kako su ga opisali Bešam, Rajf i Nisens, ne bi mogao shvatiti kao bojno polje na kojem se već više od jednog veka odigrava ljuti boj. Sa jedne strane fronta su oni savršeni mehanizmi sa kojima je tvorac čoveka naoružao da bi omogućio da se u njegovom organizmu efikasno obavljaju sve fiziološke funkcije, kako bi on mogao da se bezbrižno bavi onim višim mentalnim, intelektualnim i duhovnim funkcijama. Sa druge strane fronta se našla upravo Rokfelerova medicina, koja sa širokim i, kako vreme prolazi, sve širim i rafiniranijim spektrom svojih ubojitih sredstava u obliku lekova u koje su ugrađeni svi mogući otrovi, uključujući i zmijske, neumorno i sistematski razara onaj teren, podrivajući ne samo čovekovo zdravlje, nego i sposobnost da se posveti onim višim, od tvorca zamišljenim funkcijama..Ako tom razaranju terena svoj dragocen doprinos daju i oni otrovi i hemikalije iz hrane, takozvani aditivi,
kao i svi otrovi iz vanjske okoline koji se disanjem unose u organizam, i sva ona nevidljiva zračenja i polja sve ubitačnijih frekvencija, onda se tek stiče potpuna slika o stepenu militarizacije ljudskog organizma.
Međutim, ono što tu nevidljivu bitku na bojnom polju zvanom teren čini mnogo opasnijom od svih onih bitki koje se vekovima i milenijumima vode na onim vanjskim vidljivim poljima, je prosta činjenica da ljudska bića nisu ni svesna da se u njihovim organizmima tokom čitavih njihovih života vodi pravi rat, u kojem su oni istovremeno i glavne i kolateralne žrtve. Ali, taj rat je ne samo opasan, nego i podmukao, jer se osim onih, mogli bi ih nazvati, bojnih otrova, koriste i metode psihološkog rata uz pomoć kojih se stvara iluzija da u medicini i njenoj posestrimi farmaciji leži jedini spas i da je sudbina svih ljudskih bića u njihovim rukama. Osim iluzije u njihovoj psihi se stvaraju i konstantno održavaju strah i briga, koji itekako utiču na zbivanja na terenu i tako pojačavaju efikasnost i ubojitost onih hemijskih bojnih otrova. A zar to upravo nije na elegantan način rečeno mnogo pre nego što je rođena Rokfelerova medicina u našoj staroj narodnoj izreci: „Vlaga ruši kuću, a briga čoveka.”
A kada je već u priču o medicini ubačena vojna terminologija, zar se na samom kraju ne bi mogla povući paralela između medicinsko-farmaceutskog i vojno-industrijskog kompleksa. I to ne samo paralela, nego i nazreti moguće savezništvo, pa da se onda na kraju ova, na prvi pogled medicinska priča, pretvori u pravu ratnu, jer su glavna odlika ratova, pored strategija, upravo savezništva. Mada se to savezništvo na prvi pogled čini nemogućim, malo detaljniji uvid u način na koji se oba saveznika odnose prema zajedničkom neprijatelju, kao i retoriku koju koriste prilikom razrađivanja strategija u svojim glavnim štabovima, otklanjaju svaku sumnju. Setimo se samo doktora Mendi Holforda, jednog od WEF-ovih medicinskih eksperata, sa kakvim je žarom, gotovo sladostrašćem, objašnjavao kako zmijski otrovi upotrebljeni u lekovima kao „kluster bomba, u potpunosti neutralizuju sve vitalne funkcije žrtve, pogađajući istovremno nekoliko ciljeva”, na čemu bi mu pozavideli i NATO generali.
Oba saveznika su prema svom zajedničkom neprijatelju jednako bezobzirna, smatrajući ga običnim brojem i sredstvom za ostvarivanje pre svega profita, ali i ostalih zakulisnih projekata. Ako to, što se medicine tiče, nije do sada bilo lako primetno, sa svim onim što se događalo tokom poslednje pandemije zvane kovid je u potpunosti ogoljeno. A uzimajući u obzir sve ono što se najavljuje od strane WHO – Svetske zdravstvene organizacije, nastavljača misli i dela Džona Rokfelera, biće narednih godina još ogoljenije. Saveznici se jedino razlikuju po tome što onaj vojni svoje oružje uglavnom koncipira da poseduje što veću razornu moć i ubojito dejstvo. Dok je oružje medicinsko-farmaceutskog saveznika sa odloženim dejstvom, koje u zavisnosti od kalibra, može ubijati ili neposredno nakon ispaljivanja, ili čin umiranja može biti polagan, dugotrajan i neosetan, najčešće trajući godinama. Ali to su samo nijanse.
A sličnost strategija i načina na koji saveznici vrše ubijanje, to jest eliminaciju ciljanih protivnika, može se najslikovitije videti na primeru antibiotika i onih zapaljivih napalm bombi. Antibiotici se mogu smatrati pravom napalm bombom koja ubija ciljanu takozvanu patogenu bakteriju, ali i stotine vrsta drugih korisnih bakterija, koje svojom simbiotičkom vezom omogućavaju čoveku da fiziološki funkcioniše. Na sličan način prave napalm bombe, zamišljene da svojim dejstvom slome volju protivnika, kao što je bio slučaj sa onim sistematskim bombardovanjima japanskih gradova na kraju Drugog svetskog rata, pored slamanja volje ubiju još i stotinjak hiljada ljudi za samo jednu noć.
Na osnovu svega izloženog nameće se na samom kraju pitanje da li jadni čovek, sam bez saveznika, u sudaru sa tako moćnim udruženim neprijateljima, ima uopšte izgleda da preživi. Nadajmo se da ima, jer, nije on ipak bez saveznika. Njegov saveznik je tvorac, koji neće sigurno ostaviti svoje čedo na cedilu, pošto je u njegovu kreaciju uložio tako mnogo svoje vlastite kreativnosti.
A što se Antoana Bešama tiče, on se jadnik sigurno prevrće u grobu, posmatrajući do čega je sve dovela njegova genijalna teorija terena, koju je osmislio u ona romantična i idilična vremena kada se ukupan broj poznatih bolesti i lekova mogao brojati uz pomoć prstiju.
