Да ли је HIV као и многи вируси производ настао у режији отуђених центара моћи у трци за капиталом?
Да вирус HIV-а нико није видео, а камоли изоловао потврдио је и професор молекуларне биологије Хејнц Лудвиг Сангер (Heinz Ludwig Sänger), добитник престижне награде Роберт Кох за 1978. годину, изјавивши да „HIV вирус никада није изолован, због чега његове нуклеинске киселине не могу бити кориштене у PCR тесту, којим би требало да се на стандардан начин докаже његово присуство”.
Присетимо се:
Пол Куминг, високи званичник Америчког црвеног крста је 1994. за San Francisco Chronicle рекао да је „CDC-ију почетком 80-тих била потребна једна велика епидемија да оправда своје даље постојање”. То је био HIV/AIDS, који је представљао спас за америчке епидемиолошке ауторитете, агенције, као што је CDC, али и читаву медицину.
И шта је било даље ?
Сећања на оне милионе, који су завршили своје животе раније него што је требало узимајући спасоносне лекове, брзо је пало у заборав.
А грана AIDS-индустрија којој је Рок Хадсон дао одлучујући подстицај је процветала генеришући сваке године стотине милијарди долара .Рок Хадсона је подржала филмска дива Елизабет Тејлор, која га је одмах након оног париског колапса назвала телефоном да му честита на објави да умире од AIDS-а. Замислите , честитати некоме на објави да умире, такво нешто може да смисли само холивудска глава. Али разлог је много дубљи: легендарна Лиз, како доликује легендама, већ је била покренула кампању сакупљања финансијских средстава за борбу против AIDS-а, наравно, у част свог другара Рока, који ће својом жртвом, како је она промовисала своју акцију, „спасити милионе живота”.
ЕКСКЛУЗИВНО :Из књиге Милована Шавије “ Медицина – од симбола исцелења до метафоре смрти”која у издању “METAPHYSICA” излази из штампе до 15. јуна 2023.године.
Након почетка употребе лекова почела су и тестирања
Неко би се, што се лекова тиче, могао упитати да ли су они пре добијања дозволе тестирани, и то према важећим и од владиних агенција прописаним протоколима. Тестирања је сигурно било. Али су се она углавном сводила на то да се утврди токсичност, а не ефикасност, пошто се, као што је јасно и будали, унапред знало да ту не може бити никакве ефикасности, јер се нема шта лечити, узимајући у обзир да хипотетички изазивач болести још увек није доказан, то јест, да не постоји. А уколико су се желеле лечити те силне болести, које су настале због ослабљеног имуног система, онда је требало лековима јачати имуни систем, што фармацеутским мешетарима није падало на памет. Њихови лекови су, поред наведених бројних оштећења и изазивања нових болести, још више слабили имуни систем оболелих.
Али током примене тих лекова произвођачи су, под притиском оног дела мало савесније јавности и оних правих научника, ипак на крају пристали да почну са плацебо тестовима, и то годинама након што су лекови добиле дозволе за употребу, што се не чини ни мало логичним. Али, како би народ рекао, боље икад него никад.
Након што је та операција кренула показало се да је боље да се није чачкала мечка и да се није требало инсистирати на тестовима. Према расположивим подацима за заморчиће су кориштена чак и деца, и то она црначког и хиспаноамеричког порекла, подразумева се са оних сиромашних друштвених маргина. Ту је било свега и свачега, почев од недостатка контроле и транспарентности, затим конфликта интереса, корупције, па и до прављења добрих пара. За снабдевање тржишта децом бринуле су се посебне организације, као што је Incarnation Children’s Center (ICC) из Њујорка, која је на том бизнису итекако добро зарађивала. Док је њен директор Стивен Николас, који се на том положају налазио до 2002, истовремено био и члан панела: Pediatric Medical Advisory Panel, који је требало да контролише тестирања и штити децу. Како је штитио може се замислити.
Из алтернативних извора су стизале информације да су деца, која су као заморци кориштена у тим експериментима, страшно патила и умирала, а међу њима је било и беба тек неколико месеци старих. Тако је независни новинар истраживач Лиам Шеф (Liam Scheff) 2004. године испричао о тим дечијим патњама своју причу, према којој су деца која нису хтела да узимају те отровне супстанце била приморавана да их узимају. Хирурзи су им пришивали специјалне цеви за абдоминални зид, кроз које су онда експериментатори могли да директно убацују те супстанце у стомак. Резултати су били страшни: оштећења мозга и коштане сржи, слепило, мождани удари, а било је, наравно, и мртвих. Такве приче су се успевале пробити и до медија главног тока. New York Post је објавио једну под насловом: „AIDS малишани кориштени као заморчићи”. Док је BBC снимио и документарни филм са сличним насловом: „Деца као заморчићи”.
Није потребно наглашавати да су фармацеутски ауторитети и њихови медијски епигони имали своју сасвим другачију причу, према којој су се тестирања показала веома успешним, тако да су проширена из Америке на Азију и Африку. Најпознатији, али истовремено и најконтраверзнији тест AZT-а био је онај под називом Фишл (Fischl). Тај тест је прекинут након 4 месеца, јер је до тог тренутка 19 субјеката, којима је даван плацебо, умрли, док је истовремено од оних који су добијали прави лек умро само један. То је извршиоцима и наручиоцима тестирања био сасвим довољан доказ да је њихов чудотворни мишомор AZT изузетно ефикасан. То је наравно изазвало буру протеста оних независних посматрача и правих научника, који су тражили да се тестирања морају наставити.
Критике су стигле чак и од неких медија главног тока. Тако је новинар са Харварда Џон Лауритсен (John Lauritsen), који је имао увид у документе из агенције за одобравање лекова FDA, изјавио да је та Фишл студија чиста превара. Сличне коментаре су дали и швајцарски лист Weltwoche, као и Њујоршки NBC News. Међутим, то су били малобројни гласови који се нису чулу од громогласних хвалоспева и ода успешности новог спасоносног лека. Улог у тај пројекат је био заиста велики да би се његов наставак и реализација могли прекинути.
Занимљив је начин на који су вршени такозвани плацебо тестови. Они заморци који су добијали отрове су вештачки одржавани у животу помоћу трансфузија крви и апарата за одржавање живота, само да не умру док траје експеримент. Док они на плацебу нису добијала никакву помоћ. Тако да је добијен одговор зашто је оних 19 на плацебу умрло, а од оних који су добијали лек умро је само један. Наравно, да режисери нису хтели са тим финесама да оптерећују јавност и кваре опште задовољство и олакшање чињеницом да чудесни лек „ради”.
На крају и податак да је само и Америци у таквим експериментима учествовало 3.7 милиона замораца, од тога много деце. До података колико их није преживело не може се тако лако доћи. Остаје нада да је таквих било мање од 17,000, колико је Џонас Салк убио мајмуна у сличном експерименту коју деценију раније.
Тужна прича о Фредију, Рудолфу и Артуру
Сећања на оне милионе, који су завршили своје животе раније него што је требало узимајући спасоносне лекове, ће брзо пасти у заборав. Једино ће мало дуже преживети сећања на оне такозване „целебритије”, који су захваљујући својој наивности упали у описану замку.
Један од њих био је Фреди Меркјури (Freddie Mercury), вођа британске рок групе Queen, који се, будући да је био бисексуалац, како то доликује звездама, крајем осамдесетих редовно тестирао на AIDS. На крају се десило да је био позитиван. Престрашен је на изричито инсистирање свог лекара одмах започео са узимањем оног мишомора AZT-ија, и тонајвећу могућу дозу од 1500 мг дневно. Након мање од две године изгледао је као живи костур. Умро је 24. новембра 1991. у 45-ој години живота. Није неважно напоменути да је након позитивног теста и пре почетка спасоносне куре лечења био потпуно здрав, без икаквих симптома.
Други је био чувени руски балетан татарског порекла Рудолф Нурејев, по многима највећи свих времена. Он је такођер крајем тих славних осамдесетих био позитиван на AIDS тесту. Мада здрав ко дрен у том тренутку одмах се одлучио да започне са највишом дозом AZT-ија. Његов лични лекар је био мало паметнији од других па му је саветовао да буде опрезан са тим леком. Али, Руди је био одлучан да издржи са куром до краја. Издржао је до 1993, оставивши својим примером неодољив утисак да многим генијалцима, којима је, без обзира што су на неком од поља стваралаштва или вештине достигли савршенство, ипак фалио понеки шараф у глави.
Исте те 1993. душу је испустила тениска звезда и освајач Вимблдона, Артур Еш, који је 1988. био такођер позитиван на тесту у тренутку када није показивао никакве симптоме. И он је насео на исти штос, започевши одмах, на инсистирање лекара, са највећом дозом AZT-ија. Он је, за разлику од наведене двојице његових колега, био сумњичав у делотворност тог лека, износећи то и у изјавама за медије. Међутим, није имао ону ствар да прекине са смртоносном куром. Издржао је пуних пет година, што се може сматрати натпросечним у тој новооткривној спортској дисциплини, по чему ће можда остати записан као рекордер, мада га је тај рекорд коштао прераног одласка са овог света. Било му је тек 49 када је умро.
Није на крају овог поглавља на одмет споменути и кошаркашку звезду Ирвина „Меџика” Џонсона. Његов случај је много интересантнији од претходна три, мада је започео на сличан начин. Он је новембра 1991 био позитиван на тесту. Његови медицински саветници, у то време, после Роберта Галоа, највећи вирусни ауторитети на планети, славни Антони Фаучи и њујоршки доктор Дејвид Хо, предложили су му, како и приличи таквим експертима, да одмах почне са највишом дозом AZT-ија, што је он и учинио. Није прошло дуго а његово здравствено стање се толико погоршало да је свакодневно повраћао. Такорећи директно са кошаркашког терена пао је на постељу. О томе су свакодневно извештавали медији, али на такав начин да нико није ни покушао да његов здравствени колапс припише AZT-ију, него су га оплакивали као још једну жртву страшног HIV-а.
Међутим, Ирвин Џонсон се на крају показао да је осим на кошаркашком терену и у животу био Меџик, то јест, да му нису фалили у глави они шарафи као Рудију Нурејеву. Он је на време видео да је ђаво однео шалу и престао са смртоносном куром. Брзо се опоравио и чак вратио кошарци, да би следеће 1992. предводио америчку репрезентацију на Олимпијским играма у Барцелони, где је освојена златна медаља. Али, то није крај његове приче. Касније се појављивао на рекламама неких од оних спасоносних AIDS лекова, што би на први поглед требало да подразумева да је те лекове истовремено и узимао и рекламирао.
Пошто није остало забележено да се касније поново разболео, а још и данас је жив, остаје једини могући закључак да је Меџик Џонсон ту HIV/AIDS превару искористио на заиста магичан и мајсторски начин. Прво је бесплатно учествовао у тестирању мафијашких отровних коктела, да би се на крају на рачун те исте мафије добро „овајдио”, зарадивши још који екстра милион. Додуше, може му се приговорити да је био мало „препасан”, али и опростити, јер је барем био много паметнији од оне поменуте тројице његових колега са естраде.
Уместо епилога – Последња улога Рока Хадсона
Чувена холивудска звезда Рок Хадсон је средином 1984. године био тешко болестан. То и не чуди, пошто је поред тога што је био познат као добар глумац, био такођер познат и по пороцима. Поред пушења претеривао је и са алкохолом и дрогама, и то не само претеривао, него је у све те три набројане категорије био тешкаш. С обзиром да је од силних болести које су му дијагностиковане једна била онај злоћудни Капоши сарком, лекари му нису давали превише шанси да преживи дуже од годину, две. Да је остало тако вероватно би брзо умро и остао упамћен више по пороцима који су му у знатној мери скратили живот, него по глумачким остварењима. Јер, у то време је био тек у касним педесетим.
А онда је 5. јуна те 1984. године Рок Хадсон подвргнут тестирању на онај HIV тест на антитела. Није тешко погодити да је био позитиван. Било је то тачно шест недеља након оног историјског обраћања Роберта Галоа америчкој и светској јавности, у којем је између осталог изјавио: „Да је могући узрок AIDS-а пронађен, а то је варијанта од раније познатог хуманог вируса канцера”. Да би на крају додао: „Ми сада имамо тест крви за AIDS. Са тим тестом можемо идентификовати жртве те болести са стопропцентном сигурношћу.” Да ли се случајно само шест недеља након тих изјава појавио Хадсон са позитивним тестом, остаје да се процени.
Можда ће у тој процени помоћи околност да је, као што је речено, то појављивање Роберта Галоа у друштву са америчком министарком здравља, представљало почетак медијске кампање за промоцију пројекта, који није било баш лако продати широј јавности, јер су прве жртве били припадници оних маргиналних група наркомана и хомосексуалаца. У тој кампањи требао је да се појави као заражени неко од оних обичних људи, који не припада „геј” заједници, кога сви знају, по могућности звезда. Био је то Рок Хадсон, и то не обична звезда, него чак холивудска. Тако би се нека опскурна болест, која погађа маргиналце коначно претворила општечовечанску опасност, а истовремено и створио мото: ако AIDS може погодити некога као што је Рок Хадсон, онда може погодити било кога.
Онај тест који је Роберт Гало у усхићењу најавио је одобрен за употребу од стране FDA тек почетком следеће 1985. године. А онај којим је Хадсон тестиран је био, наравно, експериментални, а он је био међу првима на којем је испробан. Што се тиче тог такозваног првог HIV теста, о њему је у студији: „Human Immunodeficiency Virus Diagnostic Testing: 30 Years of Evolution”, објављеној у часопису Clinical and Vaccine Immunity, речено да се користи првенствено за испитивање крвних састојака, а не за дијагнозу AIDS-а. То, наравно, није поменуто у тек покренутој мега кампањи промоције нове пошасти.
Након успешног тестирања и дијагностиковања болести, и то са стопроцентном сигурношћу, како рече славни Гало, на ред је дошло лечење, то јест убијање оног вируса, којег је исти тај Гало свечано промовисао пре месец ипо. Према оном плану, чије постојање је све очигледније, лечење је требало да се обави у Паризу, и то под надзором чувеног Института Луј Пастер, чији лек HPA-23 је требало да буде примењен у лечењу. Пошто у тој раној фази великог рата, већег чак и од оног вијетнамског, још није било помена о оном тајном оружју званом AZT.
Стога се Хадсон већ у августу појавио у Паризи и започео са лечењем, или боље рећи, тестирањем тог лека у улози заморца. Јер, треба нагласити да је тај лек тек смућкан и да није прошао никакве пробе и тестирања. О њему се, када га је Хадсон почео узимати, знало једино да је изизетно токсичан и да разара све органе, а нарочито јетру. О томе да ли разара HIV-а није се знало.
О том леку је Вилијам Хејзелтајн (William A. Haseltine), са Харвардове Медицинске школе тих дана изјавио да су приче које у Француској круже о његовој успешности, ефикасности и сигурности обичне бајке, јер не постоје уопште никакви докази за те тврдње, базиране на научно утемељеним контролним пробама. Стога је он мишљења да та шарада око лечења Рока Хадсона тим леком представља ништа друго него криминал. Али таква, као и многа слична мишљења о том леку, нису имала шансе да се пробију до шире јавности, за коју је најважније било да је та епохална битка против опаког вируса почела, и то у телу славне холивудске звезде, и под покровитељством још славнијег Института Луј Пастер, на којем је радио исто тако славни Лук Монтаније, који се сматра заслужним за откриће тог страшног вируса, али такођер и за мућкање тог спасоносног лека.
Што се Лука Монтанијеа тиче, он ће за све те наведене заслуге 2008. године бити награђен Нобеловом наградом за медицину, коју ће поделити са још двојицом колега. Он је, истина, више пута јавно упозоравао да постојање тог HIV-а никада није са непобитном сигурношћу и научно доказано, али му је годила слава коју је незаслужено стекао, као што му је годила и Нобелова награда, коју није заслужио.
А што се лека HPA-23 тиче, његова ефикасност ће се веома брзо доказати на заморцу Року Хадсону, на кога ће се првих месеци узимања лека натоварити многе нове болести и симптоми, до тада невиђени у медицинској пракси. Током наредне зиме изгубиће скоро све зубе, и добар део тежине, јер га је спопала и анорексија, то јест губитак апетита. Све у свему, постајало је све очигледније да ће тај чудотворни лек, кога су Французи још увек на сва уста хвалили, пре убити њега, него HIV-а.
Право је чудо како је издржао до 16. јула следеће године, када се као гост појавио у првој епизоди ТВ серијала „Најбољи пријатељи Дорис Деј”. Домаћин и водитељка, Хадсонова дугогодишња колегиница и љубавница, била је видно шокирана када је видела на шта у својој 59-ој години личи некадашњи холивудски модел згодног и шармантног мушкарца, уз то још и бисексуалне швалерчине.
Јер, није на одмет поменути да Року Хадсону осим она три порока нису биле стране ни сексуалне екстраваганције, које су биле незаобилазни саставни део холивудског естрадног миљеа. Волео је Рок да „умочи” где стигне. Што се тога тиче није био гадљив. Један од његових љубавника, писац Армистед Мупин (Armistead Maupin) је једном приликом испричао да је Рок ону омиљену секс дрогу поперс држао у специјалној кожној кутији са угравираним иницијалима „RH”, носећи је стално са собом. Поперс није само помагао пенису да лакше прође, него је и у доброј мери појачавао оргазам у обе варијанте бисексуалних општења. Рок је у томе, чини се, итекако знао да ужива, тако да се са великом вероватноћом може закључити да му главе није дошао HIV, него поперс, то јест склоност хедонизму. А хедонизам и сексуалне перверзије је, да се присетимо, дошао главе и Старом Риму. Нешто слично се тренутно догађа и са Новим. Симболика је неодољива.
Само пет дана касније, 21. јула Хадсон је доживео колапс у париском хотелу у којем је био смештен. Истог дана је његов представник за односе са јавношћу саопштио да је разлог колапса рак јетре, што је одмах објавио и Њујорк тајмс. Веома брзо ће се показати да је то саопштење била грешка. Јер канцер јетре нема такав медијски потенцијал за изазивање узбуђења код маса какав би имао HIV/AIDS.
Грешка је исправљена само четири дана касније, када је 25. јула Рок Хадсон свечано изјавио да „умире од AIDS-а”. То је била вест коју је читав свет ишчекивао и коју никада до сада није чуо, а којој су се највише обрадовали режисери и сценаристи те представе. Према тој режији на ред је дошла операција пребацивања полумртвог Хадсоновог тела у Лос Анђелес, да тамо, како доликује главном јунаку, умре достојанствено у својој кући, у свом кревету. Прво је то тело пребачено специјалним хеликоптером из хотела до аеродрома, да би исто тако специјалним чартер летом Боингом 747 одлетело преко океана. Кажу да је та операција коштала стотине хиљада долара.
Али то није ништа у односу на стотине милијарди долара које ће сваке године генерисати нова грана индустрије: AIDS-индустрија, којој је Рок Хадсон дао одлучујући подстицај. Тада на сцену ступа његова друга колегиница, филмска дива Елизабет Тејлор, која га је одмах након оног париског колапса назвала телефоном да му честита на објави да умире од AIDS-а. Замисли, честитати некоме на објави да умире, такво нешто може да смисли само холивудска глава. Али кад се мало дубље размисли, има ту разлога за честитке. Јер је легендарна Лиз, како доликује легендама, већ била покренула кампању сакупљања финансијских средстава за борбу против AIDS-а, наравно, у част свог другара Рока, који ће својом жртвом, како је она промовисала своју акцију, „спасити милионе живота”.
У септембру те године Лиз је била заказала велику гала вечеру у Лос Анђелесу у циљу сакупљања новца за помоћ оболелима од AIDS-а, под паролом „Commitment for Life“. Пре Хадсонове објаве од 25. јула било је само 200 пријављених гостију за ту вечеру. После објаве да „умире од AIDS-а” тај број је скочио на преко 2,500. Ето разлога оних честитки. Чак је и председник Реган нашао за сходно да пошаље поздравни телеграм учесницима те гала вечере, у којем је поручио да је тренутно највиши приоритет америчке владе борба против AIDS-а. За ту борбу ће Лиз Тејлор наредних година у својој кампањи скупити стотине милиона долара. Ко ће имати највеће користи од тих новаца није тешко проценити.
Рок Хадсон ће умрети 2. октобра, неколико недеља након те гала вечере. На крају свог живота и глумачке каријере остао је утисак да је своју последњу улогу одиграо сјајно, велемајсторски, управо онако како су је замислили режисер и сценариста. За њу је сигурно заслужио да му се постхумно додели Оскар.
