Da li je HIV kao i mnogi virusi proizvod nastao u režiji otuđenih centara moći u trci za kapitalom?
Da virus HIV-a niko nije video, a kamoli izolovao potvrdio je i profesor molekularne biologije Hejnc Ludvig Sanger (Heinz Ludwig Sänger), dobitnik prestižne nagrade Robert Koh za 1978. godinu, izjavivši da „HIV virus nikada nije izolovan, zbog čega njegove nukleinske kiseline ne mogu biti korištene u PCR testu, kojim bi trebalo da se na standardan način dokaže njegovo prisustvo”.
Prisetimo se:
Pol Kuming, visoki zvaničnik Američkog crvenog krsta je 1994. za San Francisco Chronicle rekao da je „CDC-iju početkom 80-tih bila potrebna jedna velika epidemija da opravda svoje dalje postojanje”. To je bio HIV/AIDS, koji je predstavljao spas za američke epidemiološke autoritete, agencije, kao što je CDC, ali i čitavu medicinu.
I šta je bilo dalje ?
Sećanja na one milione, koji su završili svoje živote ranije nego što je trebalo uzimajući spasonosne lekove, brzo je palo u zaborav.
A grana AIDS-industrija kojoj je Rok Hadson dao odlučujući podsticaj je procvetala generišući svake godine stotine milijardi dolara .Rok Hadsona je podržala filmska diva Elizabet Tejlor, koja ga je odmah nakon onog pariskog kolapsa nazvala telefonom da mu čestita na objavi da umire od AIDS-a. Zamislite , čestitati nekome na objavi da umire, takvo nešto može da smisli samo holivudska glava. Ali razlog je mnogo dublji: legendarna Liz, kako dolikuje legendama, već je bila pokrenula kampanju sakupljanja finansijskih sredstava za borbu protiv AIDS-a, naravno, u čast svog drugara Roka, koji će svojom žrtvom, kako je ona promovisala svoju akciju, „spasiti milione života”.
EKSKLUZIVNO :Iz knjige Milovana Šavije “ Medicina – od simbola iscelenja do metafore smrti”koja u izdanju “METAPHYSICA” izlazi iz štampe do 15. juna 2023.godine.
Nakon početka upotrebe lekova počela su i testiranja
Neko bi se, što se lekova tiče, mogao upitati da li su oni pre dobijanja dozvole testirani, i to prema važećim i od vladinih agencija propisanim protokolima. Testiranja je sigurno bilo. Ali su se ona uglavnom svodila na to da se utvrdi toksičnost, a ne efikasnost, pošto se, kao što je jasno i budali, unapred znalo da tu ne može biti nikakve efikasnosti, jer se nema šta lečiti, uzimajući u obzir da hipotetički izazivač bolesti još uvek nije dokazan, to jest, da ne postoji. A ukoliko su se želele lečiti te silne bolesti, koje su nastale zbog oslabljenog imunog sistema, onda je trebalo lekovima jačati imuni sistem, što farmaceutskim mešetarima nije padalo na pamet. Njihovi lekovi su, pored navedenih brojnih oštećenja i izazivanja novih bolesti, još više slabili imuni sistem obolelih.
Ali tokom primene tih lekova proizvođači su, pod pritiskom onog dela malo savesnije javnosti i onih pravih naučnika, ipak na kraju pristali da počnu sa placebo testovima, i to godinama nakon što su lekovi dobile dozvole za upotrebu, što se ne čini ni malo logičnim. Ali, kako bi narod rekao, bolje ikad nego nikad.
Nakon što je ta operacija krenula pokazalo se da je bolje da se nije čačkala mečka i da se nije trebalo insistirati na testovima. Prema raspoloživim podacima za zamorčiće su korištena čak i deca, i to ona crnačkog i hispanoameričkog porekla, podrazumeva se sa onih siromašnih društvenih margina. Tu je bilo svega i svačega, počev od nedostatka kontrole i transparentnosti, zatim konflikta interesa, korupcije, pa i do pravljenja dobrih para. Za snabdevanje tržišta decom brinule su se posebne organizacije, kao što je Incarnation Children’s Center (ICC) iz Njujorka, koja je na tom biznisu itekako dobro zarađivala. Dok je njen direktor Stiven Nikolas, koji se na tom položaju nalazio do 2002, istovremeno bio i član panela: Pediatric Medical Advisory Panel, koji je trebalo da kontroliše testiranja i štiti decu. Kako je štitio može se zamisliti.
Iz alternativnih izvora su stizale informacije da su deca, koja su kao zamorci korištena u tim eksperimentima, strašno patila i umirala, a među njima je bilo i beba tek nekoliko meseci starih. Tako je nezavisni novinar istraživač Liam Šef (Liam Scheff) 2004. godine ispričao o tim dečijim patnjama svoju priču, prema kojoj su deca koja nisu htela da uzimaju te otrovne supstance bila primoravana da ih uzimaju. Hirurzi su im prišivali specijalne cevi za abdominalni zid, kroz koje su onda eksperimentatori mogli da direktno ubacuju te supstance u stomak. Rezultati su bili strašni: oštećenja mozga i koštane srži, slepilo, moždani udari, a bilo je, naravno, i mrtvih. Takve priče su se uspevale probiti i do medija glavnog toka. New York Post je objavio jednu pod naslovom: „AIDS mališani korišteni kao zamorčići”. Dok je BBC snimio i dokumentarni film sa sličnim naslovom: „Deca kao zamorčići”.
Nije potrebno naglašavati da su farmaceutski autoriteti i njihovi medijski epigoni imali svoju sasvim drugačiju priču, prema kojoj su se testiranja pokazala veoma uspešnim, tako da su proširena iz Amerike na Aziju i Afriku. Najpoznatiji, ali istovremeno i najkontraverzniji test AZT-a bio je onaj pod nazivom Fišl (Fischl). Taj test je prekinut nakon 4 meseca, jer je do tog trenutka 19 subjekata, kojima je davan placebo, umrli, dok je istovremeno od onih koji su dobijali pravi lek umro samo jedan. To je izvršiocima i naručiocima testiranja bio sasvim dovoljan dokaz da je njihov čudotvorni mišomor AZT izuzetno efikasan. To je naravno izazvalo buru protesta onih nezavisnih posmatrača i pravih naučnika, koji su tražili da se testiranja moraju nastaviti.
Kritike su stigle čak i od nekih medija glavnog toka. Tako je novinar sa Harvarda Džon Lauritsen (John Lauritsen), koji je imao uvid u dokumente iz agencije za odobravanje lekova FDA, izjavio da je ta Fišl studija čista prevara. Slične komentare su dali i švajcarski list Weltwoche, kao i Njujorški NBC News. Međutim, to su bili malobrojni glasovi koji se nisu čulu od gromoglasnih hvalospeva i oda uspešnosti novog spasonosnog leka. Ulog u taj projekat je bio zaista veliki da bi se njegov nastavak i realizacija mogli prekinuti.
Zanimljiv je način na koji su vršeni takozvani placebo testovi. Oni zamorci koji su dobijali otrove su veštački održavani u životu pomoću transfuzija krvi i aparata za održavanje života, samo da ne umru dok traje eksperiment. Dok oni na placebu nisu dobijala nikakvu pomoć. Tako da je dobijen odgovor zašto je onih 19 na placebu umrlo, a od onih koji su dobijali lek umro je samo jedan. Naravno, da režiseri nisu hteli sa tim finesama da opterećuju javnost i kvare opšte zadovoljstvo i olakšanje činjenicom da čudesni lek „radi”.
Na kraju i podatak da je samo i Americi u takvim eksperimentima učestvovalo 3.7 miliona zamoraca, od toga mnogo dece. Do podataka koliko ih nije preživelo ne može se tako lako doći. Ostaje nada da je takvih bilo manje od 17,000, koliko je Džonas Salk ubio majmuna u sličnom eksperimentu koju deceniju ranije.
Tužna priča o Frediju, Rudolfu i Arturu
Sećanja na one milione, koji su završili svoje živote ranije nego što je trebalo uzimajući spasonosne lekove, će brzo pasti u zaborav. Jedino će malo duže preživeti sećanja na one takozvane „celebritije”, koji su zahvaljujući svojoj naivnosti upali u opisanu zamku.
Jedan od njih bio je Fredi Merkjuri (Freddie Mercury), vođa britanske rok grupe Queen, koji se, budući da je bio biseksualac, kako to dolikuje zvezdama, krajem osamdesetih redovno testirao na AIDS. Na kraju se desilo da je bio pozitivan. Prestrašen je na izričito insistiranje svog lekara odmah započeo sa uzimanjem onog mišomora AZT-ija, i tonajveću moguću dozu od 1500 mg dnevno. Nakon manje od dve godine izgledao je kao živi kostur. Umro je 24. novembra 1991. u 45-oj godini života. Nije nevažno napomenuti da je nakon pozitivnog testa i pre početka spasonosne kure lečenja bio potpuno zdrav, bez ikakvih simptoma.
Drugi je bio čuveni ruski baletan tatarskog porekla Rudolf Nurejev, po mnogima najveći svih vremena. On je također krajem tih slavnih osamdesetih bio pozitivan na AIDS testu. Mada zdrav ko dren u tom trenutku odmah se odlučio da započne sa najvišom dozom AZT-ija. Njegov lični lekar je bio malo pametniji od drugih pa mu je savetovao da bude oprezan sa tim lekom. Ali, Rudi je bio odlučan da izdrži sa kurom do kraja. Izdržao je do 1993, ostavivši svojim primerom neodoljiv utisak da mnogim genijalcima, kojima je, bez obzira što su na nekom od polja stvaralaštva ili veštine dostigli savršenstvo, ipak falio poneki šaraf u glavi.
Iste te 1993. dušu je ispustila teniska zvezda i osvajač Vimbldona, Artur Eš, koji je 1988. bio također pozitivan na testu u trenutku kada nije pokazivao nikakve simptome. I on je naseo na isti štos, započevši odmah, na insistiranje lekara, sa najvećom dozom AZT-ija. On je, za razliku od navedene dvojice njegovih kolega, bio sumnjičav u delotvornost tog leka, iznoseći to i u izjavama za medije. Međutim, nije imao onu stvar da prekine sa smrtonosnom kurom. Izdržao je punih pet godina, što se može smatrati natprosečnim u toj novootkrivnoj sportskoj disciplini, po čemu će možda ostati zapisan kao rekorder, mada ga je taj rekord koštao preranog odlaska sa ovog sveta. Bilo mu je tek 49 kada je umro.
Nije na kraju ovog poglavlja na odmet spomenuti i košarkašku zvezdu Irvina „Medžika” Džonsona. Njegov slučaj je mnogo interesantniji od prethodna tri, mada je započeo na sličan način. On je novembra 1991 bio pozitivan na testu. Njegovi medicinski savetnici, u to vreme, posle Roberta Galoa, najveći virusni autoriteti na planeti, slavni Antoni Fauči i njujorški doktor Dejvid Ho, predložili su mu, kako i priliči takvim ekspertima, da odmah počne sa najvišom dozom AZT-ija, što je on i učinio. Nije prošlo dugo a njegovo zdravstveno stanje se toliko pogoršalo da je svakodnevno povraćao. Takoreći direktno sa košarkaškog terena pao je na postelju. O tome su svakodnevno izveštavali mediji, ali na takav način da niko nije ni pokušao da njegov zdravstveni kolaps pripiše AZT-iju, nego su ga oplakivali kao još jednu žrtvu strašnog HIV-a.
Međutim, Irvin Džonson se na kraju pokazao da je osim na košarkaškom terenu i u životu bio Medžik, to jest, da mu nisu falili u glavi oni šarafi kao Rudiju Nurejevu. On je na vreme video da je đavo odneo šalu i prestao sa smrtonosnom kurom. Brzo se oporavio i čak vratio košarci, da bi sledeće 1992. predvodio američku reprezentaciju na Olimpijskim igrama u Barceloni, gde je osvojena zlatna medalja. Ali, to nije kraj njegove priče. Kasnije se pojavljivao na reklamama nekih od onih spasonosnih AIDS lekova, što bi na prvi pogled trebalo da podrazumeva da je te lekove istovremeno i uzimao i reklamirao.
Pošto nije ostalo zabeleženo da se kasnije ponovo razboleo, a još i danas je živ, ostaje jedini mogući zaključak da je Medžik Džonson tu HIV/AIDS prevaru iskoristio na zaista magičan i majstorski način. Prvo je besplatno učestvovao u testiranju mafijaških otrovnih koktela, da bi se na kraju na račun te iste mafije dobro „ovajdio”, zaradivši još koji ekstra milion. Doduše, može mu se prigovoriti da je bio malo „prepasan”, ali i oprostiti, jer je barem bio mnogo pametniji od one pomenute trojice njegovih kolega sa estrade.
Umesto epiloga – Poslednja uloga Roka Hadsona
Čuvena holivudska zvezda Rok Hadson je sredinom 1984. godine bio teško bolestan. To i ne čudi, pošto je pored toga što je bio poznat kao dobar glumac, bio također poznat i po porocima. Pored pušenja preterivao je i sa alkoholom i drogama, i to ne samo preterivao, nego je u sve te tri nabrojane kategorije bio teškaš. S obzirom da je od silnih bolesti koje su mu dijagnostikovane jedna bila onaj zloćudni Kapoši sarkom, lekari mu nisu davali previše šansi da preživi duže od godinu, dve. Da je ostalo tako verovatno bi brzo umro i ostao upamćen više po porocima koji su mu u znatnoj meri skratili život, nego po glumačkim ostvarenjima. Jer, u to vreme je bio tek u kasnim pedesetim.
A onda je 5. juna te 1984. godine Rok Hadson podvrgnut testiranju na onaj HIV test na antitela. Nije teško pogoditi da je bio pozitivan. Bilo je to tačno šest nedelja nakon onog istorijskog obraćanja Roberta Galoa američkoj i svetskoj javnosti, u kojem je između ostalog izjavio: „Da je mogući uzrok AIDS-a pronađen, a to je varijanta od ranije poznatog humanog virusa kancera”. Da bi na kraju dodao: „Mi sada imamo test krvi za AIDS. Sa tim testom možemo identifikovati žrtve te bolesti sa stopropcentnom sigurnošću.” Da li se slučajno samo šest nedelja nakon tih izjava pojavio Hadson sa pozitivnim testom, ostaje da se proceni.
Možda će u toj proceni pomoći okolnost da je, kao što je rečeno, to pojavljivanje Roberta Galoa u društvu sa američkom ministarkom zdravlja, predstavljalo početak medijske kampanje za promociju projekta, koji nije bilo baš lako prodati široj javnosti, jer su prve žrtve bili pripadnici onih marginalnih grupa narkomana i homoseksualaca. U toj kampanji trebao je da se pojavi kao zaraženi neko od onih običnih ljudi, koji ne pripada „gej” zajednici, koga svi znaju, po mogućnosti zvezda. Bio je to Rok Hadson, i to ne obična zvezda, nego čak holivudska. Tako bi se neka opskurna bolest, koja pogađa marginalce konačno pretvorila opštečovečansku opasnost, a istovremeno i stvorio moto: ako AIDS može pogoditi nekoga kao što je Rok Hadson, onda može pogoditi bilo koga.
Onaj test koji je Robert Galo u ushićenju najavio je odobren za upotrebu od strane FDA tek početkom sledeće 1985. godine. A onaj kojim je Hadson testiran je bio, naravno, eksperimentalni, a on je bio među prvima na kojem je isproban. Što se tiče tog takozvanog prvog HIV testa, o njemu je u studiji: „Human Immunodeficiency Virus Diagnostic Testing: 30 Years of Evolution”, objavljenoj u časopisu Clinical and Vaccine Immunity, rečeno da se koristi prvenstveno za ispitivanje krvnih sastojaka, a ne za dijagnozu AIDS-a. To, naravno, nije pomenuto u tek pokrenutoj mega kampanji promocije nove pošasti.
Nakon uspešnog testiranja i dijagnostikovanja bolesti, i to sa stoprocentnom sigurnošću, kako reče slavni Galo, na red je došlo lečenje, to jest ubijanje onog virusa, kojeg je isti taj Galo svečano promovisao pre mesec ipo. Prema onom planu, čije postojanje je sve očiglednije, lečenje je trebalo da se obavi u Parizu, i to pod nadzorom čuvenog Instituta Luj Paster, čiji lek HPA-23 je trebalo da bude primenjen u lečenju. Pošto u toj ranoj fazi velikog rata, većeg čak i od onog vijetnamskog, još nije bilo pomena o onom tajnom oružju zvanom AZT.
Stoga se Hadson već u avgustu pojavio u Parizi i započeo sa lečenjem, ili bolje reći, testiranjem tog leka u ulozi zamorca. Jer, treba naglasiti da je taj lek tek smućkan i da nije prošao nikakve probe i testiranja. O njemu se, kada ga je Hadson počeo uzimati, znalo jedino da je izizetno toksičan i da razara sve organe, a naročito jetru. O tome da li razara HIV-a nije se znalo.
O tom leku je Vilijam Hejzeltajn (William A. Haseltine), sa Harvardove Medicinske škole tih dana izjavio da su priče koje u Francuskoj kruže o njegovoj uspešnosti, efikasnosti i sigurnosti obične bajke, jer ne postoje uopšte nikakvi dokazi za te tvrdnje, bazirane na naučno utemeljenim kontrolnim probama. Stoga je on mišljenja da ta šarada oko lečenja Roka Hadsona tim lekom predstavlja ništa drugo nego kriminal. Ali takva, kao i mnoga slična mišljenja o tom leku, nisu imala šanse da se probiju do šire javnosti, za koju je najvažnije bilo da je ta epohalna bitka protiv opakog virusa počela, i to u telu slavne holivudske zvezde, i pod pokroviteljstvom još slavnijeg Instituta Luj Paster, na kojem je radio isto tako slavni Luk Montanije, koji se smatra zaslužnim za otkriće tog strašnog virusa, ali također i za mućkanje tog spasonosnog leka.
Što se Luka Montanijea tiče, on će za sve te navedene zasluge 2008. godine biti nagrađen Nobelovom nagradom za medicinu, koju će podeliti sa još dvojicom kolega. On je, istina, više puta javno upozoravao da postojanje tog HIV-a nikada nije sa nepobitnom sigurnošću i naučno dokazano, ali mu je godila slava koju je nezasluženo stekao, kao što mu je godila i Nobelova nagrada, koju nije zaslužio.
A što se leka HPA-23 tiče, njegova efikasnost će se veoma brzo dokazati na zamorcu Roku Hadsonu, na koga će se prvih meseci uzimanja leka natovariti mnoge nove bolesti i simptomi, do tada neviđeni u medicinskoj praksi. Tokom naredne zime izgubiće skoro sve zube, i dobar deo težine, jer ga je spopala i anoreksija, to jest gubitak apetita. Sve u svemu, postajalo je sve očiglednije da će taj čudotvorni lek, koga su Francuzi još uvek na sva usta hvalili, pre ubiti njega, nego HIV-a.
Pravo je čudo kako je izdržao do 16. jula sledeće godine, kada se kao gost pojavio u prvoj epizodi TV serijala „Najbolji prijatelji Doris Dej”. Domaćin i voditeljka, Hadsonova dugogodišnja koleginica i ljubavnica, bila je vidno šokirana kada je videla na šta u svojoj 59-oj godini liči nekadašnji holivudski model zgodnog i šarmantnog muškarca, uz to još i biseksualne švalerčine.
Jer, nije na odmet pomenuti da Roku Hadsonu osim ona tri poroka nisu bile strane ni seksualne ekstravagancije, koje su bile nezaobilazni sastavni deo holivudskog estradnog miljea. Voleo je Rok da „umoči” gde stigne. Što se toga tiče nije bio gadljiv. Jedan od njegovih ljubavnika, pisac Armisted Mupin (Armistead Maupin) je jednom prilikom ispričao da je Rok onu omiljenu seks drogu popers držao u specijalnoj kožnoj kutiji sa ugraviranim inicijalima „RH”, noseći je stalno sa sobom. Popers nije samo pomagao penisu da lakše prođe, nego je i u dobroj meri pojačavao orgazam u obe varijante biseksualnih opštenja. Rok je u tome, čini se, itekako znao da uživa, tako da se sa velikom verovatnoćom može zaključiti da mu glave nije došao HIV, nego popers, to jest sklonost hedonizmu. A hedonizam i seksualne perverzije je, da se prisetimo, došao glave i Starom Rimu. Nešto slično se trenutno događa i sa Novim. Simbolika je neodoljiva.
Samo pet dana kasnije, 21. jula Hadson je doživeo kolaps u pariskom hotelu u kojem je bio smešten. Istog dana je njegov predstavnik za odnose sa javnošću saopštio da je razlog kolapsa rak jetre, što je odmah objavio i Njujork tajms. Veoma brzo će se pokazati da je to saopštenje bila greška. Jer kancer jetre nema takav medijski potencijal za izazivanje uzbuđenja kod masa kakav bi imao HIV/AIDS.
Greška je ispravljena samo četiri dana kasnije, kada je 25. jula Rok Hadson svečano izjavio da „umire od AIDS-a”. To je bila vest koju je čitav svet iščekivao i koju nikada do sada nije čuo, a kojoj su se najviše obradovali režiseri i scenaristi te predstave. Prema toj režiji na red je došla operacija prebacivanja polumrtvog Hadsonovog tela u Los Anđeles, da tamo, kako dolikuje glavnom junaku, umre dostojanstveno u svojoj kući, u svom krevetu. Prvo je to telo prebačeno specijalnim helikopterom iz hotela do aerodroma, da bi isto tako specijalnim čarter letom Boingom 747 odletelo preko okeana. Kažu da je ta operacija koštala stotine hiljada dolara.
Ali to nije ništa u odnosu na stotine milijardi dolara koje će svake godine generisati nova grana industrije: AIDS-industrija, kojoj je Rok Hadson dao odlučujući podsticaj. Tada na scenu stupa njegova druga koleginica, filmska diva Elizabet Tejlor, koja ga je odmah nakon onog pariskog kolapsa nazvala telefonom da mu čestita na objavi da umire od AIDS-a. Zamisli, čestitati nekome na objavi da umire, takvo nešto može da smisli samo holivudska glava. Ali kad se malo dublje razmisli, ima tu razloga za čestitke. Jer je legendarna Liz, kako dolikuje legendama, već bila pokrenula kampanju sakupljanja finansijskih sredstava za borbu protiv AIDS-a, naravno, u čast svog drugara Roka, koji će svojom žrtvom, kako je ona promovisala svoju akciju, „spasiti milione života”.
U septembru te godine Liz je bila zakazala veliku gala večeru u Los Anđelesu u cilju sakupljanja novca za pomoć obolelima od AIDS-a, pod parolom „Commitment for Life“. Pre Hadsonove objave od 25. jula bilo je samo 200 prijavljenih gostiju za tu večeru. Posle objave da „umire od AIDS-a” taj broj je skočio na preko 2,500. Eto razloga onih čestitki. Čak je i predsednik Regan našao za shodno da pošalje pozdravni telegram učesnicima te gala večere, u kojem je poručio da je trenutno najviši prioritet američke vlade borba protiv AIDS-a. Za tu borbu će Liz Tejlor narednih godina u svojoj kampanji skupiti stotine miliona dolara. Ko će imati najveće koristi od tih novaca nije teško proceniti.
Rok Hadson će umreti 2. oktobra, nekoliko nedelja nakon te gala večere. Na kraju svog života i glumačke karijere ostao je utisak da je svoju poslednju ulogu odigrao sjajno, velemajstorski, upravo onako kako su je zamislili režiser i scenarista. Za nju je sigurno zaslužio da mu se posthumno dodeli Oskar.
