Kako je Rejmond Rajf, jedan od najvećih žrtava medicinske inkvizicije 20-tog veka, nakon neverovatnih pronalazaka i slave, postao žrtva progona, diskvalifikacija i sudskih procesa, a koji su biografiju jednog velikog naučnika na ružan način pretvorili u krimi priču, omiljeni žanr najuspešnije američke industrijske grane svih vremena zvane Holivud. Jer je za doktora Milbanka Džonsona, njegovog najvećeg poštovaoca, koji je iznenada umro od srčanog udara, nakon 15 godina FBI utvrdio da je bio otrovan.
Nakon čitanja knjige: „The Cancer Cure That Worked”, koju je Bari Lajns, biograf Rojala Rejmonda Rajfa, jedne od najvećih žrtava medicinske inkvizicije HH veka, objavio 1986. godine, može se saznati nekoliko novih interesantnih detalja, koji nisu pomenuti u ostalim izvorima. To su detalji iz onog dela Rajfovog života u kojem je on, nakon neverovatnih pronalazaka i slave, postao žrtva progona, diskvalifikacija i sudskih procesa, a koji su biografiju jednog velikog naučnika na ružan način pretvorili u krimi priču, omiljeni žanr najuspešnije američke industrijske grane svih vremena zvane Holivud.
Zvezdani uspon
Ona Rajfova „naučna fantastika” iz dvadesetih i početka tridesetih prošlog veka nije ostala nezapažena među najvećim naučničkim autoritetima tog vremena, a i u široj javnosti, što pokazuju prikazane naslovne stranice tadašnjih najtiražnijih američkih dnevnih novina. Mnogi doktori i naučnici su posećivali njegovu laboratoriju u San Dijegu da se uvere svojim očima sa čime se Rajf bavi i kako izgledaju „u živo” ti njegovi instrumenti. A neki, kao što je bio ugledni profesor i doktor Artur Kendal, su se i sami upuštali u slična istraživanja na bakterijama i virusima. Tako je Kendal 1931. Godine pozvao Rajfa da dođe u njegovu laboratoriju sa svojim mikroskopom da zajednički posmatraju jednu vrstu bakterije kojom se on tada bavio. Nakon toga su zajednički napisali članak za jedan naučni časopis u kojem su opisali taj eksperiment. Narednih godina su se udružili i radili u „tandemu” na mnogim eksperimentima od zajedničkog interesa.
U to vreme veoma uticajni doktor Milbank Džonson upriličio je svečani banket u čast Rojala Rajfa i Artura Kendala koji je 20. novembra 1931. održan u Los Anđelesu. Banketu je prisustvovalo preko trideset tada najeminentnijih američkih medicinskih doktora, patologa i bakteriologa. Na tom skupu Rajf i Kendal su iskoristili priliku da svojim kolegama predstave, ne samo Rajfov ubedljivo najmoćniji mikroskop na svetu, nego i rezultate svojih zajedničkih istraživanja. Hit je svakako bio da su uz pomoć Rajfovog mikroskopa uspeli prvi puta da vide takozvane filterisane mikrobe, bakterije i viruse, koji su u procesu pleomorfizma menjali oblik i veličinu, tako da su mogli da prođu kroz specijalne filtere. To do sada nikom na svetu nije pošlo za rukom, jer tako sićušne filterisane mikrobe je bilo nemoguće videti običnim mikroskopima.
Maja 1932. godine je profesor Kendal pozvan da govori na specijalnom skupu Američke asocijacije lekara (The Association of American Physicians), ali je tom prilikom došlo do incidenta kada je doktor Tomas Rivers iz Rokfelerove fondacije zatražio da mu se ne dozvoli da govori. Kendal je ipak održao govor, ali se nakon njega za govornicom pojavio Rivers nazvavši ga lažovom, što je bio znak da neće sve ići tako lako sa pronalazačkim zvezdanim usponom Rojala Rejmonda Rajfa, jer se ništa od onoga čime se on bavio nije uklapalo u način na koji je medicinu shvatala i planirala da je koristi za svoje mutne ciljeve Fondacija Džona Rokfelera. Tako da će taj incident označiti početak orkestrirane kampanje protiv Rajmonda Rajfa i Artura Kendala sa ciljem njihove potpune diskreditacije i negiranja naučne validnosti njihovih otkroća.
Međutim, to nije sprečilo doktora Milbanka Džonsona, profesora fiziologije i kliničke medicine na Univerzitetu južne Kalifornije da 1934. godine okupi specijalni istraživački komitet da testiraju efikasnost Rajfove terapije kancera. Za ispitivanje je odabrano 16 pacijenata obolelih od raznih vrsta kancera, svi u takozvanoj terminalnoj fazi, dakle, dani su im bili izbrojani. Tretirani su Rajfovim instrumentom koji je proizvodio oscilatorna polja određenih frekvencija u cilju deaktivacije onih „entiteta” odgovornih za izazivanje ćelijskog maligniteta. Tretmani su trajali tri minuta, i to svakog trećeg dana. Pauze su bile neophodne za eliminaciju toksičnog otpada. Pacijenti nisu osećali niti bol, niti ikakvu senzaciju, a kancerogeno tkivo je bivalo uništavano i postepeno nestajalo. Tri meseca nakon početka tretmana 14 pacijenata je od strane tima od pet lekara proglašeno izlečenim i otpušteno. Ostaloj dvojici pacijenata je trebalo još 20 dana da budu potpuno izlečeni i otpušteni.
Iste godine je otvorena prva klinika za lečenje obolelih od kancera koja je koristila Rajfovu tehnologiju. Istovremeno je osnovana i fabrika za proizvodnju te tehnologije – Rife Beam Ray Company. Bio je to, može se reći, vrhunac Rajfove slave, koju još uvek nije pomutila pomenuta kampanja diskreditacije. Ponekad se u njemu naklonjenim medijama mogao čuti pobednički usklik da je došao: Kraj svim bolestima – „The End to all Diseases”.
Kancer je ipak preživeo
Međutim, sve ono što će se događati narednih godina i decenija pokazaće da do slavljenog kraja svim bolestima ipak nije došlo. Rokfelerova fondacija i njena produžena ruka koja je bila zadužena za resor medicine, Američka medicinska asocijacija, su još nakon onog banketa shvatili da je „đavo odneo šalu”. Doktor Moris Fišbein, koji je u to vreme bio predsednik asocijacije, nedugo nakon uspešnog i medijski promovisanog testa Rajfove terapije kancera uz pomoć frekvencija, poslao je specijalnog izaslanika kod Rajfa sa ponudom, koju je bilo teško odbiti, u zamenu da se okane „ćorava posla” i istraživanja koja su bila u suprotnosti sa interesima njegove asocijacije i onih koji su stajali iza nje. Rajf je, naravno, ponudu odbio.
Ali, profesor Artur Kendal, koji je koristio Rajfovu ekspertizu i instrumente u svojim istraživanjima i koji je sa njim bio u veoma prisnim odnosima, nije odbio sličnu ponudu od skoro četvrt miliona tadašnjih dolara da se prevremeno penzioniše i povuče u Meksiko, gde će provesti ostatak života u potpunoj anonimnosti. Doktor Džordž Dok, također jedan od najbližih Rajfovih saradnika, prihvatio je veliki grant i najviše počasti od asocijacije da se okane njegovih „ludih” ideja. Iz činjenice da su samo pet godina nakon onog uspešnog testiranja Rajfovog instrumenta za ubijanje raka skoro svi eminentni doktori koji su bili prisutni tom testiranju i onom banketu poricali da su ikada čuli, a kamoli se sreli sa Rajfom, može se zaključiti da je većina od njih prihvatila šargarepu umesto štapa. Pritisak na sve ostale lekare je bio ogroman, jer je pod pretnjom suspenzije i oduzimanja dozvole za bavljenje lekarskom praksom strogo zabranjivana primena Rajfove terapije za lečenje raka, a svi koji su posedovali Rajfov frekvencijski instrument morali su da ga predaju asocijaciji. Ostalo je zabeleženo da su jedino doktori Milbank Džonson i doktor Džejms Kauč prkosili tim pretnjama i nastavili primenu Rajfove terapije njegovom frekvencijskim instrumentom, ali su ipak obustavili sve kontakte sa njim.
Uskoro su počele da se dešavaju misteriozne krađe Rajfovih komponenti za eksperimente, filmova, fotografija i pisanih dokumenata. Naravno, da policija nikada nije uhvatila počinioce krađa, niti vratila ukradeno. Rajf je očajnički pokušavao da ponovnim radom na onom što je već bilo urađeno nadoknadi izgubljeno. Na onim njegovim dragocenim instrumentima i mikroskopima su vršene sabotaže, tako da je od njih danas malo šta ostalo. A ono što je na kraju njegove 50 godina duge istraživačke karijere ostalo policija je ilegalno konfiskovala.
U proleće 1939. čuvena Barnetova laboratorija u Nju Džersiju (J. C. Burnett Lab), koja je jedina u Americi bila osposobljena za složena elektronska medicinska istraživanja, upravo onakva sa kojima su se bavili Rajf i Kendal, je na misteriozan način do temelja izgorela. Laboratorija je bila vredna nekoliko miliona dolara i nikada nije obnovljena.
I na kraju, ona kompanija Beam Ray Company, jedina koja je proizvodila Rajfove frekvencijske instrumente i uređaje, je nakon insceniranog sudskog procesa bankrotirala i likvidirana, što je značilo da je proizvodnja instrumenta obustavljena, da se više nikada ne obnovi. Kritičari svega onoga što se događalo krajem tridesetih i početkom četrdesetih prošlog veka u vezi sistematskog uništavanja medicinske i istraživačke karijere Rojala Rejmonda Rajfa, čemu je kumovala Američka medicinska asocijacija na čelu sa Morisom Fišbeinom, nazivaju to njegovo eliminisanje i zatiranje najvećim masovnim ubistvom u američkoj istoriji, uzimajući u obzir one milione obolelih od raka koji će umirati narednih decenija, a mogli su lako biti izlečeni Rajfovim frekvencijskim instrumentima.
Kancer je preživeo, ali neki od boraca protiv njega nisu
Nije na odmet još napomenuti da je doktor Milbank Džonson umro 3. oktobra 1944. od srčanog udara, kako je zvanično objavljeno. U to vreme je bio izuzetno aktivan. Predsedavao je Specijalnim istraživačkim komitetom, a još uvek se borio da se ukine zabrana lečenja raka korištenjem Rajfovih rezonatora. Nakon smrti bilo je sumnji da nije umro na prirodan način, nego da je ubijen, tako da je njegova smrt ostala obavijena velom misterije. Petnaestak godina kasnije, krajem pedesetih i početkom šezdesetih, dva federalna agenta su obavila ponovnu istragu i nakon detaljnih uvida u bolničku dokumentaciju zaključili da je najverovatnije otrovan.
No, nije to bilo jedino ubistvo povezano sa progonom i eliminacijom Rejmonda Rajfa. Nekako u isto vreme kada je otrovan doktor Milbank Džonson jedan drugi doktor, njegov kolega Rejmond Seidel, također poštovalac lika i dela Rejmonda Rajfa, objavio je u godišnjem analu čuvene fondacije Smitsonijan članak u kojem je opisao Rajfov univerzalni mikroskop kroz koji se može videti virus raka, kao i način na koji se taj virus može uništiti izlaganjem letalnoj frekvenciji. Nakon toga požalio se prijateljima da ima osećaj da ga prate. Za nekolio dana je ubijen metkom iz pištolja dok je vozio automobil. Počinilac nikada nije otkriven.
Pomenuti doktor Džejms Kauč je žrtvovao oduzimanje dozvole za lekarsku praksu i nastavio koristiti Rajfov frekvencijski uređaj sve do polovine pedesetih, istovremeno koristeći svaku priliku da o Rajfu govori pohvalno i sa punim respektom, uvažavanjem i divljenjem. Nije poznato ni kada, ni kako je umro. O njemu na pretraživaču Gugl nema ni pomena.
Na kraju, da se pomene i možda najvažniji detalj tog sunovrata jednog od najvećih naučničkih genija u čitavoj povesti čovečanstva. Kada je nakon one sistematske kampanje Rejmond Rajf maja 1939. odlučio da se povuče i otputuje u Englesku, podignuta je sudska optužnica protiv njega. Sudski proces je počeo već 12. juna pod predsedavanjem sudije Edvarda Kelija. Kroz optužnicu i sve ono što se tokom suđenja dešavalo kako u sudnici, tako i u javnosti, izvršen je neviđen pritisak na jadnog Rajfa. Ostalo je zabeleženo da se na saslušanjima pojavljivao kao ruina od čoveka. Ruke su mu toliko drhtale da ih je teško kontrolisao. Jedva je uspevao da, također drhtavim glasom, odgovara na pitanja. Lekari nisu uspevali nikakvima umirujućim sredstvima da mu pomognu. Jedini spas i kakvo takvo olakšanje pronalazio je u pušenju i alkoholu. Same tačke optužnice, kao i ishod suđenja nisu ni bitni, jer je nakon tog insceniramog procesa Rajf predstavljao samo senku, koja više nije bila sposobna ni za kakvu drugu delatnost osim vegetiranja.
Rojal Rejmond Rajf je umro 1971. u 83-oj godini, a poslednju trećinu svog života je proveo na marginama, zaboravljen, tražeći utehu u alkoholu, koji je možda uspevao da ublaži bol, ali ne i izbriše svest o pola veka uzaludnih stvaralačkih napora.
