(Ђорђе Д. Сибиновић, Плач мачке Божије, Службени гласник, Београд, 2021)
Milica Milenković, doktorantkinja na Filozofskom fakultetu u Nišu, po struci master filolog srpske i komparativne književnosti. Objavila knjige: roman Homunculi … Nastavi sa čitanjemMilica Milenković
Нова књига Плач мачке Божије Ђорђа Сибиновића посвећена је недавно преминулом редитељу, Горану Паскаљевићу. Као својеврсна укрштеница стварности и фикције, у овом тренутку представља једно од најбољих и најзначајнијих дела Ђорђа Сибиновића.
У поднаслову књиге стоји жанровско одређење бајка. Овај роман је утолико бајка уколико је живот сам по себи бајка. Он је утолико и фикција, уколико је живот сам по себи такав. Унутар књиге налазимо неколико жанровских решења, различите формалистичке приступе тексту (уметнути делови сценарија и болничких извештаја) што све укупно од ове бајке чини савремени роман хибрид у којем већим делом доминирају документарни, социјални и породични жанр са значајним примесама есејистике и дијалога. Плач мачке Божије, поред основних вредносних функција које има (сазнајна и етичка), свој естетски ниво носи као ореол, као лепоту која се сама по себи ствара из есенције дела.
Насловом Плач мачке Божије, наместо „Плач мајке Божије“, иницирана је замена људског са животињским, не идејом онога који ствара фикцију у овој књизи, већ идејом недокучивих људских судбина које су понекад надреалније од онога што може смислити уметност. Ако знамо да се сакрални текст Плача матере Божје пева након повечерја за дане Ускрса и да овај плач потресно сведочи Богородичином болу због распетога сина, и мачји плач детета једнако је потресан, болан и чини човека немоћним пред оваквом болести, пред синдромом поремећаја петог хромозома. Отуда је именица „плач“ са синтагмом „мачка Божија“ искоришћена да укаже и на божанско (природно) порекло животиње и човекове везе са животињским светом од којег је мислио да се уздигао свешћу, а у који се лако враћа када повреди Божји поредак ствари.
Овај роман с правом почиње крајем 19. века описујући судбину Волфганга Холца, градитеља шеталишта који као да ће поплочати симболичан пут свим потоњим судбинама сличним својој. Холц је скончао након рођења болесне ћерке. Вероватно се убио. Стога од 19. до 21. века исписује се једна линија односа родитеља према хендикепираној деци, пре свега очева које социолози сматрају одговорним за прихватање или не прихватање детета: „Очеви први губе стрпљење, одлазе од куће, износе рационалну аргументацију, и они инсистирају да хендикепирано дете буде искључено из породичног окружења… мајке ћуте.“ Отуда ће се у случају девојчице са посебним синдромом мачјег плача та фигура и те како исцртати и као кривац и као онај ко је пореметио Божје законе, а на место њега израшће фигура деде по мајци, заштитника и борца за своју болесну унучицу.
Плач мачке Божије настао је из срца живота и непрегледног мора преплитања судбина: тиме је и више него значајан као сведочанство да су људи повезани невидљивим нитима, да се синхронизација догађаја понекад дешава вољом неке више промисли и да уметност, људскост и хуманост могу да промене нечији живот.
Паралелизам и најбитнији моменат дела очитавају се у тренутку рађања једне идеје и њеног предочавања писцу књиге од стране редитеља Паскаљевића. Он жели да Сибиновић напише сценарио за филм који ће се бавити маргиналном групом људи, тачније хендикепираном децом. Али о хендикепу који би постао предмет филма, редитељ размишља као о некој посебности која мора бити у овом случају таква да исприча причу до оне мере која ће постати мера просветљења гледалаца:
„Снимио сам Сан зимске ноћи, метафору о нашем колективном аутизму, коју је донела стварна аутистична девојчица. Хоћу да то продубим. Хоћу да снимим још један, другачији филм о болесној девојчици. Филм о разлици које се сви код нас плаше и згражавају. Хоћу метафору различитости која ће показати да није љубав ако волимо само оне који су нам слични. Хоћу да покажем како можемо бити бољи људи само ако схватимо да нас разлика одређује према другима и према себи.“
У том тренутку, паралелно, рођена је девојчица која прва и једина икада у историји болести српске деце, носи синдром мачјег плача. Тако ће се редитељ који трага за „замишљеним хендикепом“ и случај девојчице укрстити у социјалној установи. Тако ће Паскаљевић и Сибиновић почети да раде на филму Мачији плач.
Није случајно писац Сибиновић изабран да постане сценариста филма. Подсетимо се само његовог претходног романа Родитељи који је дубоко задирао у поље породице, односа родитеља према деци и унуцима, у женску субкултуру и маргиналне групе жртава силовања чији се глас готово никада не чује. Сибиновић је, како Паскаљевић запажа, схватио да „фабула мора да долази из живота, таленат да организује драматургију, а режија, или сиже, свеједно, долази из магије…“ Велики редитељ подучава: „Морамо се вратити животу… И када причаш бајку, онај који слуша мора да ти поверује. Његово искуство, чак и његова машта, како год да посматраш, долазе једино из живота.“ У многим тачкама књига преиспитује однос творца, дела и конзумента, однос живота и уметности, стварног и измишљеног, али никада преко границе која је постављена, а та је граница једини прави Творац, сведржитељ свега на небу и на земљи. Стога редитељ и писац постају перо у рукама Господа, промисао која ће по Божијим законима девојчицу Срну одвести тамо где припада – њеној породици, мајци Даринки, деди Милану и баки Аници.
Плач мачке Божије је књига која нас опомиње. Она је књига о људскости и пријатељству, о уметницима који се не боје стварног живота, о утицају уметности и ауторитета на друштво, о опоравку тела и душе; ово је књига о породици, најважнијој ћелији друштва, о насиљу и насилницима, жртвама и невинима који страдају у лошим међуљудским односима, о различитости, деци која се рађају телесно другачија, са разним врстама хендикепа, о родитељима, социјалним службама и њиховим радницима, комшијама, градовима, друштву које „Божије људе“ не прихвата! Све то ће у овој књизи-сведочењу, истини о свима нама, као да му је то последњи земаљски поздрав, окренути наглавачке редитељ Паскаљевић и његов пријатељ писац.
Но, као да је план био другачији, као да је неко унапред знао да филм неће бити снимљен, али да ће књига о томе бити написана:
„Чекај ме. Кад се вратим, завршавамо наш филм. Лепи Ђоле.“
„Чекаћу те. Морамо да га завршимо. Трајаће вечно ако га не завршимо. Маестро Паскаљевић.“
Паскаљевић се из Париза није вратио. Филм није завршен. Дакле, трајаће вечно. Јер ова прича је тако почела, она и не може да буде завршена. У Богу је све вечно.
Izvor: https://nigdine.com/milica-milenkovic-film-moze-da-promeni-zivot/
