Избор: Марко Тодоровиц:
“Човек у старости, сам по себи једна је тврђава, што најбоље на свом случају разумем. Осећајући да сам увучен у ову крљушт, која ме данас облепљује и штити од којечега. А очи, као и код многих особа моје доби, заштићене су оном отеклином која нама старцима чини да посматрамо свет као кроз пушкарницу.”
1937. са породицом се сели у Београд где наставља школовање и где је завршио Прву мушку гимназију. 1950. уписује чисту филозофију на Филозофском факултету у Београду. На поменутом факултету завршио је све испите, али није никада дипломирао. Објављивао је у бројним листовима и књижевним часописима. 1952. постаје уредник листа “Млада култура”, а од 1962. до 1963. сурађује у књижевном часопису “Данас”. У раној младости преводио је песнике, руске футуристе, Мајаковског и Хлебњикова. Писао је и филмске дијалоге.
“Треба поново да, укратко, проведем своје детињство, а да у њему ништа не покварим. Него само да неке тачке у овом, можда још једном подвучем. Понешто ми је данас врло тешко да обновим. Ону самосвест коју сам као дете имао, а коју сам постепено, кроз живот губио. Ја сам сигуран да је оно дете коме сам припадао, угинуло на моме путу, па његов мајушни леш носим на себи као грбу. Као да сам неко путујуће гробље, мајушно, али ипак! У коме сахрањено је неколико мојих алтернатива, она из доба прве младости, па и касније. Иако са тим својим претходницима немам ништа, него их само теглим на себи, као да сам једна парцела, путујућа, себе сама, у више верзија.”
1969. адаптирао је текст за прву поставку мјузикла” Коса” у Атељеу 212. Каријеру писца започео је 1956. романом “Кућа лопова”. Затим су уследиле књиге есеја: “Видљиви и невидљиви човек”, 1962; “Содома и Гомора”, 1963. Ћосић је препознатљив по свом култном роману “Улога моје породице у светској револуцији” из 1969. године.
“Можда би свако тако требало да се понаша, да се повремено упути у један од периода сопственог живота, као када човек одлази у посету рођаку, у болницу. Јер оно што је прошло има у себи ту танку скраму отуђености коју доноси свака болест. А да оно што било је – није било болесно, не би ни прошло. Тако ја одлазим ка себи самом у том далеком времену, макар и без цвећа, а немам некакве посебне воље, да онде, у тој посети, неке лепе жеље изражавам. Можда заправо одлазим на гробље, с обзиром да је она болест вероватно тако окончана. Отуд гробарим по своме животу, јер кад сам већ толике пријатеље покопао, сахрањујем сада и своје бивство, када ми је било двадесет, тридесет или четрдесет година. То је, дакле, мој извештај, гробарски, о једном времену које, чак док је трајало, некакву умртвљеност имало је у себи.”
Након распада Југославије Ћосић одлази у добровољно изгнанство (најчешће борави у Ровињу и Берлину, док објављује у Хрватској). Тај је период плодан по питању есеја. Истичу се “Дневник апатрида”, 1993; “Добра владавина (и психопатологија њеног свакодневља), 1995, па “Царинска декларација”, 2000.
“У младости много сам ходао. Обилазио сам све улице, велике и мале, па чак и оне које су се, слепо, завршавале у нечијем дворишту. Ходао сам читаве ноћи, ходао сам по јутру и у први сумрак. Силазио сам до пристаништа и прелазио преко моста. После сам се пењао на тврђаву и корачао свим деловима великог парка. Онда сам седео на једној клупи. Тамо сам можда посматрао неког лептира, а можда и не. То је трајало врло дуго. Потом сам опет ходао у једном, па у другом правцу. Могао сам саставити један ходајући роман у коме би садржај био само то, моје ходање. Роман који би се овако и звао, “Ходање”, или “Ходам” или “Како сам ходао”. У роману, ненаписаном, али који ипак постоји у мојој свести, приповеда се о том човеку који хода по једном мутном граду, мислећи да се ходањем може избећи оно основно људско очајање, које влада појединцима док не ходају. Тврдо верујем да они који не ходају, осећају већу тескобу него они који су у сталном покрету. Човек у ходу, који је уз то и очајан, непрестано мисли да ће се то очајање зауставити у неки моменат, само треба ходати и даље, без размишљања. Да ће тескоба престати кад стигнем на онај угао и када пређем преко оног сквера. А ако се ово не догоди, онда свом очајању дајем још једну прилику да ишчезне до оног огласног стуба, или мало даље, где се налази велики улични сат. Као да ће тај сат регулисати моје лоше расположење, па када очај који је у мени угледа оне големе казаљке, ишчезнуће сам од себе. Потом и ово још једанпут изостаје, оно олакшање које сваки човек у ходу очекује. Јер ходање није радња која испуњава само просторно очекивање, да ћу помоћу ње стићи ту и ту. Ходање је за мене средство да пређем неку границу у властитој души, када ће ми бити бар за моменат лакше. Као да је то један механизам за унутрашњу масажу, некаква направа сачињена од мојих ногу и од мојих плућних мехова, помоћу којих опловићу свој магелански пут и открити слободан пролаз за Индију. Зато што човеку који хода најпотребнији је онај пролаз, који морепловца у Индију води.”
НИН – овом наградом награђен је 1970. за роман “Улога моје породице у светској револуцији”.
“Тихи шум припреме стола за дванаест особа, које више и не постоје. Које су само некада, давно, за мојим столом седеле, али сада су негде далеко или су мртве. Највећи део људи које сам познавао, ионако су помрли, а они који су живи, једва да ме препознају. Тако постављам своју трпезу за једно вампирско друштво, које намерио сам да угостим у својој самоћи. А када схватим да ми нико неће доћи на вечеру, полако враћам своје тањире на место у орману, као и остали прибор. А на крају долазе чаше, у онај део иза стакла.”
***
Одломци из Борине књиге” Нулта земља”
