Проф. др Јовица Тркуља (Извор: novimagazin.rs)
У Пударевим књигама оцртава се застрашујућа панорама угрожености основних, егзистенцијалних интереса како појединца тако и државе, друштва и планете у целини
О књигама Момчила Пудара (1926–2022), Америка против себе и света, Београд, 2006; Свет без господара, Београд, 2010, Ко доминира светом, Београд, 2021.
Животопис
– Момчило Момо Пудар је рођен у Чапљини 1926. године. Школовао се у Мостару и Бањалуци где је завршио малу матуру. Када је почео рат 1941. године, породица Пудар (отац, мајка син и ћерка) теретним вагонима су депортовани у усташки логор Цапарак у Независној Држави Хрватској. Крајем 1941. године довезени су возом до Земуна и пребачени у Београд. Смештени су у Свилајнац, у школу где су остали док отац није нашао посао у Нишу. Након доласка у Ниш, Момчило је наставио школовање у Нишкој гимназији. Средином 1944. ступио је у Српску пету бригаду која је прикључена Личкој шестој пролетерској дивизији. Учествовао је у ослобођењу Србије и Београда. Из Београда његова јединца је пребачена на Шидски фронт који је пробијен после два месеца борбе. У борбама за ослобођење Загреба рањен је у руку. Вратио се у Ниш где је дочекао ослобођење. После ослобођења породица се преселила у Сарајево где је завршио гимназију. Уписао је студије 1947. на Правном факултету Универзитета у Сарајеву и дипломирао 1951. године.
Новинарством је почео да се бави као студент. Био је сарадник и уредник Студентског листа Сарајевског универзитета а од 1949. године почео је да сарађује са Танјугом. Године 1951. запослио се у Агенцији Танјуг у пословници за БиХ у Сарајеву. Афирмисао се као талентован, савестан и одговоран новинар. Три године касније, 1954. дирекција Танјуга је одлучила да он буде други дописник у Паризу. Тада је отпочела његова вишедеценијска каријера дописника из иностранства.
Треба имати у виду да је Национална агенција Танјуг пресудно утицала на уређивачку политику у листовима, на радију и на телевизији у Југославији и Србији од завршетка Другог светског рата до средине осме деценије XX века. „Био је то резултат, пре свега настојања снажне једнопартијске политичке моћи да преко Танјуга усмери штампу у целини, али и веома успешног развоја агенције која је постала једна од ретких наших институција са несумњивим угледом у свету. Једно време Танјуг се сврставао међу седам највећих и најреномиранијих новинских агенција на међународној сцени.“[1] То је било могуће захваљујући талентованим, образованим и веома професионалним новинарима који су остваривали врхунске новинарске домете и креације.
Ово се посебно односило на дописнике Танјуга из иностранства који су често остваривали новинарске подвиге. Свој углед Танјуг је стекао на основу чињенице да су извештаји његових дописника били први на светском тржишту информација. Јер, у периоду од шездесетих до средине осамдесетих XX века, извештаји Танјугових дописника су често садржали ексклузивне информације које су користиле хиљаде листова, радио и ТВ станица у свету. Ови успеси Танјугових новинара су утолико већи, будући да су остваривани у југословенским неприликама. Технолошка заосталост и сиромаштво редакција у земљи и свету умногоме су ограничавали рад новинара.
Радећи и делујући на овај начин, новинари из Србије и других делова Југославије, створили су праву Танјугову школу дописника из које су изашли бројни даровити професионалци: Бранко Којић, Миодраг Аврамовић, Божо Рафајловић, Слободан Јовановић, Јаша Алмулија, Миодраг Маровић, Никола Виторовић, Бранко Богуновић, Јован Мирић, Михајло Шарановић, Мирко Аксентијевић, Милош Ћоровић, Велимир Будимир, Давор Чулић, Божидар Кажић, Момчило Благојевић, Борислав Лалић, Душан Микља, Велизар Савић, Слободан Обрадовић, Александар Антонић, Александар Марковић, Драгош Стојановић, Алекса Брајовић, Милорад Денда и др.[2] Момчило Пудар је био један од репрезентативнијих представника те школе. Они су поставили високе стандарде агенцијског новинарства у Србији и Југославији, а поједини од њих су се афирмисали и као писци репортажа или аналитичари у водећим листовима и магазинима (Политика, Вечерње новости, НИН, Време (Београд), Вјесник, Данас (Загреб), Ослобођење (Сарајево), Дело (Љубљана) и др.
Данас је, на пример, потпуно заборављено да су поједини новинари Танјуга смогли снаге и храбрости да наставе традицију наших првих ратних дописника модерног српског новинарства (Д. Тимотијевић, „Етиопија“, 1935, В. Дедијер и О. Бихаљи Мерин, „Шпанија“, 1936). Они су упркос скромној логистици остварили врхунске професионалне домете и демонстрирали високе професионалне и етичке стандарде.[3]
– Почетком 1960-их година Момчило Пудар се преселио у Београд у који се повремено враћао по потреби посла у Танјугу. У то време он је настојао да своја искуства стечена у Паризу о збивањима у Западној Европи преточи у популарну брошуру намењену широком кругу читалаца. Тако је настала његова прва књига Бриселска загонетка: западно европско заједничко тржиште, коју је објавио угледни новинарски издавач Седма сила.[4] Књига је лепо примљена у кругу новинара, од стручне и шире јавности. Охрабрен тиме, Пудар је припремио нову књигу о драматичним збивањима која су тада потресала Латинску Америку. Књигу је назвао Немирни континент и у њу је унео пуно личних искустава и доживљаја за време свог боравка у Рио де Жанеиру који је био главни град Бразила 1763–1960. године.[5] И ова књига је наишла на леп пријем струке и шире публике.
Будући да је стекао углед талентованог новинара и врхунског професионалца, изабран је за главног и одговорног уредника Танјуга 1969. године. На тој функцији је био кратко. Тадашњи партијски врх (Извршни биро Председништва ЦК СКУ) оштро је критиковао један његов текст-коментар о односу руководства СФР Југославије и СССР-а. Пудар је написао коментар у којем је свака реч била тачна. Он је рекао да СКЈ неће ићи у Москву. И није отишао. То се знало. Титу и партијском врху се није свидело што је то рекао Танјуг пре официјелне одлуке, а вероватно да се тиме хтело и нешто друго – да се амортизује љутња и реакција Москве макар по цену Пударове главе.[6]
Замисао да се Пудар хитно партијски казни и смени није успела. Огромна већина Пударових колега и комуниста није подлегла притисцима одозго, мада су долазили са највишег места. Око двеста чланова СКЈ у Танјугу стало је уз Пудара и одбило да га казни. Многи од његових колега памте овај случај, редак у то доба, као частан спомен на та вунена времена када су људи ломљени и уклањани као шаховске фигуре по директивама политичког врха. Новинари Танјуга, заједно са Пударом, пружили су отпор и одолели. Међутим, Пудар је две недеље касније поднео оставку и наставио да ради у агенцији као новинар, без функције, коју очигледно није бранио по цену свог новинарског достојанства.
– Две године касније, 1971. године Пудар је отишао у Сантјаго за дописника из Чилеа. Убрзо су почели да стижу његови извештаји о драматичним збивањима у тој земљи 1972–1973. О тим догађајима он је извештавао на основу информација које је прикупљао на терену, учествујући непосредно у масовним протестима грађана Чилеа. Из гротла тих збивања у Сантјагу он је 11. септембра 1973. године послао вест Танјугу у којој је стајало да је војна хунта извршила пуч против председника Аљендеа. То је изазвало велико изненађење у Југославији и свету, јер о пучу није јављала ниједна велика светска агенција. Пударева вест је била прва која је светску јавност обавестила о државном удару, а затим и о убиству председника Аљендеа. Занимљиво је такође да је „највећи део медија у свету прихватио извештај Момчила Пудара због тога што су – с једне стране у ’бици за време’, али и због тога што се његова информација суштински разликовала од вести које су о истом догађају објавила нека друга средства информисања из развијеног света. Информација Момчила Пудара наглашавала је да је ’војна хунта у Чилеу убила легално изабраног председника чилеанске државе Аљендеа и завела диктатуру у земљи’. Други су о овом истом догађају јављали – ’… у жељи да спасу устав земље, патриотски оријентисани чилеански официри одстранили су комунистичког шефа Аљендеа и отворили пут националној политици’.“[7]
Убрзо после ових догађаја, војна хунта Пиночеа је ухапсила Пудара и после недељу дана ослободила на захтев југословенске владе и Међународног удружења новинара. Наставио је да извештава још два месеца када га је хунта протерала са породицом. Избегао је у Буенос Ајрес по одобрењу владе Перона.
У иностранству је радио укупно 21 годину. Извештавао је из Париза (1954–1956), Букурешта (1957–1960), Рио де Жанеира (1960–1968), Сантјага де Чилеа (1972–1973), Буенос Ајреса (1973–1976) и Мадрида (1980–1984).[8] Године 1984. одлучио је да се пензионише у 58. години. На то је имао право као ратни инвалид. Наставио је новинарски посао у Паризу где је живео са супругом Олгом, сином и ћерком, наредне четири деценије. Извештавао је из Париза за Политику, загребачки Вјесник, љубљанско Дело, сарајевско Ослобођење до почетка деведесетих XX века.
Пударева новинарска радозналост, одговорност и професионализам учинили су да његови текстови буду информативни, садржајни и стилско-језички дотерани тако да представљају својеврсни новинарски печат времена. Библиографија његових штампаних новинарских радова (извештаја, репортажа, колумни и др.) броји преко 500 јединица. Он је члан више домаћих и међународних новинарских удружења. Био је члан Удружења новинара Југославије и Удружења новинара Србије. Његов рад у области новинарства и допринос у уобличавању високих стандарда, колеге су посебно вредновале. У периоду 1962–1964. био је члан Суда части Удружења новинара Србије. Носилац је престижне награде за животно дело Савеза новинара Југославије. Највећу награду за новинарство „Светозар Марковић“ Удружења новинара Србије добио је 1988. године.[9] Од 1984. године живи и пише у Паризу.
– Момчило Пудар је тешко поднео распад Југославије, као и планетарни пораз левице и социјализма, кризу и девалвацију великих идеја слободе, социјалне правде, једнакости и братства. Био им је одан читав живот. Друга Југославија, у чије темеље су Пудар и његова генерација уградили своју младост и велике наде, урушила се у ужасу и трагедији грађанског рата. Драматична збивања крајем XX и почетком XXI века наметнула су низ питања, дилема и недоумица. Пудар је смогао снаге да крене путем сериозних истраживања и промишљања тих драматичних и трагичних збивања, са становишта своје струке – новинара и публицисте. Са своје париске осматрачнице он је посматрао, истраживао и анализирао драматична збивања у Европи, свету и на југословенској и српској позорници.
Када имамо у виду овакав Пударев став и ангажман, јасно је зашто су редакције бројних медија са којима је деценијама сарађивао изгубиле интерес за његове текстове. Од почетка 1990-их година он више није имао могућност да објави своје репортаже, још мање аналитичке текстове. Редакције бројних листова и недељника у Београду, Сарајеву, Загребу и Љубљани које су се донедавно отимале за његове прилоге (неретко их истовремено објављивале), сада су му окренуле леђа и потпуно затвориле своје странице. То је трајало од почетка 1990-их до данас. Изузетак је био часописи Hereticus који је редовно објављивао Пудареве прилоге од 2010. до данас.[10] Његови текстови, писани јасно и језгровито, на основу темељних истраживања и студирања релевантне литературе, били су право откриће за младе сараднике и привукли су пажњу великог броја читалаца, те је Hereticus-ова рубрика Погледи постала једна од најчитанијих.
Аутор је књига Бриселска загонетка: западно европско заједничко тржиште (1963), Немирни континент (1967), Америка против себе (2006), Свет без господара (2010) и Ко ће доминирати светом? Записи са париске осматрачнице (2021).
Америка против себе и света
– Имајући у виду да су текстови Момчила Пудара изазвали велико интересовање у Србији и чињеницу да је у нас мало аутора који су се одважили да са становишта своје струке понуде одговоре на драматична збивања, дилеме и изазове нашег времена, предложио сам Пудару да своје аналитичке текстове објави у корицама посебних књига које би представљале синтезу његовог вишедеценијског рада и луцидних увида у збивања на почетку новог миленијума. Показало се да сам куцао на отворена врата. Он је у то време припремио и ускоро објавио књигу Америка против себе и света.[11]
Кроз пет опсежних поглавља, Пудар прати развитак Америке од усељеничке „отаџбине странаца“ до савремене империјалне силе и идеологије американизма. За „ново доба“ аутор велику шансу види у неслози два Запада, америчког и европског, а коју сагледава као могућност излаза из оног стања које назива „планетарна неизвесност“. Обрадио је следећа питања: отаџбина странаца, кобне године словенства, Алахов свет и Америка, мисија Америке у свету, светска федерација, империјалне заблуде Америке, повратак империјалне Русије, неслога два запада, препород Кине.
Поредећи успон и просперитет Северне Америке са повешћу Јужне Америке, Пудар је луцидно уочио једну разлику од далекосежног значаја. Наиме, за разлику од Јужне Америке, која је била освојена и, услед тога, почивала на војној сили, па њена историја изгледа као трајна побуна, колонизована Северна Америка, у којој је – фигуративно казано –„гвожђе однело победу над коњем“, постала је колевка Новог света у којем су закони привредне логике постали „закони изнад свих закона“. Поједностављено казано, свакодневни живот људи у тој земљи могао би се изразити двема сентенцама: прва гласи: „долар је моје божанство“; друга: „моја слобода је мој џеп“. Тај печат носе, по Пудару, америчка идеологија, политика, економија, култура, све што чини садржај моћи САД.
У том смислу Америка се битно разликује и од Европе, своје некадашње постојбине и колевке. Док је Европа сахрањивала своје цареве и царства, дизала револуције, да би их потом гушила у крви, стварајући тако подземне историјске струје које ће напајати њене тоталитарне снаге, САД су, са заставом коју красе „небеске звезде“, деловале на светској сцени најчешће „у име цивилизације и човечности“. Иако су неке цивилизације и културе пропале чим им се приближио амерички дах, САД су ипак дале печат XX веку и наметнуле су се готово целом свету као „чувар слободе и мира“.
– САД, са својом ЦИА, и СССР, са својим КГБ-ом, земље у којима је Ничеова порука о „смрти Бога“ имала можда највећег одјека, изашле су из Другог светског рата као највећи стварни победници. Оне су биле кључни актери вишедеценијског хладног рата, који је плаћен крвљу и несрећом многих народа. Свет у време хладног рата и биполарне поделе, носио је печат двеју држава: једне реалне, са грађанским поретком и ослонцем на будућност, САД; и друге, која је, како се показало, била насилничка и имагинарна, заокупљена више прошлошћу него будућношћу, СССР-ом. Међутим, пошто је „црвени брод“ завршио своју пловидбу, САД, које су, како је објаснио Пудар, постигле дефинитивну историјску победу, почеле су демонстрирати на светској позорници „нови час анатомије“. Тај „нови час анатомије“, који САД приређују час јавно час тајно, предочава свету не само „скалпеле“ зачуђујуће снаге, већ и људе који поседују огромну неконтролисану моћ и делују, рекло би се, изван духовних функција, без душе и морала.[12] На тај начин, након пада Берлинског зида 1989, краја хладног рата и биполарне поделе света наступила је нова политика САД као „естетика застрашујућег и ужасног“ која се путем агресивног американизма, неолиберализма и глобализма окреће против саме Америке и која све више гуши светлост и сјај звезда на америчкој застави.
У том контексту Пудар цитира америчког новинара Томаса Фридмана, из чланка објављеног у „Њујорк тајмсу“: „Оно што треба свету данас, то је мондијализација, која може да функционише само ако САД употребе сав свој утицај и сву своју моћ супресиле. Америка не треба да се плаши да делује таква каква јесте, а то ће рећи као непобедива сила! Америка треба да буде светионик целом свету!“. Из овог цитата, примећује Пудар, неизбежно се намеће закључак да оно што бољшевизам није успео да постигне у СССР-у, сада успева амерички суперкапитал – да Америка влада светом.
При томе, примећује Пудар, данашња Америка је далеко од тога да буде „светионик целом свету“. Напротив, она се отела контроли остатка света, јер не постоји нико моћан ко би јој био равнотежа, као што је било у време„“хладног рата”“. Моћна и необуздана, данашња Америка не држи ни до својих темељних вредности и принципа на којима је настала, нити до Уједињених нација, које Вашингтон последњих година третира ко„“међународну причаоницу”“, прокламујући принцип да ће, када су њени„“витални интереси”“ у питању, деловати и мимо светске организације. То се видело и на примеру бомбардовања Босне и СР Југославије, када су чак и поједини чланови Савета безбедности сазнали за бомбе тек када су пале.
– Пудар запажа да „моћна економски и војно“, Америка је постигла оно што је СССР жарко настојао: постала је „планетарни вођа“ и „владајући центар“ света. Суперкапитализам је настао у САД захваљујући развоју знања, талента, марљивости и моћи америчке нације и америчког капитала. Данас је амерички капитал глобалан, исто као што је глобална и америчка војна сила, и амерички долар, и америчка дипломатија, и америчко вођство. Такво стање ствари, радосно или безвољно, признаје сваки национални капитал и свака капиталистичка власт. Америка, дакле, нема премца али је питање куда стратегија њене политичке елите води свет, пита се Пудар. Да ли се свет налази пред „новим почетком историје“, или пред „новим сукобом цивилизација“?
У одговору на ова питања и дилеме, Пудар пледира да се не затварају очи пред истином „да су САД данас жртва лоше стратегије свог вођства, које је увукло нацију у стање сталног ратовања, чије ће последице мучити цео овај век, што се види на трагедији Ирака, која показује да и сила није свемоћна. Свет се, ипак, вртоглаво мења. Ко је до јуче могао замислити Маову Кину у спирали чудног капитализма?” Скоро да је сасвим извесно, пише Пудар, да исто тако као што је XX век био век Америке, ово столеће неће бити америчко. Можда ће то бити столеће многољудне Кине, која је силовито кренула напред.
У закључку својим разматрања Пудар сматра да ће се судбина XXI века, ипак одлучивати на економском бојишту на којем су у првим годинама тог века доминантни САД и Јапан (80 одсто светске производње и промета), али је питање колико ће то потрајати. За деценију-две на врх светске економске пирамиде, а и сваке друге моћи, испливаће Кина, Индија, Русија, Бразил… Хоће ли Америка са свим својим гомилањем мамутских дефицита у буџету и трговини са светом, успети да и даље живи изнад свог рада, или ће запасти у кризу? Од одговора на та питање у доброј мери зависи и стање света. Економски крах Америке био би увод у катастрофу мондијалистичких размера.
Пудар показује да међу „непријатељима САД“ има више „изабраних“ него „стварних непријатеља“; да та земља својим поступцима почиње да ствара утисак „државе без обавеза“, „државе са законима Дивљег запада“, која своје суштинско биће све чешће тражи другде, изван себе. Јер, она поседује огромну неконтролисану моћ и делује изван духовних функција, без душе и морала. У том смислу данашња Америка доживљава се све више као Америка која делује истовремено и против себе и против света. Упркос крају хладног рата, она наставља да ратује за „врући мир“, да игра улогу светског полицајца, да изазива и води ратове у име демократије и људских права. Стога Пудар на крају закључује да се тим ратовима не може спасити ни свет ни Америка – свету није више потребан ни хладни рат нити „врући мир“, већ цивилизовано друштво по мери човека.
Свет без господара
– Охрабрен успехом књиге Америка против себе, Момчило Пудар је четири године касније објавио књигу Свет без господара, коју сам припремио као уредник.[13] У овој књизи он покушава да одговори на многобројна и судбинска питања са којима се човечанство сучељава након пада Берлинског зида и краја хладног рата. Он је настојао да аналитички, објективно и утемељено осветли дилеме, ризике и наде савременог човечанства на прагу XXI века и новог миленијума. Покушао је да укаже на дилеме и трендове који муче данашњи свет: „куда ће се запутити овај свет, разапет као на крсту: на исток и запад, север и југ, богате и гладне, јаке и немоћне, клонирана бића и прегрејану планету“?
По његовом мишљењу: „четири историјска догађаја су обележили окончање XX века и прокрчили пут у модерну епоху човечанства: 1) распад СССР и пораз бољшевизма чију је револуционарну појаву носила идеја о алтернативном преуређењу капитализма и света; 2) историјски препород Кине праћен Индијом, Бразилом и низом земаља Трећег света који се из вековног сиромаштва пењу на економски Олимп, мењајући себе и човечанство; 3) хладноратовски империјални успон Америке у једину супер силу, силнију него било која империја у историји човечанства; 4) капитализам у низу ривалских модела, добио је планетарну ширину на трагу мондијализације“ (стр. 23).
Пудар сматра да су ови велики историјски догађаји изазвали тектонска померања на планети, да је настао „свет без господара“ у којем су на делу велики изазови цивилизације у XXI веку. XX век је био амерички, али XXI протиче у знаку кризе САД и опадања њене моћи. Прошло је време империја и „херојских ратова“ Зато Пудар за мото своје књиге узима речи нобеловца Гарсије Маркеса:„Не очекујте ништа од XXI века. Двадесет и прво столеће све очекује од вас.“
Запад није више водећа ни производна, ни финансијска, ни демографска снага планете, а ни будућност света. У 2025. години САД и Европа ће чинити само девет одсто светске популације. Бивши француски премијер Едуар Баладир то види овако: „Западна визија света се распада, а са њом и модел друштва који је градила и покушавала да наметне другима. Ми данас морамо признати да нам се то десило“. И Барак Обама није далеко од те визије: „Америка не може да влада светом и да сама решава проблеме човечанства“.
Где је излаз? То је питање којим се баве најумније главе света, а оно је и средишна тема Пударове књиге. Свет у којем живимо, каже он, није добар свет. Пун је страха, неправде, насиља, сиромаштва и неизвесности. Сви сматрају да га треба мењати. Али, како? Једино знање и космополитизам, а не никако идеологије, бомбе и религије, могу да отворе пут модерног друштва. Прошло је време империја и „херојских ратова“.
– У пет поглавља књиге Пудар је трагао за одговорима на „дилеме, ризике и наде“ које су отворила и наметнула поменута четири историјска догађаја на крају XX века. На смени два миленијума људи су се суочили са сазнањем да живе у временима која никада раније нису постојала. Темељно се мења њихов живот, па и сама цивилизација. Тло под ногама губе и они који су до јуче били свемоћни. Али, нема ни победника. Истекло је време источног бољшевизма и западног хегемонизма.
У првом поглављу „Две епохе, два света“ (стр. 9–74) он указује да замагљени видици који се увек јављају при смени епоха онемогућавају теоријску артикулацију. Јер, „први кораци у 21. век почињу неочекивано да свестрано мењају стратешку панораму света. Потврђује се правило да смена епоха увек трпи замагљеност видика. Још и данас муче нас трагови XX века, када су били на сцени војни блокови, непомирљиви друштвени системи, непријатељске идеологије и опречни економски модели који су брутално делили човечанство. Два света нису још порушили све међе опаке поделе. Према томе, ако нема више „гвоздене завесе“ између капитализма и социјализма, ту су границе ривалских и супротних модела капитализма. У Пударевој оптици су се нашла питања о моћи и немоћи знања, свету без бољшевизма, (не)могућност нуклеарног рата, демократија без демократије, еколошки изазови („планета је смртна“).
Друго поглавље је посвећено анализи односа Исток–Запад(стр. 75–138) који се јавља у сасвим новом светлу: у контексту америчке ароганције као глобалистичке силе, руског изненађења, европских превирања, кризе атлантске заједнице. Запад није више водећа ни производна, ни финансијска, ни демографска снага планете, а ни будућност света. У 2025. години САД и Европа ће чинити само девет одсто светске популације. „Бивши француски премијер Едуар Баладир то види овако: Западна визија света се распада, а са њом и модел друштва који је градила и покушавала да наметне другима. Ми данас морамо признати да нам се то десило… И Барак Обама није далеко од те визије, мада он лепше прича него што ради: Америка не може да влада светом и да сама решава проблеме човечанства.“ [14]
У трећем поглављу аутор анализира „Епохални препород“ (стр. 139–186) који он види у „веку Азије“. Јер, „Азија мења себе и свет. Добродошле измене стижу у ’азијском таласу будућности’. Стручне анализе најављују, засигурно, да ће Азија остварити половину светске производње кроз десет година“ (стр. 141). Појавне манифестације ових дубинских процеса су: израстање Кине у „џина света“, у продору Индије и успону ислама („света Алаха“).
Четврто поглавље је посвећено трагању за дубинским првенствено економским узроцима и детерминантама епохалних промена. Разматрајући провокативну и парадоксалну тезу „Капитал против капитала“ (стр. 187–234) аутор је показао да је савремени капитал без отаџбине, да мондијализација и глобализација имају тамну страну, да је у условима економског неолибералног рата, Запад доживео финансијски крах а долар сумрак. „Стога“, закључује аутор, „свет има више центара политичке власти, економске снаге и финансијске моћи. Ниче модерна економска-монетарна архитектура. У све се умешала мондијализација, подижући границе које добијају извесне обрисе блоковске подељености. Ми живимо у свету неизвесности, не знамо где ће коначно бити моћ капитала, у сиромашној Кини или богатој Америци, да ли ће економска међузависност савлађивати политичке сукобе држава, да ли ће економски ратови заменити рат империја, да ли ће ’трећи свет’ покопати колонијализам, да ли ће капитализам остати капитализам? Ево нас између два света и две епохе, на раскрсници неизвесности и несигурности“ (стр. 197).
Најзад, у петом поглављу под насловом „Старт XXI века“ (стр. 235–297) аутор настоји да сумира своја разматрања о „немоћи америчке моћи“, о загонетној будућности односа између Америке и Кине, наставку хладноратовског војевања о Обами и обмањивању. На крају, аутор усмерава поглед у будућност и пита се где је излаз. „То је питање којим се баве најумније главе света, а оно је и средишна тема Пударове књиге. Свет у којем живимо, каже он, није добар свет. Пун је страха, неправде, насиља, сиромаштва и неизвесности. Сви сматрају да га треба мењати. Али, како? Једино знање и космополитизам, а не никако идеологије, бомбе и религије, могу да отворе пут модерног друштва.[15] Прошло је време империја и „херојских ратова“. Долази „постхеројски свет“, револуција знања.
– У Пударевој оптици човек XXI века личи на чаробњаковог шегрта из дечје бајке, који је ослободио натприродне силе које више није у стању да обузда. Штавише, те силе поигравају се њиме као дечјом играчком. И као што чаробњаков шегрт спас тражи у заборављеној чаробној формули, тако савремени човек узалудно покушава да излаз из своје парадоксалне и трагичне ситуације пронађе у „политичкој алхемији“ неолиберализма, постмодернизма, американизма, глобализма, мондијализма и сл. идеолошким илузијама. Тај човек живи у отуђеном друштву, попут оног које је метафорично приказано у Чаплиновом филму Модерна времена. Јер, у њему су на делу: отуђење у функцији експлоатације и доминације, једнодимензионалност људи, репресивна толеранција, превентивна контрареволуција, бекство од слободе, диктатура над потребама, индустрија свести и добровољно ропство. Сви су изгледи да ће резултати ових отуђујућих механизама бити нездраво друштво осамљених и несрећних људи и својеврсно рибарење људским душама.
Не мали број мислилаца и аналитичара излаз види у успостављању „космополитске заједнице“, тј. глобалног правног поретка у којем би главну реч и малтене улогу „светске владе“ обављале УН. Ствар, међутим, није само у томе да ли да се тражи „светска влада“ или не, сматра Пудар. Решење траже и нека друга, судбинска питања човечанства. Наша планета је смртно угрожена. У опасности је њен опстанак, њена природа, њени људи. Њој не прете Божја апокалипса и нуклеарно самоубиство. Њој прети човек!
Пудар је јасно показао да се инвазија савремених поредака на личност и аутономију појединца започета у XX веку, наставља се појачаним интензитетом у XXI веку. Она ће се и даље остваривати путем суптилних механизама државе, партија и других политичких институција, масовних медија, породице, образовања, науке, уметности и цркве. Та инвазија савремених поредака на појединца је нужна и неопходна зато што су доминација и експлоатација као стубови модерног друштва утолико ефикаснији и успешнији уколико су механизми отуђења дубље усидрени у (под)свести, нагонима људи и у свим сферама друштва. Помоћу ових механизама пореци XXI века ће, мање репресијом а више манипулацијом, мање присилом а више пристанком, вршити „колонизацију“ света и његово утискивање у подсвест и нагоне људи. Јер, ти пореци ће морати да створе људе који ће одговарати њиховим захтевима, поданике који су, привидно независни и слободни, спремни да чине оно што се од њих очекује и који се беспрекорно, без принуде и вођа укључују у друштвени механизам. У том смислу Пудар је у праву. Свет на прагу XXI века је без господара, јер њиме владају скривени убеђивачи и господари.
Ко доминира светом?
– Нова књига Момчила Пудара, у издању Службеног гласник,, носи наслов Ко доминира светом.[16] Она је изашла из штампе неколико недеља пре смрти аутора. Реч је о завршном делу његове трилогије о драматичним збивањима и судбини света на размеђу два миленијума. У њој су у осам поглавља сабрани текстови које је он писао током последње деценије, од 2010. до 2020. године.
Његова основна теза је да се „човечанство суочило са судбоносним изазовом Историје – сменом две епохе и два модела света, оног који стрпљиво залази у прошлост после гигантског стваралаштва и оног који стиже у маглама на таласима будућности. У хировитом времену нестају посустало друштвено уређење, политички систем и државно устројство успостављени у победоносном окончању Великог светског рата. Одлазак у прошлост ’старог света’ је логична последица у револуционарном преображају историје“.
Прво поглавље под насловом „Епоха нада“ (стр. 15–70) уводи читаоца у „планетарни мозаик у беспућу времена“ који никада није чинио један и исти свет. Напротив, епохе су се смењивале као у калеидоскопу, без јасних смерница историје. Наш свет се нашао на странпутици, оптерећен противречјима мондијализованог капитала и „револуцијом сиромаштва“. Суочени смо са епохом изневерених нада и очекивања, са чињеницом да „велико тројство Америке, Кине и Русије обавезно живи у пат стању светског примирја, а у сенци свемоћне вештачке интелигенције која пркоси мудрости човека. Савремени свет је у заблуди да живи у вредностима демократије док се експлозивно продубљује социјални јаз сиротиња–богатство. Сада разочаране и бесне радне масе први пут излазе на планетарно бојиште, време је револуционарно одјекује крик ’Бољи свет је могућ’!“ У том контексту се јавља захтев за „повратак Маркса“ за поновно освајање демократије.
У анализи тог „планетарног мозаика у беспућу времена“ аутора је прво привукла Кина (стр. 71–114) о чијој пет миленијума дугој повести су историчари записали да „ниједна земља не побуђује толико фанатизма и маштовитости као узорна заједница Кина“ и да се „не може порицати да је то најлепше царство свемира“. Ваљда је зато Де Гол рекао, „Кина је старија од историје“, а Кисинџер написао: „Кина нема почетак, увек је постојала, ушла у историју као природни феномен.“ Кина је људски гигант историје. Као таква она се данас смешта у језгро света, где се одлучује о судбини века и планете. Стога је аутор у оптику своје анализе унео детерминанте привредног чуда које је Кина остварила у време суноврата водећих светских економија, карактеристике и специфичности „кинеског социјализма“. Тежиште његове анализе је на питању ко влада у Кини и како је она успела да заузме позицију водеће силе у свету. По његовом мишљену: „Кинези су без сумње већ постигли основно: разбили у парампарчад време мрачњаштва, живљења погнуте главе без сувереног ’Ја’. Пекинг уочава али званично не каже да уморни ’стари свет’ Европе и ’нови свет’ Америке губе корак у неспокојном маршу историје. Савремени преображај Кине трајаће цели век, али људски гигант је већ учинио судбоносно: отворио капије древног ’Зида’ и сврстао се у светске токове, ношен жарком вољом и снагом ’кинезације’. Дипломатски визионар Хенри Кисинџер је поручио свим људима добре воље: ’Само један народ чврст и стрпљив као Кинези, могао је уједињен и динамичан да изрони из огромног историјског хаоса’.“ Из тих разлога он у Кини види и доминантну светску силу XXI века, од „кинеског сна“ очекује да буде „нада добра“.
Пре две деценије Пудар је подробно истраживао промене у САД, њихово израстање у водећу империјалну силу савременог света. Он је упозорио на противречја која распињу ту моћну земљу и трагичне последице које има њено бахато наступање на тада униполарну позорницу света. Јасно је упозорио на катастрофалне последице идеологије глобализма и американизма које су довеле у питање либерално-демократске тековине Западне цивилизације. Више нико озбиљно не верује Американцима да су они „божја нација“, да је бог њима дао мисију да воде, моделирају и усрећују свет.
Полазећи од ових чињеница, Пудар је сада у поглављу „О Америци“ (стр. 17–172) отишао корак даље у тој анализи. Он је показао неславни преображај Америке од „божје нације“, „новог Јерусалима“, „велике наде и сна слободног света“ у светског полицајца који ароганцијом силе и милитаризацијом планете хоће да влада светом и сачува своје окрутно обиље. Цена тога су аутономија појединца и националних држава, слобода, демократија, људска права – дакле темељи западноевропске и америчке цивилизације. Последица тога је сумрак Америке и располућеност америчког друштва које се поново нашло на ивици грађанског рата.
Зато Пудар закључује да „Сједињене државе нису више светионик на узбурканој планетарној пучини. Оне су изгубиле монопол моћи и доживеле пораз стратегије силе и политике ратних авантура. Тако је унакажен светски углед ’божије нације’, а фантом антиамериканизма постао светски феномен. Свакако, антиамериканизам није уперен против америчке нације и обиља њених вредности, већ против америчког бруталног и самовољног коришћења закона јачег. Антиамериканизам није изашао из идеолошког кавеза хладног рата већ планетарне осуде ароганције силе и америчке демократије без демократије… Томас Фридман добитник три пута Пулицерове награде, највеће у америчком новинарству пише: ’Од окончања хладног рата против СССР, ми смо све више и више у сукобу светских димензија. Идеологија американизма се своди на војни и економски империјализам. Наше обилно стваралаштво је упутило првог човека да крочи на тло Месеца! Нажалост, од првог корака у свемир почиње пијанство Америке’“ .
У том пијанству Америка је вукла непромишљене контрапродуктивне потезе, отварала ратна жаришта, кршила принципе ОУН и других међународних организација, газила међународно право, рушила мостове према савезницима и пријатељима. Скупштина УН, ММФ, Светска трговинска организација, УНЕСКО, СЗО и друге светске институције доживеле су инструментализацију и постале привезак Вашингтона. То је имало за последицу наставак хладног рата, померање економске, политичке и стратешке моћи и појаву нових субјекта и снага историје. Стога Пудар констатује да неумитно пролази „златни век“ Европе и Америке, које су дуго биле светионик човечанства. „Центар света“, тј. центар економске моћи помера се на исток. Ако је протекли век био „америчко столеће“, овај у који смо ушли биће „кинески век“.
У четвртом поглављу књиге „О Европи“, Пудар разматра њену савремену судбину (стр. 173–231). Он подсећа на чињеницу да је, док су Европом доминирале велике империје, њена историја била бојно поље којим су олујно тутњали светски ратови, јер на њеном тлу се одлучивало ко ће владати светом и усмеравати ток историје. Након тих перманентних ратова остајале су милионске жртве, рушевине разорених држава. Коначно, из ратних рушевина Другог светског рата Европа је изашла без империјалних сила и колонијалног царства. Водеће европске државе нашле су се на споредном колосеку историје. „Европа је изгубила основу суверенитета и аутономне стратешке политичке интересе, била жртва судара америчког империјализма и совјетског бољшевизма, ћутала је између два највећа војна блока у историји“. Сурови пад Европе у Великом рату и понижавање у хладном рату, потамнео је њен вековни сјај. „За њу је почело постхеројско доба – декаденција“ (стр. 182).
У тој ситуацији, срећом двојица врсних државника Де Гол и Аденауер закопали су ратне секире, први пут засновали добросуседство на обалама Рајне, европски народи су почели време мира које још траје. Тиме су постављени темељи нове, уједињене Европе. По Пудару три су основне оснивачке истине Уније: 1) Унија је вишедржавно и вишенародно удруживање, засновано на сувереној и демократској вољи Европљана, добродошао прелаз у модерну заједницу народа; 2) основни задатак Уније је успостављање хармоничне равнотеже развоја и заједничког корачања европских народа у будућност; 3) градња архитектуре јединства континента, врело политичке и стратешке аутономије. Судбина Уније је историјски одређена: бити географски и демографски мост између Запада и Истока, Севера и Југа, све засновано на вековном прогресу Европљана (стр. 231). Међутим, он не затвара очи пред проблемима, противљењима и невољама Европске уније. Највећи део своје анализе он је посветио озбиљној кризи ЕУ која се заоштрава последњих година. Она не успева да нађе адекватна решења за горуће проблеме у економији (стагнација, задуженост, незапосленост, пад стандарда) и политици (Брегзит, јачање радикалних политичких снага, пораз мултикултурализма, миграције…). Уз то, у ЕУ је на делу процес антагонизације и раслојавања на више „кругова“ и „нивоа“ земаља.
Пудар веома јасно уочава разлику између Европе нација и Европске уније (која је, у ствари, продужена рука САД и финансијске олигархије), између еманципаторског и поробљавајућег бића Европе. Нажалост, данас је тај еманципаторски идеал Европе потиснут и негиран од стране ЕУ као бирократизоване квазидржаве, која штити интерес међународног спекулативног капитала. Реч је о интересу финансијске олигархије (Међународног монетарног фонда, Европске централне банке, групе Билдерберг, Трилатералне комисије) која далеко од јавности доноси одлуке мимо демократских процедура и оквира националних суверених држава.
Структурне реформе, које последњих година спроводи ЕУ, теже да ојачају интерес олигархије, уз слабљење демократије, истински слободне тржишне економије, парламентаризма, владавине права. Насупрот идеалу Европе као федерације отворених нација, као екумене слободних и просвећених народа са самосвојним културама које се међусобно прожимају, стоји реалност ЕУ као постдемократске организације транснационалног финансијског капитала. Састављена од бриселске бирократије и лакеја господара капитала, Европска унија је претворена у деполитизовано тржиште робова и новца. На тај начин се урушавају симболички и вредносни темељи Старог континента.
Имајући то у виду, Пудар је убедљиво показао да се последњих година пред нашим очима негирају и урушавају основна начела и темељи Европске уније. Он је свестрано и дубински осветлио драматична збивања у Европи у последњој деценији: Брегзит, мигрантска криза, исламизација Европе и катастрофалне последице пандемије ковида 19. Осветљавајући трагичну и тамну страну ових процеса, аргументовано пише да ЕУ доживљава стагнацију, да су на површину испливали велики дефицити демократије ЕУ која се по речима њеног водећег функционера претвара у „франкенштајново чудовиште“ (Мартин Шулц). Тиме су данас, посебно у условима мигрантске кризе и пандемије, доведени у питање не само принципи и начела европеизације и Европске уније, већ и темељи древне европско-хришћанске цивилизације. Уместо „једног кутка раја“ Европа се претвара у предворје пакла!
Кад је реч о Русији којој, такође, посвећује посебно поглавље („О Русији“, стр. 233–275), Пудар се потрудио прво да критички разобличи предрасуде и стереотипе које о њој постоје на Западу. Он се позива на историју Русије као „снагу истине“, и у њој налази путоказе за разумевање великог повратка Русије на међународну сцену, за сто великих и моћних лидера који усмеравају токове историје.
У том контексту он, с једне стране, осветљава улогу и значај Путина као велике личности у историји и, с друге стране, нову војну стратегију Америке и НАТО-а. У империјалној доктрини Америке је записано да нестанак бољшевичког СССР-а означава светску победу и универзалне вредности „божије нације“. Стратешка идеја водиља САД у светском ковитлацу је очигледна: Европу растеретити бољшевизма, а Русију осудити да буде вечито поражена сила без царске будућности. Све је садржано у заповести, понизити Русију и надмоћно владати у Европи. Наметнут је хладни рат, окосница стратегије САД, у коме је Европа први одбрамбени бедем безбедности Америке, сврстана у НАТО у првом строју против Русије.
На тај начин се расеца „европски чвор“ бољшевизма и утемељује нова „војна стратегија силе“. „Када је скицирао темељну измену војне стратегије и стратегије силе, Обама је оценио неопходним удар на слабу тачку Русије, покретање економског рата и њено међународно блокирање. Ту је садржано објашњење да је црнопути домаћин у Белој кући покренуо антируски хладни рат изазивајући драму у Украјини. САД су зашле у експлозивну кампању да на руском тлу стварају ’пету колону’ и покрећу масовне протесте у Москви са криком ’Хоћемо Русију без Путина’! Историјски циљ САД је победа над руским злом за остварење светске власти ’божије нације’. Емир Кустурица, добитник две Златне палме у Кану је рекао: ’Жеља да се уништи Русија, стара је колико Америка. ’ Ту се смештају ’обојене револуције’ и оружани удар на Мајдану“. Ту се смешта и горак стратешки пораз САД у Украјини. Многи знаци показују да Унија настоји да без Америке тражи излаз из украјинске кризе.
По Пудару хладни рат који је завршен 1991. године, у главама западних политичара и у НАТО стратегији још увек траје. Штавише, он представља важну карику у њиховој тежњи ка светској доминацији, при чему се не бирају средства. Западним политичарима не одговара стабилна, економски и војно моћна Русија. Није им прихватљиво да Русија има 36 одсто сировина и укупног богатства у свету, са само три одсто становништва. Осим тога, присутне су и фрустрације из историје: велики ратови које је Запад водио против Европе, од Наполеона до Хитлера стизали су до Русије и ту доживљавали највеће поразе. Ширење НАТО-а на Исток, планови да антиракетне штитове инсталирају на границама Русије, свакако није због среће, мира и стабилности у свету. Идеолози „новог хладног рата“ и стратези НАТО-а упадају у традиционалну заблуду да „источни (руски) проблем“ могу решити двонедељним блицкригом, када то буду захтевале „лоше прилике“, или „ненасилном розе револуцијом“ када то буду захтевале „добре прилике“.
У одговору на ову и овакву стратегију НАТО-а и Америке, Путинова Русија понудила је своју стратегију одбране. Окренула се себи, својим великим природним, економским, војно-технолошким, људским и другим потенцијалима; окренула се својим историјским савезницима, суседима и пријатељима. Овај нови пут Русије Пудар је осветлио кроз анализу нових савеза на међународној сцени Евроазијске уније и БРИК-а, кроз приказ сукоба у Украјини и другим ратним жариштима на руским границама. У свима њима је на делу одлучна и бескомпромисна „Украјина: Битка за Русију“ (стр. 255–263).
Најновији сукоби у Украјини, бомбардовање Сирије, раније Ирака и Либије, показали су да ће путем модерног технолошког рата, уз инструментализацију УН-а и других међународних организација и помоћу планетарне индустрије свести – одлучно бити уклањани потенцијални регионални хегемони и сви они који стоје на путу интересима доминантних светских сила на челу са Сједињеним Америчким Државама. Лозинка коју користе гласи: ако вам се не свиђа, макните се с пута! У противном, следе санкције и бомбардовање, без обзира на морална начела и норме међународног права. Сценарији у Ираку, Либији, Сирији, Украјини слични су сценарију у СФРЈ деведесетих и у Србији 1999: криза –санкције –инсценирани злочин као основа за „легитимну интервенцију“, као „легално покриће“ за бомбардовање и почетак рата.
У својој анализи савремених светскоисторијских збивања, Момчило Пудар је посебна поглавља посветио Азији („О Азији“, стр. 277–318) и исламу („О Исламу“, стр. 319–355). То није нимало случајно. Азија је кључна детерминанта доминантних процеса и промена на планети. Азија је та која данас мења свет. „Азија је ушла на велика врата у XXI век, стиже у разиграним таласима будућности. Преображај азијских народа је светски изазов, неодољив поход у дубине историје, ношен ослободилачком храброшћу и радном енергијом у замирању колонијалистичке поробљивачке епохе. Азија младалачким еланом савладава сиромаштво и незнање, болну прошлост четири милијарде људи. Тако се народи Азије враћају у токове цивилизације и на стратешко бојиште, ношени глобалним амбицијама, они су учесници у градњи модерне, по свему судећи боље светске заједнице. Све упућује на тврдњу да ће садржину нашег века одредити неимарска енергија азијских народа у препороду, са Индијом и Кином у челном строју“.
У аргументацији ових теза Пудар се позива на бројну литературу и ауторе попут Џозефа Неја, бившег заменика америчког министра одбране, сада професора на Харварду, који у књизи Future of Power, пише да је „буђење Азије највећа промена заједнице народа у маршу историје“. Он сматра да „никаква сила није могла да се супротстави препороду Азије, њен улазак у вредности слободе, независности и бољег живота милијарде људи у сенци древне раскошне цивилизације и раскида ланаца вековно заробљеног духа. Марш Азије пророчански је записао још Хегел: ’Европа је крај историје, Азија њен почетак’, а дипломатски уметник Аустријанац Метерних је говорио да ’Азија почиње од Беча’“.
Истовремено то су разлози зашто је Азија данас постала „жариште светских ризика“, али и великих изазова који долазе са Пацифика и Далеког истока. Овај древни континент на 32 милиона квадратних километара и са 65% човечанства, трпео је и ћутао под снагом туђина, наследио је укорењено сиромаштво и неписменост, што данас кобно обележава стварност континента. Повратак Азије није освета за дуго трпљење колонијалне немилости, посебно две највеће нације – кинеске и индијске, нити насилно отимање што није азијско. Победа Азије је заправо победа вишевековног „радног напора генерација“ свиклих на рад и трпљења. Нове силе Азије се нису латиле само разарања структуре скројене сходно интересима Запада, оне су анулирале основне америчко-европске доминације и неолибералне алијенације. При томе, сматра Пудар, Азија у обнови некадашње величине доприноси градњи модерног света док „азијски век“ отвара ново поглавље историје. Наша епоха је вододелница укрштања традиционалних и модерних идеја и вредности живљења, повратак народа у историју на прагу загонетне будућности. Стога историја не замире, већ се буди у динамичном ритму развоја азијских земаља.
Међутим, то буђење и уздизање „азијских тигрова“ и „азијских џинова“ изазвало је тектонска померања не само у Азији већ у целом свету. Бивше колонијалне метрополе сада прерушене у мултинационалне корпорације на азијском тлу су остале ушанчене у систему привилегија, монопола власти и огромних глобалних интереса. У њима је и даље на делу осебујан облик економско-финансијске и структурално-технолошке зависности који и даље држи под јармом читаве привреде и народе Азије и Африке. Они тај јарам покушавају да скину са обилном подршком Кине и Индије. Зато је Трамп покренуо „ослобођење Африке кинеског империјализма“ и заорао ново бојиште „дуела века“. Азија је истовремено постала жариште светског ризика.
Своја размишљања о Азији Пудар на крају поглавља закључује следећим речима: „Повратак Азије је глобално жељен, азијски народи оправдано очекују уравнотеженији друштвени и научни развој светске заједнице. У језгру њихових напора се клеше модерна средња класа, одлучујућа енергија, снага и мудрост народа растерећених колонијалистичких стега. Али, остао је сукоб верника Алаха, стално на ратној нози. Трају две историјске битке: стратешко-верски сукоб западних јудеохришћанских и арапско-муслиманских нација укључујући џихадизам, вечити сукоб два ислама сунита и шиита, Ирана и Саудијске Арабије. Зато је Азија варничаво бојиште. То је њена горка судбина после два века колонијалног покоравања и понижавања. Сада је чиста истина да је Азија постала своја у мешавини нада и зебњи, мира и немира, у жижи тектонских гибања нашег века“.
Тиме је Пудар у оптику своје анализе унео и проблеме ислама („О исламу“ стр. 319–355). Прво је подсетио на битне карактеристике ислама као религије. Потом је осветлио ислам као ратничку религију у освајачком, идеолошком и социјалном изразу. „Куран захтева тоталан рат, заповест је покоравати и владати, треба убити све који се нађу на путу победе Алаха. Тако је ислам запао у токове насиља основни грех Алаха. Прва наредба Алаха записана у Курану је џихад, преведено „свети рат“, све до коначне победе ислама. Стога је на огњишту Алаха од давнина ушанчен светски фронт држава, вера, култура, стила живота. После смрти Мухамеда ислам је огњем и мачем уништио Персију, светски центар цивилизације и научног прогреса, засновао империју на снази оружја и веровања у Алаха. У освајачком вековном походу ислам је био световни господар џиновских простора од Кине и Индонезије до Марока и Шпаније“ .
Велики талас исламизације запљуснуо је све континенте света, а последњих деценија он је преплавио и Европу. Пудар пише да је на том путу „ислам ишао поред светских цивилизација, човечанство није обдарио културом, хуманизмом и знањем, проповедао је духовно мрачњаштво, назадњачки стил живота, заробио слободу жене, потчинио наредбама мушког рода, издвојио мрачним одевањем, прихватио полигамијски брак и забранио низ свакодневних људских обичаја. Ислам је изоловао муслиманске народе, осиромашио њихов живот, без здраве савести забуђао, тако олакшао колонијалну власт, није им дозволио да успоставе корак са напредовањем историје. Скоро милијарда и по следбеника ислама нема место које заслужује у светској заједници, још трпи туђинску власт и власт домаће олигархије“.
Појава „арапског пролећа“ је први покушај социјалног препорода муслиманских маса. Нажалост, тај препород се одвија на противречан начин, неретко у виду организованог тероризма. Томе иду наруку бројни исламски фундаменталисти који тврде да је у Курану записана неспојивост ислама и неисламских система и кажу да нема мира и коегзистенције између исламске вере и неисламских друштвених и политичких институција. „Ислам искључује право и могућност наступа било које стране идеологије на свом простору. Принцип исламског поретка је јединство вере и политике. Ислам признаје политичку власт али не чини политичку странку. Признавање апсолутне власти Алаха значи апсолутно непризнавање сваке друге свемоћне власти. Нема божанства без Бога. Далеки пут победе Алаха води у верску обнову, а то је нова свест и нова воља али се не може завршити без политичке револуције“.
На трагу тих сазнања Пудар види „повратак ислама на светску сцену у токове наше немирне епохе“ и објашњава драматична збивања последњих деценија у исламском свету: исламски фундаментализам, Ал Каиду и Исламску државу, „арапско пролеће“ у Тунису и Египту, ратне сукобе на Блиском истоку, у Сирији, као џихад – „свети рат“ огњем и мачем до победе Алаха и планетарног владања ислама као једине вере свих људи света. Отуда је он посебну пажњу посветио значењу и смислу слогана: „Свет ће бити исламски или га неће бити!“ Победа Алаха и ислама ће означити „крај времена“, јер ће у „величанственом пожару изгорети прљави безбожнички свет“. Џихад дословно значи „борба“ записан 41 пут у Курану, он је животна обавеза свих муслимана у верности Алаху без обзира на то где се налазе. Џихад је срочен у првој верзији Курана као освајачко и ратничко обележје ислама, срицано у исповести пророка Мухамеда о поруци Алаха. „Свети рат“ је дух ислама и дух свих муслимана ко то пориче је „зао дух, вилењак и непријатељ Алаха“.
Успон исламског фундаментализма и џихад поклапа се са слабљењем европске и америчке моћи, са „посртањем јудеохришћанског света у духовној и моралној посусталости. Ватиканска црква је очигледно у опасној кризи; на делу је дехристанизација европских народа, оронуле цркве без верника се продају на вашаришту, користе за ресторане и балове“.
Прве плодове на тлу Европе џихадизам је остварио у рату у Босни и Херцеговини 1992–1995. године. „Исламистички јуриш на Европу је зачет када је босански џихад вешто искористио пораз европског бољшевизма и ратоборан долазак Сједињених држава на Балкан. Он је обнова вековног фронта ислама и европске цивилизације. На ратишту у Босни се нашло 10.000–15.000 исламистичких фанатика пристиглих из земаља ислама. Премијер Турске Мешут Јилма је тада говорио о „васкрснућу ислама“. Он је дословно рекао: „Ми дугујемо нашој раси да пружимо руку нашој браћи по крви и по вери да се усправе на Балкану.“ Циљ је био да се створи „Исламска држава Босна“ по рецепту првог вође балканског исламизма Алије Изетбеговића. Он је са НАТО силама веровао у победу у босанском рату и БиХ учланио у Организацију муслиманских земаља. У сулудним „босанским ратовима“ циљ исламизма је обнова отоманског присуства у Европи“.
Пудар је тачно закључио: моћници западних сила нису тада смогли довољно државничке мудрости да би разумели надирућу „џихадску будућност“. Десило се чудо: Запад је пригрлио и прихватио џихадисте за врле борце Алаха и проклео Србе „невернике и варваре“. Тада исламски фанатици чине окосницу исламске армије Изетбеговића. Бжежински је рекао да „Америка треба свом снагом да подржи акције у служби исламског освајања Европе“, ни мање ни више. Америка је обилно наоружавала исламизиране командосе, а европски чланови НАТО пакта нарочито Француска и Британија, сврстали су војне снаге на босански фронт. Сурови рат у Босни је био главни оружани удар против српског живља достојног животног историјског корења“.
Убрзо се показало да Срби нису једине жртве овог јуриша џихадиста на Европу и Америку. Џихадски чин рата 11. септембра 2003. на симболе америчке моћи у Њујорку и Вашингтону удар је у срце Америке у авантуристичко-злочиначком нагону. Страшна трагедија, погибија 3.000 невиних Американаца, вешто је срочена доктрина џихадизма, што је драматичан доказ да нема мира између света ислама и неислама. Стога је погрешно 11. септембар свести само на „акт тероризма“, то је почетак светског похода џихадизма Ал Каиде. Стратезима САД, НАТО-а и њиховим ЦИА оперативцима који су подржавали џихадизам и припремали лидере Ал Каиде – они су се вратили као бумеранг на тло Америке и Западне Европе. У доктрини исламизма као мото записано је: Америка је демон, највећи окупатор на огњишту Алаха. Зато је „далеки непријатељ“ први на нишану, те наредба гласи: „Убити Американца и његове савезнике, били цивили или војници, обавеза је сваког муслимана“. Свако противљење Ал Каиди је издаја и отпадништво од ислама и неопростив грех на путу Алаха.
У сулудим „босанским ратовима“ циљ исламизма је био обнова отоманског присуства у Европи. Један од ретких који је то схватио био је искусни Кисинџер. Он је, поучен мукотрпним гашењем Вијетнамског рата, настојао је да увери властодршце у Белој кући да је балканско ратиште одувек доносило поразе империјама. „Вишеетничка држава у Босни, упозоравао је он, има малу шансу да поникне изузев у новој серији ратова. Да ли војна моћ НАТО пакта треба да послужи за такву трагедију? Америка мора да избегне да буде увучена у ту кризу чије заплете она не може да савлада. Ми не можемо оправдати војну акцију“.
Амерички моћници нису прихватили анализу мудрог дипломате и искусног политичара. Напротив, били су уверени да је Балкан неопходан у америчким стратешким потезима владајуће светске силе. САД су погрешиле и остале верне стратегији силе и зашле дубоко у „босански осињак“. Данас убирају горке плодове те политике у својој кући. Нажалост, тешке последице остале су на Балкану, посебно у Босни и Херцеговини која, по мишљењу Пудара, „није држава нити су Бошњаци нација већ фантом држава јуче ратних непријатеља данас сабораца што потврђује њихов кошмарски живот. Створена је Република Српска док Хрвати и муслимани налазе подударност интереса увек да оспоре интересе Срба. Она се с разлогом назива ’Немогућа држава’“.
Некад мултиетнички космополитски град Сарајево, постао је данас слика ислама где су се устоличили нафтоносни принчеви и арапски моћници новца, који су нашли природне лепоте, повољну климу за своје окрутно обиље и учинили све у циљу исламизирања босанског живота у сенци исламских фанатика. Када је страни новинар желео да упозна лепо место Илиџу надохват Сарајева, таксиста је рекао „Кувајт сити“, сада живописно „острво“ исламског богатства.
Питање какав ће бити епилог оваквог ступања ислама на светску сцену, Пудар је оставио отвореним. Шта ће се дешавати са пробуђеним фундаментализмом, агресивним џихадизмом и тероризмом? Хоће ли и у којој мери џихад запалити две милијарде муслимана, али не само оне који живе на својим вековним огњиштима, него и оне који су се преко гастарбајстерских и других миграција уселили у живот западних цивилизација. За Америку и Европу то је данас један од најтежих и, чини се, нерешивих проблема.
Поред ових Пудар је оставио и друга важна питања отвореним, јер на њих наука, најумније главе науке и филозофије, и најискуснији политичари, нажалост, немају одговоре. Он се потрудио да на та питања укаже разложно, детаљно и аргументовано. А као што је познато, добро постављено питање садржи пола одговора.
– У завршном поглављу под насловом „Стратешки мозаик“ (стр. 357–427) Пудар је настојао да сумира своја разматрања и анализе суморне слике вртложних збивања и тектонских померања у савременом свету. Посебно је акцентовао: „нови светски поредак, „снагу савеза Кине и Русије“, „Америка–Европа: разлаз савезника“, „постевропско-амерички свет“. Он књигу завршава одељком „Марш у неизвесност“ са погледом у затамњену будућност човечанства која је неизвесна и обеспокојавајућа.
Будући да су се на путу доминантних светских сила и самозваних господара света сада нашле економски, војно и политички моћне земље (нпр. Русија, Кина) на видику су глобални сукоби и „хистеричне помаме“ које провоцирају нереде сличне онима уочи Првог и Другог светског рата. Уколико до тих сукоба дође, сасвим је извесно да ће досадашње „Пустињске олује“ на Блиском истоку, „Милосрдни анђели“ на Балкану и сличне акције – бити додир анђеоских крила у односу на оно што ће бити у новим ратним сукобима. Не заборавимо: велики ратови у XX веку вођени су око фосилних горива, тржишта, прерасподеле политичке доминације. У могућем великом рату у XXI веку сукоби ће бити око виталних вредности од којих буквално зависи опстанак народа и држава (вода, тло, ваздух, виталне сировине). Неће се ту бирати средства (укључујући и нуклеарна), а епилог би извесно био трагичан за људски род и планету у целини.
Упркос овој суморној слици савременог света који се налази на судбоносној раскрсници без путоказа и поузданог компаса, Пудар је књигу завршио са мало оптимизма. Као што је то било увек у историји, човек ће наћи излаз из лавиринта у који се сам запетљао, променити овај неправедни свет и изаћи као победник. Није свет, ипак, дошао до „краја историје“, како је то олако тврдио Фукујама. Историја, ипак, нема краја. Постоје само промене. У том смислу Пудар цитира нобеловца Џозефа Стиглица: „Морамо мењати овај неправедни свет. Створили смо друштво у којем новац доминира над моралним вредностима друштва. Фанатизам тржишта, разуздани индивидуализам моделирају нашу економију и наше животе. Савремена Америка и Европа граде тржишну привреду на слободи капитала, а не на слободу човека. То се мора мењати.“
– Текстови у овој књизи представљају хронику отворених, непосредних и аутентичних сведочења о људској и национално-државној трагедији која је задесила свет у последњим деценијама XX и првим деценијама XXI века, у доба тектонских померања у водећим земљама света.
Највећи број ових расправа настао је у време „смене епоха“ и „сеобе светова“, усред драматичних промена на светској сцени, као осврт на актуелна друштвена и политичка питања. Аутор се није устручавао да сведочи и да се изјашњава о догађајима у току и њиховим актерима. Разуме се да ови записи нису успели да објективно и тачно, без резерве, домаше до тзв. „објективне, научне истине“, али су заузврат веродостојно, без задршке изразили непосредне доживљаје и ауторов лични став. Настали су као покушај да се у време страдања и несигурности грађана широм света, у доба беспућа и безнађа, када је 2/3 становништва планете доживело судбину периферне колоније, када су порушени мостови који то становништво повезују са цивилизацијским тековинама мира, слободе и демократије.
Не треба посебно ни помињати да и ова књига има својих слабости, које, наравно, не нарушавају њен основни квалитет и вредност. Могу се, рецимо, поменути разлике у погледу аналитичког домашаја појединих прилога, као и, гдегде, одвећ лична боја доживљенога и виђенога. Како су настали различитим поводима у виду реакције на непосредне догађаје и збивања, понекад више у облику нацрта и скица неголи потпуно разрађених и довршених расправа, текстови у овој књизи не представљају толико строго развијену и конзистентну целину колико хронолошки ланац разноврсних саставних делова. Непосредност и аутентичност прилога у књизи донеле су и одређене неизбежне недоумице, нејасноће и недоречености: поједини мотиви се понављају у разним поглављима, понегде се дају приметити извесне неуједначености у навођењу референтних концепција, има неравномерности у теоријском нивоу одељака.
Закључак
У сваком случају, треба похвалити Пудареву одлуку да своје текстове објави у корицама три књиге као лични печат времена у којем је живео, као сведочанство о свом ангажману, ставовима, погледима и проценама, као прилог одбрани достојанства новинарског позива. Као и претходне две књиге, и ова његова књига је написана са надом да ће она представљати камичак у компликованом мозаику савремених светскоисторијских збивања, који тек треба склопити како би се објаснило наше тек минуло време.
Посматран са данашње дистанце, новинарски и публицистички опус Момчила Пудара је сведочанство о таленту, снази демократичности и европејству српског новинарства. Иако је живео и радио у мрачним и вуненим временима, он је, насупрот ригидним властодршцима и официјелној идеологији, успео да сачува аутономну критичку позицију, да афирмише највише професионалне и етичке стандарде своје новинарске струке: (1) да поштује истину, заштиту људских права и објективно информисање као најузвишеније принципе професије, (2) да одбије да буде промотер мржње и рата и да не пристане да имбецилним политичким одлукама прибави медијски публицитет и ауторитет, (3) да брани начела слободне штампе, штитећи право на информацију и изражавање коментаторског и критичког става, држећи се правила да су чињенице обавезне а ставови слободни, (4) да по цену репресије, изгона и маргинализације сачува своју аутономну критичку позицију, (5) да износи истиниту, правовремену, целовиту и благовремену информацију, правећи јасну разлику између коментара, нагађања и чињеница, (6) да препозна и поштује разноликост мишљења и да омогући објављивање различитих гледишта и (7) да је у стварима професије одлучујућа реч самих новинара и струке, а не државе, актуелне власти или привилегованих група.
У свом дугом новинарском веку Момчило Пудар се доследно држао ових стандарда и начела. Они су доследно примењени и у његовим књигама. Слика света коју нам је тако свеобухватно и дубински предочио у својој трилогији је обеспокојавајућа. Мајка природа и човек на њој су у опасности. Неимарски и рушилачки геније човека, таман кад је поверовао да је загосподарио природом и освојио технике вештине за бољи живот, довео је у питање планету Земљу и живот на њој.
У Пударевим књигама оцртава се застрашујућа панорама угрожености основних, егзистенцијалних интереса како појединца тако и државе, друштва и планете у целини. Сенка апокалипсе наднела се над планету. Земља, уместо да постане планета обиља, среће и хармоније, све више наликује на Нојеву барку којом се поигравају моћне силе као дечијом играчком. Све је мање наде да исплови на обалу о којој су сањали источњачки мудраци, антички филозофи, хришћански мученици, ренесансни умови, просветитељи, социјалутописти и либералдемократе. На тој несрећној барци су отуђени људи који су ослободили силе које више нису у стању да обуздају, са трагичном (само)свешћу о властитој беспомоћности. У данашњој ситуацији на коцки је чак човеков опстанак на планети. Дакле, данас су се пред човечанством, као никада у његовој историји, испречили судбински изазови његове будућности. То су питања живота и смрти, рата и мира, беде и добробити. Трилогија Момчила Пудара не даје коначне одговоре на та питања, али нуди важне путоказе да се до тих одговора дође, да се сагледа невоља у којој се задесио савремени човек. А као што поручују филозофи: „Највећа невоља овога света је невоља неувиђања невоље“!
Нажалост, на светској политичкој сцени деценијама нема државника (попут Масарика, Аденауера, Де Гола, Бранта), који би увидели ту невољу и вукли промишљене државничке потезе. Уместо њих, полуге моћи држе политиканти који не виде даље од својих банковних рачуна и кабинета у Бриселу и Вашингтону. Већина њих не уме да влада собом, а хоће да влада светом.
Ова књига као и претходне две служи на част аутору, новинарском позиви и издавачу. Уколико се Момчило Пудар потруди да „расути терет“ својих рукописа објављиваних у листовима Политика, Вјесник, Ослобођење, Дело и др. током последњих педесет година, литерарно обради и објави у корицама посебних књига – те књиге би се могле приближити највишим стандардима наше новинарске струке и публицистике које су поставили доајени од Предрага Милојевића, преко Мирослава Радојчића, Ђорђа Раденковића, Ђуке Јулиуса, Александра Ненадовића, до Славољуба Ђукића, Душана Микље, Борислава Лалића. Био би то опус достојан сваког поштовања, ма како и из било ког угла он био посматран.
Момчило Момо Пудар је преминуо после краће болести у Паризу 23. јануара 2022. године у 96. години. Сахрањен је 28. јануара на гробљу Cimetière Parisien de Bagneux у гробу поред његове супруге Олге.
[1] Слободан Обрадовић, „Танјуг у Србији 1944–1991“, Два века српског новинарства, Институт за новинарство у Београду, 1992, стр. 184.
[2] Види Два века српског новинарства, Институт за новинарство у Београду, 1992, стр. 186 и Миле Недељковић, Хроника Удружења новинара Србије 1941–2006, Удружење новинара Србије и Службени гласник, Београд, 2009, стр. 482.
[3] Живко Милић, „Смртоносни бисер на белом челу“, Два века српског новинарства, Институт за новинарство, Београд, 1992, стр. 413.
[4] Мочило Пудар, Бриселска загонетка: западно европско заједничко тржиште, Седма сила, Документи днашњице, Нова серија, Београд, 1963. 63 стр.
[5] Мочило Пудар, Немирни континент, Седма сила, Документи днашњице, Нова серија, год. 7, бр. 181, Београд, 1967. 63 стр.
[6] Сећање Борислава Лалића на тзв. Случај Момчила Пудара у Танјугу 1969. године. О том случају говорили су он и Рајко Ђурић на промоцији књиге Момчила Пудара Свет без господара у књижари-галерији Службеног гласника, Београд, 8. јун 2010.
[7] Слободан Обрадовић, оп. цит., стр. 185.
[8] Миле Недељковић, Хроника Удружења новинара Србије 1941–2006, Удружење новинара Србије и Службени гласник, Београд, 2009, стр. 482.
[9] Награда Удружења новинара Србије „Светозар Марковић“ као „признање за дугогодишњи пожртвовани рад“ основана је 1969. године и додељивана до 1999. године. Награду је добио 251 новинар. Момчило Пудар је био члан жирија за доделу награде 1969. Награду је добио 1988. године заједно са Светоликом Митићем (ТВ Београд и Драганом Савићем (Борба). Вид. Миле Недељковић, Хроника Удружења новинара Србије 1941–2006, Удружење новинара Србије и Службени гласник, Београд, 2009, стр. 454, 458.
[10] Први текст Момчила Пудара под насловом „Европа“ часопис Hereticus је објавио у рубрици Погледи почетком 2010. године. Тада је започела његова изузетно плодна сарадња са овим часописом. Она је прекинута само у периоду 2016–2018. године због болести и смрти његове супруге Олге. У Hereticus–у Пудар је објавио следеће текстове: „Европа“, Hereticus, бр. 1, 2010, стр. 119–128; „Век двадесет први“, Hereticus, бр. 3–4, 2011, стр. 253; „Нови хладни рат“, Hereticus, бр. 1–2, 2013, стр. 265–279; „Освајање демократије“, Hereticus, бр. 3–4, 2013, стр. 231–246; „Сумрак Америке“, Hereticus, бр. 3–4, 2014, стр. 119–134; „Немачка изнад свега“, Hereticus, бр. 1–2, 2015, стр. 308–402; „Ко влада у Кини“, Hereticus, бр. 1–2, 2016, стр. 279–294; „Сеоба света“, Hereticus, бр. 3–4, 2016, стр. 111–129; „Светско примирје“, Hereticus, бр. 1–2, 2016, стр. 163–178; „Ислам осваја Европу“, Hereticus, бр. 3–4, 2019, стр. 151–157; „Џихад и босански осињак“, Hereticus, бр. 1–2, 2020, стр. 173–186; „Наш свет у беспућу времена“, Hereticus, бр. 3–4, 2020.
[11] Момчило Пудар, Америка против себе и света, Филип Вишњић, Библиотека „Посебна издања“, Београд, 2006, 490 стр.
[12] Рајко Ђурић, „Часовник историје у ’земљи будућности’“, приказ књиге Момчила Пудара, Америка против себе и света, оп. цит., НИН, Београд, 10. август 2006.
[13] Момчило Пудар, Свет без господара, Службени гласник, Београд, 2010, 306 стр.
[14] Борислав Лалић, „Век наде и ризика“, предговор књизи Момчила Пудара, Свет без господара, оп. цит., стр. 6.
[15] Исто.
[16] Момчило Пудар, Ко доминира светом, Службени гласник, Београд, 2021, 441 стр. Предговор Дарка Танасковића, „Са осматрачнице далековидог искуства“, стр. 7–12.
Поделите:
Извор: https://stanjestvari.com/2022/02/11/sa-pariske-osmatracnice/
