Prof. dr Jovica Trkulja (Izvor: novimagazin.rs)
U Pudarevim knjigama ocrtava se zastrašujuća panorama ugroženosti osnovnih, egzistencijalnih interesa kako pojedinca tako i države, društva i planete u celini
O knjigama Momčila Pudara (1926–2022), Amerika protiv sebe i sveta, Beograd, 2006; Svet bez gospodara, Beograd, 2010, Ko dominira svetom, Beograd, 2021.
Životopis
– Momčilo Momo Pudar je rođen u Čapljini 1926. godine. Školovao se u Mostaru i Banjaluci gde je završio malu maturu. Kada je počeo rat 1941. godine, porodica Pudar (otac, majka sin i ćerka) teretnim vagonima su deportovani u ustaški logor Caparak u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Krajem 1941. godine dovezeni su vozom do Zemuna i prebačeni u Beograd. Smešteni su u Svilajnac, u školu gde su ostali dok otac nije našao posao u Nišu. Nakon dolaska u Niš, Momčilo je nastavio školovanje u Niškoj gimnaziji. Sredinom 1944. stupio je u Srpsku petu brigadu koja je priključena Ličkoj šestoj proleterskoj diviziji. Učestvovao je u oslobođenju Srbije i Beograda. Iz Beograda njegova jedinca je prebačena na Šidski front koji je probijen posle dva meseca borbe. U borbama za oslobođenje Zagreba ranjen je u ruku. Vratio se u Niš gde je dočekao oslobođenje. Posle oslobođenja porodica se preselila u Sarajevo gde je završio gimnaziju. Upisao je studije 1947. na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu i diplomirao 1951. godine.
Novinarstvom je počeo da se bavi kao student. Bio je saradnik i urednik Studentskog lista Sarajevskog univerziteta a od 1949. godine počeo je da sarađuje sa Tanjugom. Godine 1951. zaposlio se u Agenciji Tanjug u poslovnici za BiH u Sarajevu. Afirmisao se kao talentovan, savestan i odgovoran novinar. Tri godine kasnije, 1954. direkcija Tanjuga je odlučila da on bude drugi dopisnik u Parizu. Tada je otpočela njegova višedecenijska karijera dopisnika iz inostranstva.
Treba imati u vidu da je Nacionalna agencija Tanjug presudno uticala na uređivačku politiku u listovima, na radiju i na televiziji u Jugoslaviji i Srbiji od završetka Drugog svetskog rata do sredine osme decenije XX veka. „Bio je to rezultat, pre svega nastojanja snažne jednopartijske političke moći da preko Tanjuga usmeri štampu u celini, ali i veoma uspešnog razvoja agencije koja je postala jedna od retkih naših institucija sa nesumnjivim ugledom u svetu. Jedno vreme Tanjug se svrstavao među sedam najvećih i najrenomiranijih novinskih agencija na međunarodnoj sceni.“[1] To je bilo moguće zahvaljujući talentovanim, obrazovanim i veoma profesionalnim novinarima koji su ostvarivali vrhunske novinarske domete i kreacije.
Ovo se posebno odnosilo na dopisnike Tanjuga iz inostranstva koji su često ostvarivali novinarske podvige. Svoj ugled Tanjug je stekao na osnovu činjenice da su izveštaji njegovih dopisnika bili prvi na svetskom tržištu informacija. Jer, u periodu od šezdesetih do sredine osamdesetih XX veka, izveštaji Tanjugovih dopisnika su često sadržali ekskluzivne informacije koje su koristile hiljade listova, radio i TV stanica u svetu. Ovi uspesi Tanjugovih novinara su utoliko veći, budući da su ostvarivani u jugoslovenskim neprilikama. Tehnološka zaostalost i siromaštvo redakcija u zemlji i svetu umnogome su ograničavali rad novinara.
Radeći i delujući na ovaj način, novinari iz Srbije i drugih delova Jugoslavije, stvorili su pravu Tanjugovu školu dopisnika iz koje su izašli brojni daroviti profesionalci: Branko Kojić, Miodrag Avramović, Božo Rafajlović, Slobodan Jovanović, Jaša Almulija, Miodrag Marović, Nikola Vitorović, Branko Bogunović, Jovan Mirić, Mihajlo Šaranović, Mirko Aksentijević, Miloš Ćorović, Velimir Budimir, Davor Čulić, Božidar Kažić, Momčilo Blagojević, Borislav Lalić, Dušan Miklja, Velizar Savić, Slobodan Obradović, Aleksandar Antonić, Aleksandar Marković, Dragoš Stojanović, Aleksa Brajović, Milorad Denda i dr.[2] Momčilo Pudar je bio jedan od reprezentativnijih predstavnika te škole. Oni su postavili visoke standarde agencijskog novinarstva u Srbiji i Jugoslaviji, a pojedini od njih su se afirmisali i kao pisci reportaža ili analitičari u vodećim listovima i magazinima (Politika, Večernje novosti, NIN, Vreme (Beograd), Vjesnik, Danas (Zagreb), Oslobođenje (Sarajevo), Delo (Ljubljana) i dr.
Danas je, na primer, potpuno zaboravljeno da su pojedini novinari Tanjuga smogli snage i hrabrosti da nastave tradiciju naših prvih ratnih dopisnika modernog srpskog novinarstva (D. Timotijević, „Etiopija“, 1935, V. Dedijer i O. Bihalji Merin, „Španija“, 1936). Oni su uprkos skromnoj logistici ostvarili vrhunske profesionalne domete i demonstrirali visoke profesionalne i etičke standarde.[3]
– Početkom 1960-ih godina Momčilo Pudar se preselio u Beograd u koji se povremeno vraćao po potrebi posla u Tanjugu. U to vreme on je nastojao da svoja iskustva stečena u Parizu o zbivanjima u Zapadnoj Evropi pretoči u popularnu brošuru namenjenu širokom krugu čitalaca. Tako je nastala njegova prva knjiga Briselska zagonetka: zapadno evropsko zajedničko tržište, koju je objavio ugledni novinarski izdavač Sedma sila.[4] Knjiga je lepo primljena u krugu novinara, od stručne i šire javnosti. Ohrabren time, Pudar je pripremio novu knjigu o dramatičnim zbivanjima koja su tada potresala Latinsku Ameriku. Knjigu je nazvao Nemirni kontinent i u nju je uneo puno ličnih iskustava i doživljaja za vreme svog boravka u Rio de Žaneiru koji je bio glavni grad Brazila 1763–1960. godine.[5] I ova knjiga je naišla na lep prijem struke i šire publike.
Budući da je stekao ugled talentovanog novinara i vrhunskog profesionalca, izabran je za glavnog i odgovornog urednika Tanjuga 1969. godine. Na toj funkciji je bio kratko. Tadašnji partijski vrh (Izvršni biro Predsedništva CK SKU) oštro je kritikovao jedan njegov tekst-komentar o odnosu rukovodstva SFR Jugoslavije i SSSR-a. Pudar je napisao komentar u kojem je svaka reč bila tačna. On je rekao da SKJ neće ići u Moskvu. I nije otišao. To se znalo. Titu i partijskom vrhu se nije svidelo što je to rekao Tanjug pre oficijelne odluke, a verovatno da se time htelo i nešto drugo – da se amortizuje ljutnja i reakcija Moskve makar po cenu Pudarove glave.[6]
Zamisao da se Pudar hitno partijski kazni i smeni nije uspela. Ogromna većina Pudarovih kolega i komunista nije podlegla pritiscima odozgo, mada su dolazili sa najvišeg mesta. Oko dvesta članova SKJ u Tanjugu stalo je uz Pudara i odbilo da ga kazni. Mnogi od njegovih kolega pamte ovaj slučaj, redak u to doba, kao častan spomen na ta vunena vremena kada su ljudi lomljeni i uklanjani kao šahovske figure po direktivama političkog vrha. Novinari Tanjuga, zajedno sa Pudarom, pružili su otpor i odoleli. Međutim, Pudar je dve nedelje kasnije podneo ostavku i nastavio da radi u agenciji kao novinar, bez funkcije, koju očigledno nije branio po cenu svog novinarskog dostojanstva.
– Dve godine kasnije, 1971. godine Pudar je otišao u Santjago za dopisnika iz Čilea. Ubrzo su počeli da stižu njegovi izveštaji o dramatičnim zbivanjima u toj zemlji 1972–1973. O tim događajima on je izveštavao na osnovu informacija koje je prikupljao na terenu, učestvujući neposredno u masovnim protestima građana Čilea. Iz grotla tih zbivanja u Santjagu on je 11. septembra 1973. godine poslao vest Tanjugu u kojoj je stajalo da je vojna hunta izvršila puč protiv predsednika Aljendea. To je izazvalo veliko iznenađenje u Jugoslaviji i svetu, jer o puču nije javljala nijedna velika svetska agencija. Pudareva vest je bila prva koja je svetsku javnost obavestila o državnom udaru, a zatim i o ubistvu predsednika Aljendea. Zanimljivo je takođe da je „najveći deo medija u svetu prihvatio izveštaj Momčila Pudara zbog toga što su – s jedne strane u ’bici za vreme’, ali i zbog toga što se njegova informacija suštinski razlikovala od vesti koje su o istom događaju objavila neka druga sredstva informisanja iz razvijenog sveta. Informacija Momčila Pudara naglašavala je da je ’vojna hunta u Čileu ubila legalno izabranog predsednika čileanske države Aljendea i zavela diktaturu u zemlji’. Drugi su o ovom istom događaju javljali – ’… u želji da spasu ustav zemlje, patriotski orijentisani čileanski oficiri odstranili su komunističkog šefa Aljendea i otvorili put nacionalnoj politici’.“[7]
Ubrzo posle ovih događaja, vojna hunta Pinočea je uhapsila Pudara i posle nedelju dana oslobodila na zahtev jugoslovenske vlade i Međunarodnog udruženja novinara. Nastavio je da izveštava još dva meseca kada ga je hunta proterala sa porodicom. Izbegao je u Buenos Ajres po odobrenju vlade Perona.
U inostranstvu je radio ukupno 21 godinu. Izveštavao je iz Pariza (1954–1956), Bukurešta (1957–1960), Rio de Žaneira (1960–1968), Santjaga de Čilea (1972–1973), Buenos Ajresa (1973–1976) i Madrida (1980–1984).[8] Godine 1984. odlučio je da se penzioniše u 58. godini. Na to je imao pravo kao ratni invalid. Nastavio je novinarski posao u Parizu gde je živeo sa suprugom Olgom, sinom i ćerkom, naredne četiri decenije. Izveštavao je iz Pariza za Politiku, zagrebački Vjesnik, ljubljansko Delo, sarajevsko Oslobođenje do početka devedesetih XX veka.
Pudareva novinarska radoznalost, odgovornost i profesionalizam učinili su da njegovi tekstovi budu informativni, sadržajni i stilsko-jezički doterani tako da predstavljaju svojevrsni novinarski pečat vremena. Bibliografija njegovih štampanih novinarskih radova (izveštaja, reportaža, kolumni i dr.) broji preko 500 jedinica. On je član više domaćih i međunarodnih novinarskih udruženja. Bio je član Udruženja novinara Jugoslavije i Udruženja novinara Srbije. Njegov rad u oblasti novinarstva i doprinos u uobličavanju visokih standarda, kolege su posebno vrednovale. U periodu 1962–1964. bio je član Suda časti Udruženja novinara Srbije. Nosilac je prestižne nagrade za životno delo Saveza novinara Jugoslavije. Najveću nagradu za novinarstvo „Svetozar Marković“ Udruženja novinara Srbije dobio je 1988. godine.[9] Od 1984. godine živi i piše u Parizu.
– Momčilo Pudar je teško podneo raspad Jugoslavije, kao i planetarni poraz levice i socijalizma, krizu i devalvaciju velikih ideja slobode, socijalne pravde, jednakosti i bratstva. Bio im je odan čitav život. Druga Jugoslavija, u čije temelje su Pudar i njegova generacija ugradili svoju mladost i velike nade, urušila se u užasu i tragediji građanskog rata. Dramatična zbivanja krajem XX i početkom XXI veka nametnula su niz pitanja, dilema i nedoumica. Pudar je smogao snage da krene putem serioznih istraživanja i promišljanja tih dramatičnih i tragičnih zbivanja, sa stanovišta svoje struke – novinara i publiciste. Sa svoje pariske osmatračnice on je posmatrao, istraživao i analizirao dramatična zbivanja u Evropi, svetu i na jugoslovenskoj i srpskoj pozornici.
Kada imamo u vidu ovakav Pudarev stav i angažman, jasno je zašto su redakcije brojnih medija sa kojima je decenijama sarađivao izgubile interes za njegove tekstove. Od početka 1990-ih godina on više nije imao mogućnost da objavi svoje reportaže, još manje analitičke tekstove. Redakcije brojnih listova i nedeljnika u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Ljubljani koje su se donedavno otimale za njegove priloge (neretko ih istovremeno objavljivale), sada su mu okrenule leđa i potpuno zatvorile svoje stranice. To je trajalo od početka 1990-ih do danas. Izuzetak je bio časopisi Hereticus koji je redovno objavljivao Pudareve priloge od 2010. do danas.[10] Njegovi tekstovi, pisani jasno i jezgrovito, na osnovu temeljnih istraživanja i studiranja relevantne literature, bili su pravo otkriće za mlade saradnike i privukli su pažnju velikog broja čitalaca, te je Hereticus-ova rubrika Pogledi postala jedna od najčitanijih.
Autor je knjiga Briselska zagonetka: zapadno evropsko zajedničko tržište (1963), Nemirni kontinent (1967), Amerika protiv sebe (2006), Svet bez gospodara (2010) i Ko će dominirati svetom? Zapisi sa pariske osmatračnice (2021).
Amerika protiv sebe i sveta
– Imajući u vidu da su tekstovi Momčila Pudara izazvali veliko interesovanje u Srbiji i činjenicu da je u nas malo autora koji su se odvažili da sa stanovišta svoje struke ponude odgovore na dramatična zbivanja, dileme i izazove našeg vremena, predložio sam Pudaru da svoje analitičke tekstove objavi u koricama posebnih knjiga koje bi predstavljale sintezu njegovog višedecenijskog rada i lucidnih uvida u zbivanja na početku novog milenijuma. Pokazalo se da sam kucao na otvorena vrata. On je u to vreme pripremio i uskoro objavio knjigu Amerika protiv sebe i sveta.[11]
Kroz pet opsežnih poglavlja, Pudar prati razvitak Amerike od useljeničke „otadžbine stranaca“ do savremene imperijalne sile i ideologije amerikanizma. Za „novo doba“ autor veliku šansu vidi u neslozi dva Zapada, američkog i evropskog, a koju sagledava kao mogućnost izlaza iz onog stanja koje naziva „planetarna neizvesnost“. Obradio je sledeća pitanja: otadžbina stranaca, kobne godine slovenstva, Alahov svet i Amerika, misija Amerike u svetu, svetska federacija, imperijalne zablude Amerike, povratak imperijalne Rusije, nesloga dva zapada, preporod Kine.
Poredeći uspon i prosperitet Severne Amerike sa povešću Južne Amerike, Pudar je lucidno uočio jednu razliku od dalekosežnog značaja. Naime, za razliku od Južne Amerike, koja je bila osvojena i, usled toga, počivala na vojnoj sili, pa njena istorija izgleda kao trajna pobuna, kolonizovana Severna Amerika, u kojoj je – figurativno kazano –„gvožđe odnelo pobedu nad konjem“, postala je kolevka Novog sveta u kojem su zakoni privredne logike postali „zakoni iznad svih zakona“. Pojednostavljeno kazano, svakodnevni život ljudi u toj zemlji mogao bi se izraziti dvema sentencama: prva glasi: „dolar je moje božanstvo“; druga: „moja sloboda je moj džep“. Taj pečat nose, po Pudaru, američka ideologija, politika, ekonomija, kultura, sve što čini sadržaj moći SAD.
U tom smislu Amerika se bitno razlikuje i od Evrope, svoje nekadašnje postojbine i kolevke. Dok je Evropa sahranjivala svoje careve i carstva, dizala revolucije, da bi ih potom gušila u krvi, stvarajući tako podzemne istorijske struje koje će napajati njene totalitarne snage, SAD su, sa zastavom koju krase „nebeske zvezde“, delovale na svetskoj sceni najčešće „u ime civilizacije i čovečnosti“. Iako su neke civilizacije i kulture propale čim im se približio američki dah, SAD su ipak dale pečat XX veku i nametnule su se gotovo celom svetu kao „čuvar slobode i mira“.
– SAD, sa svojom CIA, i SSSR, sa svojim KGB-om, zemlje u kojima je Ničeova poruka o „smrti Boga“ imala možda najvećeg odjeka, izašle su iz Drugog svetskog rata kao najveći stvarni pobednici. One su bile ključni akteri višedecenijskog hladnog rata, koji je plaćen krvlju i nesrećom mnogih naroda. Svet u vreme hladnog rata i bipolarne podele, nosio je pečat dveju država: jedne realne, sa građanskim poretkom i osloncem na budućnost, SAD; i druge, koja je, kako se pokazalo, bila nasilnička i imaginarna, zaokupljena više prošlošću nego budućnošću, SSSR-om. Međutim, pošto je „crveni brod“ završio svoju plovidbu, SAD, koje su, kako je objasnio Pudar, postigle definitivnu istorijsku pobedu, počele su demonstrirati na svetskoj pozornici „novi čas anatomije“. Taj „novi čas anatomije“, koji SAD priređuju čas javno čas tajno, predočava svetu ne samo „skalpele“ začuđujuće snage, već i ljude koji poseduju ogromnu nekontrolisanu moć i deluju, reklo bi se, izvan duhovnih funkcija, bez duše i morala.[12] Na taj način, nakon pada Berlinskog zida 1989, kraja hladnog rata i bipolarne podele sveta nastupila je nova politika SAD kao „estetika zastrašujućeg i užasnog“ koja se putem agresivnog amerikanizma, neoliberalizma i globalizma okreće protiv same Amerike i koja sve više guši svetlost i sjaj zvezda na američkoj zastavi.
U tom kontekstu Pudar citira američkog novinara Tomasa Fridmana, iz članka objavljenog u „Njujork tajmsu“: „Ono što treba svetu danas, to je mondijalizacija, koja može da funkcioniše samo ako SAD upotrebe sav svoj uticaj i svu svoju moć supresile. Amerika ne treba da se plaši da deluje takva kakva jeste, a to će reći kao nepobediva sila! Amerika treba da bude svetionik celom svetu!“. Iz ovog citata, primećuje Pudar, neizbežno se nameće zaključak da ono što boljševizam nije uspeo da postigne u SSSR-u, sada uspeva američki superkapital – da Amerika vlada svetom.
Pri tome, primećuje Pudar, današnja Amerika je daleko od toga da bude „svetionik celom svetu“. Naprotiv, ona se otela kontroli ostatka sveta, jer ne postoji niko moćan ko bi joj bio ravnoteža, kao što je bilo u vreme„“hladnog rata”“. Moćna i neobuzdana, današnja Amerika ne drži ni do svojih temeljnih vrednosti i principa na kojima je nastala, niti do Ujedinjenih nacija, koje Vašington poslednjih godina tretira ko„“međunarodnu pričaonicu”“, proklamujući princip da će, kada su njeni„“vitalni interesi”“ u pitanju, delovati i mimo svetske organizacije. To se videlo i na primeru bombardovanja Bosne i SR Jugoslavije, kada su čak i pojedini članovi Saveta bezbednosti saznali za bombe tek kada su pale.
– Pudar zapaža da „moćna ekonomski i vojno“, Amerika je postigla ono što je SSSR žarko nastojao: postala je „planetarni vođa“ i „vladajući centar“ sveta. Superkapitalizam je nastao u SAD zahvaljujući razvoju znanja, talenta, marljivosti i moći američke nacije i američkog kapitala. Danas je američki kapital globalan, isto kao što je globalna i američka vojna sila, i američki dolar, i američka diplomatija, i američko vođstvo. Takvo stanje stvari, radosno ili bezvoljno, priznaje svaki nacionalni kapital i svaka kapitalistička vlast. Amerika, dakle, nema premca ali je pitanje kuda strategija njene političke elite vodi svet, pita se Pudar. Da li se svet nalazi pred „novim početkom istorije“, ili pred „novim sukobom civilizacija“?
U odgovoru na ova pitanja i dileme, Pudar pledira da se ne zatvaraju oči pred istinom „da su SAD danas žrtva loše strategije svog vođstva, koje je uvuklo naciju u stanje stalnog ratovanja, čije će posledice mučiti ceo ovaj vek, što se vidi na tragediji Iraka, koja pokazuje da i sila nije svemoćna. Svet se, ipak, vrtoglavo menja. Ko je do juče mogao zamisliti Maovu Kinu u spirali čudnog kapitalizma?” Skoro da je sasvim izvesno, piše Pudar, da isto tako kao što je XX vek bio vek Amerike, ovo stoleće neće biti američko. Možda će to biti stoleće mnogoljudne Kine, koja je silovito krenula napred.
U zaključku svojim razmatranja Pudar smatra da će se sudbina XXI veka, ipak odlučivati na ekonomskom bojištu na kojem su u prvim godinama tog veka dominantni SAD i Japan (80 odsto svetske proizvodnje i prometa), ali je pitanje koliko će to potrajati. Za deceniju-dve na vrh svetske ekonomske piramide, a i svake druge moći, isplivaće Kina, Indija, Rusija, Brazil… Hoće li Amerika sa svim svojim gomilanjem mamutskih deficita u budžetu i trgovini sa svetom, uspeti da i dalje živi iznad svog rada, ili će zapasti u krizu? Od odgovora na ta pitanje u dobroj meri zavisi i stanje sveta. Ekonomski krah Amerike bio bi uvod u katastrofu mondijalističkih razmera.
Pudar pokazuje da među „neprijateljima SAD“ ima više „izabranih“ nego „stvarnih neprijatelja“; da ta zemlja svojim postupcima počinje da stvara utisak „države bez obaveza“, „države sa zakonima Divljeg zapada“, koja svoje suštinsko biće sve češće traži drugde, izvan sebe. Jer, ona poseduje ogromnu nekontrolisanu moć i deluje izvan duhovnih funkcija, bez duše i morala. U tom smislu današnja Amerika doživljava se sve više kao Amerika koja deluje istovremeno i protiv sebe i protiv sveta. Uprkos kraju hladnog rata, ona nastavlja da ratuje za „vrući mir“, da igra ulogu svetskog policajca, da izaziva i vodi ratove u ime demokratije i ljudskih prava. Stoga Pudar na kraju zaključuje da se tim ratovima ne može spasiti ni svet ni Amerika – svetu nije više potreban ni hladni rat niti „vrući mir“, već civilizovano društvo po meri čoveka.
Svet bez gospodara
– Ohrabren uspehom knjige Amerika protiv sebe, Momčilo Pudar je četiri godine kasnije objavio knjigu Svet bez gospodara, koju sam pripremio kao urednik.[13] U ovoj knjizi on pokušava da odgovori na mnogobrojna i sudbinska pitanja sa kojima se čovečanstvo sučeljava nakon pada Berlinskog zida i kraja hladnog rata. On je nastojao da analitički, objektivno i utemeljeno osvetli dileme, rizike i nade savremenog čovečanstva na pragu XXI veka i novog milenijuma. Pokušao je da ukaže na dileme i trendove koji muče današnji svet: „kuda će se zaputiti ovaj svet, razapet kao na krstu: na istok i zapad, sever i jug, bogate i gladne, jake i nemoćne, klonirana bića i pregrejanu planetu“?
Po njegovom mišljenju: „četiri istorijska događaja su obeležili okončanje XX veka i prokrčili put u modernu epohu čovečanstva: 1) raspad SSSR i poraz boljševizma čiju je revolucionarnu pojavu nosila ideja o alternativnom preuređenju kapitalizma i sveta; 2) istorijski preporod Kine praćen Indijom, Brazilom i nizom zemalja Trećeg sveta koji se iz vekovnog siromaštva penju na ekonomski Olimp, menjajući sebe i čovečanstvo; 3) hladnoratovski imperijalni uspon Amerike u jedinu super silu, silniju nego bilo koja imperija u istoriji čovečanstva; 4) kapitalizam u nizu rivalskih modela, dobio je planetarnu širinu na tragu mondijalizacije“ (str. 23).
Pudar smatra da su ovi veliki istorijski događaji izazvali tektonska pomeranja na planeti, da je nastao „svet bez gospodara“ u kojem su na delu veliki izazovi civilizacije u XXI veku. XX vek je bio američki, ali XXI protiče u znaku krize SAD i opadanja njene moći. Prošlo je vreme imperija i „herojskih ratova“ Zato Pudar za moto svoje knjige uzima reči nobelovca Garsije Markesa:„Ne očekujte ništa od XXI veka. Dvadeset i prvo stoleće sve očekuje od vas.“
Zapad nije više vodeća ni proizvodna, ni finansijska, ni demografska snaga planete, a ni budućnost sveta. U 2025. godini SAD i Evropa će činiti samo devet odsto svetske populacije. Bivši francuski premijer Eduar Baladir to vidi ovako: „Zapadna vizija sveta se raspada, a sa njom i model društva koji je gradila i pokušavala da nametne drugima. Mi danas moramo priznati da nam se to desilo“. I Barak Obama nije daleko od te vizije: „Amerika ne može da vlada svetom i da sama rešava probleme čovečanstva“.
Gde je izlaz? To je pitanje kojim se bave najumnije glave sveta, a ono je i središna tema Pudarove knjige. Svet u kojem živimo, kaže on, nije dobar svet. Pun je straha, nepravde, nasilja, siromaštva i neizvesnosti. Svi smatraju da ga treba menjati. Ali, kako? Jedino znanje i kosmopolitizam, a ne nikako ideologije, bombe i religije, mogu da otvore put modernog društva. Prošlo je vreme imperija i „herojskih ratova“.
– U pet poglavlja knjige Pudar je tragao za odgovorima na „dileme, rizike i nade“ koje su otvorila i nametnula pomenuta četiri istorijska događaja na kraju XX veka. Na smeni dva milenijuma ljudi su se suočili sa saznanjem da žive u vremenima koja nikada ranije nisu postojala. Temeljno se menja njihov život, pa i sama civilizacija. Tlo pod nogama gube i oni koji su do juče bili svemoćni. Ali, nema ni pobednika. Isteklo je vreme istočnog boljševizma i zapadnog hegemonizma.
U prvom poglavlju „Dve epohe, dva sveta“ (str. 9–74) on ukazuje da zamagljeni vidici koji se uvek javljaju pri smeni epoha onemogućavaju teorijsku artikulaciju. Jer, „prvi koraci u 21. vek počinju neočekivano da svestrano menjaju stratešku panoramu sveta. Potvrđuje se pravilo da smena epoha uvek trpi zamagljenost vidika. Još i danas muče nas tragovi XX veka, kada su bili na sceni vojni blokovi, nepomirljivi društveni sistemi, neprijateljske ideologije i oprečni ekonomski modeli koji su brutalno delili čovečanstvo. Dva sveta nisu još porušili sve međe opake podele. Prema tome, ako nema više „gvozdene zavese“ između kapitalizma i socijalizma, tu su granice rivalskih i suprotnih modela kapitalizma. U Pudarevoj optici su se našla pitanja o moći i nemoći znanja, svetu bez boljševizma, (ne)mogućnost nuklearnog rata, demokratija bez demokratije, ekološki izazovi („planeta je smrtna“).
Drugo poglavlje je posvećeno analizi odnosa Istok–Zapad(str. 75–138) koji se javlja u sasvim novom svetlu: u kontekstu američke arogancije kao globalističke sile, ruskog iznenađenja, evropskih previranja, krize atlantske zajednice. Zapad nije više vodeća ni proizvodna, ni finansijska, ni demografska snaga planete, a ni budućnost sveta. U 2025. godini SAD i Evropa će činiti samo devet odsto svetske populacije. „Bivši francuski premijer Eduar Baladir to vidi ovako: Zapadna vizija sveta se raspada, a sa njom i model društva koji je gradila i pokušavala da nametne drugima. Mi danas moramo priznati da nam se to desilo… I Barak Obama nije daleko od te vizije, mada on lepše priča nego što radi: Amerika ne može da vlada svetom i da sama rešava probleme čovečanstva.“ [14]
U trećem poglavlju autor analizira „Epohalni preporod“ (str. 139–186) koji on vidi u „veku Azije“. Jer, „Azija menja sebe i svet. Dobrodošle izmene stižu u ’azijskom talasu budućnosti’. Stručne analize najavljuju, zasigurno, da će Azija ostvariti polovinu svetske proizvodnje kroz deset godina“ (str. 141). Pojavne manifestacije ovih dubinskih procesa su: izrastanje Kine u „džina sveta“, u prodoru Indije i usponu islama („sveta Alaha“).
Četvrto poglavlje je posvećeno traganju za dubinskim prvenstveno ekonomskim uzrocima i determinantama epohalnih promena. Razmatrajući provokativnu i paradoksalnu tezu „Kapital protiv kapitala“ (str. 187–234) autor je pokazao da je savremeni kapital bez otadžbine, da mondijalizacija i globalizacija imaju tamnu stranu, da je u uslovima ekonomskog neoliberalnog rata, Zapad doživeo finansijski krah a dolar sumrak. „Stoga“, zaključuje autor, „svet ima više centara političke vlasti, ekonomske snage i finansijske moći. Niče moderna ekonomska-monetarna arhitektura. U sve se umešala mondijalizacija, podižući granice koje dobijaju izvesne obrise blokovske podeljenosti. Mi živimo u svetu neizvesnosti, ne znamo gde će konačno biti moć kapitala, u siromašnoj Kini ili bogatoj Americi, da li će ekonomska međuzavisnost savlađivati političke sukobe država, da li će ekonomski ratovi zameniti rat imperija, da li će ’treći svet’ pokopati kolonijalizam, da li će kapitalizam ostati kapitalizam? Evo nas između dva sveta i dve epohe, na raskrsnici neizvesnosti i nesigurnosti“ (str. 197).
Najzad, u petom poglavlju pod naslovom „Start XXI veka“ (str. 235–297) autor nastoji da sumira svoja razmatranja o „nemoći američke moći“, o zagonetnoj budućnosti odnosa između Amerike i Kine, nastavku hladnoratovskog vojevanja o Obami i obmanjivanju. Na kraju, autor usmerava pogled u budućnost i pita se gde je izlaz. „To je pitanje kojim se bave najumnije glave sveta, a ono je i središna tema Pudarove knjige. Svet u kojem živimo, kaže on, nije dobar svet. Pun je straha, nepravde, nasilja, siromaštva i neizvesnosti. Svi smatraju da ga treba menjati. Ali, kako? Jedino znanje i kosmopolitizam, a ne nikako ideologije, bombe i religije, mogu da otvore put modernog društva.[15] Prošlo je vreme imperija i „herojskih ratova“. Dolazi „postherojski svet“, revolucija znanja.
– U Pudarevoj optici čovek XXI veka liči na čarobnjakovog šegrta iz dečje bajke, koji je oslobodio natprirodne sile koje više nije u stanju da obuzda. Štaviše, te sile poigravaju se njime kao dečjom igračkom. I kao što čarobnjakov šegrt spas traži u zaboravljenoj čarobnoj formuli, tako savremeni čovek uzaludno pokušava da izlaz iz svoje paradoksalne i tragične situacije pronađe u „političkoj alhemiji“ neoliberalizma, postmodernizma, amerikanizma, globalizma, mondijalizma i sl. ideološkim iluzijama. Taj čovek živi u otuđenom društvu, poput onog koje je metaforično prikazano u Čaplinovom filmu Moderna vremena. Jer, u njemu su na delu: otuđenje u funkciji eksploatacije i dominacije, jednodimenzionalnost ljudi, represivna tolerancija, preventivna kontrarevolucija, bekstvo od slobode, diktatura nad potrebama, industrija svesti i dobrovoljno ropstvo. Svi su izgledi da će rezultati ovih otuđujućih mehanizama biti nezdravo društvo osamljenih i nesrećnih ljudi i svojevrsno ribarenje ljudskim dušama.
Ne mali broj mislilaca i analitičara izlaz vidi u uspostavljanju „kosmopolitske zajednice“, tj. globalnog pravnog poretka u kojem bi glavnu reč i maltene ulogu „svetske vlade“ obavljale UN. Stvar, međutim, nije samo u tome da li da se traži „svetska vlada“ ili ne, smatra Pudar. Rešenje traže i neka druga, sudbinska pitanja čovečanstva. Naša planeta je smrtno ugrožena. U opasnosti je njen opstanak, njena priroda, njeni ljudi. Njoj ne prete Božja apokalipsa i nuklearno samoubistvo. Njoj preti čovek!
Pudar je jasno pokazao da se invazija savremenih poredaka na ličnost i autonomiju pojedinca započeta u XX veku, nastavlja se pojačanim intenzitetom u XXI veku. Ona će se i dalje ostvarivati putem suptilnih mehanizama države, partija i drugih političkih institucija, masovnih medija, porodice, obrazovanja, nauke, umetnosti i crkve. Ta invazija savremenih poredaka na pojedinca je nužna i neophodna zato što su dominacija i eksploatacija kao stubovi modernog društva utoliko efikasniji i uspešniji ukoliko su mehanizmi otuđenja dublje usidreni u (pod)svesti, nagonima ljudi i u svim sferama društva. Pomoću ovih mehanizama poreci XXI veka će, manje represijom a više manipulacijom, manje prisilom a više pristankom, vršiti „kolonizaciju“ sveta i njegovo utiskivanje u podsvest i nagone ljudi. Jer, ti poreci će morati da stvore ljude koji će odgovarati njihovim zahtevima, podanike koji su, prividno nezavisni i slobodni, spremni da čine ono što se od njih očekuje i koji se besprekorno, bez prinude i vođa uključuju u društveni mehanizam. U tom smislu Pudar je u pravu. Svet na pragu XXI veka je bez gospodara, jer njime vladaju skriveni ubeđivači i gospodari.
Ko dominira svetom?
– Nova knjiga Momčila Pudara, u izdanju Službenog glasnik,, nosi naslov Ko dominira svetom.[16] Ona je izašla iz štampe nekoliko nedelja pre smrti autora. Reč je o završnom delu njegove trilogije o dramatičnim zbivanjima i sudbini sveta na razmeđu dva milenijuma. U njoj su u osam poglavlja sabrani tekstovi koje je on pisao tokom poslednje decenije, od 2010. do 2020. godine.
Njegova osnovna teza je da se „čovečanstvo suočilo sa sudbonosnim izazovom Istorije – smenom dve epohe i dva modela sveta, onog koji strpljivo zalazi u prošlost posle gigantskog stvaralaštva i onog koji stiže u maglama na talasima budućnosti. U hirovitom vremenu nestaju posustalo društveno uređenje, politički sistem i državno ustrojstvo uspostavljeni u pobedonosnom okončanju Velikog svetskog rata. Odlazak u prošlost ’starog sveta’ je logična posledica u revolucionarnom preobražaju istorije“.
Prvo poglavlje pod naslovom „Epoha nada“ (str. 15–70) uvodi čitaoca u „planetarni mozaik u bespuću vremena“ koji nikada nije činio jedan i isti svet. Naprotiv, epohe su se smenjivale kao u kaleidoskopu, bez jasnih smernica istorije. Naš svet se našao na stranputici, opterećen protivrečjima mondijalizovanog kapitala i „revolucijom siromaštva“. Suočeni smo sa epohom izneverenih nada i očekivanja, sa činjenicom da „veliko trojstvo Amerike, Kine i Rusije obavezno živi u pat stanju svetskog primirja, a u senci svemoćne veštačke inteligencije koja prkosi mudrosti čoveka. Savremeni svet je u zabludi da živi u vrednostima demokratije dok se eksplozivno produbljuje socijalni jaz sirotinja–bogatstvo. Sada razočarane i besne radne mase prvi put izlaze na planetarno bojište, vreme je revolucionarno odjekuje krik ’Bolji svet je moguć’!“ U tom kontekstu se javlja zahtev za „povratak Marksa“ za ponovno osvajanje demokratije.
U analizi tog „planetarnog mozaika u bespuću vremena“ autora je prvo privukla Kina (str. 71–114) o čijoj pet milenijuma dugoj povesti su istoričari zapisali da „nijedna zemlja ne pobuđuje toliko fanatizma i maštovitosti kao uzorna zajednica Kina“ i da se „ne može poricati da je to najlepše carstvo svemira“. Valjda je zato De Gol rekao, „Kina je starija od istorije“, a Kisindžer napisao: „Kina nema početak, uvek je postojala, ušla u istoriju kao prirodni fenomen.“ Kina je ljudski gigant istorije. Kao takva ona se danas smešta u jezgro sveta, gde se odlučuje o sudbini veka i planete. Stoga je autor u optiku svoje analize uneo determinante privrednog čuda koje je Kina ostvarila u vreme sunovrata vodećih svetskih ekonomija, karakteristike i specifičnosti „kineskog socijalizma“. Težište njegove analize je na pitanju ko vlada u Kini i kako je ona uspela da zauzme poziciju vodeće sile u svetu. Po njegovom mišljenu: „Kinezi su bez sumnje već postigli osnovno: razbili u paramparčad vreme mračnjaštva, življenja pognute glave bez suverenog ’Ja’. Peking uočava ali zvanično ne kaže da umorni ’stari svet’ Evrope i ’novi svet’ Amerike gube korak u nespokojnom maršu istorije. Savremeni preobražaj Kine trajaće celi vek, ali ljudski gigant je već učinio sudbonosno: otvorio kapije drevnog ’Zida’ i svrstao se u svetske tokove, nošen žarkom voljom i snagom ’kinezacije’. Diplomatski vizionar Henri Kisindžer je poručio svim ljudima dobre volje: ’Samo jedan narod čvrst i strpljiv kao Kinezi, mogao je ujedinjen i dinamičan da izroni iz ogromnog istorijskog haosa’.“ Iz tih razloga on u Kini vidi i dominantnu svetsku silu XXI veka, od „kineskog sna“ očekuje da bude „nada dobra“.
Pre dve decenije Pudar je podrobno istraživao promene u SAD, njihovo izrastanje u vodeću imperijalnu silu savremenog sveta. On je upozorio na protivrečja koja raspinju tu moćnu zemlju i tragične posledice koje ima njeno bahato nastupanje na tada unipolarnu pozornicu sveta. Jasno je upozorio na katastrofalne posledice ideologije globalizma i amerikanizma koje su dovele u pitanje liberalno-demokratske tekovine Zapadne civilizacije. Više niko ozbiljno ne veruje Amerikancima da su oni „božja nacija“, da je bog njima dao misiju da vode, modeliraju i usrećuju svet.
Polazeći od ovih činjenica, Pudar je sada u poglavlju „O Americi“ (str. 17–172) otišao korak dalje u toj analizi. On je pokazao neslavni preobražaj Amerike od „božje nacije“, „novog Jerusalima“, „velike nade i sna slobodnog sveta“ u svetskog policajca koji arogancijom sile i militarizacijom planete hoće da vlada svetom i sačuva svoje okrutno obilje. Cena toga su autonomija pojedinca i nacionalnih država, sloboda, demokratija, ljudska prava – dakle temelji zapadnoevropske i američke civilizacije. Posledica toga je sumrak Amerike i raspolućenost američkog društva koje se ponovo našlo na ivici građanskog rata.
Zato Pudar zaključuje da „Sjedinjene države nisu više svetionik na uzburkanoj planetarnoj pučini. One su izgubile monopol moći i doživele poraz strategije sile i politike ratnih avantura. Tako je unakažen svetski ugled ’božije nacije’, a fantom antiamerikanizma postao svetski fenomen. Svakako, antiamerikanizam nije uperen protiv američke nacije i obilja njenih vrednosti, već protiv američkog brutalnog i samovoljnog korišćenja zakona jačeg. Antiamerikanizam nije izašao iz ideološkog kaveza hladnog rata već planetarne osude arogancije sile i američke demokratije bez demokratije… Tomas Fridman dobitnik tri puta Pulicerove nagrade, najveće u američkom novinarstvu piše: ’Od okončanja hladnog rata protiv SSSR, mi smo sve više i više u sukobu svetskih dimenzija. Ideologija amerikanizma se svodi na vojni i ekonomski imperijalizam. Naše obilno stvaralaštvo je uputilo prvog čoveka da kroči na tlo Meseca! Nažalost, od prvog koraka u svemir počinje pijanstvo Amerike’“ .
U tom pijanstvu Amerika je vukla nepromišljene kontraproduktivne poteze, otvarala ratna žarišta, kršila principe OUN i drugih međunarodnih organizacija, gazila međunarodno pravo, rušila mostove prema saveznicima i prijateljima. Skupština UN, MMF, Svetska trgovinska organizacija, UNESKO, SZO i druge svetske institucije doživele su instrumentalizaciju i postale privezak Vašingtona. To je imalo za posledicu nastavak hladnog rata, pomeranje ekonomske, političke i strateške moći i pojavu novih subjekta i snaga istorije. Stoga Pudar konstatuje da neumitno prolazi „zlatni vek“ Evrope i Amerike, koje su dugo bile svetionik čovečanstva. „Centar sveta“, tj. centar ekonomske moći pomera se na istok. Ako je protekli vek bio „američko stoleće“, ovaj u koji smo ušli biće „kineski vek“.
U četvrtom poglavlju knjige „O Evropi“, Pudar razmatra njenu savremenu sudbinu (str. 173–231). On podseća na činjenicu da je, dok su Evropom dominirale velike imperije, njena istorija bila bojno polje kojim su olujno tutnjali svetski ratovi, jer na njenom tlu se odlučivalo ko će vladati svetom i usmeravati tok istorije. Nakon tih permanentnih ratova ostajale su milionske žrtve, ruševine razorenih država. Konačno, iz ratnih ruševina Drugog svetskog rata Evropa je izašla bez imperijalnih sila i kolonijalnog carstva. Vodeće evropske države našle su se na sporednom koloseku istorije. „Evropa je izgubila osnovu suvereniteta i autonomne strateške političke interese, bila žrtva sudara američkog imperijalizma i sovjetskog boljševizma, ćutala je između dva najveća vojna bloka u istoriji“. Surovi pad Evrope u Velikom ratu i ponižavanje u hladnom ratu, potamneo je njen vekovni sjaj. „Za nju je počelo postherojsko doba – dekadencija“ (str. 182).
U toj situaciji, srećom dvojica vrsnih državnika De Gol i Adenauer zakopali su ratne sekire, prvi put zasnovali dobrosusedstvo na obalama Rajne, evropski narodi su počeli vreme mira koje još traje. Time su postavljeni temelji nove, ujedinjene Evrope. Po Pudaru tri su osnovne osnivačke istine Unije: 1) Unija je višedržavno i višenarodno udruživanje, zasnovano na suverenoj i demokratskoj volji Evropljana, dobrodošao prelaz u modernu zajednicu naroda; 2) osnovni zadatak Unije je uspostavljanje harmonične ravnoteže razvoja i zajedničkog koračanja evropskih naroda u budućnost; 3) gradnja arhitekture jedinstva kontinenta, vrelo političke i strateške autonomije. Sudbina Unije je istorijski određena: biti geografski i demografski most između Zapada i Istoka, Severa i Juga, sve zasnovano na vekovnom progresu Evropljana (str. 231). Međutim, on ne zatvara oči pred problemima, protivljenjima i nevoljama Evropske unije. Najveći deo svoje analize on je posvetio ozbiljnoj krizi EU koja se zaoštrava poslednjih godina. Ona ne uspeva da nađe adekvatna rešenja za goruće probleme u ekonomiji (stagnacija, zaduženost, nezaposlenost, pad standarda) i politici (Bregzit, jačanje radikalnih političkih snaga, poraz multikulturalizma, migracije…). Uz to, u EU je na delu proces antagonizacije i raslojavanja na više „krugova“ i „nivoa“ zemalja.
Pudar veoma jasno uočava razliku između Evrope nacija i Evropske unije (koja je, u stvari, produžena ruka SAD i finansijske oligarhije), između emancipatorskog i porobljavajućeg bića Evrope. Nažalost, danas je taj emancipatorski ideal Evrope potisnut i negiran od strane EU kao birokratizovane kvazidržave, koja štiti interes međunarodnog spekulativnog kapitala. Reč je o interesu finansijske oligarhije (Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske centralne banke, grupe Bilderberg, Trilateralne komisije) koja daleko od javnosti donosi odluke mimo demokratskih procedura i okvira nacionalnih suverenih država.
Strukturne reforme, koje poslednjih godina sprovodi EU, teže da ojačaju interes oligarhije, uz slabljenje demokratije, istinski slobodne tržišne ekonomije, parlamentarizma, vladavine prava. Nasuprot idealu Evrope kao federacije otvorenih nacija, kao ekumene slobodnih i prosvećenih naroda sa samosvojnim kulturama koje se međusobno prožimaju, stoji realnost EU kao postdemokratske organizacije transnacionalnog finansijskog kapitala. Sastavljena od briselske birokratije i lakeja gospodara kapitala, Evropska unija je pretvorena u depolitizovano tržište robova i novca. Na taj način se urušavaju simbolički i vrednosni temelji Starog kontinenta.
Imajući to u vidu, Pudar je ubedljivo pokazao da se poslednjih godina pred našim očima negiraju i urušavaju osnovna načela i temelji Evropske unije. On je svestrano i dubinski osvetlio dramatična zbivanja u Evropi u poslednjoj deceniji: Bregzit, migrantska kriza, islamizacija Evrope i katastrofalne posledice pandemije kovida 19. Osvetljavajući tragičnu i tamnu stranu ovih procesa, argumentovano piše da EU doživljava stagnaciju, da su na površinu isplivali veliki deficiti demokratije EU koja se po rečima njenog vodećeg funkcionera pretvara u „frankenštajnovo čudovište“ (Martin Šulc). Time su danas, posebno u uslovima migrantske krize i pandemije, dovedeni u pitanje ne samo principi i načela evropeizacije i Evropske unije, već i temelji drevne evropsko-hrišćanske civilizacije. Umesto „jednog kutka raja“ Evropa se pretvara u predvorje pakla!
Kad je reč o Rusiji kojoj, takođe, posvećuje posebno poglavlje („O Rusiji“, str. 233–275), Pudar se potrudio prvo da kritički razobliči predrasude i stereotipe koje o njoj postoje na Zapadu. On se poziva na istoriju Rusije kao „snagu istine“, i u njoj nalazi putokaze za razumevanje velikog povratka Rusije na međunarodnu scenu, za sto velikih i moćnih lidera koji usmeravaju tokove istorije.
U tom kontekstu on, s jedne strane, osvetljava ulogu i značaj Putina kao velike ličnosti u istoriji i, s druge strane, novu vojnu strategiju Amerike i NATO-a. U imperijalnoj doktrini Amerike je zapisano da nestanak boljševičkog SSSR-a označava svetsku pobedu i univerzalne vrednosti „božije nacije“. Strateška ideja vodilja SAD u svetskom kovitlacu je očigledna: Evropu rasteretiti boljševizma, a Rusiju osuditi da bude večito poražena sila bez carske budućnosti. Sve je sadržano u zapovesti, poniziti Rusiju i nadmoćno vladati u Evropi. Nametnut je hladni rat, okosnica strategije SAD, u kome je Evropa prvi odbrambeni bedem bezbednosti Amerike, svrstana u NATO u prvom stroju protiv Rusije.
Na taj način se raseca „evropski čvor“ boljševizma i utemeljuje nova „vojna strategija sile“. „Kada je skicirao temeljnu izmenu vojne strategije i strategije sile, Obama je ocenio neophodnim udar na slabu tačku Rusije, pokretanje ekonomskog rata i njeno međunarodno blokiranje. Tu je sadržano objašnjenje da je crnoputi domaćin u Beloj kući pokrenuo antiruski hladni rat izazivajući dramu u Ukrajini. SAD su zašle u eksplozivnu kampanju da na ruskom tlu stvaraju ’petu kolonu’ i pokreću masovne proteste u Moskvi sa krikom ’Hoćemo Rusiju bez Putina’! Istorijski cilj SAD je pobeda nad ruskim zlom za ostvarenje svetske vlasti ’božije nacije’. Emir Kusturica, dobitnik dve Zlatne palme u Kanu je rekao: ’Želja da se uništi Rusija, stara je koliko Amerika. ’ Tu se smeštaju ’obojene revolucije’ i oružani udar na Majdanu“. Tu se smešta i gorak strateški poraz SAD u Ukrajini. Mnogi znaci pokazuju da Unija nastoji da bez Amerike traži izlaz iz ukrajinske krize.
Po Pudaru hladni rat koji je završen 1991. godine, u glavama zapadnih političara i u NATO strategiji još uvek traje. Štaviše, on predstavlja važnu kariku u njihovoj težnji ka svetskoj dominaciji, pri čemu se ne biraju sredstva. Zapadnim političarima ne odgovara stabilna, ekonomski i vojno moćna Rusija. Nije im prihvatljivo da Rusija ima 36 odsto sirovina i ukupnog bogatstva u svetu, sa samo tri odsto stanovništva. Osim toga, prisutne su i frustracije iz istorije: veliki ratovi koje je Zapad vodio protiv Evrope, od Napoleona do Hitlera stizali su do Rusije i tu doživljavali najveće poraze. Širenje NATO-a na Istok, planovi da antiraketne štitove instaliraju na granicama Rusije, svakako nije zbog sreće, mira i stabilnosti u svetu. Ideolozi „novog hladnog rata“ i stratezi NATO-a upadaju u tradicionalnu zabludu da „istočni (ruski) problem“ mogu rešiti dvonedeljnim blickrigom, kada to budu zahtevale „loše prilike“, ili „nenasilnom roze revolucijom“ kada to budu zahtevale „dobre prilike“.
U odgovoru na ovu i ovakvu strategiju NATO-a i Amerike, Putinova Rusija ponudila je svoju strategiju odbrane. Okrenula se sebi, svojim velikim prirodnim, ekonomskim, vojno-tehnološkim, ljudskim i drugim potencijalima; okrenula se svojim istorijskim saveznicima, susedima i prijateljima. Ovaj novi put Rusije Pudar je osvetlio kroz analizu novih saveza na međunarodnoj sceni Evroazijske unije i BRIK-a, kroz prikaz sukoba u Ukrajini i drugim ratnim žarištima na ruskim granicama. U svima njima je na delu odlučna i beskompromisna „Ukrajina: Bitka za Rusiju“ (str. 255–263).
Najnoviji sukobi u Ukrajini, bombardovanje Sirije, ranije Iraka i Libije, pokazali su da će putem modernog tehnološkog rata, uz instrumentalizaciju UN-a i drugih međunarodnih organizacija i pomoću planetarne industrije svesti – odlučno biti uklanjani potencijalni regionalni hegemoni i svi oni koji stoje na putu interesima dominantnih svetskih sila na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama. Lozinka koju koriste glasi: ako vam se ne sviđa, maknite se s puta! U protivnom, slede sankcije i bombardovanje, bez obzira na moralna načela i norme međunarodnog prava. Scenariji u Iraku, Libiji, Siriji, Ukrajini slični su scenariju u SFRJ devedesetih i u Srbiji 1999: kriza –sankcije –inscenirani zločin kao osnova za „legitimnu intervenciju“, kao „legalno pokriće“ za bombardovanje i početak rata.
U svojoj analizi savremenih svetskoistorijskih zbivanja, Momčilo Pudar je posebna poglavlja posvetio Aziji („O Aziji“, str. 277–318) i islamu („O Islamu“, str. 319–355). To nije nimalo slučajno. Azija je ključna determinanta dominantnih procesa i promena na planeti. Azija je ta koja danas menja svet. „Azija je ušla na velika vrata u XXI vek, stiže u razigranim talasima budućnosti. Preobražaj azijskih naroda je svetski izazov, neodoljiv pohod u dubine istorije, nošen oslobodilačkom hrabrošću i radnom energijom u zamiranju kolonijalističke porobljivačke epohe. Azija mladalačkim elanom savladava siromaštvo i neznanje, bolnu prošlost četiri milijarde ljudi. Tako se narodi Azije vraćaju u tokove civilizacije i na strateško bojište, nošeni globalnim ambicijama, oni su učesnici u gradnji moderne, po svemu sudeći bolje svetske zajednice. Sve upućuje na tvrdnju da će sadržinu našeg veka odrediti neimarska energija azijskih naroda u preporodu, sa Indijom i Kinom u čelnom stroju“.
U argumentaciji ovih teza Pudar se poziva na brojnu literaturu i autore poput Džozefa Neja, bivšeg zamenika američkog ministra odbrane, sada profesora na Harvardu, koji u knjizi Future of Power, piše da je „buđenje Azije najveća promena zajednice naroda u maršu istorije“. On smatra da „nikakva sila nije mogla da se suprotstavi preporodu Azije, njen ulazak u vrednosti slobode, nezavisnosti i boljeg života milijarde ljudi u senci drevne raskošne civilizacije i raskida lanaca vekovno zarobljenog duha. Marš Azije proročanski je zapisao još Hegel: ’Evropa je kraj istorije, Azija njen početak’, a diplomatski umetnik Austrijanac Meternih je govorio da ’Azija počinje od Beča’“.
Istovremeno to su razlozi zašto je Azija danas postala „žarište svetskih rizika“, ali i velikih izazova koji dolaze sa Pacifika i Dalekog istoka. Ovaj drevni kontinent na 32 miliona kvadratnih kilometara i sa 65% čovečanstva, trpeo je i ćutao pod snagom tuđina, nasledio je ukorenjeno siromaštvo i nepismenost, što danas kobno obeležava stvarnost kontinenta. Povratak Azije nije osveta za dugo trpljenje kolonijalne nemilosti, posebno dve najveće nacije – kineske i indijske, niti nasilno otimanje što nije azijsko. Pobeda Azije je zapravo pobeda viševekovnog „radnog napora generacija“ sviklih na rad i trpljenja. Nove sile Azije se nisu latile samo razaranja strukture skrojene shodno interesima Zapada, one su anulirale osnovne američko-evropske dominacije i neoliberalne alijenacije. Pri tome, smatra Pudar, Azija u obnovi nekadašnje veličine doprinosi gradnji modernog sveta dok „azijski vek“ otvara novo poglavlje istorije. Naša epoha je vododelnica ukrštanja tradicionalnih i modernih ideja i vrednosti življenja, povratak naroda u istoriju na pragu zagonetne budućnosti. Stoga istorija ne zamire, već se budi u dinamičnom ritmu razvoja azijskih zemalja.
Međutim, to buđenje i uzdizanje „azijskih tigrova“ i „azijskih džinova“ izazvalo je tektonska pomeranja ne samo u Aziji već u celom svetu. Bivše kolonijalne metropole sada prerušene u multinacionalne korporacije na azijskom tlu su ostale ušančene u sistemu privilegija, monopola vlasti i ogromnih globalnih interesa. U njima je i dalje na delu osebujan oblik ekonomsko-finansijske i strukturalno-tehnološke zavisnosti koji i dalje drži pod jarmom čitave privrede i narode Azije i Afrike. Oni taj jaram pokušavaju da skinu sa obilnom podrškom Kine i Indije. Zato je Tramp pokrenuo „oslobođenje Afrike kineskog imperijalizma“ i zaorao novo bojište „duela veka“. Azija je istovremeno postala žarište svetskog rizika.
Svoja razmišljanja o Aziji Pudar na kraju poglavlja zaključuje sledećim rečima: „Povratak Azije je globalno željen, azijski narodi opravdano očekuju uravnoteženiji društveni i naučni razvoj svetske zajednice. U jezgru njihovih napora se kleše moderna srednja klasa, odlučujuća energija, snaga i mudrost naroda rasterećenih kolonijalističkih stega. Ali, ostao je sukob vernika Alaha, stalno na ratnoj nozi. Traju dve istorijske bitke: strateško-verski sukob zapadnih judeohrišćanskih i arapsko-muslimanskih nacija uključujući džihadizam, večiti sukob dva islama sunita i šiita, Irana i Saudijske Arabije. Zato je Azija varničavo bojište. To je njena gorka sudbina posle dva veka kolonijalnog pokoravanja i ponižavanja. Sada je čista istina da je Azija postala svoja u mešavini nada i zebnji, mira i nemira, u žiži tektonskih gibanja našeg veka“.
Time je Pudar u optiku svoje analize uneo i probleme islama („O islamu“ str. 319–355). Prvo je podsetio na bitne karakteristike islama kao religije. Potom je osvetlio islam kao ratničku religiju u osvajačkom, ideološkom i socijalnom izrazu. „Kuran zahteva totalan rat, zapovest je pokoravati i vladati, treba ubiti sve koji se nađu na putu pobede Alaha. Tako je islam zapao u tokove nasilja osnovni greh Alaha. Prva naredba Alaha zapisana u Kuranu je džihad, prevedeno „sveti rat“, sve do konačne pobede islama. Stoga je na ognjištu Alaha od davnina ušančen svetski front država, vera, kultura, stila života. Posle smrti Muhameda islam je ognjem i mačem uništio Persiju, svetski centar civilizacije i naučnog progresa, zasnovao imperiju na snazi oružja i verovanja u Alaha. U osvajačkom vekovnom pohodu islam je bio svetovni gospodar džinovskih prostora od Kine i Indonezije do Maroka i Španije“ .
Veliki talas islamizacije zapljusnuo je sve kontinente sveta, a poslednjih decenija on je preplavio i Evropu. Pudar piše da je na tom putu „islam išao pored svetskih civilizacija, čovečanstvo nije obdario kulturom, humanizmom i znanjem, propovedao je duhovno mračnjaštvo, nazadnjački stil života, zarobio slobodu žene, potčinio naredbama muškog roda, izdvojio mračnim odevanjem, prihvatio poligamijski brak i zabranio niz svakodnevnih ljudskih običaja. Islam je izolovao muslimanske narode, osiromašio njihov život, bez zdrave savesti zabuđao, tako olakšao kolonijalnu vlast, nije im dozvolio da uspostave korak sa napredovanjem istorije. Skoro milijarda i po sledbenika islama nema mesto koje zaslužuje u svetskoj zajednici, još trpi tuđinsku vlast i vlast domaće oligarhije“.
Pojava „arapskog proleća“ je prvi pokušaj socijalnog preporoda muslimanskih masa. Nažalost, taj preporod se odvija na protivrečan način, neretko u vidu organizovanog terorizma. Tome idu naruku brojni islamski fundamentalisti koji tvrde da je u Kuranu zapisana nespojivost islama i neislamskih sistema i kažu da nema mira i koegzistencije između islamske vere i neislamskih društvenih i političkih institucija. „Islam isključuje pravo i mogućnost nastupa bilo koje strane ideologije na svom prostoru. Princip islamskog poretka je jedinstvo vere i politike. Islam priznaje političku vlast ali ne čini političku stranku. Priznavanje apsolutne vlasti Alaha znači apsolutno nepriznavanje svake druge svemoćne vlasti. Nema božanstva bez Boga. Daleki put pobede Alaha vodi u versku obnovu, a to je nova svest i nova volja ali se ne može završiti bez političke revolucije“.
Na tragu tih saznanja Pudar vidi „povratak islama na svetsku scenu u tokove naše nemirne epohe“ i objašnjava dramatična zbivanja poslednjih decenija u islamskom svetu: islamski fundamentalizam, Al Kaidu i Islamsku državu, „arapsko proleće“ u Tunisu i Egiptu, ratne sukobe na Bliskom istoku, u Siriji, kao džihad – „sveti rat“ ognjem i mačem do pobede Alaha i planetarnog vladanja islama kao jedine vere svih ljudi sveta. Otuda je on posebnu pažnju posvetio značenju i smislu slogana: „Svet će biti islamski ili ga neće biti!“ Pobeda Alaha i islama će označiti „kraj vremena“, jer će u „veličanstvenom požaru izgoreti prljavi bezbožnički svet“. Džihad doslovno znači „borba“ zapisan 41 put u Kuranu, on je životna obaveza svih muslimana u vernosti Alahu bez obzira na to gde se nalaze. Džihad je sročen u prvoj verziji Kurana kao osvajačko i ratničko obeležje islama, sricano u ispovesti proroka Muhameda o poruci Alaha. „Sveti rat“ je duh islama i duh svih muslimana ko to poriče je „zao duh, vilenjak i neprijatelj Alaha“.
Uspon islamskog fundamentalizma i džihad poklapa se sa slabljenjem evropske i američke moći, sa „posrtanjem judeohrišćanskog sveta u duhovnoj i moralnoj posustalosti. Vatikanska crkva je očigledno u opasnoj krizi; na delu je dehristanizacija evropskih naroda, oronule crkve bez vernika se prodaju na vašarištu, koriste za restorane i balove“.
Prve plodove na tlu Evrope džihadizam je ostvario u ratu u Bosni i Hercegovini 1992–1995. godine. „Islamistički juriš na Evropu je začet kada je bosanski džihad vešto iskoristio poraz evropskog boljševizma i ratoboran dolazak Sjedinjenih država na Balkan. On je obnova vekovnog fronta islama i evropske civilizacije. Na ratištu u Bosni se našlo 10.000–15.000 islamističkih fanatika pristiglih iz zemalja islama. Premijer Turske Mešut Jilma je tada govorio o „vaskrsnuću islama“. On je doslovno rekao: „Mi dugujemo našoj rasi da pružimo ruku našoj braći po krvi i po veri da se usprave na Balkanu.“ Cilj je bio da se stvori „Islamska država Bosna“ po receptu prvog vođe balkanskog islamizma Alije Izetbegovića. On je sa NATO silama verovao u pobedu u bosanskom ratu i BiH učlanio u Organizaciju muslimanskih zemalja. U suludnim „bosanskim ratovima“ cilj islamizma je obnova otomanskog prisustva u Evropi“.
Pudar je tačno zaključio: moćnici zapadnih sila nisu tada smogli dovoljno državničke mudrosti da bi razumeli nadiruću „džihadsku budućnost“. Desilo se čudo: Zapad je prigrlio i prihvatio džihadiste za vrle borce Alaha i prokleo Srbe „nevernike i varvare“. Tada islamski fanatici čine okosnicu islamske armije Izetbegovića. Bžežinski je rekao da „Amerika treba svom snagom da podrži akcije u službi islamskog osvajanja Evrope“, ni manje ni više. Amerika je obilno naoružavala islamizirane komandose, a evropski članovi NATO pakta naročito Francuska i Britanija, svrstali su vojne snage na bosanski front. Surovi rat u Bosni je bio glavni oružani udar protiv srpskog življa dostojnog životnog istorijskog korenja“.
Ubrzo se pokazalo da Srbi nisu jedine žrtve ovog juriša džihadista na Evropu i Ameriku. Džihadski čin rata 11. septembra 2003. na simbole američke moći u Njujorku i Vašingtonu udar je u srce Amerike u avanturističko-zločinačkom nagonu. Strašna tragedija, pogibija 3.000 nevinih Amerikanaca, vešto je sročena doktrina džihadizma, što je dramatičan dokaz da nema mira između sveta islama i neislama. Stoga je pogrešno 11. septembar svesti samo na „akt terorizma“, to je početak svetskog pohoda džihadizma Al Kaide. Stratezima SAD, NATO-a i njihovim CIA operativcima koji su podržavali džihadizam i pripremali lidere Al Kaide – oni su se vratili kao bumerang na tlo Amerike i Zapadne Evrope. U doktrini islamizma kao moto zapisano je: Amerika je demon, najveći okupator na ognjištu Alaha. Zato je „daleki neprijatelj“ prvi na nišanu, te naredba glasi: „Ubiti Amerikanca i njegove saveznike, bili civili ili vojnici, obaveza je svakog muslimana“. Svako protivljenje Al Kaidi je izdaja i otpadništvo od islama i neoprostiv greh na putu Alaha.
U suludim „bosanskim ratovima“ cilj islamizma je bio obnova otomanskog prisustva u Evropi. Jedan od retkih koji je to shvatio bio je iskusni Kisindžer. On je, poučen mukotrpnim gašenjem Vijetnamskog rata, nastojao je da uveri vlastodršce u Beloj kući da je balkansko ratište oduvek donosilo poraze imperijama. „Višeetnička država u Bosni, upozoravao je on, ima malu šansu da ponikne izuzev u novoj seriji ratova. Da li vojna moć NATO pakta treba da posluži za takvu tragediju? Amerika mora da izbegne da bude uvučena u tu krizu čije zaplete ona ne može da savlada. Mi ne možemo opravdati vojnu akciju“.
Američki moćnici nisu prihvatili analizu mudrog diplomate i iskusnog političara. Naprotiv, bili su uvereni da je Balkan neophodan u američkim strateškim potezima vladajuće svetske sile. SAD su pogrešile i ostale verne strategiji sile i zašle duboko u „bosanski osinjak“. Danas ubiraju gorke plodove te politike u svojoj kući. Nažalost, teške posledice ostale su na Balkanu, posebno u Bosni i Hercegovini koja, po mišljenju Pudara, „nije država niti su Bošnjaci nacija već fantom država juče ratnih neprijatelja danas saboraca što potvrđuje njihov košmarski život. Stvorena je Republika Srpska dok Hrvati i muslimani nalaze podudarnost interesa uvek da ospore interese Srba. Ona se s razlogom naziva ’Nemoguća država’“.
Nekad multietnički kosmopolitski grad Sarajevo, postao je danas slika islama gde su se ustoličili naftonosni prinčevi i arapski moćnici novca, koji su našli prirodne lepote, povoljnu klimu za svoje okrutno obilje i učinili sve u cilju islamiziranja bosanskog života u senci islamskih fanatika. Kada je strani novinar želeo da upozna lepo mesto Ilidžu nadohvat Sarajeva, taksista je rekao „Kuvajt siti“, sada živopisno „ostrvo“ islamskog bogatstva.
Pitanje kakav će biti epilog ovakvog stupanja islama na svetsku scenu, Pudar je ostavio otvorenim. Šta će se dešavati sa probuđenim fundamentalizmom, agresivnim džihadizmom i terorizmom? Hoće li i u kojoj meri džihad zapaliti dve milijarde muslimana, ali ne samo one koji žive na svojim vekovnim ognjištima, nego i one koji su se preko gastarbajsterskih i drugih migracija uselili u život zapadnih civilizacija. Za Ameriku i Evropu to je danas jedan od najtežih i, čini se, nerešivih problema.
Pored ovih Pudar je ostavio i druga važna pitanja otvorenim, jer na njih nauka, najumnije glave nauke i filozofije, i najiskusniji političari, nažalost, nemaju odgovore. On se potrudio da na ta pitanja ukaže razložno, detaljno i argumentovano. A kao što je poznato, dobro postavljeno pitanje sadrži pola odgovora.
– U završnom poglavlju pod naslovom „Strateški mozaik“ (str. 357–427) Pudar je nastojao da sumira svoja razmatranja i analize sumorne slike vrtložnih zbivanja i tektonskih pomeranja u savremenom svetu. Posebno je akcentovao: „novi svetski poredak, „snagu saveza Kine i Rusije“, „Amerika–Evropa: razlaz saveznika“, „postevropsko-američki svet“. On knjigu završava odeljkom „Marš u neizvesnost“ sa pogledom u zatamnjenu budućnost čovečanstva koja je neizvesna i obespokojavajuća.
Budući da su se na putu dominantnih svetskih sila i samozvanih gospodara sveta sada našle ekonomski, vojno i politički moćne zemlje (npr. Rusija, Kina) na vidiku su globalni sukobi i „histerične pomame“ koje provociraju nerede slične onima uoči Prvog i Drugog svetskog rata. Ukoliko do tih sukoba dođe, sasvim je izvesno da će dosadašnje „Pustinjske oluje“ na Bliskom istoku, „Milosrdni anđeli“ na Balkanu i slične akcije – biti dodir anđeoskih krila u odnosu na ono što će biti u novim ratnim sukobima. Ne zaboravimo: veliki ratovi u XX veku vođeni su oko fosilnih goriva, tržišta, preraspodele političke dominacije. U mogućem velikom ratu u XXI veku sukobi će biti oko vitalnih vrednosti od kojih bukvalno zavisi opstanak naroda i država (voda, tlo, vazduh, vitalne sirovine). Neće se tu birati sredstva (uključujući i nuklearna), a epilog bi izvesno bio tragičan za ljudski rod i planetu u celini.
Uprkos ovoj sumornoj slici savremenog sveta koji se nalazi na sudbonosnoj raskrsnici bez putokaza i pouzdanog kompasa, Pudar je knjigu završio sa malo optimizma. Kao što je to bilo uvek u istoriji, čovek će naći izlaz iz lavirinta u koji se sam zapetljao, promeniti ovaj nepravedni svet i izaći kao pobednik. Nije svet, ipak, došao do „kraja istorije“, kako je to olako tvrdio Fukujama. Istorija, ipak, nema kraja. Postoje samo promene. U tom smislu Pudar citira nobelovca Džozefa Stiglica: „Moramo menjati ovaj nepravedni svet. Stvorili smo društvo u kojem novac dominira nad moralnim vrednostima društva. Fanatizam tržišta, razuzdani individualizam modeliraju našu ekonomiju i naše živote. Savremena Amerika i Evropa grade tržišnu privredu na slobodi kapitala, a ne na slobodu čoveka. To se mora menjati.“
– Tekstovi u ovoj knjizi predstavljaju hroniku otvorenih, neposrednih i autentičnih svedočenja o ljudskoj i nacionalno-državnoj tragediji koja je zadesila svet u poslednjim decenijama XX i prvim decenijama XXI veka, u doba tektonskih pomeranja u vodećim zemljama sveta.
Najveći broj ovih rasprava nastao je u vreme „smene epoha“ i „seobe svetova“, usred dramatičnih promena na svetskoj sceni, kao osvrt na aktuelna društvena i politička pitanja. Autor se nije ustručavao da svedoči i da se izjašnjava o događajima u toku i njihovim akterima. Razume se da ovi zapisi nisu uspeli da objektivno i tačno, bez rezerve, domaše do tzv. „objektivne, naučne istine“, ali su zauzvrat verodostojno, bez zadrške izrazili neposredne doživljaje i autorov lični stav. Nastali su kao pokušaj da se u vreme stradanja i nesigurnosti građana širom sveta, u doba bespuća i beznađa, kada je 2/3 stanovništva planete doživelo sudbinu periferne kolonije, kada su porušeni mostovi koji to stanovništvo povezuju sa civilizacijskim tekovinama mira, slobode i demokratije.
Ne treba posebno ni pominjati da i ova knjiga ima svojih slabosti, koje, naravno, ne narušavaju njen osnovni kvalitet i vrednost. Mogu se, recimo, pomenuti razlike u pogledu analitičkog domašaja pojedinih priloga, kao i, gdegde, odveć lična boja doživljenoga i viđenoga. Kako su nastali različitim povodima u vidu reakcije na neposredne događaje i zbivanja, ponekad više u obliku nacrta i skica negoli potpuno razrađenih i dovršenih rasprava, tekstovi u ovoj knjizi ne predstavljaju toliko strogo razvijenu i konzistentnu celinu koliko hronološki lanac raznovrsnih sastavnih delova. Neposrednost i autentičnost priloga u knjizi donele su i određene neizbežne nedoumice, nejasnoće i nedorečenosti: pojedini motivi se ponavljaju u raznim poglavljima, ponegde se daju primetiti izvesne neujednačenosti u navođenju referentnih koncepcija, ima neravnomernosti u teorijskom nivou odeljaka.
Zaključak
U svakom slučaju, treba pohvaliti Pudarevu odluku da svoje tekstove objavi u koricama tri knjige kao lični pečat vremena u kojem je živeo, kao svedočanstvo o svom angažmanu, stavovima, pogledima i procenama, kao prilog odbrani dostojanstva novinarskog poziva. Kao i prethodne dve knjige, i ova njegova knjiga je napisana sa nadom da će ona predstavljati kamičak u komplikovanom mozaiku savremenih svetskoistorijskih zbivanja, koji tek treba sklopiti kako bi se objasnilo naše tek minulo vreme.
Posmatran sa današnje distance, novinarski i publicistički opus Momčila Pudara je svedočanstvo o talentu, snazi demokratičnosti i evropejstvu srpskog novinarstva. Iako je živeo i radio u mračnim i vunenim vremenima, on je, nasuprot rigidnim vlastodršcima i oficijelnoj ideologiji, uspeo da sačuva autonomnu kritičku poziciju, da afirmiše najviše profesionalne i etičke standarde svoje novinarske struke: (1) da poštuje istinu, zaštitu ljudskih prava i objektivno informisanje kao najuzvišenije principe profesije, (2) da odbije da bude promoter mržnje i rata i da ne pristane da imbecilnim političkim odlukama pribavi medijski publicitet i autoritet, (3) da brani načela slobodne štampe, štiteći pravo na informaciju i izražavanje komentatorskog i kritičkog stava, držeći se pravila da su činjenice obavezne a stavovi slobodni, (4) da po cenu represije, izgona i marginalizacije sačuva svoju autonomnu kritičku poziciju, (5) da iznosi istinitu, pravovremenu, celovitu i blagovremenu informaciju, praveći jasnu razliku između komentara, nagađanja i činjenica, (6) da prepozna i poštuje raznolikost mišljenja i da omogući objavljivanje različitih gledišta i (7) da je u stvarima profesije odlučujuća reč samih novinara i struke, a ne države, aktuelne vlasti ili privilegovanih grupa.
U svom dugom novinarskom veku Momčilo Pudar se dosledno držao ovih standarda i načela. Oni su dosledno primenjeni i u njegovim knjigama. Slika sveta koju nam je tako sveobuhvatno i dubinski predočio u svojoj trilogiji je obespokojavajuća. Majka priroda i čovek na njoj su u opasnosti. Neimarski i rušilački genije čoveka, taman kad je poverovao da je zagospodario prirodom i osvojio tehnike veštine za bolji život, doveo je u pitanje planetu Zemlju i život na njoj.
U Pudarevim knjigama ocrtava se zastrašujuća panorama ugroženosti osnovnih, egzistencijalnih interesa kako pojedinca tako i države, društva i planete u celini. Senka apokalipse nadnela se nad planetu. Zemlja, umesto da postane planeta obilja, sreće i harmonije, sve više nalikuje na Nojevu barku kojom se poigravaju moćne sile kao dečijom igračkom. Sve je manje nade da isplovi na obalu o kojoj su sanjali istočnjački mudraci, antički filozofi, hrišćanski mučenici, renesansni umovi, prosvetitelji, socijalutopisti i liberaldemokrate. Na toj nesrećnoj barci su otuđeni ljudi koji su oslobodili sile koje više nisu u stanju da obuzdaju, sa tragičnom (samo)svešću o vlastitoj bespomoćnosti. U današnjoj situaciji na kocki je čak čovekov opstanak na planeti. Dakle, danas su se pred čovečanstvom, kao nikada u njegovoj istoriji, isprečili sudbinski izazovi njegove budućnosti. To su pitanja života i smrti, rata i mira, bede i dobrobiti. Trilogija Momčila Pudara ne daje konačne odgovore na ta pitanja, ali nudi važne putokaze da se do tih odgovora dođe, da se sagleda nevolja u kojoj se zadesio savremeni čovek. A kao što poručuju filozofi: „Najveća nevolja ovoga sveta je nevolja neuviđanja nevolje“!
Nažalost, na svetskoj političkoj sceni decenijama nema državnika (poput Masarika, Adenauera, De Gola, Branta), koji bi uvideli tu nevolju i vukli promišljene državničke poteze. Umesto njih, poluge moći drže politikanti koji ne vide dalje od svojih bankovnih računa i kabineta u Briselu i Vašingtonu. Većina njih ne ume da vlada sobom, a hoće da vlada svetom.
Ova knjiga kao i prethodne dve služi na čast autoru, novinarskom pozivi i izdavaču. Ukoliko se Momčilo Pudar potrudi da „rasuti teret“ svojih rukopisa objavljivanih u listovima Politika, Vjesnik, Oslobođenje, Delo i dr. tokom poslednjih pedeset godina, literarno obradi i objavi u koricama posebnih knjiga – te knjige bi se mogle približiti najvišim standardima naše novinarske struke i publicistike koje su postavili doajeni od Predraga Milojevića, preko Miroslava Radojčića, Đorđa Radenkovića, Đuke Juliusa, Aleksandra Nenadovića, do Slavoljuba Đukića, Dušana Miklje, Borislava Lalića. Bio bi to opus dostojan svakog poštovanja, ma kako i iz bilo kog ugla on bio posmatran.
Momčilo Momo Pudar je preminuo posle kraće bolesti u Parizu 23. januara 2022. godine u 96. godini. Sahranjen je 28. januara na groblju Cimetière Parisien de Bagneux u grobu pored njegove supruge Olge.
[1] Slobodan Obradović, „Tanjug u Srbiji 1944–1991“, Dva veka srpskog novinarstva, Institut za novinarstvo u Beogradu, 1992, str. 184.
[2] Vidi Dva veka srpskog novinarstva, Institut za novinarstvo u Beogradu, 1992, str. 186 i Mile Nedeljković, Hronika Udruženja novinara Srbije 1941–2006, Udruženje novinara Srbije i Službeni glasnik, Beograd, 2009, str. 482.
[3] Živko Milić, „Smrtonosni biser na belom čelu“, Dva veka srpskog novinarstva, Institut za novinarstvo, Beograd, 1992, str. 413.
[4] Močilo Pudar, Briselska zagonetka: zapadno evropsko zajedničko tržište, Sedma sila, Dokumenti dnašnjice, Nova serija, Beograd, 1963. 63 str.
[5] Močilo Pudar, Nemirni kontinent, Sedma sila, Dokumenti dnašnjice, Nova serija, god. 7, br. 181, Beograd, 1967. 63 str.
[6] Sećanje Borislava Lalića na tzv. Slučaj Momčila Pudara u Tanjugu 1969. godine. O tom slučaju govorili su on i Rajko Đurić na promociji knjige Momčila Pudara Svet bez gospodara u knjižari-galeriji Službenog glasnika, Beograd, 8. jun 2010.
[7] Slobodan Obradović, op. cit., str. 185.
[8] Mile Nedeljković, Hronika Udruženja novinara Srbije 1941–2006, Udruženje novinara Srbije i Službeni glasnik, Beograd, 2009, str. 482.
[9] Nagrada Udruženja novinara Srbije „Svetozar Marković“ kao „priznanje za dugogodišnji požrtvovani rad“ osnovana je 1969. godine i dodeljivana do 1999. godine. Nagradu je dobio 251 novinar. Momčilo Pudar je bio član žirija za dodelu nagrade 1969. Nagradu je dobio 1988. godine zajedno sa Svetolikom Mitićem (TV Beograd i Draganom Savićem (Borba). Vid. Mile Nedeljković, Hronika Udruženja novinara Srbije 1941–2006, Udruženje novinara Srbije i Službeni glasnik, Beograd, 2009, str. 454, 458.
[10] Prvi tekst Momčila Pudara pod naslovom „Evropa“ časopis Hereticus je objavio u rubrici Pogledi početkom 2010. godine. Tada je započela njegova izuzetno plodna saradnja sa ovim časopisom. Ona je prekinuta samo u periodu 2016–2018. godine zbog bolesti i smrti njegove supruge Olge. U Hereticus–u Pudar je objavio sledeće tekstove: „Evropa“, Hereticus, br. 1, 2010, str. 119–128; „Vek dvadeset prvi“, Hereticus, br. 3–4, 2011, str. 253; „Novi hladni rat“, Hereticus, br. 1–2, 2013, str. 265–279; „Osvajanje demokratije“, Hereticus, br. 3–4, 2013, str. 231–246; „Sumrak Amerike“, Hereticus, br. 3–4, 2014, str. 119–134; „Nemačka iznad svega“, Hereticus, br. 1–2, 2015, str. 308–402; „Ko vlada u Kini“, Hereticus, br. 1–2, 2016, str. 279–294; „Seoba sveta“, Hereticus, br. 3–4, 2016, str. 111–129; „Svetsko primirje“, Hereticus, br. 1–2, 2016, str. 163–178; „Islam osvaja Evropu“, Hereticus, br. 3–4, 2019, str. 151–157; „Džihad i bosanski osinjak“, Hereticus, br. 1–2, 2020, str. 173–186; „Naš svet u bespuću vremena“, Hereticus, br. 3–4, 2020.
[11] Momčilo Pudar, Amerika protiv sebe i sveta, Filip Višnjić, Biblioteka „Posebna izdanja“, Beograd, 2006, 490 str.
[12] Rajko Đurić, „Časovnik istorije u ’zemlji budućnosti’“, prikaz knjige Momčila Pudara, Amerika protiv sebe i sveta, op. cit., NIN, Beograd, 10. avgust 2006.
[13] Momčilo Pudar, Svet bez gospodara, Službeni glasnik, Beograd, 2010, 306 str.
[14] Borislav Lalić, „Vek nade i rizika“, predgovor knjizi Momčila Pudara, Svet bez gospodara, op. cit., str. 6.
[15] Isto.
[16] Momčilo Pudar, Ko dominira svetom, Službeni glasnik, Beograd, 2021, 441 str. Predgovor Darka Tanaskovića, „Sa osmatračnice dalekovidog iskustva“, str. 7–12.
Podelite:
Izvor: https://stanjestvari.com/2022/02/11/sa-pariske-osmatracnice/
