Ауторка: Жељка Врачевић
Ријеч „бестселер“ означава најпродаванију књигу у одређеном временском периоду, иако би термин сасвим сигурно требало да буде написан у множини, јер се под њим углавном налази цијела једна листа литературе. Чињеница је да ће просјечан читалац данас прије одабрати бестселере у односу на мање популарно дјело. Ипак, оно што је важно напоменути јесте да се вриједност књиге не може изједначити са продајом, те да ако је нешто рангирано високо на листама бестселера, то само значи да је и најпродаваније, али никако не значи да мора да се допадне свима и да је неоспориво и најбоље. Свијет је културолошки униформисан и тај феномен не заобилази ни књижевност. Како каже универзитетски професор Михајло Пантић „свуда у свијету су књижаре налик једна другој као јаје јајету, све Коељо до Коеља.“
Један од аутора који је славу стекао преко ноћи објавом свог првог романа је шведски колумниста и блогер, Фредрик Бакман. Његов првенац „Човјек по имену Уве“, роман о животу и судбини једног мрзовољног и раздражљивог старца, је по свом издавању досегао прво мјесто топ листе Њу Јорк Тајмса, на којој се задржао и наредних годину дана. Ускоро је услиједио и други, а ништа мање популарнији роман „Моја бака вам се извињава“ који говори о посебном односу седмогодишње унуке Елзе и њене премените баке.
Стара пословица каже да се о укусима не расправља. Ипак приказ једног књижевног дјела је расправа колико о квалитету, толико и о лличном укусу. Када се говори о бестселер литератури, морам признати да често постајем чангризава као Уве, јер она углавном не испуни моја очекивања, па своју читалачку глад задовољим тек мрвицама. Ова два поменута Бакманова романа су до неке мјере поправили стање, јер се нису показали као потпуно разочарење. Ипак, унапријед се извињавам, Бакману, Увету и Елзи што их, без обзира на све, не могу сврстати у категорију најбољих књига и што на мене нису оставили толико снажан утисак као на већину читалаца широм свијета.
Радња оба романа је смјештена у два непозната шведска градића и премда говори о појединачним судбинама својих ликова, може се универзално примјенити на било коју комшијску заједницу. Радње теку у ретроспективама, између сјећања и садашњости са циљем стварања једног занимљивог гоблена узрочно-посљедичних догађаја и размишљања ликова. Човјека по имену Уве упознајемо као огорченог, старог комшију пензионера који се у свему држи принципа и реда. Свако одступање од правила га доводи до лудила и подстиче на свађу. Након што се у насеље досели четворочлана породица, његов свијет се мијења из коријена. У другој књизи читалац прати одрастање дјевојчице Елзе, њену борбу са неприхватањем међу вршњацима и постепено откривање свијета који јој бака предочава бајковитим описима. Након бакине смрти, Елза добија задатак да њена писма достави одређеним особама, што покреће занимљиву авантуру током које Елза учи о животу. Обје приче укључују широк спектар тема, као што су сјећања, чврсти принципи и понос, а оно што највише долази до изражаја је значај заједнице и узајамног поштовања унутар ње за успјешно превазилажење личне туге и потиснутих траума.
Без обзира на све наведено, књиге на мене нису оставиле очекиван утисак. Поред сувише бајковитих радњи и устаљених, предвидљивих тренутака, оно што највише „боде око“ јесу пребрзе и предрастичне трансформације ликова, потпомогнуте недовољним узроцима. Уве преко ноћи од свадљивог, чангризавог галамџије постаје сасвим супротно и добија аплауз за нешто што остали у заједници раде свакодневно, а то је узајамно поштовање и помоћ . Такође, аутор предетаљно објашњава сваки Уветов поступак у толикој мјери да несвјесно створи осјећај усиљеног изазивања одређених врста емоција код читалаца који би требало сами да оправдају (или осуде) понашање и размишљање ликова, те да се с њима саосјећају или их критикују. Са друге стране, претјерани скокови из бајке у реалност, као и предуги дијелови из Земље скоро будних, у другој књизи отежавају ток радње и на моменте дјелују усцрпљујуће. Иако је Елза замишљена као бистра и напредна дјевојчица, њени ставови и размишљања нису својствена узрасту што је чини усиљеним ликом и непоузданим наратором. Књиге се заиста дотичу суштинских животних питања, али за мој укус недовољно и већина тема на крају остаје да плута по површини. Приче су лијепо замишљене, до неке мјере врло интересантне и држе пажњу, али по мом мишљењу, намијењене су млађим одраслим особама, евентуално тинејџерима.
То не значи да не треба да их прочитају и остали. Оно што се мени највише допада је занимљива симболика (као што је принцип куповине аутомобила у књизи „Човјек по имену Уве“), спонтан смисао за хумор, те бројне мудрости које се могу извући као добри цитати. Такође, сви ми знамо по једног Увета и књига нам може помоћи да се више саосјећамо са људима тог кова, јер нико не зна шта се крије иза завјеса неке куће у комшилуку. Са друге стране, Елзина бака говори о важној улози породице у здравом одрастању дјетета, наглашавајући да се дјечја машта не смије узимати здраво за готово у свијету одраслих који јуре за обавезама и пословима. Из тих разлога, ово свакако нису лоше књиге. Ипак, нису ни нешто најквалитетније што сам прочитала у овој години, иако се Бакман још увијек налази на топ листи најбољих.
Зато му се овим путем извињавам.
Фото: Пинтерест
Извор: https://www.cupavakeleraba.com/2021/10/31/izvinjavam-se-uvetu-i-elzi-prikaz-romana-fredrika-bakmana/
