(Objavljeno na : 11. 02. 2008. god.)

Uobičajeno je čuti: Život je lep! Život je težak! Lepa su radjanja, susreti, spajanja, kad vam se ispune neke očekivane želje, iznenadne pogotovo… Teško je rastajati se, gubiti, odlaziti mimo svoje volje, živeti život za koji nismo spremni.

Teže je, na primer, biti nesrećan, napušten, odbačen nego gladan. Žedj je teška… teško je gledati tudju nesreću, ali i sebe u stanju bez ičega.

Život je težak i zbog toga što istina o njemu uopšte nije lepa. Pogotovo ne u Srbiji. Nikad još nisam čuo da neko kaže: lepo kao istina. Ne znam, valjda se zato i kaže da je istina bolna.

Istina u Srbiji istog je ukusa.

Jedna od istina u Srbiji, ali sramnih, jeste ona poodavno ispričana na RTS-u o dve žene. Ta priča posle tužnih slika završava otprilike ovako… i ovo malo stvari što imaju (kamera prikazuje šporet i ormar) ove dve žene dobile su od UNPROFORA.

U pitanju su majka i ćerka. I u pitanju je život na Kosovu i Metohiji.

Da ne bude zabune. To je ono Kosovo i Metohija koje je uneto u Ustav kao neotudjivi deo Srbije.

Trebalo bi da su neotudjive i ove dve žene.

Njih dve, akteri novinarskog zapisa su dve od dvesta i ko zna koliko hiljada isteranih. Kako i zašto su isterani, pa nemaju gde i ne mogu da se vrate… sve to nije u krajnjem slučaju bitno. Ovde je u pitanju nešto drugo. Upravo to. Država koja se zaklinje u Kosovo i Metohiju, vlast koja tvrdi da je to neotudjivi deo Srbije nema mogućnosti da dvema napaćenim ženama kupi šporet, dva ćebeta, dva jorgana, nacepa drva za zimu…

Posle ovoga što izrekoh o mojoj zemlji Srbiji sramota me je. Živim i gledam i slušam, svakog dana i to zvaničnu vlast: „Kosovo je neotudjivi deo Srbije“. Pa, potom, kada dodju izbori podvikuju: „Kosovo i Metohija je kolevka srpskog naroda!“

Znam i kako se zovu oni koji jedno govore, a drugo rade. Ne znam trenutno kako da nazovem državu (da li se država oslikava kroz vladu koja je vodi) koja isto to radi. Čudno. Mene je sramota što oni jedno govore, a drugačije rade! Sramota me je što te reči upotrebljavaju svi. I ovi sada i oni pre njih. I samo onda kada im trebaju politički poeni. Kad čujem da to neko od njih izgovori znam tačno da nemaju više šta da kažu. Ali imaju nameru! Reči «Kosovo je srce Srbije», »ne mogu nam uzeti kolevku srpskog naroda», te prikazivanje proteranih ljudi sa Kosova i Metohije i njihovih napaćenih života po izbegličkim rupama u Srbiji, dakle, ne po Kosovu i Metohiji, trebalo bi da kod naroda izaziva sažaljenje. Ili možda da im se divimo kako su se toga setili. Izgleda ipak da je ovako. Onaj ko ih izgovara uživeo se u ulogu žrtve. A u ulozi žrtve uživaju slabi i krivi. Uloga žrtve im odgovara i leči ih.

Dakle, istina je da ovde imamo posla sa popriličnim problemom.

A da istina nimalo nije lepa ukazuje i činjenica da se sve to dešava u zemlji koja se ponosi svojim otvorenim srcem i ljubaznošću. Hvalimo se svojim gostoprimstvom, a braća iz kolevke nam već godinama po izbegličkim kampovima obitavaju. I sve to u zemlji i državi koja gde god to može ističe svoju tradiciju dobrih domaćina, pravednih ljudi.

Da li tako o nama misle izbeglice sa Kosova?!

Kad slušam pomenute hvalospeve i kad vidim slike napaćenih ljudi sa Kosova i Metohije teško mi je da poverujem da se sve to dešava u takvoj zemlji. I opet me je sramota. Ne mogu da verujem da je sa nama sve u redu – zdravstveno. Siguran sam da smo zapali u krizu, ali ne znam kako se bolest zove i ko će da nas leči. Tek je neizvesno ima li nam leka.

Loše da ne može lošije je i to što ne primećujemo ovu opasnost. Toliko licemerja, toliko slepila teško je podneti.

I dalje. Reč je o zemlji koja se sprema da udje u Evropu, a na državnoj televiziji prikazuje reportaže o tome kako joj narod (iz kolevke) umire u bedi.

Ko je ovde lud?!

Da li neko od Vas, poštovani čitaoci, veruje u to da Srbija nema para da zbrine ovakve i još na desetine hiljada ovakvih ljudi. Ne verujem da ima onih koji to zbilja veruju. Verujem da za te ljude ima mesta u svakoj kući u Srbiji.

Da li neko od Vas, poštovani čitaoci, veruje u to da ova i sve vlasti pre ove, žele da reše problem isteranih sa Kosova i Metohije?! Ne verujem da verujete u tu laž. Onog trenutka kada bi oni rešili probleme ovih ljudi oni bi izgubili svoju političku hranu. Ali verujem da bi predsednik vlade i predsednik Srbije, da iskreno žele opstanak Kosova u sastavu Srbije, štrajkovali gladju.

Ovu i svaku vlast u Srbiji održava narod u kontejnerima i sa izneverenim iluzijama. Samo im malo obećaju… i gotovo! Pa i ako dobiju nešto više to je još uvek malo u odnosu na ono što bi trebalo da dobiju i što bi tražili da nisu gladni, žedni. Zna se da gladan i žedan traži samo vode i hleba. To što ovako napaćeni dobiju više dobiju u prvom krugu nastupanja nove vlasti. Po inerciji, ne po osećanju odgovornosti. A kad novoizabrana vlast sastavi prvi krug, gladni i žedni su ponovo pored kontejnera. Istina oni često dobiju i humanitarnu pomoć od nekog ko ih je na TV video kao napaćene, napuštene. Jer mi smo gostoljubiv narod širokog srca. Istina je – volimo da pomognemo, ali ako se to vidi i da nam se zbog toga dive. Nismo, naravno svesni da divljenje treba da dođe prvo od Boga i onoga kome smo pomogli, pa tek onda od onih koji nas gledaju.

U svemu tome ima jedno veoma interesantno stanje. Na ovakve i slične pomenute reportaže uglavnom reaguju privatnici. Ljudi koji mogu i imaju. Država nikad. Možda nema?!

Neverovatno. Kao da joj nije stalo da ti ljudi bolje žive.

Verujem da je nekom iz sveta veoma teško objasniti ovakvo naše ponašanje. Mi se zaklinjemo u Kosovo, ali se to u životu nigde ne vidi. Niko još nije pošao da protestuje protiv Vlade i Vlasti zato što ti ljudi sa Kosova umiru u barakama. Evo, na sreću lepo je vreme. Lepa je bila zima, ali ni to nije večno. I na kraju krajeva, to vreme, ta prošla zima je poklon od Boga, a ne od države. Opet, na zimu, gledaćemo te ljude sa smrznutim suzama na licu… Pa nije valjda da od Kosova i Metohije želimo samo zemlju da zadržimo. A judi?! Šta je sa njima?! Ništa! Kad sve to neko gleda sa strane ništa mu nije jasno.

Ni meni. Pogotovo ne od pre neki dan. U Balkanskoj ulici naleteh na svog druga iz Vojske R. Seljami. Pitao sam ga da li je došao da napravi neku diverziju. Nije mu bilo svejedno, ali bolje i tako da se odmah predstavimo. Drug je drug , dug je dug. Pričali smo o svemu. I o martovskim dogadjajima… I o njihovim vandalizmima… Sve što sam ovde napisao njemu sam rekao. Rekao je i on meni.

„Antoniću ti si realan čovek. Napiši to sve. I napiši i ovo. Šta je ovde teror? To što smo mi Srbe proterali sa Kosova ili što Srbija neće da ih skući?!”

Država i dalje živa i zdrava i još žešće govori. Kosovo je neotudjivi deo Srbije. Vlast još živa, a narod umire u izbegličkim kampovima. Deceniju i više je tako.

Vlast u Srbiji se navodno bori za Kosovo. A na Kosovu nema ko da živi.

Nedavno sam večerao sa dobro kotiranim direktorom jedne državne kompanije. Razuman je i patriota. Pitao sam ga zašto se za te ljude ne naprave tri stambene zgrade, naselje za izbeglice. Odgovorio mi je da bi se to protumačilo kao getoizacija. Večera je bila divna. Ali lepše od toga bilo je to što sam mu rekao:

-To je kurvanjski.

Čuo sam da je pričao posle da sam pravičan ali nije sve u tome, govorio je, tako se bitka ne dobija… Politika je nešto sasvim drugo. Verujem mu, zato ovo i pišem. I voleo bih da je i drugima kao i meni jasno da Srbija očigledno nema nameru da živi na Kosovu. Da želi, danas bi, na primer, funkcionisao Fond za Kosovao i Metohiju. Bio je jedan. Podmirio nekakvu formu i danas ga više niko ne pominje.

I? Kakvog je ukusa istina, pitam se ja?

I kako da zovem svoju zemlju, često pominjanu kao majka Srbija?